SVETI MARKO EFESKI I FLORENTINSKA UNIJA

 

SVETI MARKO EFESKI I FLORENTINSKA UNIJA
 
Smrt Konstantinopoljskog patrijarha Josifa. Razmatranje problema papskog primata i problema u kom trenutku dolazi do osvećenja Svetih Darova na Božanstvenoj Liturgiji.
 
Iz sadržaja prethodne glave i navedenih dela svetog Marka može se videti kakav su napet karakter zadobili događaji. Više nije bilo reči o ujedinjenju Crkava, nego o životu ili smrti Pravoslavie Crkve. Sa jedne strane, vidimo izdaju, svesnu i koja se ničim ne može opravdati, izdaju Pravoslavlja koja je podržavana jakim spoljnim pritiskom kako od strane Latina, tako i od imperatora. Sa druge strane, vidimo borbu koju vode pojedinci ili, bolje reći, jedini sveti Marko Efeski, uz podršku koja se ponekad pokazivala od strane određenih pojedinaca, borbu za očuvanje Pravoslavlja, za nenarušavanje Pravoslavie vere i njenih najsvetijih dogmata.
U ovoj glavi treba da nastavimo izlaganje događaja koji su usledili.
10. juna 1439. godine grčki predstavnici saznali su za smrt njihovog crkvenog poglavara, Konstantinopoljskog patrijarha Josifa. Patrijarh je već bio veoma star i bolestan, kao i većina drugih grčkih jeraraha na Saboru. Ovde se možemo prisetiti kako je u svom izlaganju papi Evgeniju govorio sveti Marko: „On (Hristos Bog) podstakao je tebe, prvog među Njegovim sveštenoslužiteljima, da nas pozoveš ovamo, kao i podvig našeg najpobožnijeg imperatora da te posluša, a takođe je učinio da naš pastir i patrijarh zaboravi na starost i dugogodišnju slabost…“[1]. Nešto kasnije on kaže i sledeće: „Podigni oči svoje i vidi starce, dostojne poštovanja i svete, koji već imaju potrebu za odrom i pokojem, koji su došli iz svojih oblasti i došli kod tvoje savršenosti. Oni su se sakupili samo u nadi na Boga i iz ljubavi prema vama…“.[2] U istorijatu Sabora mnogo puta se pominje bolest patrijarha, koji zbog nje nije mogao da prisustvuje na određenim sednicama. Pominje se i da je nad njim bila odslužena Sveta tajna miropomazanja. Pa ipak, njegova smrt bila je u određenoj meri neočekivan udarac za Grke. Patrijarh je bio nađen mrtav u svojoj sobi. Na njegovom stolu nalazio se nekakav duhovni testament, poslednji izraz njegovog mišljenja: „Extrema sententia“. Ovaj dokument ima sledeći sadržaj: „Josif, po Božijoj milosti arhiepiskop Konstantinopolja, Novog Rima, i Vaseljenski patrijarh. Došavši do kraja mog života, i već na granici da vratim dug koji je zajednički čitavom ljudskom rodu, želeo sam, po blagodati Božijoj, da otvoreno izrazim u pismenom obliku mojoj deci onu veru koju ispovedam i pod kojom stavljam svoj potpis. Dakle, sve ono što priznaje i uči Katoličanska i Apostolska Crkva Gospoda našeg Isusa Hrista koja se nalazi u Starom Rimu i ja priznajem i svečano potvrđujem da se slažem sa svime. U istoj meri priznajem i Svetog Oca Otaca, Najuzvišenijeg Pontifeksa i Namesnika Gospoda našeg Isusa Hrista. Papu Starog Rima. Takođe, priznajem i čistilište. Usled svega navedenog potpisujem se. 9. juna 1439. godine, drugog indikta“[3]. Bez obzira na pokušaje izvesnih rimokatoličkih teologa[4] da dokažu autentičnost ovog dokumenta, ipak postoji veliki broj podataka koji govore o njegovoj neautentičnosti da se ne može prevideti da ovaj dokument predstavlja prevaru, i to prevaru koju čak nisu napravili ni Grci koji su bili pristalice unije, nego upravo Latini.
