SVETI MARKO EFESKI I FLORENTINSKA UNIJA

 

SVETI MARKO EFESKI I FLORENTINSKA UNIJA
 
4. Odgovor Latina na izveštaj Grka
 
Dobivši zvaničan izveštaj Grka, u kojem Grci odlučno odbacuju postojanje čistilišta i navode argumente kako za dogmatsku, tako i za etičku neprihvatljivost latinskog učenja povodom ovog problema, Latini, sa svoje strane, nisu ostali dužni i ponudili su veoma dobar i zasnovan izveštaj o čistilišnom ognju. Sledujući u stopu izlaganju i argumentima Grka, oni odlučno odbacuju primedbe Grka protiv postojanja čistilišta. Takođe, oni odlučno odbacuju predlog Grka da se slože sa određenim pomirenje stavova latinskih Otaca sa učenjem Pravoslavne Crkve o sudbini upokojenih. Kako tvrdi Siropulo, ovaj izveštaj pripada peru španskog teologa Jovana de Torkvemade. Latinski original ovog traktata ili ne postoji, ili nije pronađen, ali je sačuvan grčki tekst u rukopisu, koji pripada periodu Florentinskog sabora i koji se čuva u kodeksu Ambrosianus 653, fol. 54-65. Ovaj tekst prvi put je objavio Monsinjor Luis Pti, zajedno sa latinskim prevodom, u „Patrologiji Orijentalis“, petnaesti tom, str. 80-107, iz koje smo načinili prevod ovog traktata.
 
ODGOVOR LATINA NA IZVEŠTAJ
KOJI SU PONUDILI GRCI U VEZI SA ČISTILIŠNIM OGNJEM
 
1. Uznosimo najveću blagodarnost svemogućem Bogu zbog toga što smo sakupili nekakav plod naše brižljivosti i zajednične savesnosti: jer i na osnovu ovog vašeg odgovora porasla je naša vera da ćemo, ne samo po ovom pitanju koje sada razmatramo, nego i po svim ostalim, s pomoći Hristovom, nesumnjivo doći do saglasnosti. Jer i vi, kao što se može videti iz vašeg odgovora, svom verom ispovedate da pomoć živih i molitve Crkve pomažu onim pokojnicima koji iz ovoga života nisu otišli tako čisti, da bi se odmah udostojili da budu primljeni na nebo, ali, sa druge strane, nisu toliko bezbožno živeli, da bi bili bačeni u večni oganj. Samo, pak, ovakvoj vrsti duša, koje se nalaze u prelaznom stanju i koje su zadržane odvratnošću određenih grehova, kao što se vidi, ima svoje delovanje pomoć koju im ukazuju živi. U vezi sa ovim prelaznim stanjem ljudi mi se međusobno razilazimo u mišljenjima: jer vi sa velikom marljivošću pokušavate da odbacite naš sud i da utvrdite svoj. A ovo je, možda, zbog toga što vi činite više od onoga što je potrebno. Tim pre, što ste u samom predgovoru izjavili da ste (preduzeli napor) ne radi postizanja pobede, nego samo radi nalaženja i razotkrivanja istine kroz brižljivo istraživanje, govoreći da ne treba sledovati nekakvom unapred određenom odnosu ili običaju, iz čega se prilikom razmatranja rađa neka vrsta predrasude, nego treba istražiti stvari same po sebi i uporediti ih sa sudom Svetog Pisma i Učitelja. Međutim, vi odmah izjavljujete da nikada niste ispovedali učenje o čistilišnom ognju i da ga nećete ispovedati, nesumnjivo ovim protivrečeći onome što ste ranije rekli, da nema potrebe pratiti istraživanje problema svakakvim unapred uzetim odnosima i pozivanjima na običaje, nego da se treba pridržavati samo Istine. Dakle, neophodno je usrdno se moliti Bogu da sama Istina pobedi i trijumfuje, u potpunosti odbacivši svaku pristrasnost. Jer tada će nam i zrak same Istine još jače zasijati i kroz nas će, kao preko svog oruđa (δι οικείων οργάνων), danas govoriti ono što vodi ka slavi Božijoj i na korist Katoličanske Crkve.
2. Rekavši ovo kao predgovor, sada prelazimo na razmatranje vašeg odgovora. Vi ste ga podelili na četiri dela, a prvi deo, o dušama koje su odavde otišle, podelili ste na tri odeljka, gde smatrate da se u odnosu na dva odeljka delimično slažemo sa vama. Međutim, s obzirom na to da smo se sakupili radi svete unije da bismo je u potpunosti sklopili, priliči nam da postavimo sebi za cilj pokazivanje svih razmimoilaženja među nama, jasno i direktno, da bismo, s Božijom pomoću, uništili sve razdore i iščupali ih sa korenom. Ali, pošto u vezi sa prva dva dela niste prikazali svoje učenje kako je to bilo potrebno, molimo vas, kao što smo to i ranije činili, da jasno objavite kakvo je vaše učenje o dušama svetih koji sebe nisu zaprljali nikakvom prljavštinom, koji su, kako kažete, dostojni večnog života i koji se posle odlaska odavde odmah uznose na nebo? Takođe, kakvo je vaše učenje o bezbožnicima i onima koji su iz ovog života otišli u smrtnim gresima? Da li duše ovih ljudi odmah silaze u pakao radi večnih muka, ili duše, kako svetih, tako i onih koji to nisu, obavezno čekaju poslednji dan Suda i sveopšte vaskrsenje? A o prelaznom stanju postavili bismo vam sledeće pitanje: na koji način se oslabađaju ovakve duše (ustvari, mi se upravo međusobno razilazimo u ovom problemu). Još bismo vas molili da nas jasno obavestite o sledećem: šta mislite o takvim dušama koje, kako kažete, ne podležu večnoj kazni? Da li one u ovo vreme trpe nekakve kazne, i ako ih trpe, u čemu se one sastoje? Da li je to samo odvajanje od Božijeg sozercavanja, ili pak nekakvo opipljivo mučenje, i na koji način one trpe stradanje? Ako je to mučenje, kakve je ono vrste? Da li je to zatvaranje u tamu ili nepoznanje? Ako je to nepoznanje, koje je ono vrste i čega je ono nepoznanje? Zatim, da li se ove duše odmah nakon očišćenja ili oslobađanja uznose na nebo, kao što ste govorili o dušama svetih? U drugom delu svog odgovora vi govorite da duše o kojima je ranije bilo reči, a koje se nazivaju „prelazne“ („srednje“, ψυχάς τἀς καλούμενος μέσας), ne trpe čistilišni oganj, jer, kako tvrdite, o ovome nije govorio ni jedan od svetih Učitelja. U trećeg delu vašeg izveštaja odgovarate na citate svetih koje smo naveli kao verodostojne svedoke ove istine, a poslednji deo obuhvata argumente i razmatranja kojima pokušavate da ojačate svoje učenje. Dakle, na sve ovo, u čemu se sastoji ova borba, s pomoću Samog Isusa Hrista, Prve i najuzvišenije Istine, odgovorićemo po redu.
3. Dakle, očekujući vaš jasni odgovor povodom prvog dela, preći ćemo na drugi deo, u kojem kažete da odbacujete pojam kazne čistilišnim ognjem na osnovu toga što se plašite da, poverovavši u ovaj privremeni oganj, kod hrišćana bi moglo da se utvrdi Origenovo učenje o sveopštem spasenju, a kao rezultat ovoga doći će do opadanja morala i bezbrižnosti života, ako vernici počnu da veruju da će i onaj oganj, koji je pripremljen đavolu i njegovim anđelima i osuđenim ljudima, nekada imati svoj kraj. Pre svega, čudimo se da usled nerazumne bojazni, plašeći se tamo „gde straha ne beše“[1], vi se pridržavate ovakvog mišljenja, odbacujete ovo predanje i ustajete protiv odluka svetih, odluka koji su, s jedne strane, dobre, a sa druge – neophodne. Ustajete protiv najstarije odredbe Katoličanske Crkve. Međutim, vi ne bi trebalo da se plašite, vi koji ste mudri i pobožni i obrazovani, nego bi trebalo da svecelo razmotrite, jer sveti Oci, kao oni koji „zavoleše lepotu doma Gospodnjeg“[2] i koji su uvek i u svakoj meri unapred razmatrali korist za Crkvu, ne bi u ovolikoj meri jasno predali ovakvu vrstu učenja koje je preuzeto iz Božanstvenog Pisma, ako bi smatrali da od ovoga može doći do nekakve opasnosti. Jer, oni su predali o privremenom ognju na taj način, što nisu odbacili večni, nego su najboljim poretkom i domostrojem odredili čistilišni oganj za određene male grehe i nečistote, a večni oganj su odredili za bezbožnike i proklete i one koji su pali u smrtne grehe. A da ovo nije donelo nikakvu štetu Crkvi, pokazuje se iz toga što je Rimska Crkva, koja se uvek pridržavala ovog učenja, uvek odricala Origenovog bezbožnog učenja o sveopštem spasenju, kao što ga ne priznaju ni mnoge druge Zapadne Crkve. A da ono nije učinilo nemarnijima one koji se drže mišljenja o čistilišnom ognju, nego još brižljivijima, jasnije je od samog sunca: jer oni koji se usrdnije staraju za svoje očišćenje, slušajući i pobožno verujući da posle smrti treba da dođe do čistilišnog ognja, koji, mada nije večni, ipak je mučan i prevazilazi svaku muku koji su ljudi bilo kada doživeli, kako kaže veliki Avgustin,[3] oni se mnogo više plaše, nego oni koji smatraju da će nekada, na određenom mestu, i oni sami možda biti ispoštovani, ipak se ne izlažući kazni. Na taj način, strah pred paklom plaši loše ljude, a sećanje na čistilišni oganj čini dobre još marljivijima, i sve se pokazuje suprotno onome što vi govorite. A ako su Oci nekada i smatrali da je nešto potrebno prećutati zbog izvesnog straha, bilo je prećutano i o mnogim i spasonosnim stvarima koje se sada jasno objavljuju u svim Crkvama, i ni jedan od svetih, kad god da se izražavao pismeno ili usmeno, nije bio slobodan od straha, imajući protivnike skoro u odnosu na sve. Dakle, zahvaljujući ovom učenju o čistilišnom ognju, velika korist se donosi živim ljudima, jer se prilježnije odnose prema delima pobožnosti, svetom Prinošenju, milostinji i molitvama, moleći Boga ne samo za sebe same, nego i za upokojene, što, naravno, predstavlja sveštenu praksu ne samo Latina, nego i kod Grka ima ovako veliki značaj.
