SVETI MARKO EFESKI I FLORENTINSKA UNIJA

 

SVETI MARKO EFESKI I FLORENTINSKA UNIJA
 
Razmatranje problema dozvoljenosti dodatka „Filioque“ koji su Latini uneli u Simvol vere.
 
Nakon što između pravoslavnih i latina nije postignut nikakav sporazum u odnosu na problem koji je prvi razmatran problem čistilišta, i nakon što je prvi pokušaj da se pronađe mogućnost zbližavanja u dogmatskom razmimoilaženju između Pravoslavne i Rimokatoličke Crkve radi postizanja istinske unije pretrpeo poraz, posle nekoliko meseci provedenih bez rada, pregovori su napokon bili obnovljeni i bilo je odlučeno da se pređe na najvažniju tačku razmimoilaženja između dve Crkve, zapravo, na problem interpolacije „Filioque“. Ovaj problem sastojao se u sledećem: dok u Pravoslavnoj Crkvi ovaj član Simvola vere koji govori o ishođenju Svetog Duha nepromenljivo glasi onako kako su ga formulisali Oci Drugog Vaseljenskog Sabora: „I u Duha Svetog, Gospoda životvornog, K o j i od Oca ishodi“ itd, Latini su u ovaj član uneli dodatak koji ima dogmatski karakter, zapravo, u Zapadnoj Crkvi ovaj član Simvola vere glasi ovako: „K o j i od Oca i Sina (lat. „Filioque“) i s h o d i„. Najpre je ovaj dodatak, koji je u Simvol vere unet zbog arijanstva koje je na Zapadu dugo bilo snažno, imao manje-više slučajni karakter koji, u svakom slučaju, nije bio obavezujući, i Rimske pape ga dugo vremena nisu sankcionisale. Međutim, već u 12. veku on postaje neodvojivi deo latinske dogmatike i glavna tačka razmimoilaženja između Pravoslavne i Latinske Crkve. Pravoslavni su smatrali da ne samo da je dogmatsko učenje o ishođenju Svetog Duha, koje je sadržano u ovim rečima („Filioque“), a koje kaže da Sveti Duh, u ontološkom shvatanju, ne ishodi samo od Oca, nego i od Sina, potpuno neprihvatljivo i apsurdno, nego su i samu činjenicu samovoljnog unošenja dodatka u nedodirljivu zajedničku svetinju hrišćanstva – sveti Simvol vere – smatrali nezakonitim postupkom. O ovom problemu već smo čuli u besedi svetog Marka papi Evgeniju Četvrtom, gde sveti Marko poziva Latine da izbace ovaj dodatak iz zajedničkog Simvola vere jer on ne samo da je nezakonit, nego predstavlja i kamen spoticanja za sjedinjenje Crkava.
Sada je ovaj problem, problem „Filioque“, bio iznet na razmatranje između predstavnika Pravoslavne i Latinske Crkve. Povodom pitanja njegovog razmatranja među Grcima su postojale dve struje: prvi su predlagali da se najpre istraži sam dogmat koji je sadržan u reči „Filioque“, tj. učenje da Sveti Duh ne ishodi samo od Oca, nego i od Sina, dok je druga grupa, koje je činila većinu i koju su predvodili sveti Marko Efeski i Gemist Pliton i čije je mišljenje bilo prihvaćeno, smatrala da najpre treba razmotriti problem same legitimnosti unošenja bilo kakvog dodatka u Simvol vere. Oni su smatrali da, ako bi ubedili latine da izbace iz Simvola vere dodatak koji su uneli, a koji tako preti pomirenju i ponovnom sjedinjenju Crkava, tada će i problem dogmatskog učenja koji je sadržan u ovom dodatku sam od sebe nestati.