Pre svega, dokument „Extrema sententia“ ni u kom slučaju ne pominje Siropulo, koji se neprijateljski odnosio prema patrijarhu Josifu zbog njegove popustljivosti prema pristalicama unije i zbog nepostojanosti u stvarima vere. Siropulo pominje čak i sitnice i ne skriva sumnju koja govori protiv patrijarha, i da je „Extrema sententia“ zaista postojala teško da je on ne bi pomenuo. O ovakvom dokumentu ne govori ni sveti Marko Efeski. Georgije Amirutski i Georgije Gemist Pliton, osporavajući kasnije karakter Vaseljenskog Sabora koji je bio pripisivan Saboru u Florentiji, pozivajući se na činjenicu da patrijarh nije mogao da potpiše uniju, ne bi mogli da iznose ovakvo mišljenje da je postojala njegova „Extrema sententia“ za koju, prema tome, ni oni nisu znali. Drugim rečima, ona nije ni postojala, s obzirom na to da, nalazeći se na Florentinskom Saboru i zauzimajući izuzetno visok položaj (što se naročito odnosi na Gemista Plitona), oni bi morali da znaju za postojanje ovako važnog dokumenta da je on u to vreme postojao. Ukazavši na poslednju činjenicu, Froman[5] navodi još dve osnove kao potvrdu neautentičnosti ovog dokumenta: „Ovaj spis je u tolikoj meri latinizovan i tako malo odgovara mišljenju koje j.e patrijarh izneo nekoliko dana pre toga, da je njegova neautentičnost očigledna“. Zatim, u „Extrema sententia“ kao datum smrti navodi se 9. jun 1439. godine, dok je, prema istoriji Doroteja Mitilinskog, patrijarh umro 10. juna.
Uz ovo treba da dodamo i činjenicu da se u zvaničnim izvorima o uniji i dekretima ovaj dokument i ne pominje. Njega ne pominju i na njega se ne pozivaju ni Latini, ni grčke pristalice unije, iako bi ovaj dokument bio veoma jaka potpora za njih da je zaista postojao. Osim toga, ovakva vrsta patrijarhove „Extrema sententia“ odlično bi mogla da posluži umesto njegovog potpisa pod aktom unije i nema sumnje da bi ona bila dodata aktu unije na grčkom jeziku ispod koje se nalazi potpis imperatora i ostalih grčkih predstavnika. Međutim, nje ovde nema. Ovo je jedna strana medalje. Drugu predstavlja sam tekst. Dovoljno je pročitati sam tekst, pa da se u njemu vidi grub falsifikat: nemoguće je i apsurdno dozvoliti da patrijarh Josif, koji se, kako pamtimo, sa tolikom obazrivošću odnosio prema časti svog čina, smatrajući da on nije manji od papinog čina, odjednom počne da naziva papu „Ocem Otaca i Namesnikom Hristovim“. Zatim, potpuno neočekivano, kao nasumice, dodato je da patrijarh prihvata čistilište. Nema sumnje da ovaj dokument predstavlja kasnije delo veoma neuspešnog falsifikovanja.