4. S obzirom na to da ste negodovali da ovakvo učenje (o čistilištu) nije bilo izneta ni kod jednog od Učitelja, iz reči Vasilija Velikog ono se može pokazati svakome, na onom mestu gde on jasno o ovome govori, moleći Boga u molitvi da udostoji da se duše upokojenih prenesu u „mesto hladovito“. Ovaj tekst označava da se duše muče od muka ognjem, i svetitelj se moli da se one prenesu u suprotno stanje, kao iz plamtenja – „u hlad“. Ali i Grigorije Niski, koji je, nesumnjivo, jedan od najvećih među Učiteljima, na najjasniji način predao je učenje o čistilišnom ognju u onom delu, u kom kao sagovornika navodi Makrinu. Tako i u besedi o upokojenima on svedoči o postojanju čistilišnog ognja, kao što smo ranije rekli. A ono što u svom odgovoru kažete, da je kao čovek mogao da pogreši, to nama izgleda veoma neobično. Jer i Petar i Pavle i ostali Apostoli, i četvorica Jevanđelista takođe su bili ljudi, ne govoreći još da su i Atanasije Veliki, Vasilije, Amvrosije, Ilarije i ostali velikani Crkveni takođe bili ljudi i da su, prema tome, mogli da pogreše! Zar ne smatrate da ovaj vaš odgovor prelazi izvesne granice? Jer tada će se čitava vera uzdrmati i biće izložen sumnji čitav Stari i Novi Zavet koji nam je predat preko ljudi, a kojima, ako se sleduje vašoj tvrdnji, nije bilo nemoguće da pogreše. Šta onda ostaje u Božanstvenom Pismu ispravno? Šta će imati zasnovanost? I mi priznajemo da čovek može da pogreši, utoliko, ukoliko je on čovek i ako nešto čini sopstvenim snagama, ali ako je vođen Božanstvenim Duhom i ispitan probnim kamenom Crkve u onim stvarima koje se odnose na opštu veru dogmatskog učenja, u ovom slučaju mi tvrdimo da ono što su oni napisali predstavlja apsolutnu istinu. Zbog ovoga ne možemo lako dozvoliti tvrdnju o neispravnosti mišljenja u odnosu na tako velikog čoveka, brata Vasilija Velikog i blažene Makrine i prijatelja Grigorije Bogoslova. I kako se može misliti da je, rukovođen od strane ovakvih svetih, mogao pasti u zabludu? Dodajmo još da je i Peti Vaseljenski sabor, koji je pre svega sazvan protiv Origena i koji je odbacio njegova dela kao štetna i loša, odobrio dela Grigorija Niskog da bi, usled ovoga, ovaj mudri čovek bio daleko od svake sumnje. Jer ovaj sabor ne bi odobrio njegova dela da je smatrao da se u njima nalaze Origenove besmislice, koje je veoma savesno osudio. Na taj način, ostaje da se on, koji je ispovedao postojanje večnog ognja, takođe pridržavao mišljenja i o čistilišnom ognju, kao što se to jasno vidi u njegovoj Katihezi i u besedi o deci koja se prevremeno uzimaju iz ovog života. Dakle, dok su Origenova dela spaljena, Grigorijeva dela sačuvana su u potpunosti, i ne samo da su sačuvana, nego su još više poštovana, što ne bi moglo da se dogodi da je nešto od onoga što vi govorite, on zaista i napisao. A to što vi govorite, da su njegova dela bila iskvarena od strane pristalica Origenovog mišljenja, predstavlja besmislicu. Jer da se nešto ovako i dogodilo, to je, naravno, bilo nakon što je bio sazvan Peti Vaseljenski sabor, što je, naravno, jasno svakome, tj. kada je ovo (Origenovo) učenje već bilo izbačeno iz Crkve. Da je, kao što smo rekli, on nešto ovako (što bi bilo u duhu Origenovog učenja) i napisao, jasno je da bi sabor morao za ovo da zna, a da je znao, nema sumnje da bi ga i osudio. A da su njegove knjige bile iskvarene posle ovog sabora, veoma je sumnjivo da bi ovo bilo učinjeno od strane drugih lica i radi nekakvih drugih ciljeva: jer ovde se jasno govori o čistilišnom ognju u istom onom smislu, kako i mi smatramo, i valjda ne mislite da su, možda, oni koji odbacuju ovakav (čistilišni oganj), ovo učenje uneli u njegova dela, iz ljubavi prema kvarenju reči. Ali, dosta je o Grigoriju Niskom.
5. A šta da kažemo o Učiteljima Latinske Crkve, čija je mišljenja o ovakvoj vrsti čistilišnog ognja nemoguće ne znati: na primer, svetog Avgustina, zaista čuvenog Učitelja, za kojeg je nemoguće da ne znate, naročito zbog toga što je bio pohvaljen od strane mnogih Vaseljenskih sabora i njegovi spisi o dogmatima vere uvek su nailazili na dostojnu pohvalu? I nije moguće da vam je nepoznato njegovo dogmatsko učenje o ovom problemu, s obzirom na to da se na osnovu mnogih podataka pokazuje da je ono postalo poznato Grcima, ne manje nego, recimo, Latinima. Dakle, pošto je ovo učenje izuzetno staro i poznato i popularno u čitavom svetu, oni stari i najsvetiji Oci ne bi ovo dozvolili da su smatrali da će ono doneti nekakvu štetu Crkvi. I zaista, Rimska Crkva, koja je poučena korifejima Apostola i koja je podignuta na Kamenu, uvek je išla srednjim putem, ne skrećući ni levo, ni desno, rasecajući sve nemire i bure jeresi bez štete po sebe. Jer na taj način ona je protiv Savelija razdelila Lica u Trojici, da bi izbegla i Arijevu zabludu i da bi istovremeno ispovedala jednu suštinu Tri Lica. I u domostroju (ovaploćenja) ona je na taj način razdelila Prirode protiv Evtiha, da zajedno sa Nestorijem ne bi delila Lica. I u stanju duše posle smrti ona ispoveda određena čistilišna i privremena stradanja na taj način, da ne bi zajedno sa Origenom smatrala i govorila da svako može da bude očišćen. A šta da kažemo i za među svetima oca našeg Grigorija, Arhijereja Starog Rima, čije je „Razgovore još pre ovog raskola preveo na grčki jezik Zaharija, Predstojatelj Rimske Crkve? Upravo u ovom delu, i to veoma izražajno, ovaj Otac rasuđuje o čistilišnom ognju i ne može biti da za ovo učenje apsolutno niste čuli i da vam je ono potpuno nepoznato. Dakle, kada je ovo potpuno razjašnjeno, možemo sumirati rečeno, govoreći da nema potrebe da se ovo učenje, kao ono koje je u najvišoj meri sankcionisano, tako i kao najstarije i ono koje se nalazi u Crkvi tokom ovolikih vekova, ponovo bude istraživano i razmatrano. U suprotnom, učenje Crkve uvek će se podvrgavati dvoumljenju i ona rizikuje da upadne u najveću zabludu ako uvek bude tražila i imala sumnje. Dakle, neophodno je držati se svega onoga što je ona primila na osnovu vere i otkrovenja i razumnih sudova.