Za razmatranje pomenutog problema bila je sastavljena komisija od grčkih i latinskih predstavnika. Pravoslavni predstavnici bili su sveti Marko Efeski, Visarion Nikejski, Isidor Kijevski (koji je doputovao u Feraru 13. avgusta 1438. godine nakon godinu dana putovanja iz Rusije i koji je predvodio delegaciju Ruske Crkve koja se sastojala od dvesta članova, među kojima je, osim samog Isidora, bio još samo jedan episkop, Avraamije Suzdaljski, dok su većinu činili laici i malobrojno sveštenstvo, među kojima je bio i monah Simeon Suzdaljski koji je ostavio kratak opis Florentinskog Sabora, ali koji nema istorijsku vrednost), Georgije Gemist Pliton, veliki sinkelarije Valsamon i eklisijarh Velike Crkve Siropulo, kojeg je kasnije zamenio Veliki kustodije Konstantinopolja Teodoro Ksantopul. Kao i ranije, među ovim predstavnicima samo su sveti Marko Efeski i Visarion Nikejski bili ovlašćeni da istupaju sa besedama i da stupaju u rasprave sa Latinima, dok je uloga ostalih bila savetodavnog karaktera. Na latinskoj strani bili su kardinali Julijan Cezarini i Nikolaj Albergati, arhiepiskop Rodoski Andrej, episkop Forlijski i još nekoliko teologa, među kojima je kasnije naročito mesto zauzeo fra Jovan Raguski (Joannis de Montenigro).
Novi pregovori započeti su 8. oktobra 1438. godine u manje svečanom okruženju nego što je otvoren Sabor, i nisu otvoreni u Sabornij crkvi, kako su to želeli Grci, nego i papinoj kapeli. Osim toga, imperatoru nije bila ukazana ona čast koju je imao prema vizantijskim zakonima, što ga je u velikoj meri razljutilo. Prvo zasedanje bilo je otvoreno dugom besedom Visariona Nikejskog, koju je u svojoj istoriji Sabora sačuvao Dorotej Mitilinski. U svojoj besedi Visarion je hvalio Sabor i proslavljao uniju. Nakon ovoga usledila je beseda svetog Marka Efeskog i kratka rasprava sa arhiepiskopom Rodoskim Andrejom, koja se, kako izgleda, nije doticala dubine problema. Istog ovog dana papa je bulom objavio indulgenciju svima koji materijalno pomognu Sabor. Pre nego što pređemo na dalje izlaganje, potrebno je da se zaustavimo na jednom detalju. Nakon besede Visariona Nikejskog, o kojoj smo ranije govorili, Latini su izrazili pohvalu i složili su se sa oratorom. Zatim je kardinal Julijan Cezarini postavio Grcima sledeće pitanje: „Šta hoćete da učinimo?“ Prema rečima sačuvanih saborskih akata, usledio je ovakav odgovor: „Sveti Marko je odmah pružio sledeći odgovor: S obzirom na to da si nas, uvaženi oče, pitao da ti otkrijemo šta hoćemo od vas, odgovorićemo na ovo pitanje koliko nam sada dozvoljava vreme. Recimo da nije trebalo unositi dodatke u Simvol vere, a ovaj dodatak koji ste uneli nije pobožan (tj. nije pravoslavan), kao i da u Simvol vere ne sme da se unosi nikakav dodatak, ni jedna reč, niti jedan slog“[1]. Ovakav je bio stav svih Grka povodom ovog problema.
Na drugom zasedanju 13. oktobra čitava sednica bila je posvećena besedi Andreja Rodoskog.
Na trećem zasedanju 14. oktobra sveti Marko Efeski je izgovorio kratku besedu u kojoj je rekao da je Gospod Svojoj Crkvi ostavio dar ljubavi i mira i dok je ovaj dar bio čuvan, Crkva je bila jedinstvena. Međutim, Latinska Crkva se odvojila od Pravoslavne Crkve, prihvativši strane dogmate, čime su bili narušeni ljubav i mir. Suprotno Svetom Pismu i drevnim Vaseljenskim Saborima, Latinska Crkva je unela dodatak u Simvol vere i nikada nije gajida ljubav prema svojoj sestri – Istočnoj Crkvi. Ovaj dodatak, koji je uzrok raskola, treba izbaciti. Arhiepiskop Rodoski na ovo je odgovorio da se Rimska Crkva uvek prijateljski odnosila prema Pravoslavnoj Crkvi i da ju je pozivala na jedinstvo, a što se tiče „Filioque“, ono se opravdava sa dogmatske tačke gledišta. Ne ulazeći u dogmatsku stranu problema, sveti Marko je na ovo odgovorio da načelno nije bilo dozvoljeno da se u Simvol vere unosi bilo kakav dodatak.