Detaljnije smo se zaustavili na ovom problemu da bismo u izvesnoj meri rasvetlili sećanje na patrijarha Josifa. Savremeni istoričari pribrojavaju ga grupaciji skrivenih protivnika unije.[6] Jedan od njih kaže sledeće: „U ime državnih interesa (ikonomije) patrijarh Josif je želeo uniju, nagovarao je nepokorne, ali se sve vreme borio sa svojom iskrenom pravoslavnošću i ova borba ga je odvela u grob koji ga je izbavio od potpisa pod Aktom Sabora“.[7] Zaista, ako pogledamo sačuvane istorijske izvore, nećemo videti da je patrijarh pokazivao naročitu revnost prema uniji. Na otvaranju Sabora on uopšte nije ni bio prisutan, a izbegavao je da prisustvuje i na ostalim sednicama. Istina, on je savetovao određene jerarhe (naročito svetog Marka Efeskog) da pristanu na uniju sa Latinima, ali kada su naročito revnosne pristalice unije tražile od patrijarha da stavi svetog Marka pod zabranu zbog njegove nepokornosti uniji ili makar da ga preda na sud Sinoda, patrijarh je odlučno odbio da ovo učini. Pri razmatranju pitanja u Ferari da li Grci treba da pređu u Florentiju i da nastave pregovore sa Latinima, on se nije izjašnjavao ni za ni protiv prelaska. Kada je razmatran problem koji se ticao interpolacije „Filioque“, kao što smo videli, on je bio spreman da prihvati latinski dogmat, ali pre uslovno nego faktički, jer je govorio da je nedopustivo da se u pravoslavni Simvol vere unosi bilo kakav dodatak. Sveti Marko Efeski ovako govori o njemu, a kada govori o pristalicama unije među Grcima, on piše sledeće: „Njima je prišao i patrijarh, pošto je već i sam bio prevaren, nesrećnik, priželjkujući da što pre otputuje odavde, iako ga je sudbina prizivala smrti“.[8] Kod patrijarha primećujemo dve karakteristike: slab karakter i lojalnost imperatorovoj volji koji je želeo uniju radi političkih interesa, a sa druge strane želju da ne nanese šteta Pravoslavlju i dostojanstvu Pravoslavne Crkve, čiji je on bio prvi patrijarh. Iako on, naravno, nije bio duhovni predvodnik delegacije i u suštini nije pokazao nikakvu aktivnost, kako zbog bolesti i starosti, tako i zbog određene nesaosećajnosti prema uniji, ipak je njegova smrt nesumnjivo predstavljala propast za uniju. U Aktu unije, ovom sramnom dokumentu za Pravoslavlje, nema ni jednog potpisa koji pripada patrijarhu Pravoslavne Crkve, a tim pre je karakteristično odsustvo potpisa Konstantinopoljskog patrijarha.
Kako kaže Siropulo, smrću patrijarha imperator je ostao sam u upravljanju Pravoslavnom Crkvom i sve što se dalje dešavalo u potpunosti je preuzeo u svoje ruke.
Nakon svečane sahrane patrijarha, koji je sahranjen u hramu Santa Marija Novela u Florentiji, Grci su obavestili papu da žele što pre da završe pitanje unije, s obzirom na činjenicu da ne mogu dugo da budu bez patrijarha. Papa je kod sebe pozvao trojicu mitropolita, Nikejskog, Kijevskog i Mitilinskog, i zamolio ih da se slože i po ostalim tačkama, s obzirom na to da su Grci i Latini sada saglasni povodom dogmatskog problema, zapravo, povodom problema dodatka „Filioque“. Mitropoliti su na ovo odgovorili da nisu ovlašćeni da pruže zvaničan odgovor, ali njihovo lično mišljenje je sledeće: „Kod nas se od vremena Otaca za Evharistiju koristi kvasni hleb, a kod vas beskvasni, ali oba običaja podjednako su dobra. Čistilište nije problem koji je predstavljao uzrok raskola i, prema tome, ovaj problem može se razmotriti i posle sklapanja unije. Nakon sklapanja unije papa će zadržati svoj primat u onolikoj meri, u kolikoj se to pokaže zakonito da mu se pripisuje. U našem Simvolu vere mi ne umećemo dodatak, ali saglasni smo da ga vi u vašim crkvama sačuvate. Takođe priznajemo da ste, primorani neophodnošću, a usled jeresi, kroz ovaj dodatak objasnili na očigledniji način ono što je sadržano u Simvolu vere, ne dodatkom u pravom smislu reči, nego pobožnim objašnjenjem koje je uvedeno u Simvol vere. Dva Simvola (naš i vaš) dobri su i imaju isti smisao. Na kraju, dozvoljavamo da se osvećenje Svetih Darova vrši izgovaranjem reči našeg Gospoda, iako posle toga molimo Svetog Duha da hleb i vino postanu Telo i Krv Hristova“.[9]
Iako se u ovim rečima, može se reći, već nalazilo odricanje od svega onoga za šta se vatreno i tako dugo borio sveti Marko Efeski, iako su Grci učinili veliki ustupak na uštrb pravoslavnog učenja, ipak ni ovo nije zadovoljilo Vatikan koji je zahtevao ono što se naziva „bezuslovna kapitulacija“ od strane Pravoslavne Crkve. Saslušavši odgovor mitropolita, papa je zatražio zvaničan (iako je i odgovor mitropolita, u suštini, bio zvaničan) i precizniji (tj. više u latinskom maniru) odgovor Grka.
