SVETI MARKO EFESKI I FLORENTINSKA UNIJA

 

SVETI MARKO EFESKI I FLORENTINSKA UNIJA
 
Dalje razmatranje dogmata o ishođenju Svetog Duha. Odlučni koraci ka sklapanju unije.
 
Na Veliki Ponedeljak 30. marta 1439. godine Grci su se okupili kod patrijarha kako bi razmotrili sledeći problem: može li se pre Pashe pronaći nekakav modus unionis ili se“ treba vratiti u Konstantinopolj, prekinuvši dalje pregovore? Visarion Nikejski i Isidor Kijevski odmah su se izjasnili u korist unije. Međutim, jedan od jeraraha – Dionisije, mitropolit Monemvazijski – uzviknuo je da više voli da umre nego da se „latinizuje“. Isidor mu je odgovorio ovako: „Ni mi ništa manje od tebe ne želimo da se „latinizujemo“, ali Istočni Oci u jednakoj meri kažu da Duh Sveti ishodi i od Sina. Upravo zbog toga treba da se povodom ovog problema složimo sa Latinskom Crkvom“. Ovde treba primetiti da mitropolit Isidor nije bio nikakav teolog i da ni u kom slučaju nije bio u pravu kada je tvrdio da, prema mišljenju Istočnih Otaca, Duh Sveti u podjednakoj meri ishodi kako od Oca, tako i od Sina, i da zbog toga latinski dogmat o ishođenju Svetog Duha potpuno odgovara pravoslavnom svetootačkom shvatanju. Sveti Marko Efeski i Antonije Iraklijski vatreno su se suprotstavili Isidoru i bili su mišljenja da se unija sa Latinima ne može sklopiti. Tako, sveti Marko je izjavio da Latini nisu samo raskolnici, nego su i jeretici. Ali naša Crkva je o ovome ćutala zbog toga što su oni mnogobrojni. Ali zar nije ovo bio razlog zbog kog se Pravoslavna Crkva ogradila od njih, tj. zbog toga što su jeretici? Zbog toga se jednostavno ne možemo ujediniti sa njima ako ne pristanu da izbace dodatak u Simvolu vere i počnu da ispovedaju Simvol onako, kako ga ispovedamo mi. Na Visarionovo pitanje da li i neke svete Oce treba smatrati jereticima ako su učili onako kako uče Latini, sveti Marko je pružio sledeći odgovor: naravno. Međutim, oni nisu ovako učili i knjige koje su Latini ponudili izazivaju sumnju u njihovu autentičnost.[1]
Sutradan, 31. marta, imperator je ponovo okupio Grke na savetovanje i jedni su se izrazili u korist unije, dok su drugi bili odlučno protiv nje. Revnitelji pravoslavne vere odlučili su posle ovoga da masovno napuste Florentiju i da na svoju ruku otputuju U Konstantinopolj. Ovim postupkom želeli su da prekinu dalje pregovore i situaciju koja je počela da poprima opasan tok za Pravoslavnu Crkvu. Međutim, imperator je rasporedio svoju stražu na gradske kapije koja nije dozvoljavala grčkim predstavnicima da iziđu van grada. U međuvremenu, patrijarh, koji je i pre toga neprestano bolovao, toliko se razboleo da je nad njim izvršena sveta tajna jeleosvećenja.
Nakon Pashe koju su tužno otpraznovali u tuđini, 10. aprila Grci su se ponovo okupili radi međusobnog savetovanja. Zajedničko mišljenje bilo je izraženo rezolucijom za čiju su predaju papi bili ovlašćeni Visarion, Isidor i neke druge ličnosti: „Pregovori ne daju rezultat. Obavestite nas da li postoji neki drugi način za sklapanje unije. Mi imamo sedam sabora i to je za nas dovoljno“. Papa je Grcima odgovorio ovako: „Kao što vidite, nisam žalio ni trud ni staranje ni troškove zarad unije Crkava, a vi ste se od samog početka bezobzirno odnosili prema njoj… Sada vam predlažemo četiri stvari: 1. Pruženi su vam dokazi da Sveti Duh ishodi takođe i od Sina: ako imate nekakve sumnje, ukažite na njih i nastavićemo razmatranje problema. 2. Ako iz Svetog Pisma možete dokazati suprotno našem učenju, učinite to. 3. Ako imate određene tekstove preuzete iz Svetog Pisma koji ukazuju da je vaše učenje bolje i pobožnije od našeg, ukažite na njih. 4. Ako ne prihvatite ove predloge, mi smo spremni da se sakupimo sa vama na sednici na kojoj će se svako otvoreno izjasniti, i ono što izglasa većina mi ćemo prihvatiti“.[2]
Papin odgovor izazvao je nedoumicu kod Grka, koji su smatrali da se pitanja vere ni u kom slučaju ne mogu rešavati glasanjem. Oni su bili spremni da sastave papi odgovor, ali s obzirom na to da su mišljenja bila različita, imperator je smatrao da je najbolje poslati papi sledeću izjavu: „Svi pregovori ne vode ni čemu, pošto ne želite ništa da izbacite iz Simvola vere, a mi ne želimo ništa da mu dodamo. Kakva je potreba za razgovorima i istraživanjima i navođenjem svedočanstava? Međutim, neka Tvoje Blaženstvo razmisli da ne postoji neki drugi način pomirenja, a ako ne postoji, mi ćemo se u miru vratiti kućama“. Na taj način, Grci su postavili radikalno pitanje i Vatikan se našao u pomalo teškoj poziciji jer odlazak Grka u ovom trenutku nesumnjivo bi predstavljao udarac papinom prestižu. Politika upornog pritiska na Grke, ostajući u suštini ista, morala je sada da krene drugačijim tokom. Dobivši izjavu Grka, papa je odgovorio da im šalje kardinale radi razjašnjenja problema. Međutim, kardinali su došli tek posle četiri dana. U međuvremenu, pristalice unije među Grcima nisu gubile vreme. Tako, Visarion Nikejski je izgovorio svoje čuvene besede u korist unije, koje imaju sledeći sadržaj: crkveni mir i jedinstvo, koji su tako dragoceni, ranije su bili narušeni činjenicom da su Latini u svoj Simvol vere uneli dodatak „Filioque“. Oni nisu imali prava da ovo učine zbog toga što bi samo Vaseljenski Sabor mogao ovako da postupa sa Simvolom vere. Grci su često prekoravali Latine zbog ovoga. Međutim, situacija je sada drugačija, s obzirom na činjenicu da mi sada činimo Vaseljenski Sabor koji je ovlašćen da razmotri problem interpolacije „Filioque“. Ako Grci ne sklope uniju sa Latinima, oni će učiniti težak greh. Ne treba govoriti: Mi nećemo uniju, nego treba razmotriti da li su tvrdnje Latina ispravne ili pogrešne, i svim sredstvima tražiti načine za postizanje unije (gl. 1). Kao oni koji su prosvećeni Svetim Duhom, Oci Crkve nisu mogli da govore stvari koje su međusobno suprotne. Ovo su jasno izneli Oci Sedmog vaseljenskog sabora. Treba međusobno uskladiti reči svetih Otaca (gl. 2). Dalje (gl. 39), Visarion kaže da je latinsko učenje o ishođenju Svetog Duha „i od Sina“ potpuno prihvatljivo i dogmatski opravdano. Poslednji deo besede (gl. 10) posvećen je pozivu Grcima na sklapanje unije, jer samo unija može spasti Vizantijsku Imperiju od propasti. Međutim, ova unija ne predstavlja samo političku neophodnost, nego takođe i moralnu, jer u stvari jedinstvo vere između pravoslavnih i rimokatolika postoji.