Rasprava između svetog Marka Efeskog i Andreja Rodoskog zauzela je sednicu i sutradan Visarion Nikejski i Isidor Kijevski uzeli su živo učešće, podržavajući svetog Marka (što nije uvek bio slučaj) i želeli su da ponude svedočanstva iz dela Sabora kao dokaz da je unošenje interpolacije u Simvol vere bilo protivzakonito.
Na petoj sednici 16. oktobra sveti Marko Efeski je podneo podatke radi potkrepljenja svoje tvrdnje da Latinima nije bilo dozvoljeno da dodatak „Filioque“ unose u Simvol vere. On je naveo onu odluku o zabrani promene Simvola vere koju su doneli Oci Trećeg vaseljenskog sabora. Što se, pak, tiče činjenice da je Drugi vaseljenski sabor dopunio Simvol vere Prvog vaseljenskog sabora (na šta su se latini pozivali kao na opravdanje dodatka koji su uneli), pod jedan, ovo se dogodilo pre donošenja zabrane da se unose bilo kakve izmene u Simvol vere, jer ova zabrana doneta je tek na Trećem vaseljenskom saboru zbog toga što su se posle Drugog vaseljenskog sabora počeli pojavljivati Simvoli vere koje su jeretici izvitoperavali, dopunjavali i skraćivali, a pod dva, Drugi vaseljenski sabor, koji je dopunio Nikejski Simvol vere, bio je vaseljenski sabor i imao je posebna ovlašćenja. Sveti Marko Efeski se zatim pozvao na Četvrti vaseljenski sabor i na poslanicu svetog pape Agatona. Kao odgovor na ovo, latini su ponudili rukopis koji sadrži akta Sedmog vaseljenskog sabora, a u kojima je Simvol vere imao dodatak „Filioque“, govoreći da su Oci Sedmog vaseljenskog sabora uneli ovaj dodatak u Simvol vere. Međutim, na ovaj neautentičan dokument (čiju neautentičnost ne osporavaju rimokatolički naučnici) Gemist Pliton je odgovorio da, ako je zaista bilo tako, latinski bogoslovi, a naročito Toma Akvinski, odavno bi se pozvali na ovo, a ne bi gubili „more reči“ na opravdanje interpolacije „Filioque“. Ovaj incident pominje sveti Marko Efeski u svom „Ispovedanju vere“, govoreći ovako: „Što se tiče dela Zapadnih Otaca … primećujem da su iskvarena i da imaju mnogo dodataka, kako u mnogim drugim knjigama, tako i u onoj koju su latini ponudili juče, trećeg dana – u knjizi Akata Sedmog vaseljenskog sabora u kojoj je Simvol vere, koji se nalazi u saborskim odlukama, sadržao dodatak („Filioque“). Kada je ovaj dodatak čitan, veliki stid je obuzeo ove (tj. latine), o čemu znaju oni koji su tada bili prisutni“[2].
Šesta i sedma sednica bile su obeležene slušanjem izlaganja Andreja Rodoskog koji se trudio da opovrgne tvrdnje svetog Marka Efeskog i da pruži drugačiji smisao onim citatima koje je sveti Marko naveo. Podržavajući Andreja Rodoskog, kardinal Cezarini je tvrdio da, ako je dodatak bio unet samo radi objašnjenja dogmata, onda je on u potpunosti zakonit. U raspravama je više puta uzimao učešće i imperator Jovan Paleolog, podržavajući svoje jerarhe. Međutim, Andrej Rodoski je pokušavao da opravda „Filioque“ činjenicom da ovaj dodatak izražava ispravno dogmatsko mišljenje, čime se udaljio od direktne optužbe Latina od strane Grka za protivzakonitost samog unošenja dodatka u Simvol vere. Njegovi osnovni argumenti bili su sledeći:
1) „Filioque“ nije dodatak, nego objašnjenje. Jer u samim rečima: „… Duha Svetoga „qui ex Patre procedit“ sadržano je shvatanje da On ishodi i od Sina. Na taj način, „Filioque“ nije u tolikoj meri dodatak, koliko je objašnjenje (explanatio).