13. juna imperator je kod sebe okupio sve Grke radi razmatranja tačaka koje je papa postavio, ali Grci nisu mogli da postignu zvaničan odgovor i nisu hteli da bez rasprave prihvate sve latinske tačke.
Sutradan su imperator, njegov brat Dimitrije i nekoliko mitropolita došli kod pape i izjavili da Grci ne mogu da se slože sa Latinima u vezi sa čistilištem. Kao odgovor na ovo, papa im je predao raniji izveštaj Latina o čistilištu (koji je, uzgled, tako sjajno bio opovrgnut delima svetog Marka Efeskog svojevremeno u Ferari). Nakon ovoga papa je ponudio Grcima hartulu (Chartula) koja je sadržala tačke koje Grci treba da prihvate ako žele uniju sa Rimom. Istovremeno, on je ovlastio fra Jovana Raguskog i Torkvamedu da iziđu pred Grke sa razjašnjavajućim izlaganjima. „Chartula“ je sadržala dva predmeta: papski primat i liturgički problem, tj. objašnjenje problema osvećenja Svetih Darova i da li treba koristiti kvasni ili beskvasni hleb za Evharistijsku Žrtvu.
Govoreći o papskom primatu, Hartula je u sebi sadržala sledeće reči koje su trebalo da budu unete u Saborsku odluku (Akt) unije: „Item similiter diffinimus sanctam Sedem apostolicam et Romanum pontificem successorem (esse beati) Petri et vicarium Jesu Shristi, totius Ecclesiae caput, omnium christianorum Petrem et magistrum, et in universum orbem terrarum tenere primatum, atque eidem Sedi et Romano pontifici in beato principe apostolorum pescendi, convocandi, regendi et gubemandi eniversalem Ecclesiam plenam potestatem esse traditam“,[10] tj. „Zatim takođe određujemo da sveti apostolski Presto i Rimski pontifeks predstavljaju Naslednika Blaženog Petra i Vikara Isusa Hrista, Glavu čitave Crkve, Oca i Učitelja svih hrišćana i da ima primat na čitavoj zemaljskoj kugli, i da je ovom Prestolu i Rimskom Pontifeksu u ličnosti Blaženog kneza apostola predata potpuna vlast da napasa (stado), da saziva (Sabore), da vlada i upravlja čitavom Crkvom“.
U vezi sa Evharistijom „Hartula“ je sadržala sledeće tačke: 1. Nema razlike na kakvom se hlebu služi Evharistija – da li na beskvasnom ili kvasnom. 2. Pretvaranje Svetih Darova događa se isključivo u trenutku kada sveštenik izgovara Spasiteljeve evharistijske reči. Međutim, u svom izlaganju Torkvameda je naglasio da beskvasni hleb više odgovara Evharistiji i da samo Spasiteljeve reči imaju osvećujuću silu za Svete Darove.
