СМИРЕЊЕ – ПУТ КА СПАСЕЊУ
Писма о духовном животу
ЖИВОТОПИС СХИИГУМАНА ЈОВАНА
Писма о.Јакинфа из Трифоно-Печењешког манастира
“Шаљем Вам срдачан поздрав из Богом спасаваног Трифоно-Печењешког манастира, и саопштавам Вам да смо по милости Божијој срећно стигли у њега. Не знајући фински језик тако далек пут смо прешли без икаквих неспоразума. На последњој железничкој станици у граду Улеаборгу смо провели дан и ноћ, где нас је локални свештеник о.Владимир примио врло љубазно и написао нам је нашу даљу маршруту. Његове инструкције су нам биле од користи.
Из Улеаборга сам обавестио печењешку браћу о свом доласку и молио сам да нас сачекају на коњима, али пошто је у овом крају јахање на коњима врло тешко, дочекали су нас са 14 јелена 150 врста од манастира. У подне, 25. децембра по старом календару приближили смо се гостионици, у којој смо и дочекали Божић. У сусрет нам је допутовао јерођакон Александар, јуначке грађе, стар 48 година. Кад смо га угледали врло смо се обрадовали и срдачно га поздравили. Попили смо заједно с њим чај и кренули на пут.
Пут је био јако добар, снега је било мало и лако се путовало. На путу, у једној лопарској колиби Светим Даровима за болеснике сам причестио болесну старицу, чиме је она била врло задовољна. Једну ноћ смо морали да ноћимо под отвореним небом – у тундри: запалили смо ватру, загрејали воду, скували свеже харинге, које је донео о.Александар. Тако смо и провели целу ноћ поред ватре: цепали смо дрва и бацали их у ватру. А јелени су за то време сами налазили храну испод снега – маховину. На пут смо кренули ујутру, у осам сати. Опет смо ишли кроз тундру. Тундра је предео без шуме, покривен смрзнутом маховином, није било никаквих биљака, само с времена на време мочвара. У манастир смо допутовали 26. децембра. Кад смо стигли у манастир и целивали свети престо и мошти рекао сам следећи поздрав:
“Добар дан, свети оци и браћо! На вашу молбу послат сам код вас за настојатеља. По својој снази и способностима које ми је Господ дао трудићу се на добробит свете обитељи и молим вас, свети оци: помажите ми како у послу, тако и саветима.” Притом су неки од браће одговорили: “Радићемо и помагаћемо Вам.”
Главни циљ монашког живота је развој духовног живота и достизање хришћанског савршенства. Молим вас, свети оци, тежимо ка томе да међу нама буду љубав, мир и слога. Још вас молим да будете снисходљиви према мени ако приликом службе будем у нечему грешио. Молим за то због тога што сам у чин игумана посвећен из обичних монаха и имао сам прилику да служим само недељу дана.
Печењешка браћа се врло радују нашем доласку, с поштовањем се односе према нама. Намирнице и храна су добри: за предјело служе бакалар с кромпиром, понекад масне харинге, понекад лослоса; шчи с бакаларом и још неком рибом, рибљу чорбу од свежих харинги; каша је или од хељде, пшенична или овсена; за вечеру исто што је било за ручак осим каше. Свако добија по пола фунте чаја месечно и килограм шећера, пециво добијају сваке недеље и на празнике. Такође добијају просфоре.
Крај је веома леп, манастир се налази у малој удолини, а око њега су изузетно високе планине, као ограда. У близини манастира се налази прелепа планина која се назива “Спасоносна”. На њој се по предању преподобни Трифон крио од прогона паганских жречева. Висина ове планине је 80 хвати[1]. Клима је добра. На Валааму су нам говорили да људи у Печенги болују од шкрофула, али се испоставило да је обрнуто: овамо долазе да се лече од шкрофула. Још су говорили да ноћ овде траје три месеца, а ни то није истина: само дан бива нешто краћи. Допутовали смо у време кад су дани најкраћи и приметили смо да најкраћи дан траје пет сати, тако да се два сата може читати без ватре.
Црквена служба се обавља исправно, лепо певају, напев је соловјецки, литургија се служи сваког дана. Уз Божију помоћ почињем да се упознајем с приликама. Мој келејник је економ, инок од 48 година. Како је наш живот промењив. Из мрачне претеченске келије одједном сам се нашао у великим просторијама с дванаест прозора! Овде је обичај следећи: кад служи игуман, он се дочекује и облаче му свилену мантију. Хтео сам да укинем ово дочекивање, али су ми рекли: не треба укидати, нека буде по старом.
Овдашњи писар добро познаје свој посао, има 60 година, али није примио постриг у мантију. Осим њега има још неколико људи који дуго живе у обитељи, али нису примили монашки постриг. Имам намеру да све такве замонашим за време Великог поста.
Хвала Богу, засад може лепо да се живи. Новац, који сам узео на Валааму за пут враћам са захвалношћу.
Овдашња браћа су простодушна: велики су радници и ревнују за Цркву. Моји сарадници су засад у врло добром расположењу. Овде им се свиђа и црквено појање и све остало. Молим да пренесете од мене велики поздрав свој богољубивој валаамској браћи и саподвижницима из скита Претече.
Смирено све молим за свете молитве.
Најнижи послушник игуман Јакинф с браћом.