6. S obzirom na to da kažete da navedene reči iz Makavejskih knjiga i Jevanđelja po Mateju ne označavaju toliko nekakvo čistilišno mučenje, koliko, bolje reći, samo olakšanje i oproštaj grehova, na ovo ćemo reći da u svakom grehu treba videti dve poznate stvari, a to je sledeće: prestup, koji predstavlja nekakvu prljavštinu koja je ušla u dušu nakon što je ona ožalostila Tvorca, i odgovornost za greh, što na čoveka povlači određenu vrstu kazne. Zaista, Bog oprašta grah ako ovome prethodi skrušenost i odricanje od zla, ali podleganje kazni i njenu stvarnost neophodno treba sačuvati. U vašem odgovoru, kada razmatrate opraštanje grehova, ne pokazujete jasno na koji način dolazi do otpuštanja ili opraštanja grehova. S obzirom na to da duša, koja se već odvojila od tela, više ne može ni da se okrene od zla, niti da se smiri, na osnovu ovoga onima koji su otišli u smrtnim gresima ne mogu da pomognu ni molitve, ni moljenja, niti neka vrsta podrške, kako kaže Sveto Pismo: „Smrt je grešnika zla“.[4] Dakle, ono otpuštanje ili oproštenje, o kom vi govorite, nesumnjivo treba da se shvati kao opraštanje kazne. Međutim, kako stvar stoji u stvarnosti, objavljeno nam je iz Svetog Pisma. Jer u Petoj knjizi Mojsijevoj napisano je sledeće: „Broj udaraca biće prema krivici njegovoj“[5], a u Drugoj knjizi Samuilovoj, kada je David rekao Natanu ovako: „Sagreših Gospodu“, Natan mu je odmah odgovorio sledećim rečima: „I Gospod je uzeo greh tvoj; nećeš umreti. Ali što si ovim delom dao priliku neprijateljima Gospodnjim da hule, zato će ti umreti sin koji ti se rodio“.[6] Evo, potpuno je jasno pokazano da iz grehovne krivice odmah proizilazi i podleganje kazni. Dakle, s obzirom na to da oproštaj greha, a naročito smrtnog, koji se događa zahvaljujući skrušenosti grešnika i molitvama Crkve i drugim pomoćnim sredstvima, ne shvata u smislu opravdanja od same krivice, nego od kazne, ne možete negirati da one duše, pre nego što po molitvama Crkve i zahvaljujući ostalim pobožnim delima zadobijaju oproštaj grehova, najpre podležu određenim stradanjima i kaznama, koje se po domostroju nalažu na određeni način, kao što i veliki Grigorije kaže u svom delu „Razgovori“, govoreći da se prema određenju Božanstvenog pravednog Suda ovo očišćenje događa kroz materijalni i privremeni oganj, kako smo mi ovo prihvatili i iz učenja Crkve i svetih Otaca i iz otkrovenja koja su imali Božiji ljudi. Uz to, odgovara da se ovo očišćenje dešava zahvaljujući ognjenoj materiji, jer ne može se zamisliti ništa teže za mučenje i prikladnije za očišćenje od ognja.
7. Preći ćemo na treći deo vašeg odgovora u kojem vi mnogo govorite o onom čudesnom dostojanstvu i mudrosti i svetosti blaženog Jovana Zlatoustog, a zatim ukazujete na nepoznavanje grčkog jezika od strane latinskih Učitelja kao na uzrok njihovog nerazumevanja tačnog smisla misli Apostola, a takođe kažete da su bili primorani da dozvole manju opasnost da bi izbegli veću. Zatim, vi smatrate da ono „zidanje drveta, sena i slame“ ne označava oproštene grehove, nego nekakvo mnoštvo smrtnih grehova. Tvrdite da reč „spašće se“ ne označava „spasenje“, već nekakvo „očuvanje“ i „prebivanje“ u ognju, i, na kraju, „onaj dan“, za koji je Učitelj neznabožaca rekao sledeće: „Jer će Dan pokazati, jer će se ognjem otkriti“, označava samo poslednji dan kada će započeti večne muke. Na sve ovo, s pomoću Božijom, odgovorićemo redom.
8. A pre svega recimo da je opasno i jednostavno ružno upoređivati ko od svetih ima veći značaj, jer su njihova vrednost i uzvišeni značaj poznati samo Tvorcu. Međutim, kada nas već primoravate na ovo, mi ćemo i protiv volje preći na ovakvo upoređivanje. Vi kažete da je sveti Jovan Zlatousti posedovao naročitu dubinu u pronicanju i tumačenju misli Apostola, i ovo, usput, potvrđujete Proklovim viđenjem. Zaista, i mi ovog božanstvenog čoveka obasipamo najvećom čašću i poštovanjem i prihvatamo čuvenu i očiglednu uverljivost u njegovom učenju, nadahnjujući se njime zbog njegovih svestranih vrlina. Ali, da bismo podržali istinu, a ne da bismo rapravljali, mi kažemo sledeće: blaženi Avgustin ni u čemu nije manji od svetog Jovana, a u određenim stvarima, kako se čini, i prevazilazi ga. Njegov veliki autoritet projavljuje se, kako iz mnogih drugih svedočanstava, tako naročito iz Kelestinovog svedočanstva, koji je mnogo toga napisao o Trećem Vaseljenskom saboru. Tako, u poslanici svim episkopima Galije, on kaže sledeće: „Nismo prestajali da budemo u zajednici sa Avgustinom, čovekom blaženog spomena, zbog njegovog života i velikog dostojanstva, jer glasine mračne sumnjičavosti nikada mu nisu naškodile. Njegovu uzvišenu učenost od davnina smo proslavljali, tako da su moji predstavnici uvek smatrali da je pribrojan velikim Učiteljima. Na taj način, svi su imali visoko mišljenje o njemu, kao o onom koji je uvek i za sve bio u časti i ljubavi“.[7] On je pre ostalih bio pozvan na Efeski sabor od strane imperatora Teodosija, kako se vidi iz dokumenata Trećeg Vaseljenskog sabora koja sadrže poslanicu (Kartaginskog) episkopa Kapreola. Međutim, carska gramata zatekla ga je kada je već napustio ovozemaljski život. Nikakvo drugačije mišljenje u vezi sa njegovim uzvišenim autoritetom nije iznošeno ni na Četvrtom, ni na Petom, ni na Šestom Vaseljenskom saboru, o čemu nema potrebe govoriti, s obzirom na to da je ova stvar svima očigledna i za sve jasna. Vama je takođe poznato koliko je bio snažan i uzvišen autoritet Grigorija, Rimskog arhijereja, koji je među svetima. Kada su nakon njegove smrti izvesni klevetnici hteli da spale njegova dela, tada je Petar, đakon velikog Grigorija, koji se u „Razgovorima“ navodi kao sagovornik, istupivši i posramljujući nedoličnost i besmislenost onoga što se dogodilo, izjavio je da je često iznad Grigorijeve glave, dok je ovaj pisao, video Goluba ili, bolje reći, Duha Svetog u obličju goluba, a da bi poverovali onome što je govorio, rekao je sledeće: „Ovo će vam biti dokaz da govorim istinu, ako, pročitavši Jevanđelje, istog momenta odem iz života“. On je izišao na amvon, pročitao Jevanđelje, i odmah nakon ovoga otišao Gospodu, i na taj način sprečio od greha težnju neupućenih ljudi. Kod nas ne nedostaju ni novija divna javljanja. I blaženom Tomi (Akvinskom), koji je tumačio poslanice svetog apostola Pavla, pred smrt se javio apostol Pavle, potvrđujući da je ovaj ispravno shvatao njegove spise i savetovao ga da nastavi svoj posao, s obzirom na to da će ga on sam uskoro odvesti tamo, gde će sve sagledati na najjasniji način. I na taj način, on je napustio život. Ovo smo unapred izneli da bismo vam stavili do znanja da ono, što je Proklo video u vezi sa blaženim Jovanom Zlatoustim, ni u kom slučaju ne ugrožava nas ili naše pretke, čiji je ogroman autoritet uvek bio snažan i koji su ove apostolske reči (tj. 1. Kor. 3, 13-15) protumačili onako kako smo ga i mi izložili.
9. Međutim, s obzirom na to da vi kažete da su veliki Avgustin i ostali Latinski Učitelji, usled nepoznavanja grčkog jezika i zbog toga što jezik Latina ne poseduje reči koje tačno odgovaraju grčkim rečima i kojima bi mogao da se prenese grčki tekst.na ovakav način protumačili apostolske reči, na ovo odgovaramo sledeće: skoro svi naši Učitelji učili su grčki jezik, što je za svakoga očigledno iz njihovih dela. Tumačeći u svojim delima Božansko Pismo, blaženi Avgustin mnogo puta navodi tekst onako kako on glasi na grčkom jeziku, i uz to navodi ga grčkim slovima, i na taj način ga tumači. U svojoj knjizi pod nazivom „Ispovest“ on kaže da je, još kao dečak, naporno radio na proučavanju Homera, slično kao što su se grčka deca, proučavajući Virgilija, umarala zbog težine tuđeg jezika.[8] A sveti Grigorije u poslanici izvesnom patriciju Narsu u Konstantinopolju, ovako kaže: „Neka Vaša ekselencija blagoizvoli da nađe bilo kakvu staru knjigu ovog Sabora na grčkom jeziku i neka mi je pošalje. A ja, kada je pročitam, odmah ću je vratiti nazad“[9]. Dakle, ne treba misliti, a tim pre ni govoriti, da oni nisu razumeli određene jednostavne grčke reči, tako da im nije bilo moguće da, ako bi se pojavila nekakva sumnja u latinskim knjigama, da je uporede sa grčkim knjigama i da na taj način razjasne pravi smisao. Ako se prisetimo kakav su trud preci Rimljana uvek pridavali proučavanju grčkog jezika, a takođe i njihovi potomci, kao i mnogi drugi i u naše vreme, u potpunosti ćete odustati od namere da im pripišete neznanje: grčki spisi su kod njih bili toliko poštovani da ljudi nisu bili smatrani za obrazovane u maternjem jeziku ako ne bi znali grčki jezik, kao nekakav izvor iz kojeg su potekli potoci latinskog jezika. Oni su polagali veliku brižljivost da se ono, što im je izgledalo najvrednije u delima Grka, prevede na maternji jezik, bilo da je to delo sveštenog karaktera ili pak spis koji nema veze sa učenjem vere, što je i danas slučaj kod mnogih ljudi.