Kada je Visarion završio svoje dvodnevno izlaganje, Georgije Sholarije predao je imperatoru u pismenom obliku tri svoje besede u korist unije. Njegovo izlaganje počinjalo je političkim aspektom koristi od unije. Samo unija i pomoć koju će Vizantija dobiti od Zapada može spasti Otadžbinu koja je u tolikoj meri pritisnuta od strane Turaka. Grčkoj Crkvi mnogo više odgovara bliski savez sa Zapadom, nego savez sa varvarskim i nekulturnim narodima. Unija treba da bude istinska, a ne samo pro forma. Što se tiče dodatka „Filioque“, c obzirom na to da je nemoguće zahtevati od Latina da izbace ovaj dodatak iz Simvola vere, lakše je Grcima da unesu ovaj dodatak, koji je dogmatski opravdan, u svoj Simvol vere, jer on je već faktički sadržan u rečima Simvola vere o ishođenju Svetog Duha od Oca. Na kraju, Georgije Sholarije predlaže određenu formulu, u skladu sa kojom bi bilo moguće sklapanje unije sa Latinima.
U međuvremenu, došla su trojica kardinala koje je papa poslao, i Julijan Cezarini je u ime Zapadne Crkve pozvao Grke da nastave pregovore koji zbog krivice Grka, kako je on rekao, nisu do sada doveli ni do kakvog rezultata tokom četrnaest meseci. Kao odgovor na ovo, imperator je uporno ukazivao na uzaludnost daljih razgovora i predložio da se u ime obe Crkve izabere komisija (od po deset članova u svakoj grupi) radi iznalaženja novih puteva ka sklapanju unije. Istog dana imperator se uputio kod pape da bi ga upoznao sa svojim planom.
Dakle, bila je oformljena komisija: sa grčke strane nju su sačinjavali deset mitropolita (njihova imena nisu ukazana u saborskim dokumentima), a sa latinske strane dvojica kardinala, dva mitropolita, dva igumana, dva filosofa i dva sveštenika. Na prvom zasedanju komisije Grci su zamolili Latine da se izjasne u vezi sa sledećim iskazom iz pisma svetog Maksima Ispovednika (o kome je bilo reči u petoj glavi ovog dela): „Jer oni (Latinski Oci) ne kažu da je Sin Uzročnik Svetog Duha“. Grci su zamolili Latine da se izjasne da li oni prihvataju ovo što je sveti Maksim rekao kao svoje učenje. Latini su na ovo odgovorili sledeće: „Mi ni u kom slučaju ne kažemo da je Sin prvi Uzročnik Svetog Duha. Tako objavljujemo da je Otac jedini Uzrok Sina i Svetog Duha – Jednog kroz rođenje, a Drugog kroz ishođenje. Da bismo pokazali jednosuštnost i jednakost priroda (Božanstva), takođe kažemo da Sveti Duh ishodi „kroz“ Sina, ali takođe priznajemo i da je suština Božanskih ipostasi nerazdeljiva. Po suštini Sin je Sin Oca, i Duh je po suštini Duh Oca i Sina. S obzirom na to da nije moguće odvojiti suštinu od ipostasi, sledi da je Duh (pošto je On od suštine Sina) takođe i od Njegove ipostasi. Uostalom, oni latinski Oci koje citira sveti Maksim, tj. Avgustin, Jeronim i Amvrosije, jasno su tvrdili da Sveti Duh ishodi od Oca i Sina“.[3] Ovim rečima završena je prva sednica komisije.
Na drugom zasedanju komisije Grci su zamolili Latine da pristanu na izraz svetog Tarasija Konstantinopoljskog koji kaže da „Sveti Duh ishodi od Oca k r o z Sina“. Međutim, Latini nisu hteli da se slože sa ovim, ne želeći da prihvate „k r o z“ (δια, per) umesto „i“, govoreći da reč „kroz“ može da označava da u ishođenju Svetog Duha Sin nije ništa drugo do „kanal“ ili „oruđe“ i da se ovim uvode dva odvojena delovanja u ishođenju Svetog Duha (jedno od Oca, a drugo od Sina), dok se treba držati onog mišljenja da Sveti Duh ishodi od Oca i Sina kao od j e d n o g Početka i j e d n i m delovanjem“. Povodom tvrdnje Latina da, iako kažu da sveti Duh ishodi od Oca i od Sina, ali kao od jednog Početka i j e d n i m delovanjem, sveti Marko je napisao čitav obiman traktat (koji navodimo u daljem izlaganju) u kojem je dokazao potpuni apsurd ovakve tvrdnje: jer pri tvrdnji Latina da Sveti Duh zadobija bitovanje od Oca i od Sina, neizbežno proizilaze d v a Početka, d v a Uzročnika i d v a delovanja.
Grcima je bilo jasno da dalji razgovori neće dovesti ni do čega i želeli su, kao i ranije sveti Marko Efeski, da ih prekinu, ali, na insistiranje Latina, nastavili su da razmatraju ovaj problem još na nekoliko sednica. Posle ovoga, Latini su Grcima predlagali izjavu u kojoj su rekli da priznaju j e d a n Početak, zapravo delovanje (energiju) ishoditeljske sile Oca i Sina. Oni dalje tvrde da je dodatak „Filioque“ svojevremeno bio dodat protiv jeretika radi utvrđenja istinite vere da je Sin uvek bio sa Ocem i da nije postojalo vreme kada On nije postojao. Ova izjava završava se sledećim rečima: „Ali ako kažu da Duh ishodi samo od Očeve ličnosti, ovim razdeljuju Lice od suštine, što je apsurdno“.
Imajući ovu izjavu Latina, Grci su se okupili kod imperatora 29. aprila radi razmatranja daljih postupaka. U međuvremenu, Latini su nakon dva dana uputili Grcima još jednu izjavu koja je sadržala sledeće reči: „Credimus in unum Deum Patrem, et in unum Filium unigenitum ex Patre natum, et in unum Spiritum sanctum, habentem quidem ex Patre suam subsistentiam natum,etsicuminunum et Filius, Spiritumsed etiam ex Filio procedentem. bentemquidemUnum quippe dicimus Filii et Spiritus causam, sednempe Patrem, illius quidem per generationem, quippedicimushujus vero per processionem. Sed ne identitatem unitatemque (substantiae separemus et ut substantiam) ab hipostasibus non re differentem, sed ratione tantum et actu intelligendi asseveremus, et nulla suspicio sit, Spiritum sanctum esse ex solo Patre, triumque substantia, quae unica est, in tres patres dissecta cuipiam videatur, vocem illam „ex Filio“ pronunciamus in symbolo, et propterea dicimus, Spiritum sanctum procedere ex Patre et Filio, ut ab unico principio“.[4]
Ovaj dokument ne zahteva nikakav komentar.
Grci su tokom dva dana razmatrali problem shvatanja dva izraza: „od Sina“ i „kroz Sina“. Isidor Kijevski je u svom izlaganju navodio tekstove u korist prihvatanja dodatka „Filioque“.
Grci dugo nisu mogli da sastave izjavu koju su od njih tražili Latini u vezi sa svojom izjavom. Na kraju, uprkos opoziciji svetog Marka Efeskog, oni su sastavili formulu na osnovu koje su bili spremni da sklope uniju sa Latinima. Ova formula ne samo da je predstavljala odstupanje od pravoslavnog shvatanja dogmata o Svetom Duhu i ne samo da je bila kompromis u veri, nego je čak bila izražena u jakom latinskom duhu. Ona je glasila ovako: „Pošto Latini ispovedaju da je Otac jedini Početak Sina i Duha i mole nas da se i mi izjasnimo o svom učenju, mi takođe ispovedamo da je Otac Izvor i Koren Sina i Duha. I Sin i Duh su Cvetovi i Bitovanje Oca, u skladu sa rečima svetog Kirila Aleksandrijskog i Prvog vaseljenskog sabora i Vasilija Velikog. I mi objavljujemo da Sin šalje i ishodi (sic!) Duha Koji od Njega proizilazi i da se Sveti Duh šalje, proizilazi i ishodi (sic!) od Sina“.[5]
Ali Latini, koje uopšte nije zadovoljilo kompromisno rešenje problema, nisu bili zadovoljni ovom formulom i zatražili su preciznije formulacije. Zapravo, oni su ukazivali da izrazi u grčkoj formuli o ishođenju Svetog Duha od Sina mogu bili shvaćeni u smislu da Grci govore o ishođenju Svetog Duha u vremenu, o Njegovom slanju od strane Sina, ali ne i o večnom ishođenju Svetog Duha od Sina u shvatanju bitovanja Svetog Duha. Međutim, Grci su odbili da Latinima pruže precizniju i prihvatljiviju formulaciju, govoreći da je i ova izjava koju su ponudili bila načinjena uprkos oponiranju svetog Marka Efeskog, dvojice mitropolita i dvojice članova visokog duhovnog čina.