Sednica je završena papinim izlaganjem koji je optuživao Grke zbog toga što ne osvećuju Svete Darove Spasiteljevim rečima, nego drugim rečima, i pozvao je Grke da prihvate „Hartulu“ onakvu kakva je. „Da bismo sklopili uniju“, završio je papa svoje izlaganje, „neophodno je odrediti četiri tačke: o ishođenju svetog Duha, o beskvasnom i kvasnom hlebu, o primatu Rimskog Pontifeksa i o problemu čistilišta. Nema sumnje, moguće bi bilo uzdržati se od specifičnih termina u vezi sa dodatkom „Filioque“ i ograničiti se odlukom dogmata, ali s obzirom na to da ste tokom rasprava često izjavljivali da je Rimska Crkva bila odlučena zbog ovog dodatka, potrebno je (u Aktu unije) pomenuti i ovaj problem i reći da je ovaj dodatak u v e k bio legitiman. Zbog toga izvolite, braćo, prihvatiti ovu „Hartulu“ koja je već predata episkopima Kijevskom, Nikejskom i Mitilinskom“.[11]
Papa je smatrao da će Grci bespogovorno prihvatiti ovu „Hartulu“, ali čak je i imperator toliko bio uvređen ovim nesvakidašnjim poniženjem Pravoslavne Crkve terminologijom papskog primata, zahtevom da se u prošlosti prizna zakonitost interpolacije „Filioque“ i uvredljivim odazivom o pravoslavnoj Liturgiji, da je hteo da istog trenutka prekine sve pregovore sa papom i obratio mu se sa molbom da preuzme sve neophodno sa odlazak Grka. Međutim, papa, koji je dobro znao da ovim imperatorovim nastupima negodovanja i odlučnosti ne treba davati veliki značaj, izjavio je da najpre treba sklopiti uniju, a zatim otputovati, tim pre što je on već preduzeo sve neophodno za odlazak Grka iz Florentije. Nakon ovoga papa se povukao od ličnog učestvovanja u pregovorima, predavši ih na vođenje kardinalu Cezariniju, verovatno zbog toga što je ovaj bio iskusan diplomata. Imperator je padao iz krajnosti u krajnost. Od ispoljene odlučnosti da prekinu dalje pregovore i da se sa čašću vrate u Konstantinopolj nije ostalo ni traga, i sada, na nagovore kardinala Cezarinija, a naročito pristalica unije među grčkim jerarsima, on je odlučio da prihvati tačke iz „Hartule“ i da odmah sklopi uniju. Međutim, postojao je jedan jerarh, poznata i svetog života, jerarh kojeg je imperator veoma poštovao, kao i njegov pokojni otac, imperator Manuil, jerarh koji je odlučno bio protiv unije, jedan jedini, ali čiji je glas u ovo strašno vreme bio glas „onoga koji viče u pustinji“. Ovaj jerarh bio je sveti Marko Efeski. Ovaj jerarh bio je sam u svojoj borbi, kako on sam sa tugom primećuje sledećim rečima: „Video sam da grozničavo teže sklapanju unije i da se oni, koji su ranije bili sa mnom, sada nalaze sa njima“[12]. On nije mogao da zadrži lavinu koja je počela da se survava.
17. juna imperator je u svoje lične odaje pozvao trojicu predstavnika Istočnih patrijaraha i deset episkopa koji su se zalagali za uniju, a sa ciljem da ubede svetog Marka Efeskog da prihvati uniju. Međutim, bez obzira na sve pokušaje i nagovore, sveti Marko je ostao nepokolebljiv u svom ubeđenju i odlučno je odbio da prihvati latinske dogmate[13]. Posle ovoga ime svetog Marka Efeskog ne sreće se u istorijatima Florentinskog Sabora. Ali sa ovim blagoslovenim imenom srešćemo se onog dana kada će unija biti potpisana ili, bolje reći, kada će biti potpisana kapitulacija Pravoslavne Crkve.
Događaji su se brzo smenjivali jedan za drugim. 18. juna, tj. sutradan posle neuspešnih pokušaja da se ubedi sveti Marko Efeski, Grci su se okupili kod pape koji im se obratio preko svog predstavnika sa izlaganjem u vezi papinih privilegija i povodom osvećenja Svetih Darova. Imperator nije prisustvovao na ovom skupu.