10. A ono što vi govorite da su naši Učitelji, da bi odbacili veće zlo, dozvolili manje, u to ni u kom slučaju ne treba verovati. Mi bismo želeli da ne govorite ovakve stvari i da ne mislite ovako nedostojno o takvim svetilnicima Crkve da oni, ako i nisu sami upali u određenu zabludu, ipak ne mogu ili sami ne znaju kako da odbace određenu zabludu, jer je kod njih postojalo toliko snažno savršenstvo filosofije da nikada nisu dozvoljavali laž ni jednom rečju, niti iz bilo kakvog razloga. Da biste ovo jasnije shvatili, blaženi Avgustin je napisao traktat pod nazivom „O laži“[10], kao i drugi traktat pod naslovom „Protiv laži“[11]. U njima on kaže da nikome od hrišćana ni u kom slučaju nije dozvoljeno da pribegava laži. On je pojam laži podelio na osam vrsta, od kojih je prva vrsta, kako on kaže, koja je i najopasnija i od koje se naročito treba čuvati, ona koje je u vezi sa istinom dogmatskog učenja i pobožnosti. On kaže da ovoj laži niko ne sme da pribegava i da je upravo ova vrsta laži naročito dostojna osude i da predstavlja odvratan i izuzetno veliki greh.[12] On je javno izneo da ne predstavlja manje zlo ako se nešto lažno izjavljuje o Bogu, makar se to činilo s namerom da se On uzveliča, nego da se skriva ono što je istinito u odnosu na Njega. Tumačeći poslanicu Galatima, on je izneo sledeći stav: „Ako bi nekada možda pod vidom ikonomije Crkva dozvolila bilo kakvu laž (aliquid falsi), time bi bilo ostavljeno mesto laži, bilo bi dovedeno u opasnost čitavo Božansko Pismo i njegov autoritet bi se poljuljao“[13]. Ali o ovome je već bilo reči ranije. Nema potrebe čuditi se ako je, rasuđujući o čistilišnom ognju, on rekao da određeni ljudi neispravno shvataju apostolove reči – jer on ovo nije kazao o čitavom Telu Crkve niti o jeresi koja se pojavljuje i koja uči ovako – nego o određenim pojedinačnim ličnostima i on rasuđuje o ovome pred ljudima da bi ispravio njihovo shvatanje. Dakle, pretpostavljati nešto ovako u odnosu na najsvetije ljude ne predstavlja dobru i bezbednu stvar, i mi vas molimo da odbacite ovakvo mišljenje kao ružno i neosnovano, a svetima da uznesete poštovanje koje im pripada.
11. Pređimo sada na samo tumačenje Apostola. Pre svega reći ćemo za blaženog Jovana Zlatousta koji je, kako vi kažete, smatrao da one apostolske reči: „Jer temelja drugoga niko ne može postaviti“[14] i ostalo, treba razumeti u odnosu na osuđene i na večni oganj. Na ovo ćemo reći da Božansko Pismo obuhvata mnoštvo značenja, i da bismo dozvolili prihvatanje mnogih značenja, uzećemo primere „lava“ i „stene“ koji se, zajedno sa ostalim mnogobrojnim nazivima, odnose na Hrista. U Jovanovom Otkrovenju čitamo sledeće: „Pobedio je Lav Koji je iz plemena Judina“[15], sa čime se, naravno, svi slažemo da se ovde govori o Hristu. A apostol kaže ovako: „Jer pijahu od duhovne stene koja ih je sledila, a stena beše Hristos“[16]. Međutim, nalazimo da se ove reči ne koriste samo u vezi sa Hristom, nego i u potpuno suprotnom značenju. Na sličan način i ovaj Učitelj (sveti Jovan Zlatoust) se možda, imajući u vidu da Sveto Pismo ima mnoštvo značenja i ostavivši po strani svako drugo shvatanje, držao samo onoga koje je više odgovaralo samoj propovedi. Ovakvo shvatanje nije u suprotnosti sa Avgustinovim i Grigorijevim rečima ako Zlatousti zaista smatra da ove apostolove reči govore o konačnom kraju zlih ljudi i o njihovoj kazni, dok su oni ovo prihvatili u odnosu na prelazno stanje upokojenih. Dakle, nadalje ćemo, prema našim snagama, razmotriti misao apostola, uznoseći svetima čast koja im pripada.
12. Dakle, apostol kaže ovako: „Jer temelja drugoga niko ne može postaviti osim postojećeg, koji je Isus Hristos. Ako li ko zida na ovome temelju zlato, srebro, drago kamenje, drva, seno, slamu, svačije će delo izići na videlo. Jer će Dan pokazati, jer će se ognjem otkriti, i svačije će se delo ognjem ispitati kakvo je. Ako ostane čije delo što je nazidao, primiće platu. Ako čije delo izgori, biće oštećen, a sam će se spasti, no tako kao kroz oganj“[17]. Apostol ovde govori o temelju, o zidanju, o gorenju, o spasenju. Temelj, kaže on, svih ovih jeste Hristos: na ovom temelju niko od nevernika ne može zidati, jer Hristos nije temelj ni na koji drugi način, osim kroz veru, koju, ako je primi, nevernik ne samo da se ne koristi ovim temeljom za zidanje, nego ga svojih duhovnim stanjem ruši. A uz to on kaže i sledeće: „Kakvu zajednicu ima svetlost s tamom?“[18]. Jer ovakav čovek, postavivši drugačije principe koji su u suprotnosti sa jevanđeljskim stavovima, ne pripada ovom, nego drugom potpuno različitom temelju, iz čega sledi da treba smatrati da Hristos nije u njemu, niti je on sam u Hristu. Osim toga, ovaj temelj ne koristi ni onaj ko je otišao iz ovog života sa smrtnim gresima, kada su njegova dela već mrtva i neaktivna. Ovaj temelj, pak, dozvoljava samo „živo zidanje“ (τήν ζώσαν οίκοδομήν προσίεται), kako svedoči blaženi apostol Petar, govoreći ovako: „I vi sami kao živo kamenje zidajte se“[19]. Uz to, iako je u ovom zidanju u potpunosti potrebna vera, ipak nije potrebna nikakva druga, osim one koja je zapečaćena ljubavlju, jer bi u suprotnom i demoni mogli da zidaju na ovom temelju, s obzirom na to da i oni, kako kaže apostol Jakov, „i veruju i drhte“[20]. Dakle, potrebno je da sama vera, koja predstavlja načelo čitavog našeg duhovnog zidanja, bude sjedinjena s ljubavlju, koja na taj način izgoni smrtne grehe što im ni u kom slučaju ne dozvoljava da se bilo kada dogode. Dakle, niko od onih ne zida na ovom Temelju. Ovo je jasno i iz samih reči, jer smrtni gresi se porede sa olovom i naročito sa stenom, kako zbog toga što su teški, tako i zbog toga što se ne čiste ognjem. Međutim, gresi koji se opraštaju označavaju se rečima „drvo, seno, slama“, jer su laki i lako se čiste ognjem. Zbog toga i veliki Grigorije, u četvrtoj knjizi „Razgovora“, tumačeći ovo mesto, dodaje sledeće: „Treba pažljivo premeriti šta je apostol imao u vidu, govoreći da se ne može spasti onaj koji na ovom temelju zida gvožđe, bakar ili olovo, tj. teže grehe, a time i okorelije i samim tim neoprostive, nego onaj koji zida drvo, seno, slamu, tj. male i najlakše grehe koje oganj lako spaljuje.[21] Iz svega ovoga postaje očigledno da na osnovu samih reči, kao i iz preplitanja teksta i apostolovih misli, treba razumeti da se rečima „drvo, seno i slama“ označavaju gresi koji se opraštaju. A Avgustin, tumačeći sledeće apostolove reči: „Jer temelja drugoga niko ne može postaviti osim postojećeg, koji je Isus Hristos“, kaže ovako: ,Dakle, to je vera u Hrista koja dela ljubavlju, jer vera ne bi mogla da se naziva temeljom ako ne bi posedovala tu osobinu da zahvaljujući njoj u nama obitava Hristos, kao što apostol govori Efescima[22] da kroz veru Hristos obitava u našim srcima. Dakle, s obzirom na to da se u zidanju ništa ne može porediti sa temeljom, ako pod „drvetom, senom i slamom“ treba razumeti najteže poroke i grehe, onda u tom slučaju Hristos nipošto ne bi bio Temelj, nego bi Njemu bio pretpostavljen drugi temelj“.[23] U dvadeset prvoj knjizi „O gradu Božijem“ Avgustin kaže ovako: „Onaj čovek, koji na taj način ima Hrista u srcu da ne pretpostavi Njemu ništa zemaljsko i privremeno, pa čak ni ono što se oprašta i dozvoljava, ovaj čovek ima Hrista za Temelj. Ako Mu, pak, nešto pretpostavi, iako izgleda da ima veru u Hrista, ipak Hristos, Kojem se nešto ovako pretpostavlja, ne predstavlja temelj u ovakvom čoveku.[24]