O svim ovim događajima sveti Marko Efeski nam govori sledeće: „Zatim su počela izlaganja o pomirenju i kompromisu i neko od naših predstavnika je rekao da je dobro prigrliti mir i postići sveto jedinstvo među nama, tako da se ne pokazuje da su Zapadni Oci u suprotnosti za Istočnim. Neko je već bio počeo da filosofira da reč „kroz“ kod naših Učitelja ima isto značenje kao reč „od“ („iz“) i da ona („kroz“) pokazuje Sina kao Uzročnika Duha. Na taj način, postepeno se pojavio latinski način razmišljanja (ο λατινισμός), a zatim je počelo da se radi na načinima sklapanja unije i počele su da se izrađuju nekakve formule zahvaljujući kojima bismo se sjedinili sa njima, a koje predstavljaju određeni kompromis i koje mogu da se prihvate u skladu i sa jednim i sa drugim učenjem (tj. latinskim i pravoslavnim), poput nekakve čizme koja odgovara i jednoj i drugoj nozi. Iz tog razloga ovo im je izgledalo veoma povoljno za ovaj cilj, da bi na taj način i naši lakše bili privučeni uniji i moglo se nadati da će ovo bez pogovorno biti prihvaćeno od protivničke strane. Sastavivši određenu gramatu koja je ovo sadržala, a koja je takođe jasno izlagala i njihovo mišljenje, oni su je uputili njima da bi zahvaljujući njoj sklopili uniju. Međutim, ovi ni na koji način nisu hteli da prihvate ovu gramatu bezpogovorno, nego su ili pozivali ove na odbranu i razjašnjenje onoga što se nalazilo u gramati u vezi sa predmetom rasprave, ili su zahtevali da se prihvati njihovo izloženje koje su ranije poslali, a ono je sadržalo potpuno usaglašavanje učenja Latina i Grka i ispovedanje da Duh Sveti ishodi i od Sina“.[6]
Pri ovakvom stanju stvari većina Grka je želela da prekine sve dalje pregovore i da se vrati u Konstantinopolj, što su i izneli imperatoru. Ali imperator im je ovo zabranio, ne postupajući više toliko savetima, koliko pretnjama. U međuvremenu, on je stupio u tajne pregovore sa Visarionom, Isidorom i protosinđelom Grigorijem Mamom (kasnije okorelim unijatom i unijatskim Konstantinopoljskim patrijarhom, velikim protivnikom svetog Marka Efeskog). Imperator im je zapovedio da se pobrinu za iznalaženje puta za sklapanje unije. Istovremeno, u dva razgovora sa papom on je zatražio da se od Grka ne zahteva preciznija formulacija učenja o ishođenju Svetog Duha, nego da se zadovolje onom koju su Grci ranije uputili Latinima. Međutim, Vatikan je bio uporan. U papino ime kardinal Cezarini je imperatoru rekao sledeće: „Mi smo tražili rasprave da bismo izveli istinu na svetlost dana, a vi to niste želeli. Mi smo vam u pismenom obliku poslali naše ispovedanje vere, a vi njime niste bili zadovoljni. Sada ste nam vi poslali vaše ispovedanje vere propraćeno citatima iz dela svetih Otaca, a mi vas molimo da pružite preciznije objašnjenje vašeg verovanja. Ali vi ne želite da nam to pružite, i zato nemamo o čemu više da razgovaramo“. Imperator je odgovorio sledećim rečima: „Ja nisam domaćin Sabora… Formula koju smo vam uputili je dovoljna i nema nikakve potrebe za objašnjenjima… Šta hoćete više od ovoga? Vi priznajete da je Sin Uzročnik Svetog Duha. Mi ni u kom slučaju ne protivrečimo ovome, nego se slažemo sa vama u ovim rečima. Upravo kao znak naše saglasnosti treba da bude prihvaćeno ono što vam ne osporavamo“. Kardinal Cezarini je na ovo odgovorio ovako: „Koristeći reči „ishodi“ i slično, vaši predstavnici imaju u vidu ono drugo „ishođenje“ Svetog Duha, zapravo ono koje se dešava u vremenu. Ono, pak, što mi želimo je izjava koja je u saglasnosti sa svetim Ocima koji objavljuju Sina u odnosu na Svetog Duha kao „una cum Patre, causalitatem substantiae“. [7]
17. maja Grci su se sakupili u patrijarhovim odajama radi razmatranja problema unije, ali nisu došli ni do kakvog rešenja. 21. maja imperator se ponovo obratio papi sa ranijom molbom da ne primorava Grke na preciznije objašnjenje ove formule. Međutim, papa je Grcima poslao trojicu kardinala koji su još jednom kategorički zatražili od Grka da pruže ono objašnjenje izjave o ishođenju Svetog Duha koje bi njima, Latini, odgovaralo. Grci su odbili da ovo učine. Tada je papa pozvao kod sebe imperatora i izrazio mu svoje nezadovoljstvo zbog toga što je toliki novac, koji je potrošio na Sabor, izgubljen krivicom Grka koji ne žele da se slože sa Latinima. Imperator je odgovorio da, po mišljenju Grka, formulacija koja je data Latinima ne zahteva objašnjenje i većina Grka odbija da da novu formulaciju. Osim toga, on je izjavio da ne može da primorava svoje jerarhe.
27. maja papa je pozvao kod sebe Grke i preko prevodioca im se obratio sa savetom. On im je govorio o svojoj revnosti u postizanju unije, o onoj revnosti koju su na početku pokazivali takođe i Grci. Zatim je počeo da ih prekoreva zbog toga što, suprotno dogovoru, odbijaju da vode nove razgovore i da prihvate ispovedanje vere Latina, bez preciziranja svog sopstvenog ispovedanja. Ako bude sklopljena unija, na pomoć Zapadnih vladara Vizantiji neće se dugo čekati. Papa je svoje izlaganje završio pozivom Grcima da sklope uniju.
Na papino izlaganje odgovorio je Isidor Kijevski sledećim rečima: „Ono što je papa rekao ispravno je. Međutim, ni Grci nisu bili besposleni, a stvar ovakve važnosti zahteva značajno vreme“.
Od tada među Grcima nastaje oštri prelom o kojem smo govorili na početku pete glave ovog dela. Nekoliko grčkih jeraraha, zapravo Isidor, Visarion, Dorotej Mitilinski i episkop Lakomidijski, izjavili su imperatoru da, ako želi uniju, oni su spremni da je sami istog trenutka sklope. Međutim, ne želeći da izazove otvoreni raskol među grčkim jerarsima, s obzirom da je među njima bilo i odlučnih protivnika unije, imperator nije odobrio njihov plan. 28. maja, na unutrašnjem savetovanju, on se obratio svojim Grcima, pozivajući ih da odmah sklope uniju ako im to dozvoljava njihova savest. Prema njegovom, imperatorovom, mišljenju, savest ovo dozvoljava. Svoje izlaganje je završio pozivom da se sklopi unija radi spasenja države. „Svako ko stvara prepreku sklapanju ove svete unije“, rekao je imperator, „gori je izdajnik od Jude“. Neki jerarsi su na ovo uzviknuli sledeće: „Da, anatema onome ko ne voli uniju! Samo ova unija treba da bude sveta!“ Zatim, tokom dva dana Isidor i Visarion su čitali citate iz dela svetih Otaca kako bi pomirili učenje grčkih svetih Otaca sa učenjem Latina o ishođenju Svetog Duha i od Sina. Sveti Marko Efeski je uzalud ukazivao da mesta koja oni navode predstavljaju falsifikate u rukopisima od strane Latina.
