SVETI MARKO EFESKI I FLORENTINSKA UNIJA

 

SVETI MARKO EFESKI I FLORENTINSKA UNIJA
 
„Ispovedanje vere“ svetog Marka Efeskog.
 
Drugi dokument koji se odnosi na ovaj period, kao što smo ranije rekli, jeste „Ispovedanje vere svetog Marka Efeskog“ koje je Sveti napisao u Florentiji i spremao se da ga preda imperatoru Jovanu Paleologu u vreme tri unutrašnja sabranja koja su Grci održali povodom sklapanja unije sa Rimom. Istorijat ovog dokumenta, kao i reči svetog Marka o njegovom „Ispovedanju vere“ u potpunosti smo naveli ranije, i nema potrebe da ih ovde ponavljamo. Ovo „Ispovedanje vere“ pre svega posvećeno je istom dogmatskom problemu kao i „Silogičke glave“, tj. opovrgavanju latinskog dogmata o ishođenju Svetog Duha od ipostasi Sina. U ovom dokumentu takođe se odbacuje i sama činjenica unošenja dodatka u Simvol vere, a on se završava savetom da se Pravoslavna vera sačuva nerazoriva i da se ne traži unija sa Rimom.
Ovaj dokument sačuvan je u čitavom nizu rukopisa koji se čuvaju u Milanu, Parizu i na drugim mestima (Atheniensis 652, fol. 11-13, Mediolanesis Ambrosianus 653, fol. 15-20, Ambrosianus 859, fol. 115-118. Parisinus 1218, fol. 502-504, Parisinus 1286, fol. 181-184. Vaticanus – Otto bonianus 418, fol. 419-420. Parisinus 1259, fol. 6-7. Parisinus 1327, fol. 248, Parisinus 2075, fol. 333-334, Parisinus 3104. Monacensis 145, fol. 191 i tako dalje).
Ovaj rukopis delimično je objavljen i kod Minja, zajedno sa „Confutationes“ od strane najljućeg unijate protosinđela (kasnije unijatskog patrijarha Konstantinopoljskog) Grigorija Mame. Ovaj dokument – „Ispovedanje vere“ svetog Marka Efeskog – zajedno sa latinskim prevodom, a u skladu sa Pariskim rukopisom 1218, monsinjor Luis Pti stavio je u sedamnaesti tom „Patrologije Orijentalis“, str. 435-442, odakle, kao i do sada, uzimamo predložak za naš prevod.
 
ISPOVEDANJE PRAVE VERE SVJATJEJŠEG MITROPOLITA EFESKOG GOSPODINA MARKA EVGENIKA, IZLOŽENO NA SABORU SA LATINIMA U FLORENTIJI
 