13. A za sledeće apostolove reči: „Jer će Dan pokazati, jer će se ognjem otkriti“, vi kažete da ih treba shvatiti u odnosu na poslednji dan Suda. Međutim, u ovim rečima ne nalazi se ništa što bi išlo u korist vašeg shvatanja, jer ako se i složimo da apostol govori o sudu budućeg veka, iz ovoga ne sledi da on razmatra smrtne grehe ili poslednji Sud tako, da se na osnovu toga može izvesti zaključak da duše posle odlaska iz ovoga sveta ne mogu da se očiste. Što se nas tiče, mi „onaj dan“ ne shvatamo samo u odnosu na opšti Sud, nego ove reči shvatamo i u odnosu na dan smrti svakog čoveka. Kao što se dan Suda naziva „danom Gospodnjim“ – jer to je dan Njegovog dolaska radi sveopšteg Suda nad svetom, tako se i dan smrti naziva „danom Gospodnjim“, jer u smrti svakome prilazi Isus – ili da ga nagradi ili da ga osudi. Zato o nagradi pravednika On Svojim Učenicima u Jevanđelju po Jovanu kaže sledeće: „I ako otidem i pripremim vam mesto, opet ću doći i uzeću vas o sebi da gde sam Ja budete i vi“[25]. A o osudi loših ljudi u Otkrovenju čitamo ovako: „Pokaj se i ona prva dela čini; ako li ne, doći ću ti uskoro i ukloniću svećnjak tvoj s mesta njegovog ako se ne pokaješ“.[26] A ona ognjena reka o kojoj govori prorok Danilo[27] neće obuhvatiti samo loše ljude radi večnih muka, nego će očistiti i pravednike u kojima bi se našlo bilo šta za očišćenje i pokazaće ih bez poroka. Dakle, postoji „dan“ u značenju večnog i neprolaznog ognja koji zajedno s vama možemo prihvatiti u odnosu na poslednji Sud. Postoji i drugi „dan“ u značenju privremenog ognja koji je određen za lake grehe, koji se na odgovarajući način naziva „danom Gospodnjim“, jer prethodi onom opštem danu čiji je sud u zavisnosti od ovog dana.
14. Ostaje da se ukratko razmotre apostolske reči „spašće se“. S obzirom na to da vi kažete da reči „spašće se“, „spasti se“ i „spasenje“ u grčkom jeziku uvek označavaju određeno čuvanje i postojanje, mi se s pravom bojimo da ne ispadnemo neprijatelji ako, kao Latini, izjavimo da niste u pravu. Jer nigde se i ni na koji način ove reči ne nalaze u Svetom Pismu u drugom odnosu, osim u odnosu pozitivnog shvatanja i spasenja. Da se ne biste mnogo udaljavali, u istoj ovoj Pavlovoj poslanici kaže se sledeće: „Jer je reč o krstu ludost onima koji ginu, a sila Božija nama koji se spasavamo“[28]. A malo dalje i ovako: „Izvoli se Bogu da ludošću propovedi spase one koji veruju“[29], i još ovo: ,Da se takav preda satani na mučenje tela, da bi se duh spasao u dan Gospoda Isusa“[30], kao i sledeće: „Svima sam bio sve, da kako god neke spasem“[31]. Sveti Luka, koji je napisao Dela Apostolska, onde gde se kaže sledeće: „Gospode, šta mi treba činiti da se spasem?“, odgovara ovako: „Veruj u Gospoda Isusa Hrista i spašćeš se ti i sav dom tvoj“[32]. Ako je misao apostola zaista bila takva da oni grešnici treba da borave u ognju i da ne budu uništeni, onda bi, pomoću izuzetno bogatog grčkog jezika, on upotrebio odgovarajuću reč koja ne izaziva dvosmislenost i rekao bi ili „boraviće“, ili „biće sačuvan“, ili „biće zatvoren“, ili „biće držan“ ili bi upotrebio neku drugu reč koja više odgovara, a kojom bi bila odbačena svaka dvosmislenost ako bi se ona, zaista, i nalazila u ovoj reči, iako, u samoj stvari, i nema nikakve dvosmislenosti: jer gde ćemo naći da je reč „spasenje“ upotrebljena za označavanje bilo čega drugog, osim samog spasenja? Govoreći Crkvama, Pavle je uvek pazio da upotrebljava jasne i jednostavne reči, iako su one bile ispunjene tajnom. Zbog toga se ni u kom slučaju ne može pretpostaviti da bi on ovde upotrebio ovako nejasnu reč, da je mislio onako kako vi tvrdite. S obzirom na to da ovo vaše objašnjenje ne odgovara ni misli apostola, niti značenju teksta, očigledno je da ono shvatanje koje smo mi dali ovom tekstu upravo i predstavlja misao apostola. Jer ako bi apostolova misao bila takva da se reči „spašće se“ mogu prihvatiti umesto reči „biće sačuvan“ ili „boraviće“, on bi rekao ovako: „Sam će se spasti, no tako kao u ognju“. Međutim, govoreći sledeće: „Sam će se spasti, no tako kao kroz (δια) oganj“, on je na izuzetno jasan način pokazao nekakav prolazak kroz kaznu ognjem u mesto spasenja.
15. Zatim, kažete da reči: „Biće oštećen“ ni na koji na čin ne odgovaraju onima koji su očišćeni, jer oni nisu oštećeni, nego mnogo toga dobijaju. Zbog toga, neophodno je shvatiti da se ovo odnosi samo na loše ljude. Sa ovim vašem mišljenjem mi se uopšte ne slažemo, jer, kao što i kaže naše učenje, biće oštećeni oni, kako kaže apostol, koji se očišćuju, jer oni se kažnjavaju oštrinom muka koje su, kako smo ranije naveli prema svedočanstvu blaženog Avgustina, mučne i koje su takve da se nikakvo stradanje u sadašnjem životu ne može sa njima uporediti. I kao što kroz gorčinu leka dolazimo do radosti zdravlja, tako i pravednici, koji zajedno sa Psalmopojcem mogu da kažu ovako: „Prođosmo kroz oganj i vodu i izveo si nas u počinak“,[33] kroz oštrinu očišćenja žanju plod večnog spasenja. Zato, govoreći da ovakav čovek mora da bude oštećen zbog očišćenja, apostol odmah zatim ukazuje na spasonosnu korist od ovoga, govoreći sledeće: „Kao kroz oganj“. Dakle, očigledno je da se predivno mogu zajedno usaglasiti i mučno trpljene štete i velika korist.
16. To što smo u središte stavili autoritet Rimske Crkvene znači da smo naveli gledište nekakve slučajne Crkve, nego one Crkve koja je uvek kod svih bila u časti i slavi kao ona koji su poučili blaženi apostoli Petar i Pavle – temelji i svetilnici naše vere – i ostali svešteni svetitelji čiju je svetost Bog pokazao kroz mnoga čuda. Ona je ovu veru (u postojanje čistilišta), koja je nepokolebljiva od samih početaka do dan danas,uvek propovedala i njoj poučavala. Međutim, postoji određena stvar koja bi trebalo da vas u potpunosti uveri i posrami, a to je sledeće: pre sadašnjeg raskola vaši Oci nikada se nisu bunili protiv ovog našeg učenja, tako da je moguće da su se zajedno sa njima držali ovakvog mišljenja. Ovu Rimsku Crkvu uvek su poštovale ostale Crkve kao glavu i majku i nastavnicu, kao što svedoči i sveti Maksim u poslanici Istočnim Ocima, govoreći ovako: „Svi krajevi sveta i svi koji žive na zemlji u katoličanskoj i apostolskoj veri gledaju na Rimsku Crkvu kao na sjaj sunca i od nje primaju svetlost katoličanske i apostolske vere“[34]. I zaista, ovo nije bez zasluge, jer Petar je prvi od svih ispovedio istinitu veru koja mu je otkrivena od Oca, govoreći sledeće: „Ti si Hristos, Sin Boga živoga“[35]. Ali dovoljno je o ovome.