30. maja, kao dodatak svojim izlaganjima u korist unije, Georgije Sholarije je predao skupu svoje delo u korist mišljenja da Sveti Duh ishodi i od Oca i od Sina. Moguće da je on oba dela ponudio po imperatorovoj naredbi, ali da nisu pokazivala njegovo lično mišljenje.
Dok je vršen unutrašnji uticaj na svest grčkih jeraraha, i od spolja je vršen pritisak da se što pre pokore oni koji se još nisu bili potčinili. Grci nisu trpeli samo duhovno mučenje, nego i nemaštinu, pa čak i glad, o čemu svedoče sveti Marko Efeski i Siropulo. Ova nemaština pojavila se zbog toga što sume koje su Latini obećali za izdržavanje nisu davane Grcima na vreme. Sveti Marko ovako govori o tome u svom autobiografskom delu: „Mnogo je bilo izgubljenog vremena i naši su teško podnosili odlaganja i stradali su u nemaštini i bili su izmoreni glađu, jer i ove muke su morali da podnose: nikome ništa nije davano od ugovorenih suma novca, kako bi nas time postepeno primorali da se pokorimo njima (tj. Latinima)“.[8] Istina, kao papino opravdanje može se reći da je u to vreme i sam Vatikan imao teškoće materijalnog karaktera.
Ali vratimo se našem izlaganju.
Imperator je sazvao veliki unutrašnji skup i zamolio je prisutne da se izjasne o sklapanju unije. Patrijarh je izjavio da je spreman da sklopi uniju i da složi sa prihvatanjem dogmata da Sveti Duh ishodi od Oca i Sina, ali da dodatak „Filioque“ ni u kom slučaju ne treba unositi u pravoslavni Simvol vere i da treba nastojati da Vatikan ne zahteva nikakve izmene u bogosluženjima i obredima Pravoslavne Crkve. Patrijarh se držao mišljenja o neophodnosti unije ne toliko zbog crkvenih, koliko zbog državnih interesa: „Unija i saglasnost Crkve za nas predstavljaju neophodnost i naš dug“, govorio je on. „Ako ugodimo Latinima, biće to velika pomoć državi. Zahvaljujući njoj uslediće stabilnost države i sve će se urediti“.[9] Nakon ovoga reč je uzeo imperator koji je, rekavši da smatra Florentinski Sabor Vaseljenskim Saborom koji ni u čemu ne zaostaje za ostalim Vaseljenskim Saborima, izjavio da ako je ovakva odluka Sabora, on joj se, kao laik, pokorava, a kao imperator poštovaće njegovu odluku. On je takođe rekao da interpolacija „Filioque“ ne treba da se unosi u Simvol vere Pravoslavne Crkve, kao i da svi pravoslavni obredi treba da ostanu isti. Isidor, Visarion i Dorotej Mitilinski izjavili su da su pristalice izraza da Duh Sveti ishodi „od Sina“. Sveti Marko Efeski, Antonije Iraklijski, Dositej Monemvasijski i Sofronije Angialski odlučno su se izjasnili protiv unije, govoreći da nikada neće poverovati da je Sin Uzročnik Svetog Duha. Ostali jerarsi nisu se ovako kategorički izjasnili, ali ipak je većina bila protiv unije koja se sklapa pod ovakvim uslovima.
Videvši da unija može da propadne, imperator je preduzeo drugačije korake. Ostavivši po strani sve ostale povode, on je preko Isidora Kijevskog, čoveka najprijemčivijeg za Latine i najneprincipijelnijeg u odnosu na Pravoslavlje, postavio papi sledeće pitanje: šta će Grci dobiti ako unija bude sklopljena? Pitanje je bilo direktno postavljeno. Papi je ponuđeno da „kupi“ Pravoslavnu Crkvu. Ovo je bio strašan trenutak u istoriji Pravoslavne Crkve, strašan svojim cinizmom i bogohulnošću. Misao se nevoljno okreće onom strašnom trenutku u istoriji ljudskog roda kada je Juda došao u Sinedrion i obratio im se sledećim rečima: „Šta ćete mi dati i ja ću vam Ga izdati?“ a oni, kako kaže Jevanđelje, „položiše mu trideset srebrnika“.[10]
Papa je shvatio „poslovnu“ stranu pitanja i poslao je Grcima trojicu kardinala koji su, ako unije bude sklopljena, u papino ime obećali sledeće pogodnosti: 1) Papa će na sebe uzeti troškove za povratak grčkih delegata u Konstantinopolj, s obzirom na to da Grci nisu imali svojih sredstava za povratak. 2) Papa će u Konstantinopolju plaćati trista vojnika radi odbrane grada od Turaka (povodom ovog uslova sveti Marko Efeski je veoma ironično govorio u pismu Georgiju Sholariju)[11]. 3) Papa će finansirati dolazak dve galije u moru kraj Konstantinopolja. 4) Krstaški pohod na Jerusalim proći će kroz Konstantinopolj. 5) Ako bude bilo potrebe, papa će poslati imperatoru dvadeset velikih vojnih brodova. 6) Ako bude bilo potrebe, papa će pozvati u pomoć Grcima vojske savezničkih Zapadnih država. Iznevši svoja obećanja, papa je predložio da se ona zvanično uvedu u protokol i da se verifikuju pečatom.
Istorija je pokazala da su ova obećanja uglavnom ostala samo na hartiji, ali i da u praksi nisu ni mogla da budu ispunjena.
3. juna Grci su se sakupili radi konačne odluke i glasanja. Svakom učesniku bilo je ponuđeno da predstavi pismenu izjavu o svojoj veri. Prvi je bio patrijarh koji je izjavio da ne namerava da menja ili napusti dogmat koji su predali Oci, ali s obzirom na to da su Latini, ne od sebe, nego na osnovu Svetog Pisma pokazali da Duh Sveti ishodi takođe i od Sina, i da reč „kroz“ čini Sina Uzročnik Svetog Duha, što patrijarh prihvata, on sa njima sklapa uniju i obećanje. Posle njega svi Grci su izjavili da zajedno sa patrijarhom prihvataju dogmat o ishođenju Svetog Duha od Oca i Sina kao od jednog Početka i jedne suštine i da ovo ishođenje predstavlja jedno jedinstveno delovanje. Sveti Marko Efeski, Antonije Iraklijski i još dvojica episkopa odbili su da se slože sa ovakvim mišljenjem. Međutim, sveti Marko je bio jedini koji je odlučno istupio u onom trenutku kada su se rušili principi pravoslavnog dogmata o ishođenju Svetog Duha. O izveštajima, pismenom izlaganju svoje vere i o mišljenju o uniji niko nije ni govorio. Sveti Marko je ostao sam. Svoje ispovedanje vere, tj. pomenuti izveštaj on nije ni predao, smatrajući da je to već bilo besmisleno. Ovo „Ispovedanje vere“ on je objavio pravoslavnom svetu nakon povratka u Konstantinopolj i ono će postati nasleđe svih boraca za veru. Ali iako nije podneo svoj izveštaj, sveti Marko je hrabro izjavio na skupu da ne prihvata uniju i da se ne slaže sa prihvatanjem latinskog dogmata o ishođenju Svetog Duha i od Sina, a takođe ne odobrava ni interpolaciju „Filioque“. O ovome on piše sledeće: „Nisu se smirili izdajnici svog spasenja i Pravoslavlja („Blagočestivosti“) dok nisu prevrnuli i poslednji kamen, sve dok nisu, sakupivši se na skupu na kom su predsedavali imperator i patrijarh i sa njima sedeo Despot, zvanično objavili „latinstvovanje“. Kada su naveli citate koji su Latinima odgovarali, kako iz dela njihovih Učitelja, tako i iz dela svetog Kirila, pre nego što su stupili u borbu protiv mene i pre nego što su mi uputili čitav niz drskih uvreda, postavili su saboru sledeće pitanje: kakvo je njegovo mišljenje u vezi sa ovim citatima i da li je on spreman da prizna Sina za Uzročnika Svetog Duha? U odnosu na navedene citate učesnici sabora su izjavili da, s obzirom na to da oni predstavljaju autentične reči Učitelja, pošto se ovo potvrđuje poslanicom svetog Maksima, oni ne podležu sumnji. Ali većina se potpuno usprotivila da Sinu pripiše uzrok Svetog Duha, jer ovo je i Sveti Maksim definisao (govoreći da Zapadni Oci ne ispovedaju Sina za Uzročnika Svetog Duha). Međutim, oni koji su bili drski i uporni u bezbožnosti i oni koji su od početka išli za ovima, prevareni prijatnim obećanjima i darovima, sa „nepokrivenom glavom“ objavili su Sina za Uzročnika Svetog Duha, što se čak ni u rečima Latina nigde otvoreno ne kaže. Njima je prišao i patrijarh, pošto je i sam, nesrećnik, bio prevaren, čekajući da što pre otputuje odande, iako ga je sudbina odredila na smrt. A ja, imajući u pismenom obliku svoje mišljenje, kao i Ispovedanje vere (jer ovako je ranije bilo dogovoreno da svako podnese svoje mišljenje u pismenom vidu), s obzirom na to da sam shvatio da oni grozničavo teže sklapanju unije i da su oni, koji su ranije bili sa mnom, sada sa njima, a da izveštaje i ne pominju, zadržao sam svoj spis da ne bih, raspalivši ih na borbu, izložio sebe javnoj opasnosti. Međutim, usmeno sam bez straha izneo svoje mišljenje, govoreći da drugačije nije moguće složiti se sa rečima Zapadnih i Istočnih Otaca, osim u skladu sa tumačenjem u poslanici svetog Maksima, prema kojoj tvrdimo da Sin nije Uzročnik Svetog Duha. Sa neodobravanjem sam pomenuo i dodatak („Filioque“), rekavši da ni u ovome neću popustiti Latinima i da u skladu sa navedenim rečima on nije dobar i da nije unet sa blagoslovom. Nakon ovoga oni su se prihvatili svojih poslova i okrenuli su se sastavljanju Saborske Izjave (Akta unije) i svega ostalog u vezi sa unijom. A ja, odvojivši se od tog trenutka od njih, povukao sam se da bih, neprestano se usaglašavajući sa mojim svetim Ocima i Učiteljima…“[12], itd.