2) Objašnjavanje Simvola vere ni u kom slučaju nije zabranjeno, jer Simvol vere Drugog Vaseljenskog Sabora ne predstavlja ništa drugo, do explanatio Nikejskog Simvola. Ne treba voditi računa o slovima, nego o duhu onih reči koje su Oci prihvatili, ako je zabranjuju unošenje izmena u Simvol vere.
3) Rimska Crkva je imala pravo i autoritet da unese dodatak „Filioque“ y Simvol vere, jer on je dogmatski opravdan.
On dalje navodi čitav niz citata iz dela svetih Otaca kao potvrdu dogmatske verodostojnosti dodatka „Filioque“. Ha kraju svog dvodnevnog izlaganja rekao je da je Rimska Crkva unela „Filioque“ zbog jeretika i da se Istočna Crkva nikada ranije nije bunila protiv toga što su Latini u svom Simvolu vere imali ovu interpolaciju.
Na osmoj sednici 1. novembra Visarion Nikejski je u svom opširnom izlaganju naglasio da, ako bi dodatak „Filioque“ čak i bio dogmatski ispravan, on u svakom slučaju nije dozvoljen. Ako je dozvoljena explicatio teksta, ipak nije dozvoljena explicatio na osnovu teksta, tj. nije dozvoljeno unutrašnje tumačenje, nego uzeto spolja i dodato tekstu. Ovakva vrsta explicatio ne predstavlja ništa drugo, osim „additio“, a ovo je kategorički zabranjeno. Ako je slična vrsta „explicatio“ i bila dozvoljena, onda je ona mogla da se unese pre Drugog vaseljenskog sabora, jer Treći vaseljenski sabor je doneo odlučnu zabranu da se u Simvolu vere bilo šta dodaje i oduzima. Ovo nije dozvoljeno čak ni od strane Vaseljenskih Sabora i mi znamo da, iako su postojala tumačenja pojedinih mesta u Simvolu vere, ovo je činjeno u posebnim dokumentima, a u sam Simvol vere nikada nije bio unet nikakav dodatak. Kao što nije dozvoljeno ništa da se dodaje Svetom Pismu, tako nije dozvoljeno ni da se dodaje Simvolu vere, naglasio je Visarion u svom zaključku.
Na devetoj sednici 4. novembra ponovo je govorio Visarion i ukazao je potpunu nedozvoljenost unošenja dodatka u Simvol vere. Koliko god da je autoritet Rimske Crkve uzvišen, govorio je on, ni ona, niti Vaseljenski Sabor nemaju pravo da unose bilo kakav dodatak u Simvol vere. On je svoje izlaganje završio molbom latinima da se izjasne. Andrej Rodoski je odgovorio svojim izlaganjem: ne dotičući se ni u jednom momentu problema dozvoljenosti ili zakonitosti dodatka koji su Latini uneli (jer ovo je bila slaba tačka Latina), on je navodio podatke za dokaz dogmatske ispravnosti interpolacije „Filioque“.