Istoričar Florentinskog Sabora Andrej de Santa Kroče sačuvao nam je detaljniju sliku poslednjih pregovora. Prema njegovom kazivanju, uoči papinog izlaganja dvojica kardinala uputili su se kod imperatora, koji im je preko Visariona Nikejskog postavio nekoliko pitanja i izrazio određenu sumnju u vezi sa sadržajem „Hartule“. Zatim je usledila rasprava između Visariona Nikejskog i Jovana Raguskog, koja je nastavljena i sutradan. Nakon uvodnog izlaganja kardinala Cezarinija, Jovan Raguski započeo je raspravu.čitanjem nekoliko drevnih poslanica papa koje su bile prihvaćene od strane Sabora i koje su bile ispunjene najuzvišenijim pohvalama papama. On se osobito zaustavio na Četvrtom vaseljenskom saboru. Visarion je na ovo odgovorio da navedeni primeri predstavljaju samo izraz određene ljubaznosti prema papama, ali ni u kom slučaju ne ukazuju na naročite privilegije Rimskog prestola. Međutim, neka podnosilac izveštaja ukaže, govorio je Visarion, na posebne privilegije koje su papama u drevnoj Crkvi davane od strane Vaseljenske Crkve, neka budu ukazani drevni kanoni koji potvrđuju privilegije Rimskog prestola. Visarion je odlično znao da ništa ovako ne postoji. Međutim, Jovan Raguski je na ovo odgovorio da su papine poslanice važnije od kanona i odluka koje su doneli Vaseljenski Sabori. Zatim je Visarion postavio sledeće pitanje: „Da li izraz iz „Hartule“ da je papa „Otac i Učitelj i Nastavnik hrišćana“ predstavlja samo izraz časti, ili pak pozivanje na naročite privilegije, kao što se, uostalom, to može zaključiti iz onog izraza u kom se papa naziva „Caput Ecclesiae“ (Glava Crkve). Latinski orator je na ovo odgovorio da ovi izrazi označavaju ne samo prvenstvo časti, nego i „primatus jurisdictionis“ – „non solum denotat reverentiam, sed potestatem quamdam cujusdam obedientiae“, _ pritom se pozvao na sledeće Hristove reči upućene apostolu Petru: „Napasaj ovce Moje“ i „Daću ti ključeve“, itd. Dalje je dodao da se ova „potestas spiritualis jurisdictionis“ y istoj meri odnosi i na laike i na klirike. Papski primat administrativno označava da se episkopi, koje imperator progoni bez prava, mogu žaliti papi, i ovakva vrsta žalbe ne predstavlja ograničavanje prava imperatora jer imperatorova vlast odražava se „u građanskim i privremenim stvarima“, a papska vlast „u crkvenim i duhovnim stvarima“. Zatim, imperator je preko Visariona postavio ovakvo pitanje: Da li u vlast pape ulazi i „convocare Ecclesiam“, tj. sazivanje Vaseljenskih Sabora, na šta je odgovoreno da vlast sazivanja Vaseljenskih Sabora predstavlja vlast ili privilegiju koja isključivo pripada papi i da imperator može sazvati Sabor samo ako za ovo ima odobrenje pape. Zatim, orator je dodao da je Hristos Svojoj Crkvi pružio najbolje uređenje, zapravo, jednovlašće. Međutim, Rimska Crkva nema pretenzije na prava i privilegije ostalih Crkava. Poslednja rečenica bila je veoma diplomatska. Međutim, Visarion je u ime imperatora upitao sledeće: Da di papina vlast analogna sa vlašću mitropolita u njegovoj oblasti ili patrijarha u njegovoj patrijaršiji? Jovan Raguski je na ovo odgovorio ovako (negirajući gorenavedenu diplomatsku opasku koju je izgovorio, naime, da papa nema pretenzije na prava i privilegije ostalih Crkava): „Ne. Jer vlast mitropolita ili patrijarha ograničena je teritorijom kojom upravljaju, dok Petrov Naslednik habet immediatam potestatem in omnes, sed ita habet, ut cum ordine haec omnia fiant“ (tj. ima neposrednu vlast nad svima, ali je ima na način da sve bude u skladu sa poretkom“). Dalje je izjavio da svi episkopi predstavljaju samo papine vikare, s obzirom na to da je Petar u mnogim zemljama postavio patrijarhe, mitropolite i episkope, pošto nije imao mogućnosti da sve učini sam“. Zatim je pročitao tekst iz Pseudo-Isidora (tj. zbornika koji sadrži neautentične dokumente o privilegijama pape u starini, zbornika koji je već odavno odbacila i sama Rimokatolička Crkva) i pozvao se na „Donatio Constantini“, iako su Laurent Vala i Nikolas de Kusa već bili dokazali da je ovaj dokument neautentičan. Svoje izlaganje završio je sledećim rečima: „Šesti kanon Nikejskog sabora kaže da je Rimska Crkva uvek imala primat (vlasti)“. Grci su na ovo odgovorili da Nikejski sabor nikada nije doneo ovakav kanon.[14]