17. Na naš argument koji smo naveli na osnovu Božanskog Pravednog Suda ništa niste odgovorili, nego ste, bolje reći, natovarili mnoštvo tobože suprotnih argumenata. I mi bismo mogli da ponudimo mnogo toga što može da se kaže u odnosu na ovo, da nas nije zadržala briga da budemo kratki u rasuđivanju. Zadovoljivši se jednim jedinim argumentom, nismo tražili ništa više od ovoga, jer se temelj naše vere ne zasniva na rasuđivanjima – plodovima ljudskog razmišljanja, nego na „steni“[36] Svetog Pisma i „na gorama svetim“[37], tj. u učenju svetih Otaca koje Katoličanska Crkva, kao Nevesta, sa ljubavlju poštuje kao prijatelje Ženika i Glasnike Istine. Ali pristupimo razmatranju i samih vaših argumenata.
I. Dakle, pod jedan, vi kažete sledeće: „Božijoj dobroti svojstvenije je da malo dobra ne ostavi bez pažnje, nego da mali greh smatra dostojnim kazne. Međutim; malo dobro kod onih, koji su učinili velike grehe neće zadobiti nagradu usled preovlađivanja zla. Tako i malo zlo kod onih koji su bili pravedni u velikim delima neće dovesti do navlačenja kazne, zahvaljujući tome što bolja dela pobeđuju: jer ako nema onoga što čini većinu, tada, naravno, neće biti ni onoga što čini manjinu. Dakle, ne treba verovati u čistilišni oganj“.
Razrešenje pitanja: Na ovaj argument kažemo da je vaša osnovna pretpostavka bliska istini kada kažete da malo dobro ostaje nepostiđeno, što se, međutim, ne događa ako mu se dogodi da bude umrtvljen grehovnom krivicom, kao što se to dešava kod svih onih koji padaju u smrtni greh. Jer smrtni greh umrtvljuje sva ranije učinjena dobra dela, tako da grešnik, kada svojim grehom ožalosti Boga, zaslužuje da izgubi sva dobra koja je od Njega primio. Zato se onom koji odlazi iz ovog života u smrtnom grehu ne čuva nekakva nagrada posle ovog života, kakva god da je dobra dela nekada učinio. Zato Gospod preko proroka Jezekilja kaže ovako: „Kada se pravednik odvrati od pravde svoje, pravedna dela njegova neće se pomenuti“[38]. Isto ovo izražava se i u ljudskom zakonu i pokazuje se kao odgovarajuće ovom principu, da vojnik, koji iako je usled mnoštva dobrih dela postao ugodan caru, ipak, ako posle ovoga teško ožalosti cara, ostavši bez ičega i izgubivši iz carevog sećanja sve zasluge, zapada u tešku kaznu. Ali stvar ne stoji ovako u vezi sa lakim grehom, tj. sa krivicom koja se oprašta, a koja ipak podleže kazni, kod onih koji su se upokojili sa ljubavlju (prema Bogu), jer ljubav, sa svoje strane, strada zajedno sa njima. Ona ne može da uništi ove male grehe, već samo smrtni greh, koji je suprotan njenoj suštini i koji lišava života, dok ljubav daruje život. Usled ove nejednakosti (između dobrog dela i smrtnog greha) ona aksioma koju ste naveli nije održiva. Možemo odgovoriti i na onu pretpostavku koja u vašem odgovoru ima drugostepeno mesto, zapravo, odbacujući vašu tvrdnju da mala dobra dela onih koji su u ostalom loši neće zadobiti nikakvu nagradu, ako pod nagradom treba shvatiti određeno olakšanje u kažnjavanju. Jer (kako mi kažemo) onaj koji silazi u pakao, imajući sa sobom određena dobra dela,biće kažnjen lakšim mukama, nego ako bi, ne posedujući njih, bio predat paklenim mukama. Ovakva vrsta dobročinstva ne pripisuje se ničemu drugom, osim postojanju ovih malih dobrih dela.
II. Pod dva, kažete ovako: „Kao što postoji malo dobra u onima koji su u ostalom loši, tako postoji i malo zla u onima koji su u ostalom dobri. Međutim, malo dobra u ovima ne može dovesti do one nagrade koja sledi za dobra dela, već samo može dovesti do razlike u kazni. Tako i malo zla neće dovesti do kazne, već dolazi do razlike u stepenu naslađivanja. Dakle, nije dostojno verovati u čistilišni oganj“.
Razrešenje pitanja: Iako nam se čini da smo na ovo pitanje već odgovorili, ipak iz onoga što smo kazali treba primetiti da u opštem poretku stvar nije onakva kako vi smatrate u vašoj osnovnoj pretpostavci. Jer ne treba isto suditi o malom dobru kod pokojnika koji je umro u smrtnom grehu i malom zlu kod čoveka koji je sa ljubavlju prešao iz ovog života u drugi život. Pre svega, zbog umrtvljavanja dobra usled smrtnog greha čovek ne postaje dostojan nikakve nagrade ili oslobađanja od večne kazne, a pod dva, prema pravednom Božijem Sudu i usled vrha savršenstva i čistote višnjeg blaženstva i veličanstva sagledavane lepote, neophodno je pre svega očistiti se: jer niko od ljudi neće ugledati, u bilo kojoj meri sagledavanja, ono Dobro, ako ne zadobije čist i savršeno neporočan um u kojem se ne dozvoljava postojanje bilo kakvog zla. Zatim, ako malo dobra u onima koji su u ostalom zli izaziva nekakvu razliku u kazni, ipak nije ispravno misliti da kod onih koji su bili pravedni, malo zlo izaziva razliku u uživanju. Pod jedan, zbog toga što se događa da neko odlazi iz života sa velikim brojem ovakvih malih grehova nego neki drugi čovek, ali sa velikom ljubavlju, u skladu sa kojom se određuje veličina i mera i stepen naslađivanja, a, pod dva, zbog toga što se može dogoditi da onaj koji je uglavnom dobar, prelazi odavde sa potrebom za velikom kaznom. Dakle, pokazuje se da malo zlo kod onih koji su u ostalom pravedni navlači kaznu na njih.
III. Pod tri, kažete sledeće: „Pravičnost večnih muka zasniva se na nepromenjivosti zle volje kod onih koji su zgrešili. Jer volji koja večno greši takođe treba da odgovara i večna kazna. Kao i suprotno, saglasno sa sledećim: ako onaj koji večno prebiva nepromenjiv u zlu, biva kažnjavan večnim mukama, onda treba dozvoliti da onaj koji se ne podvrgava večnim mukama, neće imati svoju volju kao nepromenjivu. Jer, ako će se onaj koji će je imati kao nepromenjivu u odnosu na zlo, nalaziti u večnim mukama, onda kakvu će potrebu za kaznom imati onaj, koji će je imati kao nepromenjivu u odnosu na dobro, kada mu, nasuprot ovome, priliče venci? Međutim, kako vi tvrdite, oni koji se očišćuju ovim (čistilišnim) ognjem imaju nepromenjivu volju. Dakle, za njih nema potrebe da se očišćuju ognjem“.
Razrešenje pitanja: Na ovo odgovaramo da argument koji ste ponudili ni u kom slučaju nije snažan, jer mada je za sticanje blaženstva neophodno potrebna nepromenjivost ispravne volje, ipak ovo nije dovoljno, s obzirom na to da postoji potreba da mnogo šta bude povezano sa ustrojstvom dobrog dela, a naročito za dostizanje krajnjeg savršenstva. Imamo i Aristotelovu i definiciju velikog Dionisija da pojam dobra i zla nisu isti po svojoj strukturi: jer zlo se može pojaviti u podjednakoj meri i iz bilo kog malog greha, a dobro nije moguće ni na koji drugi način, osim uz prisustvo čitavog njegovog elementa, zbog čega svaka prepreka ometa savršenstvo i dostizanje dobra. Zato, ako bi za kažnjavanje bilo kog čoveka večnim mukama bilo dovoljno samo to što je u odnosu na zlo on večno nepromenjiv, ipak, da bi čovek, prelazeći iz ovog života, odmah dostigao večno blaženstvo, nije dovoljno imati volju koja je nepromenjiva u odnosu na dobro, nego je istovremeno potrebno i da ne poseduje ništa što je podložno očišćenju ili krivici ili grehovnosti, jer, kao što je ranije bilo rečeno, nebesko blaženstvo ne dozvoljava da mu se približi ništa oskrnavljeno. Zatim, ako je nepromenjivost ispravne volje kod onog ko je predodređen za večni život sama po sebi bila dovoljna za sticanje istinskog blaženstva, a nepromenljivost loše volje za onog ko je osuđen na večnu propast navlači na njega večnu kaznu, kakva je potreba moliti se za upokojene ili pribegavati ostalim pomoćnim sredstvima ako bi samo nepromenljivost ispravne volje, kako vi tvrdite, bila dovoljna? Iz ovoga proističe da je zaključak koji ste želeli da ponudite u potpunosti nepravilno izveden, kada kažete sledeće: ko večno prebiva nepromenljiv u zlu, biva kažnjavan večnim mukama. Dakle, onaj ko se ne kažnjava večno nema svoju nepromenljivu volju.