Bio je održan još čitav niz sednica (ukupno petnaest) na kojima su istupali različiti govornici. Na dve sednice vođena je rasprava između svetog Marka Efeskog i kardinala Cezarinija (koju Saborska akta nisu sačuvala) koja se svodila na to da, dok je sveti Marko navodio argumente kao potvrdu da je potpuno zabranjeno da se unosi dodatak u Simvol vere, kardinal Cezarini je govorio da Oci Trećeg vaseljenskog sabora ni u kom slučaju ne zabranjuju da se razumno objašnjenje unese u Simvol vere. O uzaludnosti svih ovih rasprava i izlaganja sam sveti Marko kaže sledeće: „Govoriti ovo izgledalo je kao da se peva gluvim ušima ili kao da se kuva kamen, ili kao da se seje na kamenu ili da se piše po vodi, ili kao nešto slično što se govori u poslovicama u odnosu na nemoguće stvari“[3].
Koliko god da je istina bilo očigledna, Latini nisu hteli da je vide. Siropulo pripoveda da je grupa rimokatoličkih monaha isposnika došla da čuje rasprave između pravoslavnih i rimokatolika povodom zakonitosti unete interpolacije „Filioque“. Saslušavši izlaganja obe strane, ovi ljudi svetog života izjavili su na sav glas sledeće: „Nema sumnje, Grči imaju pravu veru i sačuvali su zdrave dogmate“. Zbog ovoga su bili proterani, papa im je zabranio da razgovaraju sa ostalim ljudima i, nazvavši ih „neznalicama u teologiji koje ne shvataju ništa više od svog monaškog života“, zatvorio ih u manastir, odredivši im ćutanje“[4].
U međuvremenu, Latini su zvanično zamolili Grke da, ostavivši po strani problem dozvoljenosti unošenja interpolacije „Filioque“ y Simvol vere, komisija pristupi razmatranju dogmata koji je sadržan u ovom dodatku.
U ovo vreme mnogi Grci su došli do zaključka da dalji pregovori sa Latinima neće dovesti ni do čega i da je najbolje da se vrate u Konstantinopolj. Grci su se sabrali na veliki unutrašnji skup na kojem je imperator izneo svoju i volju pape da se pregovori nastave i da se ovaj put razmatra dogmat ishođenja Svetog Duha, kao i da se razjasni dogmatska ispravnost interpolacije „Filioque“. Istovremeno je upoznao Grke da papa želi da premesti Sabor u Florentiju. Najpre su se Grci odlučno izjasnili protiv premeštanja Sabora u Florentiju, ali kada je papa ukazao na svoje finansijske poteškoće izdržavanja Sabora i na to da su mu Florentinci ponudili velika sredstva ako prenese Sabor u Florentiju, a takođe i kada se pozvao na činjenicu da u Ferari besni epidemija koja je već odnela mnoge od predstavnika i Istočne i Zapadne Crkve, mišljenja su se podelila među Grcima. Imperator Jovan, Visarion Nikejski i Anatolije Iraklijski bili su za to da se pregovori nastave i da se pređe u Florentiju, dok su Marko Efeski, Siropulo i Gemist Pliton smatrali da je najbolje prekinuti pregovore i vratiti se u Konstantinopolj. Patrijarh Josif je bio neodlučan i nije iznosio svoje mišljenje. Odnelo je prevagu mišljenje prve grupe, samim tim što joj je pripadao imperator.
Napokon, početkom januara 1439. godine održana je poslednja sednica Sabora u Ferari na kojoj je bila pročitana papina bula o prelasku Sabora u Florentiju, a takođe je Grcima bila data veća suma novca koja je bila poslata u Konstantinopolj radi jačanja grada protiv Turaka.