Siropulo kaže da je patrijarh, sakupivši svoje episkope, savetovao na uniju, na šta su ovi odgovorili da ono što on prihvata, prihvataju i oni i da se, uopšte uzev, solidarišu sa njim. Jedino je sveti Marko Efeski bio nepopustljiv. „Posle ovoga“, pripoveda Siropulo, „patrijarh je razgovarao sa svetim Markom Efeskim i svim mogućim molbama ga nagovarao, moleći ga da radi molitava svetih na nebu i radi duše pokojnog oca pristane na uniju i, kako kaže poslovica, „ni jedan kamen nije ostavio na svom mestu“, nije propustio ni jedno vešto lukavstvo da bi ubedio ovog svetog čoveka. Međutim, ni u čemu nije postigao uspeh“.[13]
Sveti Marko Efeski nije dozvoljavao nikakav kompromis u veri. Marku su uzvikivali ovako: „Nađi nam izlazak, ikonomiju“, a Marko im je odgovarao sledećim rečima: „Vera ne dozvoljava ikonomiju. To je isto kao da se kaže: odseci sebi glavu i idi kuda hoćeš“.[14] Prvobitna tendencija grčkih jeraraha da sačuvaju Pravoslavlje u svoj njegovoj čistoti i da privole Latine na uniju putem njihovog ubeđivanja u neispravnost njihovog shvatanja onih dogmata u kojima se razilaze sa pravoslavnima, sada je, kao što vidimo, zamenjena traganjem za kompromisima, polovičnih rešenja i nesigurnih dogmatskih definicija. „Pronaći nešto srednje“ postaje osnova teoloških težnji grčkih predstavnika. Ali „naći nešto srednje“ bilo je nemoguće i ovo je jasno izrazio sveti Marko Efeski koji je video da unija predstavlja najveću opasnost za Pravoslavnu Crkvu. Svoje mišljenje o nemogućnosti „nečeg srednjeg“ on je izrazio sledećim rečima: „Može li postojati nešto srednje između istine i laži, negiranja i tvrđenja, svetlosti i mraka? I mada između svetlosti i mraka može da se nađe nešto srednje, što se naziva „sumrakom“, ipak između istine i laži ne može da se nađe ništa srednje“.[15] I kasnije je sveti Marko pisao Georgiju Sholariju ovako: „Ali, možda ćeš reći da se učinjena promena nije pretvorila u suprotnost, nego tražimo nešto srednje i saglasnost. Nikada se, čoveče, ono što se odnosi na Crkvu ne rešava kompromisom…“[16] Sveti Marko je smatrao da je imperatorov pritisak na veru nezakonit. U jednoj od svojih poslanica kasnije on piše ovako: „Neka niko nema vlast u našoj veri, ni car, ni arhijerej, ni lažni sabor, niti bilo ko drugi, nego samo Bog Koji dam ju je predao i Sam i preko Svojih Učenika“.[17]
Kompromis u veri sveti Marko je smatrao pogubnim. Međutim, on je tada bio „glas onoga koji viče u pustinji“. On je na sebe preuzeo veliki podvig borbe za Pravoslavlje i može se reći da je bio sam u ovoj borbi. Ali on nikada to ne pripisuje sebi kao zaslugu. U svom autobiografskom opisu događaja Florentinske unije on čak ono ni ne pominje. Ležeći na samrtničkoj postelji, on kaže sledeće: „Nalazeći se na čelu veoma žestoke borbe koju su vodile neke druge ličnosti, kao i ja sam, on (ovde sveti Marko govori o Georgiju Sholariju) se nije izjasnio kao otvoreni zaštitnik Istine, na šta su ga možda primoravali saveti ili neki ljudi. Ali ni ja ranije nisam ništa, ili sam sasvim malo doprineo borbi, nemajući dovoljno ni snage ni revnosti…“[18] Ali istoričari i očevidci njegove borbe za Pravoslavlje ne kažu nam ovako. Tako, Jovan Evgenik kaže o svetom Marku sledeće: „Sam je on jedini bio i na početku i u sredini i čak na kraju dvosekli mač nezakonitog i razbojničkog kukolja u blagorodnoj njivi sveštenih dogmata Crkve, bogonadahnuta truba i nepresušiva reka pobožnih spisa i određenja svetih Otaca i Učitelja, glasni i sladostni glas poput nektara i neustrašivi i hrabri duh. Čitavo mnoštvo onih koji su tamo bili prisutni i njihovi potomci znaju okolišanja sofističkih rasuđivanja ovih (Latina) i mreže i načine i mamce i zamke, da ne kažem i ono što je još uvredljivije. Čistim bogoslovljem svetih Otaca, od Samog Prvog Bogoslova i Učitelja Bogoslova – Logosa Božijeg, a zatim odredbama Vaseljenskih Sabora, a negde i neophodnošću jasnih i neoborivih citata, kao nekakvu penu i dim rasejavao je (latinsko učenje) u besedama o čistilištu i drskom dodatku svetom Simvolu vere i, na kraju, o samom onom dogmatu (o ishođenju Svetog Duha), kada su očiglednije neko na svakom stubu na kojem se kače državni dekreti radi upoznavanja naroda (στήλης άπα σης περιφανέστερον) bili projavljeni i svešteno bogoslovlje velikog Oca, i obrazovanost i blagodat Presvetog Duha koja je u njemu obitavala i onako velika snaga Istine, a takođe i neosnovanost latinskog učenja“.[19] Zbog svog suprotstavljanja uniji sveti Marko je morao da podnese mnogo nevolja još za vreme sabora. Neprijatelji Pravoslavlja među Grcima nazivali su ga uvredljivim imenima, koja nas je stid i da navodimo u ovom delu o svetom Marku. Jedan od vlastodržaca je zahtevao da se ona sredstva koja su Grci dobijali od pape za svoje potrebe ne daju svetom Marku, pri čemu je svetog Marka uporedio sa Judom koji od pape uzima hleb, bori se protiv njega kao što se nekada ovaj, primivši na Večeri Telo i Krv Hristovu, borio protiv Hrista. Sveti Marko je bio izložen uvredljivim prekorima od strane patrijarha i napadima svojih nekadašnjih saradnika. U nastavku svog sinaksara svetom Marku Efeskom, Jovan Evgenik kaže sledeće: „I kao već osuđen, on je došao na poziv prvog arhijereja[20] i jednom i drugi put, kao nekada sveti Vasilije Veliki nekakvom vlastodršcu, u nekim slučajevima sa spremnošću dajući odgovor, dok je u drugim pokušavao da blagoslovenim ćutanjem umiri nerazumni gnev, poput krotkog i nezlobivog Isusa Koji je nekada bio izveden pred prvosveštenike i književnike…“