Dakle, Grcima je direktno bilo rečeno da moraju da prihvate ne samo prvenstvo časti pape, što Pravoslavna Crkva nikada nije osporavala, nego i „primatus jurisdictionis“. Pravoslavna Crkva bi morala u svemu da se pokori papi i da ga prizna za „Vikara Hristovog“ i „Glavu Crkve“ (ne samo u administrativnom značenju ove reči, nego i u svetotajinskom, dogmatskom, svobuhvatnom), za najuzvišenijeg Nastavnika i Učitelja i Pastira čitave Crkve i da priznaju papi pravo da se upliće u stvari Pravoslavne Crkve kako god to on želi. Drugim rečima, Pravoslavna Crkva je morala da se odrekne svoje eklisiologije , svoje pravde, svoje sveštene „sabornosti“ i da pogazi reči iz Simvola vere: „Verujem… u jednu, svetu, sabornu i apostolsku Crkvu“. Čak i više od ovoga, ona je morala da se odrekne istinite Glave Crkve, Gospoda Hrista (kako kaže apostol, „Hristos je Glava Crkve“[15] i „Sve pokori pod noge Njegove i Njega postavi iznad svega za glavu Crkve“[16] i „On je pre svega i sve u Njemu postoji. I On je Glava Tela, Crkve“[17], Koji je obećao da će biti sa vernima „do svršetka veka“[18]) i da prizna čoveka, pa makar to bio i prvi među patrijarsima, poglavar Crkve, zamenik Hristov koji dela umesto Hrista. Sama postavka problema u ovakvoj svetlosti morala je revniteljima Pravoslavlja da izgleda kao užasna i bogohulna pretnja svetoj eklisiologiji Svete Saborne Pravoslavne Crkve. Zatim, Vizantijski imperator morao je da se odrekne svog iskonskog prava da saziva Vaseljenske Sabore i da svede svoju ulogu na poslušno oruđe u rukama pape, dok bi upravljanje Istočnim episkopima u potpunosti bilo u papinim rukama. Potpuno izbacivanje pravoslavnog imperatora iz učestvovanja u crkveno-administrativnom životu nesumnjivo je predstavljalo udarac „simfoniji“ između Crkve i države. Neka je od ove „simfonije“ ostao samo idejni nacrt Justinijanovog zakonodavstva, neka je ona retko kada ili neka nikada nije dostigla savršenstvo, pa ipak je ona uvek živela kao ideal u sredini Pravoslavne Crkve i njoj se od uvek pridavao veliki značaj. Na taj način, Latini su otvoreno, potpuno ignorišući predanje Pravoslavne Crkve i psihologiju pravoslavnog čoveka, rušili osnove Pravoslavne Crkve i njenu tradiciju.
Nakon izlaganja Jovana Raguskog usledilo je izlaganje Jovana de Torkvamede povodom osvećenja Svetih Darova. Imperator je tražio da se iz „Hartule“ izbaci izraz da se osvećenje svetih darova događa isključivo sveštenikovim izgovaranjem Spasiteljevih reči. Međutim, Torkvameda je odgovorio da ovaj izraz ne može da bude izbačen, s obzirom na to da je neophodan. Isidor Kijevski je izjavio sledeće: „Mi se i danas pridržavamo onog služebnika svetog Vasilija Velikog i svetog Jovana Zlatoustog kojeg smo se pridržavali i pre raskola, i Latini nas nikada zbog ovoga nisu osuđivali“. Dalje je dodao ono mišljenje koje izgleda da odgovara i mišljenju svetog Marka Efeskog , a koje je on izneo u delu o osvećenju Svetih Darova, zapravo, koje je sledeće: „Verujemo da Spasiteljeve reči predstavljaju „effectrix“ (izvršioca, osvetitelja) Božanskih Darova. One takoreći predstavljaju seme koje je, ustvari, „effectrix“ Ploda. Ali kao što semenu treba da bude dodata i druga materija da bi donelo plod, tako i rečima osvećenja (Spasiteljevim Evharistijskim rečima) treba da bude dodata molitva (epikleza) koja sledi posle njih da bi se zaista dobio Svešteni Plod“.[19] Ovim je skup završen.