1. Po blagodati Božijoj naučeni pobožnim dogmatima i u svemu sledujući Svetoj i Katoličanskoj Crkvi, verujem i ispovedam da je Bog Otac jedini bespočetni i bezuzročni, i Izvor i Uzročnik sina i Svetog Duha; jer od Njega se rađa Sin i od Njega ishodi Sveti Duh. Kao što Sin ne učestvuje u ishođenju (Svetog Duha od Oca), tako ni Duh ne učestvuje u rađanju (Sina od Oca). Drugim rečima, Obojica predstavljaju One Koji proizilaze, i to zajedno Jedan sa Drugim, kako poučavaju Oci bogoslovi. Upravo se zbog toga i kaže da Sveti Duh ishodi „kroz Sina“, tj. „sa Sinom“, i kao i Sin (proizilazi od Oca), mada ne na način rađanja (γεννητως) kao Ovaj. Za Sina se ne kaže da je rođen „kroz Duha“ zbog toga što već samo ime Sin ukazuje na srodnost određenog karaktera, kako ne bismo pomislili da je On Sin Duha. Za Duha se, pak, kaže da je „Duh Sina“ zbog toga što Mu je svojstven po prirodi i kroz Njega se javlja i daruje ljudima. Međutim, Sin nije niti se naziva „Sinom Duha“, kako kaže sveti Grigorije Niski. Ako iskaz „kroz Sina ishodi“ pokazuje uzrok (bitovanja Svetog Duha), kao što kažu novi teolozi, a ne da On kroz Njega prosijava i javlja se i uopšte zajedno sa Njim proizilazi i prati Ga, kao što kaže Božanstveni Damaskin, ne bi svi bogoslovi redom tako eksplicitno oduzimali od Sina svojstvo Uzročnika (bitovanja Svetog Duha). Jedan od njih kaže ovako: „Jedini Izvor (tj. jedini Uzročnik) natprirodnog Božanstva je Otac i time se On razlikuje od Sina i Svetog Duha“[1], a drugi sledeće: „Jedini nerođeni i jedini izvor Božanstva je Otac“[2], tj. jedini Uzročnik, kao i jedini bezuzročni. Neki kažu ovako: „Sve što ima Otac ima i Sin, osim svojstva da bude Uzročnik“[3], a drugi sledeće: „Ni Rimljani ne nazivaju Sina Uzročnikom Svetog Duha“.[4] Jedan od svetih Otaca iznosi ovakvo mišljenje: „Jedini Uzročnik je Otac“[5], a na drugom mestu kaže sledeće: „Sina ne nazivamo ni Uzročnikom ni Ocem“,[6] a kasnije i ovako: „Ono što odgovara Izvoru, Uzročniku, Roditelju, treba pridavati samo Ocu“[7]. Dodajući reč „kroz“ u odnosu na Sina, ovaj izuzetno precizan teolog, Jovan Damaskin, ne bi izbacio reči „ot, iz“ da za to nije bilo potrebe. U osmoj glavi Bogoslovskih razmatranja on kaže ovako: „Mi ne kažemo da Duh proizilazi od Sina, nego Ga nazivamo „Duhom Sina“ i ispovedamo da se kroz Sina javlja i daje nama“[8], a u trinaestoj glavi dodaje i sledeće: „Iskaz „Duh Sina“ ne koristi se u smislu da Sveti Duh proizilazi od Sina, nego da Duh kroz Njega ishodi od Oca: jer samo je Otac Uzročnik“[9]. Na kraju poslanice Jordanu on kaže ovako: „Ipostasni Duh rezultat je Izvođenja i Ishođenja od Oca kroz Sina, ali ne od Sina, jer Duh Koji javlja Logosa je Duh „usta Božijih“[10]. U besedi na pogrebenje Božanskog Tela Gospodnjeg on kaže sledeće: „Duh Sveti Boga i Oca kao Onaj Koji od Njega ishodi, Koji je, kako se kaže i od Sina kao Onaj Koji se kroz Njega javlja i daje tvari, ali Koji nema bitovanje od Njega“[11]. Očigledno da predlog „kroz“, tamo gde označava posredništvo u odnosu na uzrok (μεσιτείαν αιτιώδη) i najbliži uzrok, kao što žele Latini, ima isto značenje kao i predlozi „od, iz“ i može da zameni ovog drugog u istom značenju, kao na primer, „Dobih čoveka kroz Boga“[12] (δια τοϋ Θεού), tj. „od Boga“ (έκ τοϋ Θεοϋ), „Čovek kroz ženu“[13] (δια γυναικός), tj. „od žene“ (έκ γυναικός). Zbog toga, kada se izbacuje predlog „iz, od“ (έκ), jasno je da se zajedno sa njim izbacuje i pojam uzročnika. Dakle, preostaje da se, saglasno shvatanju preciznog bogoslovlja, kaže da „Duh Sveti ishodi od Oca kroz Sina“ u smislu da se, ishodeći od Oca kroz Sina, On projavljuje i pokazuje ili prosijava i pokazuje kao Onaj Koji javlja Hrista). „Jer On poseduje ovaj karakterističan znak ličnog ipostasnog svojstva“, kaže sveti Vasilije Veliki, „da se poznaje posle Sina i zajedno sa Sinom, a od Oca ima bitovanje“[14]. Ovim on želi da stavi do znanja da iskaz „kroz Sina“ označava „sa Sinom“, jer ovde se ne pridodaje nekakvo drugo lično svojstvo Svetog Duha u odnosu na Sina, osim da se On sa Njim poznaje, niti nekakvo drugačije u odnosu na Oca, osim da On od Njega ima bitovanje. Dakle, ako lično