U nadgrobnoj besedi svetom Marku Efeskom Georgije Sholarije kaže sledeće o njegovoj borbi za Pravoslavlje: „Svojom krotošću i čovekoljubljem on je prevazišao sve koji se odlikuju ovom vrlinom. Ko je bio pristupačniji od njega za sve koji su mu se obraćali? Ko je dobrovoljnije od njega predavao sebe za zajedničku korist? Ko je ubedljivije od njega izneo sve što je trebalo reći i ko je od njega bio spremniji da pomogne bližnjem? Ko je bio nezlobiviji od njega na one kojima se dogodilo da ga uvrede? Ali isti ovaj sveti Otac, kada je nalazio razlog da posumnja u nekog za lukavstvo protiv Pravoslavne vere, odvažno je stupao u borbu protiv krasnorečivosti protivnika i nije dozvoljavao da trijumfuje snaga lažnog učenja. Evo zbog čega su ga optuživali za neumerenu razdražljivost, evo zbog čega su ga mrzeli neki koji su bili u njegovoj blizini! Ne proničući u njegove pobude i pokretani ljudskim strastima, oni su ranili ovog velikog čoveka kako svojim ćutanjem, tako i svojim rečima! O, koliko sam postradao od nerazumne priče jednog od njih koji se drznuo da za vreme saborskih rasprava nazove njega – Učitelja Istine varalicom koja odvraća od Istine… Ali ovaj naš veliki Otac mirno je saslušao reči zlobe, jer nije tražio da uzdigne sebe i svoju borbu za Istinu smatrao je dovoljnom odbranom protiv kleveta. On je imao u sećanju da je Sam naš Gospod bio oklevetan. Ovako je on podnosio uvrede! I niko od nas, što je sramota, nije mu pohitao u pomoć! Nažalost, i ja sam ćutao!“[21]
Na kraju, Veliki Ritor Manuil ovako govori o borbi svetog Marka za Istinu Pravoslavlja: „Kada su se, može se reći, svi okrenuli ovim protivnicima i povukli za sobom hristoljubivog cara, on (sveti Marko Efeski) pred carevima i vlastodršcima sa otkrivenom glavom objavljivao je Istinu i ni na koji način nije dozvoljavao greškom uneti dodatak u Simvol vere. Hrabro se boreći protiv onih koji su ga napadali i nepokolebljivo idući za svetim i bogougodnim Ocima, Svetilnicima Crkve Hristove, on je svima otvoreno propovedao jedno Načelo u nepromenjivoj i Božanskoj Trojici, tj. Oca od Kojeg se rađa Sin, a Sveti Duh ishodi, kao od jednog Uzročnika“.[22]
Vratimo se, pak, našem izlaganju događaja koji su usledili. 4. juna (1439. godine) Grci su sastavili sledeću izjavu, koju su predali Latinima: „Saglasni smo sa vašim učenjem i sa vašim dodatkom u Simvolu vere, koji je preuzet na osnovu dela svetih Otaca. Sklapamo sa vama uniju i priznajemo da Sveti Duh ishodi od Oca i Sina kao od jednog jedinog Načela i Uzročnika“. Imperator je uspeo da sve privoli na prihvatanje ovakve izjave – formule, osim jednog jerarha. Suvišno je govoriti da ovaj jerarh nije bio niko drugi do sveti Marko Efeski.
Papa i kardinali su odobrili izjavu Grka i konačna redakcija, koja je još više u latinskom duhu unela shvatanje dogmata o ishođenju Svetog Duha, bila je prihvaćena od strane Grka 7. juna.
Ovo prihvatanje latinskog dogmatskog učenja od strane pravoslavnih predstavljalo je početak neslavnog poraza pravoslavne delegacije na saboru u Florentiji. Kaže se da, ako je neko rekao „a“, već će i bez svoje volje morati da kaže i „b“, „v“, „g“, „d“ itd. Isto se ovo dogodilo i sa Grcima na Florentinskom saboru. Prihvativši latinski dogmat o ishođenju Svetog Duha od Oca i Sina i odobrivši „Filioque“, oni su morali da prihvate i sve ostalo što su Latini zahtevali, kao što ćemo dalje videti. Samo je sveti Marko bio nesalomivi stub Pravoslavlja. Navodeći jeretičko učenje određenih učesnika Florentinskog sabora, na primer Visariona Nikejskog, Veliki Ritor Manuil kaže sledeće: „Ali nije ovako postupao blaženi Marko, čista odaja Svetog Duha, koji je srcem i ustima svima objavio Bogom predanu hrišćansku pobožnost i Pravoslavlje koje se vidi kao sunce! On nije činio ništa slično, niti je gajio u srcu, nije rekao ništa suvišno u vezi sa preciznošću i ispravnošću dogmata. Njegov spomen vrši se u duhovnoj radosti i veselju… Njegov spomen vrši se radi podražavanja predivnom i kao njegovo uzdarje za podvige u korist Crkve Hristove“.[23]
Međutim, jednom posrnuvši, predstavnici Pravoslavne Crkve više nisu imali mogućnost da ustanu i Vatikan je ovo odlično shvatio. Kada je 9. juna imperator poslao papi četvoricu mitropolita: Kijevskog, Nikejskog, Mitilinskog i Trapezuntskog, najveće pristalice unije, papa im je rekao sledeće: „Po milosti Božijoj, sada smo saglasni u vezi sa najvažnijim dogmatom, ali da bismo odbacili svaku zabludu, treba da još zajedno razmotrimo probleme u vezi sa čistilištem, primatom, kvasnim i beskvasnim hlebom i služenjem Liturgije. Posle ovoga biće sklopljena unija, jer vreme ne čeka“.
Čuvši papin zahtev, Grci su odmah pristupili razmatranju problema na koje je papa ukazao, i sastavili su sledeću izjavu: „Evharistijski hleb trebalo bi da bude kvasni, sveštenik mora da bude rukopoložen i mesto (služenja Božanstvene Liturgije) mora da bude osvećeno. Na kraju krajeva, kvasni i beskvasni hleb koriste se za Evharistiju bez razlike“. U vezi sa čistilištem Grci su doneli ovakvu odluku, u kojoj su u potpunosti prihvatili latinsko učenje: „Duše svetih naslađuju se na nebu potpunim dobijanjem nagrade, onakve koja odgovara ovim dušama. Duše grešnika izložene su potpunoj kazni. Što se, pak, tiče duša koje se nalaze u prelaznom stanju, one se nalaze u mestu kažnjavanja ili mučilištu – bilo da je to oganj, mrak ili vetar, mi ne razmatramo ovo poslednje“. Na taj način, sva predivna dela svetog Marka Efeskog i istog ovog Visariona, onaj zvanični izveštaj Grka povodom čistilišta na Saboru u Ferari, sve je ovo bilo pogaženo. Pogažena su i dela, svetost, predanje svetih Otaca, dragocenost Pravoslavlja. Sve ovo pobedili su zlato i moć. Ali Istina se ne može ni pobedili ni kupiti. Približavao se dan kada će ona zablistati i osvetliti svojim zracima sve!