Grci su razmatrali papine zahteve i istraživali rukopise, tragajući za ukazivanjima o privilegijama Rimskog prestola u drevnoj svetoj Crkvi, ali nisu ih nalazili. Međutim, nakon tri dana zasedanja, Grci su pismeno obavestili papu da su spremni da priznaju papine privilegije, osim dve, zapravo, da papa ima pravo da bez učešća imperatora i ostalih patrijaraha saziva Vaseljenske Sabore i da patrijarh mora da se odazove sudu pape ako ga ovaj pozove. Ipak, Grci su bili spremni da papa u ovakvom slučaju pošalje svoje sudije na teritoriju dotičnog patrijarha.
22. juna papa Evgenije Četvrti izjavio je Grcima da namerava da sačuva s v e privilegije njegove Crkve, kako svoje pravo da prihvata žalbe i da „upravlja i napasa Crkvu Hristovu kao Pastir ovce, tako i da saziva Vaseljenske Sabore kada smatra da je to neophodno i da svi patrijarsi treba da mu se pokoravaju“.
„Čuvši ovo“, kako se kaže u Dokumentima Florentinskog Sabora, „imperator je izgubio nadu i samo odgovorio sledeće: Ako želite, pobrinite se za naš odlazak“[20].
Preostajala je još poslednja šansa da se spase dostojanstvo Pravoslavne Crkve – vratiti se u Konstantinopolj, ne izdavši Pravoslavlje! Pristalice unije bile su veoma ožalošćene ishodom stvari. Jedan od njih (verovatno Dorotej Mitilinski) povodom ovoga piše ovako: „Bolela nas je duša što nije bilo nade u uniju i obuzela nas je velika potištenost i razočarenje“[21]. Verovatno da se, nesuprot ovome, kod svetog Marka Efeskog tih dana rodila nada da će istina Pravoslavlja biti sačuvana i da će se revnitelji za Pravoslavlje sa čašću vratiti u otadžbinu, ne izdavši savršenu veru, kao i da će Pravoslavna Crkva biti sačuvana od unutrašnjih raskola.
Međutim, i žalost pristalica unije i nade svetog Marka bile su uzaludne, jer nakon nekoliko dana pravoslavni imperator i pravoslavni arhijereji potpisaće Akt unije koji će učiniti toliko zla Pravoslavnoj Crkvi i pašće kao tamna mrlja na poslednju stranicu istorije Vizantije!
 

---

 
NAPOMENE:

1. Beseda svetog Marka Efeskog papi Evgeniju, odeljak 1.
2. Ibid. odeljak 2.
3. Gill. op. cit. t. II p. 444-445
4. Hefele op. et. tom cit. p. 1015. sq. Gill. op. cit. t. I p. LXXXV-LXXXVII. Van der Essen op. cit. A. Vogt. Op. cit. etc.
5. Ap. Hefele, vidi n. 4.
6. Vasilijev, op. dt. p. 673. Uspensky, op. et tom. cit. p. 771 sq.
7. Uspensky, vidi. n. 6.
8. Izloženje istorije svetog Marka Efeskog itd, odeljak 6.
9. Gill. op. cit. t. II p. 446-447.
10. Ap. Hefele, op. cit. p. 1021.
11. Ap. Hefele, op. et loc. Cit.
12. Vidi primedbu 8.
13. Ap. Gill, op. cit. p. 450.
14. Ap. Hefele, op. et loc. cit.
15. Ef. 5,23.
16. Ef. 1,22.
17. Kol. 1:17-18
18. Mt. 28, 20.
19. Ap. Hefele, op. et loc cit.
20. Ap. Gill, op. cit. p. 452.
21. Ibid.