IV. Pod četiri, kažete ovako: „Ako sozercavanje Boga predstavlja savršenu nagradu za one koji su čisti srcem i dušom, a njega ne zadobijaju svi u istoj meri, znači da ne poseduju svi u istoj meri čistotu i da nema potrebe za čistilišnim ognjem, ako ova čistota kod određenih ljudi nije savršena. Jer, u ovom slučaju, svi bi u istoj meri postali očišćeni zahvaljujući ovom ognju i time u istoj meri sposobni za sozercavanje Boga. Međutim, da ovo nije tako, simvolički i slikovito se pokazalo na gori gde je bio dat Zakon, „jer tada se nisu svi pokazali dostojnim istog položaja i redosleda, nego jedan – jednog, drugi – drugog, po meri čistote svakoga od njih, kako ja smatram“, kaže Grigorije Bogoslov“.
Razrešenje pitanja: Na ovo odgovaramo da razlike ovog blaženog sozercavanja Boga nisu u zavisnosti od onog očišćenja, jer mi tvrdimo da se čistilišnim ognjem ljudi čiste (samo) od grehovne krivice i podložnosti kazni. U sadašnjem životu može se razlikovati izvesna dvojaka čistota ili očišćenje. Prva je ona za koju je Gospod u Jevanđelju po Mateju rekao sledeće: „Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti“[39]. Ona predstavlja svetost uma koju izgrađuju vrline i Božanski darovi. Iz ovoga su proistekle ove reči svetog Jovana Zlatoustog: „Ovde On (Spasitelj) naziva „čistima“ ili one koji su stekli veliku vrlinu i nemaju na svojoj savesti nekakvog zla, ili one koji su se utvrdili u trezvenosti koja je naročito potrebna nama za sozercavanje Boga, saglasno onim Pavlovim rečima[40]: „Starajte se da imate mir sa svima i svetost, bez koje niko neće videti Gospoda“[41]. Upravo ova čistota pravi razliku i određuje stepen u večnom naslađivanju. Druga je stvar očišćenje o kojem se ne govori, zahvaljujući kojem duše zadobijaju oproštaj i opraštaju im se lakše krivice i podložnost kazni, usled kojih se duše koje su se preselile iz ovog sveta zadržavaju od večnog života. Kao što smo upravo rekli, ovo očišćenje nije povezano sa razlikom blaženstva, jer potpuno je neophodno da se sve duše u podjednakoj meri očiste ovom vrstom očišćenja, s obzirom na to da je potrebno postati slobodan od svake krivice i podložnosti kazni, makar i da nisu svi očišćeni u podjednakim krivicama.
V. Pod pet, navodite sledeći argument: „Isti ovaj sveti i veliki Grigorije Bogoslov, pišući umnu i tajanstvenu besedu o Pashi, došavši do onog mesta gde se kaže ovako: „Ništa nećemo izneti, ništa nećemo ostaviti za ujutru“[42], jasno i otvoreno kazuje da posle one noći nema nikakvog očišćenja, nazivaju rečju“noć“ sadašnji život svakog od nas i ne dozvoljavajući nikakvo očišćenje posle njega“.
Razrešenje pitanja: Na ovo kažemo da navedene reči svetog čoveka nisu u suprotnosti sa ovim dogmatom o čistilištu. Kada se govori o dvostrukom načinu očišćenja grehova, kao jedan način ima se u vidu ono očišćenje koje se vrši preko epitimije koju onaj koji se očišćava u pokajanju navlači na sebe, a drugi način predstavlja očišćenje koje se događa nakon ovog života. Prvi način očišćenja, koji se naziva pokajanjem, ne može se dogoditi posle odlaska duše, jer tamo „počivaju od trudova svojih“, kako kaže Jovan u Otkrovenju[43], kada prestaje svako delanje duše kako dostojno, tako i nedostojno. Zbog toga Premudri Sirah kaže ovako: „Pre suda pripremite pravdu“.[44] Drugi način očišćenja, o kojem sada govorimo, je onaj kojim se opraštaju lake krivice, a ne teške, i koje se dešava posle ovog života. Sjajni Grigorije Bogoslov nije govorio o ovom drugom načinu očišćenja, nego o prvom, što se pokazuje u nastavku njegove besede u kojem, tumačeći reči: „Nećemo izneti“, kaže da nam ne priliči da mnoge naše tajne iznosimo onima koji su napolju (tj. neznabošcima) i tada dodaje one reči koje ste vi naveli da posle one noći neće biti nikakvog očišćenja. Iz ovoga je jasno da on govori o onom očišćenju koje čisti veće grehe i kojeg, zaista, nakon ovog života nema.
VI. Pod šest, vi tvrdite sledeće: „Isti sveti Otac u besedi „Na uništenje grada“, rasuđujući ovako: „Neću govoriti kakve su muke tako za one, kojima On ovde daje milost, nego ću samo reći da je bolje da budemo kažnjavani i očišćeni ovde nego da tamo budemo predati na muke, kada je vreme kazni, a ne čišćenju“[45], jasno tvrdi da nakon odlaska odavde nema nikakvog očišćenja, već samo večna muka“.
Razrešenje pitanja: Na ovo odgovaramo onako kako smo ranije rekli: Sveti govori o prvom načinu očišćenja koje se vrši preko pokajničke tuge i činjenja svetih dela, čega ni u kom slučaju nema posle ovog života, kako se to pokazuje iz nastavka njegove besede. On dodaje ovako: „Kao što je jači od smrti onaj koji ovde razmišlja o Bogu, kao što predivno kaže Božanstveni Psalmopojac, tako i za one koji su u paklu nema ispovedanja i ispravljenja zbog toga što je Bog odredio da su ovde život i delanje, a tamo ispitivanje dela“[46].
VII. Pod sedam, vi navodite sledeći argument: „Gospod u Jevanđelju po Luki u priči o bogatašu i Lazaru[47], učeći o nagradi koju je zadobio svaki od njih, kaže da su Lazara, odmah nakon što je umro, anđeli odneli u naručje Avraamovo, a bogataš je takođe bio pogreben posle smrti i duša njegova nalazi se u paklu u mukama. Na taj način, označivši rečima „naručje Avraamovo“ najviši stepen upokojenja u srećnom udelu onih koji su ugodili Bogu, a rečima „pakao“ i „muke“ prikazavši konačnu osudu i večnu kaznu grešnika, On između njih nije ostavio još nekakvo drugo mesto u kom se nalaze neka vrsta privremenog mučenja, nego je pokazao da (između stanja pravednika i grešnika) postoji velika i neprelazna provalija koja razdvaja jedne od drugih, kao i krajnja suprotnost u kojoj nema ničeg prelaznog“.
Razrešenje pitanja: Na ovo, pod jedan, kažemo da je uzimanje određenog mesta iz teksta, njegovo prihvatanje u negativnom smislu bez propraćivanja bilo kakvim argumentima, kao što je to slučaj kod vas, potpuno nedopustivo među obrazovanim ljudima. Zatim, reći ćemo da, mada je Hristos u navedenoj priči označio samo dva mesta (jer On nije učio o mestima boravka duša koje su se odvojile od tela, nego o konačnoj sudbini ljudi, gde nema mesta za čistilište), iz toga ne proizilazi da ne postoji i treće mesto – mesto prelaznog očišćenja, naročito na osnovu toga što je Sam naš Spasitelj u Jevanđelju po Mateju[48] pokazao da ono zaista postoji kada uči da se u budućem životu može dogoditi oproštaj određenih grehova, a s obzirom na to da se on ne događa ni u raju ni u paklu, neophodno je pretpostaviti postojanje i trećeg mesta gde se događa gore navedeno očišćenje. Isto ovo tvrdi i slavni apostol i Učitelji, kako latinski, tako i grčki, kao što je ranije bilo rečeno.
VIII. Pod osam, vi tvrdite sledeće: „Za dušu, koja se razdvojila od tela i postala potpuno bestelesna i duhovna, neverovatno bi bilo da se muči od materijalnog ognja, dok je njeno telo, koje bi oganj morao da zahvati, istrulilo. Istina, nakon vaskrsenja, kada ona ponovo dobije nepropadljivo telo i sva tvar postane nepromenljiva, i kada se razdvoji oganj, kako smo naučeni, njoj će odgovarati da bude mučena njime, i ne samo njoj, nego i demonima, koji se pokazuju kako mračni, tako i odeveni u određenu materiju i grubu tvar i telo vazdušasto ili ognjeno, kako kaže Vasilije Veliki. Međutim, pre nego što primi svoje telo, koje predstavlja samo formu koja nije pomešana sa materijom, iako postoji sama po sebi, kako bi ona mogla da se muči od materijalnog ognja?“
Razrešenje pitanja: Na ovo odgovaramo da u potpunosti odgovara Božanskoj sili i pravičnom sudu da se duša koja se razdvojila od tela muči od materijalnog ognja. I zaista, iako priznajemo da ništa materijalno po svojoj sopstvenoj sili ne može imati nikakvog uticaja na duh, ipak niko od razumnih ljudi neće negirati da po Božanskoj sili ono može postati takvo. Jer ako čitava tvorevina sposobnošću koja je u njoj smeštena zavisi od prirodnog faktora i ako je uslovljena njime u sposobnosti primanja, šta ima nelogično u tome da se izvede zaključak da po Božanskoj zapovesti ona duhovna biće izložena kazni ovakve vrste? Osim toga, poredak Božanskog pravednog suda zahteva da ona duša koja je kroz greh pokorila sebe materijalnom elementu, u obliku kazne bude njemu i izložena. Na taj način, nije nelogično i ne čudi da onaj oganj koji deluje po Božanskoj sili, a čije je određenje da postoji radi kažnjavanja rđavih ljudi, takođe deluje i na dušu koja se razdvojila od tela, mučeći je. A da stvari upravo ovako stoje poučava nas ona priča o razmaženom bogatašu koju ste nedavno naveli, gde se govori da se duša bogataša pre vaskrsenja tela muči u ognju koji sagoreva. Ovo se pokazuje i iz Božanske presude koja zapoveda osuđenima da idu u večni oganj koji je pripremljen đavolu i njegovim anđelima[49]. Za nas nije prihvatljivo mišljenje onih koji kažu da će demoni morati da prime neku vrstu tela – vazdušna ili ognjena, da bi bili prijemčiviji za muke, s obzirom na to da nam ovakvo shvatanje izgleda uvredljivo za Božanstvenu svemoć.
