СМИРЕЊЕ – ПУТ КА СПАСЕЊУ
Писма о духовном животу
ЧЛАНЦИ И ПИСМА ИЗ РАЗНИХ ГОДИНА
22. новембар 1955.г.
Нови Валаам
О гордости и смирењу
Један мудри старац је саветовао брата који је био горд, али му је овај одговорио: “Опрости ми оче, ја нисам горд.” Мудар старац му је одговорио: “Чиме јасније можеш да докажеш да си горд ако не тиме што кажеш: “Ја нисам горд?””.
Да, гордост је слепа, сама себе не види. Гордост је ђавољи изум. Ево њеног порода: гнев, клевета, раздражљивост, лицемерје, мржња, препирање, непокорност. Она јако инсистира на свом мишљењу, тешко се потчињава другима, не трпи примедбе, воли да ставља примедбе; избацује речи без размишљања. Она нема трпљења, туђа је љубави, дрска је за наношење увреда, тежи власти. Горди много пате од хулних помисли. Написао сам кратко на основу светоотачког учења.
Сад ћу рећи нешто о смирењу. О блажено смирење, ти си Божанствено, јер си повило небо и оваплотило се у човечанство и грехове целог света прикуцало на Крст. Моја душа дрхти – како могу да кажем било шта о твојој величанствености!
Ево шта богомудри свети оци кажу о смирењу. Од њега потичу: кротост, љубазност, умилење, милосрђе, тихост, благопокорност. Смирени не показује радозналост за непојамне предмете, а горд жели да истражи дубину судбина Господњих. Смирени се не хвали природним даровима и гнуша се људских похвала: као човек одевен у свилену одећу, ако га неко прсне катраном, бежи да не би исфлекао своју скупоцену одећу, тако и смирени бежи од људске славе. Својство смирења је виђење својих грехова, а у другима – добрих особина. Својство гордости је да види у себи само добро, а у другима само рђаво.
Ево још црта смирења: простота, отвореност и природност. А шта је смирење и како се оно рађа у души нико не може да објасни речима ако се човек томе не научи из искуства. Само од речи човек не може да га научи.
Ава Зосима је говорио о смирењу. Слушао га је учени софиста и питао: “Како ти себе сматраш грешним? Зар не знаш да си свет? Зар не знаш да имаш добродетељи? Јер видиш да испуњаваш заповести, а сматраш себе грешним?” А старац није знао шта да каже, само је говорио: “Не знам шта да ти кажем, али сматрам себе грешним.” Софиста је инсистирао, желећи да сазна како ово може бити. И поново старац није знао шта да каже, одговарао је светом простодушношћу: “Немој да ме смућујеш, заиста сматрам себе таквим.”
Овде се налазио ава Доротеј и он је објаснио софисти да као што у наукама бива извесна навика и човек који је поседује не може да објасни како то ради, тако је и у смирењу. Ава Зосима је загрлио аву Доротеја и рекао: “Ти си схватио ствар, тако је као што си рекао.” Софиста је остао задовољан и сложио се с њима.
Старац Валаамског манастира.