Dalje sledi dalja izdaja Pravoslavne Crkve. Međutim, povodom pitanja primata Grci su pružili diplomatski odgovor, rekavši da papa „treba ponovo da dobije one privilegije koje je imao od početka do vremena raskola“. Kako ćemo dalje videti, Latini su „precizirali“ u čemu se sastoje privilegije Rimskog prestola i zatražili su od pravoslavnih njihovo priznavanje.
Što se tiče služenja Liturgije, razmatran je problem kada se osvećuju Sveti Darovi: da li u trenutku izgovaranja Spasiteljevih evharistijskih reči: „Primite, jedite“ i „Pijte iz nje svi“, što je slučaj u Liturgiji Zapadne Crkve, ili se Sveti Darovi pretvaraju posebnom molitvom i blagosiljanjem od strane sveštenika, što se dešava posle izgovaranja Spasiteljevih evharistijskih reči, a što je slučaj u Liturgiji Istočne Crkve. Latini su postavili sledeće pitanje: „Kako mogu Grci posle izgovaranja Spasiteljevih reči, kojima se upravo (kako tvrde Latini) i pretvaraju Sveti Darovi, još da izgovaraju i sledeće reči: „I učini hleb ovaj“, kao i naredne reči Liturgije? Grci su i u ovoj stvari morali da prihvate latinsko shvatanje i pružili su potpuno neubedljivo tumačenje pravoslavne prakse u Liturgiji. Oni su izjavili sledeće: „Mi prihvatamo da se rečima: Ovo je Telo Moje“ hleb pretvara u Telo Hristovo, ali kao što vi (Latini) posle osvećenja Svetih Darova izgovarate sledeće reči: „Jube haec perferri per manus sancti angeli in sublime altare tuum“,[24] Tako ce i mi molimo da Duh Sveti blagovoli da siđe n a n a s i da pretvori u n a š i m d u š a m a Duhom Svojim svetim hleb u Telo Hristovo i vino u čaši u Njegovu Krv, kako bi oni očistili… duše onih koji se Njima pričešćuju“.[25] Na ovo treba reći da je ovakvo tumačenje subjektivnog osvećenja Svetih Darova potpuno strano pravoslavnom shvatanju osvećenja Svetih Darova. Sveta Pravoslavna Crkva veruje u objektivno osvećenje Svetih Darova koje se vrši nezavisno od dostojnosti sveštenika (uz uslov ispravnosti njegovog rukopoloženja, ispravnosti služenja čina Liturgije koje je ukazano u služebniku, i njegove lične kanonske zakonitosti, kao i kanonske zakonitosti Liturgije koju služi) i dostojnosti pričasnika (jer ako su pričasnici dostojni Sveti Darovi osvećuju njihove duše, a ako nisu dostojni oni su im na osudu). Pravoslavno shvatanje uzajamnog odnosa Spasiteljevih evharistijskih reči sa molitvom koja sledi posle njih i svećenjem Svetih Darova kroz blagosiljanje sveštenika naći ćemo u posebnom delu svetog Marka Efeskog povodom ovog problema, koje se u našem delu nalazi na kraju sledeće glave).
Dakle, tokom jednog dana pravoslavni su izdali sve svoje stavove. Latini su u potpunosti mogli da budu zadovoljni svojim uspehom. Međutim, njima je i ovo bilo malo: tražili su još veće poniženje Pravoslavne Crkve. Sutradan, 10. juna, grčki predstavnici ponovo su se okupili kod pape koji im je rekao sledeće: „Sada smo ujedinjeni. Ostaje samo da se razjasne određene tačke. Ako prihvatite ove tačke koje će vam biti ponuđene, unija će biti sklopljena“. Ova četiri postulata bili su sledeći: 1) Apostolski (Rimski) Presto, Vikar Isusa Hrista, najveći arhijerej, ima sve prerogative usled same činjenice što je on papa, i on je imao pravo da u Simvol vere unese dodatak „Filioque“. 2) Postoje tri vrste upokojenih: sveti, grešnici i prelazna vrsta, tj. oni hrišćani koji su se kajali i za koje se prinose molitve i milostinja. Prva vrsta, sveti, vide Boga licem k licu; njima pripadaju i oni koji posle krštenja nisu zgrešili. Grešnici su oni koji se nisu kajali i koji su podvrgnuti večnim mukama. Na kraju, što se tiče onih koji su, nakon što su učinili greh, ispovedili greh i bili među onima koji se kaju, oni idu u čistilišni oganj i kada se očiste, pribrajaju se zboru onih koji vide Boga licem k licu. 3) Nema razlike da li se koristi kvasni ili beskvasni hleb, ali on mora da bude pšenični. Njega mora da osveti sveštenik na blagoslovenom mestu. 4) Problem „suštine“ i „energije“ biće razmotren na saboru.
Saslušavši papinu izjavu, četvorica grčkih mitropolita odgovorili su da nisu ovlašćeni da odgovore, ali ipak mogu da kažu da će Grci teško prihvatiti prvu tačku, a na ostale tri oni ne predviđaju prigovore. Posle ovoga oni su se udaljili da bi obavestili imperatora o papinim zahtevima.
Pre nego što nastavimo naše izlaganje istorije Florentinske unije, navešćemo dva dela svetog Marka Efeskog koja se odnose na ovaj period.
1) Silogičke glave protiv Latina o ishođenju Svetog Duha samo od Oca.
2) Ispovedanje vere napisano u Florentiji, ali objavljeno posle Sabora
Prvo delo svetog Marka pod nazivom „Capita Syllogistica“ predstavlja obiman teološko-filosofski traktat koji je posvećen problemu logičkog dokazivanja pravoslavnog shvatanja dogmata o ishođenju Svetog Duha. Sveti Marko dokazuje da učenje Latina da sveti Duh ishodi od Oca i Sina i da istovremeno ishodi od Njih kao od j e d n o g Načela i j e d n i m delovanjem predstavlja apsurd, jer neizbežno proizilazi da, ako kažemo da Sveti Duh ishodi od Oca i Sina i da od Njih ima Svoje bitovanje, imaćemo dva Načela i dva delovanja. Osim toga, kod svetog Marka postoje i drugi argumenti protiv latinskog učenja o ishođenju Svetog Duha i od ipostasi Sina. Dosledno, korak po korak, sveti Marko opovrgava učenje Latina.
Ovo delo je veoma složeno zbog toga što se ne zasniva samo na teološkim, nego i na filosofskim principima. Misao je povremeno teška za razumevanje. Stil dela (u originalu) takođe je veoma težak. Jezik je bogat dogmatskim izrazima, od kojih određeni jedva da se mogu prevesti (na primer ό Προβολευς, ή σχέσις, το αίτιον, τα αίταιτά). Za one koji nisu najbolje upoznati sa dogmatskim izrazima, navešćemo nekoliko objašnjenja:
Uzročnik označava onog ko je uzrok bitovanja nekog drugog, kao što su, na primer, otac i majka uzrok svog deteta. Ovakvo dete, sa svoje strane, „proizilazi od uzroka“ ili „proizilazi od uzročnika“. Onaj ko nema nikoga za uzročnika svog bitovanja, a to je samo Bog Otac, naziva se „bezuzročnim“ ili „bespočetnim“. Uzročnik, Uzrok, Razlog, Početak, Koren, Izvor svi ovi pojmovi u dogmatici su istovetni i ukazuju na to da od „Uzročnika“ neko ima svoje bitovanje. Kada se, na primer, kaže „Uzročnik Sina“, ovde se neophodno podrazumeva Uzročnik b i t i s a nj a .
Dalje ćemo čuti da Bog Otac jeste Otac u odnosu na Sina Kojeg je On „r o d i o“ ili Kojeg „r a đ a„. Ali isti Ovaj Bog Otac takođe je i Uzročnik bitovanja Svetog Duha Koji ishodi od Njega. Ako se u odnosu na Sina Bog Otac naziva „Ocem“, u odnosu na Duha Svetoga On se naziva „ό Προβολευς“ (od glagola προβάλλω).