IX. Pod devet, vi kažete ovako: „Naši prepodobni Oci, proživevši anđelski život na zemlji, mnogo su i često kroz viđenja i snove i druga čudesna javljanja i sami bili poučavani i druge poučavali o večnim mukama i o bezbožnicima i grešnicima koji se nalaze u njima, i kao sadašnjost i ono što se već događa,videvši i javljajući rečju, kao što i priča iz Jevanđelja po Luki opisuje stanje bogataša i Lazara, apsolutno ništa nisu objavili o čistilišnom ognju koji ima kraj“.
Razrešenje pitanja: Naš odgovor je sledeći: mi negiramo da nije bilo viđenja i otkrovenja i drugih javljanja ovakve vrste kojima se objavljuje postojanje čistilišta. A ovome svedoči veliki Grigorije, a takođe i Damaskin kaže nešto slično, i u žitiju svetog Jeronima Kirilo je izložio mnogo divnih stvari ovakve vrste,[50] a i mi smo naveli raniJe mnogo očiglednih svedočanstava Učitelja, kako latinskih, tako i grčkih.
X. Pod deset, vi navodite sledeći argument: „Ovo učenje o spasenju svih i kraju večnih muka, koje je imalo početak kod Origena, kao što smo već rekli, i koje je preovladalo kod određenih crkvenih otaca, među kojima su čak i Didim i Evagrije, kao oni koji se pozivaju na Božije čovekoljublje koje je lako prihvatljivo među lakomislenima, kako kaže bogonosni Jovan, pisac „Nebeske Lestvice“, bilo je zabranjeno i anatemisano od strane Petog Vaseljenskog sabora kao ono koje izaziva raslabljenje duša i čini lakomislene još bezbrižnijima, s obzirom na to da očekuju da će nekada doći do oslobađanja od muka i obećano spasenje svih. Dakle, na osnovu ovoga, izneti dogmat o čistilišnom ognju mora da bude izbačen iz Crkve kao onaj koji podvižnike dovodi u bezbrižnost i koji ih ubeđuje da se ne bore svim sredstvima u sadašnjem životu za svoje očišćenje, s obzirom na to da se, tobože, posle smrti očekuje drugo očišćenje“.
Razrešenje pitanja: Iako smo ranije odgovorili na ovo složeno pitanje, ipak ćemo, radi veće preciznosti, još jednom reći o ovome. Dakle, mi kažemo da, kada je bio donet dogmat o čistilištu, u njemu nije bilo ničeg apsurdnog da se on ne bi mogao slediti. Nema učitelja koji je u tolikoj meri neobrazovan i slušaoca koji je u tolikoj meri prost da ne može da stvori predstavu o tome u čemu se sastoji razlika između paklenih muka i čistilišne kazne. Ovo predanje o čistilištu, koje je prepuno pobožnosti, ne samo da ne čini ljude bezbrižnima, nego ih veoma podstiče, jer oni slušaju da će tamo biti kazni i nepodnošljivih muka, i to mučnijih od svega onoga što smo u sadašnjem životu bilo kada osetili. Ovo je pokazalo i samo iskustvo. Mnogi kojima se dogodilo da se susretnu sa otkrovenjima ovakve vrste, a ovakvih je veliki broj, nisu postali bezbrižniji, nego su do kraja bili brižljivi i žalosni, uvek se bojeći da ne dospeju u one muke koje su videli. Ako dogmat o čistilištu čini ljude bezbrižnima, kako vi tvrdite, koliko bi onda oni postali bezbrižniji ako uopšte ne bi slušali o ovome? Međutim, (ako je dogmat o čistilištu štetan kao onaj koji dovodi ljude u bezbrižnost), tada će osobito biti naneta šteta od male skrušenosti ili kratke ispovesti ili od nade na spasenje za dugo pokloništvo, ili od ukidanja kazne i od onog najslađeg glasa: ,D u onaj čas, kada grešnik umre“ i ostalo. Ovo i sve ostalo, što su radi naše koristi Oci prihvatili kao pobožno, donelo bi veliku štetu ako bi dogmat o čistilištu, kako vi tvrdite, takođe bio štetan. Međutim, sa velikom zasnovanošću može se reći da oni koji negipajy čistilišni oganj dovode ljude u očajanje, jer ljudi znaju da ništa oskrnavljeno ne može ući u večni život, a istovremeno poznato im je i da čovek koji ovde živi ne može proživeti život bez ikakvog lakšeg greha. Jer ako se čovek razdvaja od okova tela sa mrljom lakih grehova ili sa podložnošću kazni za teže krivice, a u budućem životu nema mesta za očišćenje i, prema tome, oskrnavivši se, oni ne mogu videti Boga, potpuno neophodno proizilazi da usled ovoga više neće biti nikakve nade da se stekne spasenje. Dakle, dogmat o čistilišnom ognju ne treba izbaciti iz Crkve, kako vi tvrdite, kao štetan i onaj koji dovodi do opasnosti od bezbrižnosti, nego naprotiv, treba ga prihvatiti i sa čašću proslaviti u Katoličanskoj Crkvi kao veoma spasonosan i kao onaj koji bezbrižne i lakomislene duše privodi svagdašnjoj brižljivosti i budnosti i koji ih nadom na buduće blaženstvo čini trezvenijima. Ovim je, po našem mišljenju, dovoljno rečeno na vaše argumente.
 

---

 
NAPOMENE:

1. Ps. 13, 5.
2. Ps. 25, 8
3. August. De Poenit. cap. 18. PL t. 40. c. 1128
4. Ps. 33, 21.
5. 5. Mojs. 25, 2.
6. 2. Sam. 12, 13.
7. Caelestini rarae I Epist. XXI. PL t. 50, s. 530.
8. Treba primetiti da blaženi Avgustin ni u kom slučaju nije bio sjajan poznavalac grčkog jezika. August. Confession. lib. I c. 14, PL t. 32, c. 671.
9. Gregor. Magn. Epist. lib. VI cap. 14, PL t. 77, c. 806-807.
10. August. De Mendacio. PL t. 40, c. 487 sq.
11. Contra Mendacium t. cit. c. 517 sq.
12. Blaženi Avgustin govori o osam vrsta laži u knjizi „De Mendacio“, c. 14, PL t. cit. col. 505.
13. August. Expositio. ad. Galat. PL t. 35, c. 2105 sq. Međutim, ova fraza ne nalazi se u ovom delu.
14. 1. Kor. 3,11.
15. Otk. 5,5
16. 1. Kor. 10, 4
17. 1. Kor. 13, 11-14.
18. 2. Kor. 6, 14
19. Pt.2,5
20. Jk.2,19
21. Gregor. Dialogorum lib. IV sar. 89. PL t. 77, col. 396.
22. Ef. 3,17
23. August. De fidei et operibus n. 2427. PL t. 40, c. 212-215
24. August. De Civit. Dei lib. XXI, cap. 26. PL t. 41, col. 743.
25. Jn. 14, 3.
26. Otk. 2, 5.
27. Dan. 7,10
28. 1. Kor. 1, 18
29. 1. Kor. 1, 21
30. 1. Kor. 5, 5
31. 1. Kor. 9, 22
32. Dap. 16, 30-31
33. Ps. 65,13
34. Maximi ex epistola Romae scripta. PG t. 91, col. 137
35. Mt. 16,16
36. Lk. 6,48
37. Ps. 86,1
38. Jez. 18, 24.
39. Mt. 5, 8.
40. Jev. 12, 14.
41. Chrysost. hom. XV in Matthaeum. PG t. 57, col. 227.
42. V. prim. 56.
43. Otk. 14, 13
44. Prem. Sir. 14, 17
45. V. prim. 31, dva fajla ispred
46. Loc. cit. t. 35, s. 944s.
47. Lk. 16, 20.
48. Mt. 12, 32
49. Mt. 25, 41.
50. Kirilovo delo o čudima blaženog Jeronima predstavlja neautentično delo, jer sveti Kirilo se upokojio pre blaženog Jeronima.