svojstvo treba bez sumnje da odražava ono čega je lično svojstvo, proizilazi da Sveti Duh nema nikakav drugi odnos prema Sinu, osim što se s Njim poznaje, kao ni u odnosu na Oca, osim što ima bitovanje od Njega. Dakle, Sveti Duh ne ishodi od Sina i nema bitovanje od Njega: jer šta predstavlja prepreku da se kaže da Duh Sveti ishodi kroz Sina, kao što se kaže sledeće: „Sve“ kroz Sina „postade“? Međutim, ovo se zaista kaže i ovde predlog „kroz“ stoji umesto predloga „od, iz“, ali nikada se ne kaže i niko neće naći da se negde kaže da Duh ishodi kroz Sin, a da se ne pominje Otac, nego se kaže ovako: “ O d Oca k r o z Sina“. Ovde ni u kom slučaju nije sadržana neophodnost da se Sinu pripisuje Uzrok (Svetog Duha). Upravo se zbog ovoga iskaz „od Sina“ apsolutno nigde ne sreće i jasno je da je on nedopustiv.
2. Što se tiče reči Zapadnih Otaca i Učitelja koji Sinu pripisuju ulogu Uzročnika Svetog Duha, ja ih niti znam (jer njihova dela nikada nisu bila prevedena na grčki jezik i nisu bila odobrena od strane Vaseljenskih Sabora) niti prihvatam, primećujući da su iskvarene i da imaju mnogo umetaka, kako u mnogim drugim knjigama, tako i onoj koju su Latini ponudili juče i trećeg dana – u knjizi Dokumenata Sedmog vaseljenskog sabora u kojoj je Simvol vere, koji se nalazi u Saborskoj odluci, ima dodatak (Filioque). Oni koji su tada bili prisutni znaju kakav je stid obuzeo sve kada je on pročitan. Međutim, ovi (Zapadni Oci) nisu pisali ništa što je u suprotnosti sa Vaseljenskim Saborima i njihovim opštim dogmatima, niti bilo šta što se ne slaže sa Istočnim Učiteljima, niti bilo šta neodgovarajuće, o čemu svedoče mnoge njihove reči. Zbog toga odbacujem slične opasne iskaze o ishođenju Svetog Duha i, saglasno sa svetim Jovanom Damaskinom, ne kažem da Duh Sveti ishodi od Sina, pa makar neko drugi i govorio ovako, niti kažem da je Sin Uzročnik i Izvoditelj Svetog Duha, da ovim ne bih u Trojicu uveo Drugog Uzročnika i da bi se time ispostavilo postojanje dva Uzročnika i dva Načela. Jer biti Uzročnik ovde ne predstavlja svojstvo suštine, tako da je ono zajednično i jedno za Tri Ličnosti. Zbog toga Latini nikada i ni na koji način neće izbeći dva početka dok god budu tvrdili da je Sin Načelo Svetog Duha. Načelo je lično svojstvo i njime se razlikuju Ličnosti (među Sobom).
3. Dakle, sledujući u svemu Svetim i Vaseljenskim Saborima i bogomudrim Ocima koji su na njima zablistali:
„Verujem u jednoga Boga Oca, Svedržitelja, Tvorca neba i zemlje i svega vidljivog i nevidljivog. I u jednoga Gospoda Isusa Hrista Sina Božijeg, Jedinorodnog, od Oca rođenog pre svih vekova. Svetlost od Svetlosti, Boga istinitog od Boga istinitog, rođenog, ne stvorenog, jednosuštnog Ocu kroz Koga je sve postalo. Koji je radi nas ljudi i radi našega spasenja sišao sa nebesa i ovaplotio se od Duha Svetoga i Marije Djeve i postao čovek. I Koji je raspet za nas u vreme Pontija Pilata, i stradao, i bio pogreben. I Koji je vaskrsao u treći dan po Pismu. I koji se vazneo na nebesa i sedi sa desne strane Oca. I Koji će opet doći sa slavom, da sudi živima i mrtvima, Njegovom Carstvu neće biti kraja. I u Duha Svetoga, Gospoda, Životvornoga, Koji od Oca ishodi, Koji se sa Ocem i Sinom zajedno poštuje i slavi, Koji je govorio kroz Proroke. I jednu, svetu, sabornu i apostolsku Crkvu. Ispovedam jedno krštenje za oproštenje grehova. Čekam vaskrsenje mrtvih. I život budućeg veka. Amin“.
4. Ovo svešteno učenje i Simvol vere koji je donet na Prvom i Drugom vaseljenskom saboru i koji je sankcionisan i potvrđen od strane ostalih sabora, svom dušom prihvatajući i čuvajući, prihvatam i celivam sa pomenutih sedam Sabora i onaj Sabor koji je posle njih bio sazvan u vreme vladavine Blagočestivog cara Vasilija Romejskog i Svjatjejšeg patrijarha Fotija, koji je bio nazvan „Osmim vaseljenskim saborom“, a koji je u prisustvu legata blaženog pape Starog Rima Jovana – episkopa Pavla i Evgenija i Petra prezvitera i kardinala, sankcionisao i potvrdio Sedmi vaseljenski sabor i odredio da se pribroji Saborima koji su održani pre njega, ponovo potvrdio Svjatjejšeg patrijarha Fotija na katedri, a takođe osudio i anatemisao, kao što su to činili i ostali Vaseljenski Sabori, one koji se drznu da unose bilo kakav nov dodatak ili da bilo šta izbace ili da uopšte unose bilo kakve promene u gore navedenom Simvolu vere. „Ako se neko“ kaže ovaj Sabor, „pored ovog sveštenog Simvola vere usudi da piše drugi Simvol ili da dodaje ili da oduzima i drsko da govori o ovoj odluci, neka bude osuđen i izbačen iz čitave hrišćanske zajednice“.