Ovu reč veoma je teško prevesti. Grčko-engleski rečnik u redakciji Lidela i Skota koji je poznat u svetu prevodi ovu reč kao crkveni termin koji se na engleski jezik prevodi rečju „rroducer“.[26] Ovu reč, koja se kod svetih Otaca često sreće, a naročito kod svetog Grigorija Bogoslova i svetog Marka Efeskog, teško je prevesti na naš jezik, a da se sačuva veliko bogatstvo ove reči koja se odnosi na Boga. U delima Teofana Zatvornika pronašli smo da ovaj izuzetni znalac grčkog jezika prevodi ovu reč kao „Izvoditelj“ (zapravo, Bog Otac je Ishoditelj Svetog Duha). Bog Otac, Koji rađa Sina, i z v o d i Svetog Duha. Idući za preosvećenim Teofanom Zatvornikom (koji ovako prevodi ovu reč u delima svetog Maksima Ispovednika)[27], mi ćemo se pridržavati prevoda koji je on dao, iako je nesumnjivo da izvesna nejasnost termina i dalje ostaje prisutna, što je, uostalom, i prirodno! Jer „šta je u Bogu niko ne zna osim Duha Božijeg“.[28] U skladu sa ovim, izraz „ή προβλητικ“ δΰναμις“ prevodićemo izrazom „izvoditeljska sila“.
Narednu teškoću predstavlja nam reč „e n e r g i j a“ (ή ενεργεία). Kada se ova reč odnosi na Boga, ona je teška za prevođenje. Ona se često sreće kod svetih Otaca,[29] naročito kod svetog Jovana Damaskina.[30] Latinski prevod obično prenosi reč „ή ενέργεια“ kao „actio“, tj. „delovanje“. I u ruskim i u crkvenoslovenskim knjigama ovu reč srećemo upravo u ovom značenju. Međutim, nema sumnje da između reči „delovanje“ i „energija“ postoji određena razlika. „Delovanje“ je nešto što je završeno, kao rezultat projavljivanja energije, dok se pod rečju energija treba razumeti nekakav izvor, impuls delovanja. Ipak, shvatajući ovo, mi smo ipak primorani da se pridržavamo prevoda reči „energija“ kao „delovanje“ ili „dejstvo“, ali, u ovom slučaju, uzimajući primer kod svetog Teofana Zatvornika,[31] reč „ή ενέργεια“ prevodićemo kao „delovanje“, stavljajući reč „energija“ u zagradu.
Što se tiče pojmova suština i ipostas, na kraju ovog rada, u odeljku „Dodatak“, naveli smo, radi veće jasnoće ovih pojmova, dogmatsko delo svetog Marka Ispovednika (njegovu petnaestu poslanicu) u kojoj on detaljno objašnjava u čemu se sastoji razlika između ova dva pojma. Ovde možemo podsetiti da pod pojmom „suština“ treba shvatiti kao zajedničko svojstvo, zapravo da Ličnosti Božanstva imaju j e d n u suštinu – Božanstvo i da je ona zajednička za sva Tri Lica Svete Trojice. Međutim, ipostas ili Ličnost je l i č n o svojstvo (το ϊδιον) koje je različito kod svake Ličnosti Svete Trojice i koje pokazuje razliku među Ovim Božanstvenim Ličnostima, uz identičnost suštine (ili „prirode“).
Na kraju možemo reći da smo u određenim mestima našeg prevoda smatrali da je, radi olakšanja razumevanja za čitaoca, neophodno da popunimo lakoničnost ili da razjasnimo smisao koji je sadržan u originalu, ili, pak, da određene fraze u originalu razbijemo na dve-tri fraze. Ove fraze u originalu ponekad su toliko opširne da zauzimaju po dve stranice u „Patrologiji Orijentalis“. Ipak, bez obzira na sve ovo, traktat koji niže navodimo na pojedinim mestima ostaje težak za razumevanje i zahteva pažljivo i ozbiljno čitanje, što, uostalom, zahteva i duboka tema njegovog sadržaja.
 

---

 
NAPOMENE:

1. Ap. Gill op. cit. t. 2, p. 400-401.
2. Ibid. p. 404-405.
3. Ibid. p. 412.
4. Ibid. p. 414-415. Verujemo u jednog Boga Oca i u jednog Sina Jedinorodnog, od Oca Rođenog, i u jednog Duha Svetog Koji zaista ima svoje postojanje od Oca kao i Sin, ali Koji takođe proizilazi od Sina. Jer jedino govorimo da je bez sumnje Otac uzrok Sina i Duha, Onome (Sinu) po rođenju, a Ovome (Svetom Duhu) zaista po proishođenju. Ali, (budući da) ne možemo odvajati istovetnost (identitatem) i jedinstvo (unitatem) (suštine kao suštine) od ipostasi (=lica), već to samo činimo razumom i dokazima razuma, i nema sumnje da je Sveti Duh od Samog Oca, može se nekome činiti da je trojstvena suština, koja je jedinstvena, na tri oca razdvojena, mi izgovaramo onu reč „od Oca“ u Simvolu i stoga kažemo da Duh Sveti proističe od Oca i Sina, od jedinstvenog principa. (preveo sa latinskog na srpski jezik protođakon Radoš M. Mladenović) – prim. prev.
5. Ibid. p. 415.
6. „Izloženje svetog Marka Efeskog o Saboru“ itd, odeljak 5.
7. Ap. Gill. op. et tom. cit. p. 418-419.
8. Izloženje svetog Marka Efeskog o Saboru“ itd, odeljak 6.
9. Syropul. op. cit. Sect. VII cap. 12. p. 234.
10. Mt. 26, 15-16.
11. Poslanica svetog Marka Efeskog Georgiju Sholariju, odeljak 4.
12. „Izloženje svetog Marka Efeskog o saboru“ itd, odeljak 6.
13. Syropul. op. cit. Sect. IX sar. 8, p. 261
14. Kod Uspenskog, cit. delo i cit. tom, str. 772.
15. Ovu misao sveti Marko iznosi u „Okružnoj poslanici“, odeljak 5, i u pismu Georgiju Sholariju, odeljak 2
16. Poslanica svetog Marka Efeskog Georgiju Sholariju, odeljak 2.
17. Poslanica svetog Marka Efeskog igumanu manastira Vatopeda, odeljak 2.
18. Obraćanje na samrti svetog Marka Efeskog Georgiju Sholariju (koje se nalazi na kraju desete glave našeg dela).
19. Iz sinaksara svetom Marku Efeskom Jovana Evgenika.
20. Ove reči mogle bi da se odnose i na patrijarha i na papu, ali ipak smatramo da se one odnose na papu, koji se pod ovim imenom sreće u saborskim dokumentima.
21. Nadgrobna beseda svetom Marku Georgija Sholarija, odeljak 46.
22. Iz sinaksara svetom Marku Efeskom Velikog Ritora Manuila.
23. Ibid.
24. Zapovedi da se ovo prinese rukama svetih Anđela na Tvoj uzvišeni oltar. (preveo sa latinskog na srpski jezik protođakon Radoš M. Mladenović) – prim. Prev.
25. Ap. Gill. op. et tom. cit. p. 441. sq.
26. H. G. Lidell and R. Scott „A Greek-English Lexicon“. Oxford 1885. p. 1176
27. Dobrotoljublje, treći deo, sveti Maksim Ispovednik, „Sozercateljne i delatne glave“, gl. 77, Izd. 1888, stp. 266.
28. 1. Kor. 2, 11
29. Na primer, blaženi Diadoh, „Podvižničko slovo u sto glava“, gl. 25 PG. t. 65, col. 1174. Origen kaže ovako: „Hristos je ενεργεία Boga“. De Principiis LI col. 12. Kod svetog Jovana Damaskina navode se sledeći sveti Oci: Grigorije Sinait, Grigorije Niski i Maksim Ispovednik. Exposit. fid. Ortod. L. II. c. 23
30. Joannis Damasceni Expositio accurata fidei ortodoxae. Lib. II, c. 22-23, PG. t. 94, c. 941 et 949.
31. Dobrotoljublje, treći deo, blaženi Diadoh, „Podvižničko slovo“, gl. 25, Izd. 1888, stp. 22.