O čitavom ovom periodu i o svojem bolu za sudbinu Pravoslavlja sveti Marko Efeski govori nam sledeće: iznevši najpre u kolikoj je meri bio ispunjen nadom u mogućnost dogovora sa Latinima i postizanje jedinstva Crkava, on dalje kaže da, doputovavši u Italiju, „odmah smo iz iskustva shvatili odnos Latina prema nama koji je bio drugačiji nego što smo se nadali i odmah smo morali da posumnjamo u povoljan rezultat pregovora. Jedan od nas, videvši ovo, rekao je drugome koji se nalazio nedaleko od njega sledeće: „Teško da će biti spremni da promene bilo šta od svojih obreda i učenja ovi ljudi, koji nam u tolikoj meri govore o svojoj prednosti (nad našim obredima i učenjem)“. „U međuvremenu, u skladu sa rasporedom, čekali smo i trpeli duga odlaganja kako bi se sabrao i kako bi bio određen Sabor. Ali došao je kraj odlaganju i, nakon što je prošlo mnogo dana, sa teškoćama samo se sakupili na jednom mestu – Grci i Latini, vodeći pre svega razgovor o dodatku u Simvolu vere. A zatim, pošto sam bio postavljen na čelo rasprava, najpre sam pokušao da im pripišem uzrok podele i da ih optužim za neprijateljstvo i prezir prema nama, dok su se oni branili i prebacivali krivicu na nas, opravdavajući sebe same, kao što je to kod njih običaj. Zatim, na sledećim sednicama, imajući kod sebe dokumente Vaseljenskih Sabora, pročitao sam iz njih one odluke u kojima oni Božanstveni Oci zabranjuju izmenu Simvola vere čak i u rečima i slogovima i određuju strašne kazne za one koji se bilo kada usude da ovo čine. Na osnovu ovih (kazni) ovim episkopima i kliricima oduzima se sveštenički čin i proglašavaju se tuđima blagodati koja im je data,.a laici podležu anatemi, tj. odlučenju od Boga. Uz to, kroz neoborive silogizme, pokazao sam logičku neophodnost mojih reči i da se ove odluke ne mogu drugačije shvatiti, osim onako kako sam ih ja protumačio i razumeo. Međutim, s obzirom na to da smo bili ubeđeni da su Latini od tog momenta razborito skinuli maske u raspravama sa nama, jer njihov predmet nije se odnosio na Istinu i nisu postavili sebi za cilj da je pažljivo pronađu, nego su (samo zbog toga ulazili u rasprave) da bi izgledalo da nešto govore i slušaju, s obzirom na to da je za njih bilo neophodno da negiraju sednice kako bi kasnije izgledalo, sudeći po njihovim rečima, da su negirali sve ono što smo mi izneli. Dakle, napustivši već tada raspravu, mi smo ih zamolili (šta smo još mogli da učinimo govoreći, da bismo privukli ove okamenjene duše?!) da priđu onoj dobroj slozi koju smo ranije imali između nas samih i naših Otaca, kada smo govorili isto i kada između nas nije bilo raskola. Govoriti ovo izgledalo je kao da se peva gluvim ušima ili kao da se kuva kamen, ili kao da se seje na kamenu ili da se piše po vodi, ili kao nešto slično što se govori u poslovicama u odnosu na nemoguće stvari. A oni, primorani argumentima i ipak ni u kom slučaju ne dozvoljavajući nikakvo unošenje ispravki iz, kako izgleda, razloga neizlečivosti, molili su nas da pređemo na raspravljanje dogmatskog učenja (koje je sadržano u interpolaciji „Filioque“), jer već je dovoljno (kako su oni govorili) bilo rečeno o dodatku, nadajući se da će ovim rečima prikriti drskost u odnosu na Simvol vere, ako bi bilo dokazano da je njihovo dogmatsko učenje ispravno. Međutim, naši nisu pristali i bili su nepokolebivi da donose sud o dogmatskom učenju, ako najpre ne bude izostavljen dodatak. Oni bi se do kraja držali ove prepreke i ovde bi se razišli, pravilno postupajući, da nisu posle ovoga bili primorani od strane određenih ličnosti koje su govorile da je neumesno otići, a da se ništa ne kaže o dogmatu. Tada su se oni složili da pređu na druge tačke: od dodatka na učenje i iz Ferare u Florentiju“[5].
 

---

 
NAPOMENE:

1. Ap. J. Gill op. cit. t. I. p. 47.
2. „Ispovedanje vere“ svetog Marka Efeskog, odeljak 2.
3. „Izloženje svjatijejšeg Marka Efeskog na koji način…“, odeljak 2.
4. Syropul. op. cit. sect. VI. cap. 23. p.’ 177
5. V. prim. 3, deset fajlova ispred