[15] Isto to u vezi ovog dodatka u Simvolu vere još opširnije i očiglednije govori i papa Jovan u poslanici Svjatjejšem Fotiju. Ovaj Sabor takođe je doneo kanone koji se nalaze u svim zbornicima kanona.
5. Dakle, u skladu sa odlukama kako ovog, tako i Sabora koji su održani pre njega, smatrajući neophodnim da čuvam svešteni Simvol vere nenarušenim, onakvim kakav je bio i donet, i prihvatajući ono što su oni prihvatili i odbacujući ono što su oni odbacili, nikada neću primiti u opštenje one koji su se usudili da u Simvol vere dodaju novinu koja se odnosi na ishođenje Svetog Duha dok god budu nastavili da poštuju tu novinu. „Jer onaj koji je u zajednici sa odbačenim iz zajednice“ kako se kaže, „neka i sam bude izopšten“.[16] I Božanstveni Zlatoust, tumačeći sledeće apostolove reči: „Ako vam neko propoveda Jevanđelje drukčije nego što primiste, anatema da bude“[17], kaže ovako: „On nije rekao ako bi vam objavili nešto suprotno ili ga potpuno izvrnuli, nego ako bi i nešto malo propovedali pored onoga što ste primili, ili ako su možda nešto promenili, neka bude anatema“. Tamo on kaže još i ovo: „Neophodna je umerenost da se ne bi pokazalo da je pogažen zakon“[18]. I Vasilije Veliki u „Podvižničkim poukama“ kaže sledeće: „Odbaciti bilo šta od onoga što je napisano ili uvoditi bilo šta što nije napisano predstavlja javno otpadanje od vere i znak drskosti. Jer Gospod naš Isus Hristos kaže ovako: „Ovce Moje slušaju glas Moj“, a pre toga i sledeće: „A kod tuđeg ne idu jer beže od tuđeg glasa“[19]. I u poslanici monasima on kaže ovako: „Ako neki pretenduju da ispovedaju pravu veru, a ipak imaju zajednicu sa onima koji drugačije misle, ako i posle saveta ne prestanu da ovako postupaju, treba i njih same smatrati ne samo odlučenima, nego ih ne treba ni braćom nazivati“. A pre njega i Ignatije Bogonosac u poslanici Božanstvenom Polikarpu Smirnskom kaže sledeće: „Svako ko govori drugačije od onoga što je ustanovljeno, makar i bio dostojan po veri, makar i postio i poštovao devstvenost i činio čuda i prorokovao, neka ti bude kao vuk u ovčijoj koži koji radi na propast ovaca“. I kakva je potreba da mnogo govorimo? Svi Učitelji Crkve, svi Sabori i celo Sveto Pismo savetuju nas da se klonimo onih koji drugačije misle i da istupimo iz zajednice sa njima. Dakle zar ću, prezrevši sve njih, krenuti za onima koji pod maskom lažnog pomirenja pozivaju da se sklopi unija sa onima koji su narušili svešteni i Božanski Simvol vere i koji uvode Sina kao drugog Uzročnika Svetog Duha? Jer ostale besmislice, od kojih bi i jedna bila dovoljna da se sa njima raziđemo, sada ostavljam nepomenute. Neka mi se nikada ne dogodi ovo, o Utešitelju Blagi, neka nikada ne odstupim u tolikoj meri od sebe i od zdravog rasuđivanja, nego imajući od Tvog Učenja i od Tobom oduhotvorenih ljudi neka se priključim Ocima mojim, odnoseći odavde, ako ne nešto drugo, onda Pravoslavlje (την εύσέβειαν)!
 

---

 
NAPOMENE:

1. Dionys. Areopag. Die dev. nominibus c. 2. PG t. 3, col. 641.
2. Athanas. Magn. Contra SabelJia nos. n. 2. PG t. 28, col. 97
3. Gregor. Nazianz. Oratio de adventu a Egypt. PG t. 36 col. 252
4. Maxim. Epist. ad. Marinum. PG t. 91, col. 136
5. Joann. Damasc. De fide orthod. lib. I, c. 12, PG t. 94, c. 849
6. Ibid. col. 832
7. Ibid. col. 8490.
8. Ibid. col. 832-833.
9. Ibid. col. 849b.
10. PG t. 95, col. 60.
11. PG t. 96, col. 605.
12. 1. Mojc. 4,1.
13. Gal. 4, 4.
14. PG t. 32, col. 329.
15. Mansi. ConcH. t. XVII, p. 520.
16. Kanon Drugog Antiohijskog Cabopa ap. Pitta Juris ecclesiast. Oraecorum t. 1. p. 457. Isti ovaj kanon nalazi se i u tumačenjima „Pravila Svetih Apostola“: Ibid. p. 421.
17. Gal. 1, 9.
18. PG t. 61, col. 624.
19. PG t. 31,col. 680.