СМИРЕЊЕ – ПУТ КА СПАСЕЊУ
Писма о духовном животу
ЖИВОТОПИС СХИИГУМАНА ЈОВАНА
Духовна деца
У лето 1932. године чланови Руског Студентског покрета из Хелсинкија ишли су на ходочасничко путовање у Валаамски манастир. Међу овом емигрантском омладином била је и Јелена Акселевна Армфељт.
Оснивач Руског Хришћанског Покрета који је основан у Паризу био је протојереј Сергеј Четвериков. Овај покрет је имао две јединице: у Хелсинкију и Виборгу. Оснивач и руководилац одељења у Хелсинкију била је Јелена Акселевна Армфелт.
Основна врста делатности кружока била су свакодневна предавања на теме из црквеног живота. Најчешће су се одржавала увече у станчићу Јелене Акселевне. Осим тога, чланови кружока су материјално помагали децу из осиромашених руских породица. Путовања и сусрети с члановима других јединица Покрета такође су улазили у програм кружока.
У првим годинама су ретко размењивали писма, али су пред Совјетско-Фински рат 1939-1940. године почели да се дописују редовно. Преписка је била на врхунцу у послератним годинама кад су се валаамска браћа преселила на ново тихо место – Нови Валаам.
Јелена Алексејевна се родила 2. (15. децембра) 1900. године у Кронштату. У то време овај град је био нарочито познат по томе што је у њему служио протојереј Јован Сергијев. Мајка Јелене Акселевне је често одлазила на службе у храм и једном је познати пастир благословио и малу Јелену.
Захваљујући свом пореклу Јелена је била примљена у познати Смолни институт у којем су могле да се школују само девојчице из племићких породица. Смолни су често посећивале познате личности, укључујући и самог цара, као и митрополита Санкт-Петербуршког. Јелена Акселевна је посебно запамтила предивне очи и добро лице цара.
После револуције су се Јелена и њена мајка, као и многи руски емигранти обреле у Хелсинкију у којем су живеле безбедно, премда скромно. Мајка је водила њихово мало домаћинство, а Јелена је све до пензије радила као књиговођа у фирми која се бавила трговином на велико. Мајка и кћерка су биле ревносне парохијанке мале Никољске цркве на гробљу Хијетанијеми. Обе су учествовале у оснивању и изградњи православног храма, који је данас једна од парохија Московске Патријаршије.
Живот верне сапутнице и пријатељице Јелене Акселевне – Павле Максимовне Шмаљц, није ништа мање богат догађајима и прилично је трагичан. Павла Максимовна се родила у граду Јоенсуу, у источној Финској.
Касније се породица преселила у Естонију, а затим у Петроград, који је Павла запамтила по представама Маријинског позоришта. После револуције породица се преселила у Финску, а за време другог светског рата Павла се са својим сином поново настанила у Естонији. Тамо је доспела у концентрациони логор, јер није имала естонски пасош. За време четворогодишњег заточеништва умро јој је син.
Павла Шмаљц се после рата вратила у Финску. С Јеленом Акселевном се први пут срела у цркви.
Пријатељице су обједињавали љубав према Цркви, заједничка путовања на Ново-Валаамски манастир и пријатељство с манастирским старцем Јованом.
Јелена Акселевна Армфељт је била најближе духовно чедо оца Јована. У поселратним годинама дописивали су се скоро сваке недеље. Отац Јован је био духовник и старац Јелене Акселевне. Са временом је Јелена Акселевна постала истинска духовна повереница оца Јована, управо њој је поверавао своја најскривенија размишљања.
Иако је Јелена Акселевна живела у свету она се с правом може назвати “монахом у фраку”, да употребимо термин светитеља Игњатија (Брјанчанинова).
Најдрагоценије у преписци оца Јована и Јелене Акселевне су духовне поуке. Старац је на основу Светог Писма и светоотачког предања учио и саветовао како треба ићи хришћанским путем. Он је тешио Јелену Акселевну у невољама и тугама. Јелена Акселевна је молила старца за савете у различитим животним ситуацијама и за благослов за све своје послове.
И касније, прекорачивши праг своје осме деценије Јелена Акселевна би се пре него што донесе неку одлуку замислила: “А шта би отац Јован посаветовао да се учини у овој прилици?”
Јелена Акселевна није била једина духовна кћи оца Јована. У Финској и другим земљама у које је судбина бацила емигранте из Русије имао је мноштво духовне деце, која су тражила дубљи духовни живот. На сва њихова писма отац Јован се трудио да одговори сразмерно својој снази. Они који су живели у близини лети су долазили у манастир да се виде с вољеним старцем.
Међу блиским пријатељима оца Јована били су писац Тито Колијандер из Хелсинкија, његова супрога, уметница Ина и њихова деца. Старчева подршка је била веома важна за породицу Колијандер. У својим записима под називом “Сећања на Валаам” Ина је признавала да је отац Јован “подигао њихову породицу на ноге”.
Колијандери су често гостовали на Новом Валааму; дешавало се да су супружници долазили наизменично да се одморе и нађу мир. У манастиру су свраћали у келију оца Јована да попију чај и да поразговарају.
Тито Колијандер је одиграо животну улогу у издању књиге “Писма Валаамског старца” која је издата за старчевог живота. Успешно је редиговао писма и савладао многобројне спољашње препреке које се у издаваштву срећу у огромној мери.
У Хелсинкију је живела и Марта Платоновна, још једна духовна кћи оца Јована. Потицала је из рода Нејглика, чији су представници били угледни владини чиновници у Карелији. Марта је радила у кројачкој радионици Шведског позоришта. Осим тога – и то је нарочито драгоцено – у послератним годинама је сликала иконе за православне капеле и храмове.
Кад је отац Јован долазио у престоницу обавезно је посећивао Ану Вирубову, дворску даму последње царице. Отац Јован је ову даму називао “крхотином потонулог брода”.
Павла Максимовна, пријатељица Јелене Акселевне је такође писала оцу Јовану иако је њен духовник био отац Михаил. Старцу је писала и Александра Сергејевна, која је живела у Јеленином стану и добијала од њега благослове и одговоре на своја питања.
У Хелсинкију је живео приличан број духовне деце оца Јована. Кад је старац долазио у престоницу сви су желели да отац Јован буде код њих у гостима. Природно, то није било могуће. У Линтуљском манастиру међу сестрама-монахињама такође су биле духовне кћерке оца Јована. Отац Јован је добијао писма из Француске и из Немачке.
Дописивао се и с духовним кћерима из Пјухтицког манастира.
Јелена Акселевна је често била својеврстан секретар оца Јована, нарочито у преписци с иностранством. Она је копирала старчева писма и помагала да се пошаљу. У току поседњих година пред смрт отац Јован скоро уопште није имао снаге да одговара на писма. Тада је старац молио Јелену да одговори уместо њега, да напише о његовом стању и о томе да нема више снаге да води преписку с вољеном духовном децом.