8. јануар 1922. године”[2]
* * * * *
“Најчаснији у Господу о.Јувиане!
Христос посреди нас!
Хвала ти за драгу вест из рођеног поштованог Валаама. О нашем доласку у Печенгу већ знате. А детаљне податке о садашњем стању нашег манастира шаљем о.игуману Павлину.
А о себи ћу ти, о.Јувиане, рећи следеће: засад по Божијој милости помало гледам каква су браћа и прилагођавам се њиховом поретку. Не бих желео да кршим било шта што су они усвојили; како се каже, сваки манастир има свој устав и увођењем новина браћа се могу само узнемирити. Уочио сам да је устројство братије спољашње, материјално; васпитани су на физичком раду, црква и духовни развој су у другом плану. По дугу свог послушања понекад морам нешто да кажем браћи. На крстопоклону недељу сам после ручка, за трпезом, браћи рекао следеће: “Они који желе могу чешће да се причешћују Светим Тајнама,” а затим сам указао на то да више читају светоотачке књиге, објаснио сам важност послушања без роптања, поткрепио сам своје речи светоотачким делима. На крају сам рекао: “Пре свега треба да тражимо царство небеско, а све остало ће се придодати (Мт. 6, 33), тако ће бити по речи Господњој.” Испоставља се да није тешко учити друге речима, али је – авај, тешко живети духовно и учити примером.
Остајем ваш самолитвеник.
игуман Јакинф.
28. март 1922. године.”[3]
* * * * *
“Свечасни и најбољи у Господу,
о.игумане Павлине!
На вашу молбу да кажем нешто о нашем животу одговарам с љубављу да се црквена служба свакодневно обавља по уставу, у потпуности, држи је диригент који је задужен за устав. Други монаси му помажу у певању и читању, лепо певају.
Посао почиње у 6 сати ујутру, ручак је у 10 сати, чај у 2 сата, после чаја раде до 5 сати. Пре нас су радили до 6 сати увече. Ја сам смањио сат времена и замолио браћу да долазе у цркву на вечерње. Вечерње се завршава помињањем. Молитве пред спавање читамо у трпезарији после вечере. Полуноћница је у 3 сата, литургија је у 6 сати, а на празнике у 7 сати. Недељом и на празнике мало вечерње је у 3 сата. Свеноћно бденије почиње у 6 сати, вечера је после бденија. Ето, тако се као точак врти, иде наш живот ка вечности.
Ја се, по милости Божијој навикавам, загледам се у све, очекујем настојатељске невоље, свестан сам да од природе на поседујем велику памет и умешност, само се уздам у Господа и Његово свето милосрђе: нека Он управља, како жели, по Својој доброти. Руководим се књигом преподобног аве Доротеја. Цела књига је добра: има савета и за настојатеља који су веома поучни, читам и друге књиге светих отаца.
Бољшевици нису узели духовно-моралне књиге разне садржине, већ су узели 1000 примерака светских књига и још много разне имовине. Нешто ћу набројати: 24 краве, 5 коња, 130 јелена, 25 буради усољеног бакалара (по 25 пудова у сваком бурету), 150 хиљада цигле. У гостинској соби су све опљачкали – душеке, јоргане, посуђе, јастуке, 5 шиваћих машина, 100 аршина сиве чоје, 16 пудова пређе, 28 комада јеленске коже, 40 ком. коже од фоке, 300 пудова керозина, 15 ком. самовара, столњаке, пешкире, кожухе, расе, топле чизме. У принципу, узели су све што је било добро из магацина за ствари, оставили су само оно што је било лоше, и још је остало оно што је било сакривено.[4]
Приликом предаје Печењешког краја Финској бољшевици су хтели све да однесу из манастира, а монахе да одведу у Мурманск, али нису стигли то да учине, зато што су овај крај ускоро заузели Финци.
Печењешка браћа нису дуго живела мирно после ове пљачке: Финци су им убрзо одузели имовину. Влада је одузела следеће: цео доњи манастир, велику једноспратницу, гостинску собу, магацине, коњушницу, ковачку радионицу, пилану на електрични погон. Дозвољено нам је да служимо у цркви само два пута годишње, на дан сећања кад су Швеђани поубијали браћу. Финци су одузели још много зграда и шупа. Хвала им, добро парче су одрезали, умеју да деле. “Манастир неће добити надокнаду за одузету имовину,” рекло нам је локално финско руководство.
О Соловјецком манастиру саопштавам следеће. Прошле године су у Печенгу долазили људи из Архангелска и говорили: “У Соловјецком манастиру је направљен логор, манастиром управља комесар, а настојатељ и саборни старци – њих осам одведени су у Ахрангелск на принудне радове, 80 монаха је мобилисано. Не зна се како сад тамо живе монаси: комесари то држе у великој тајности. Кад параброд долази из манастира у Архангелск никога не пуштају да се попне на њега, комесар у пратњи четворице људи иде у град, купују шта им треба и враћају се.”
У закључку ћу рећи: није страшно, још може да се живи, неких средстава има, само да не буде пљачке туђинаца. Испоставља се да је Јакинфу игуманство на корист: лице му се заокруглило, руке су постале пуначке, не живи се као на Претечи.
До земље се клањам свима саборнима.
Опростите, нисам мајстор у писању, испада нелогично. Имам намеру да вам пишем и у будуће, и вас молим да нас не одбијете и да нас обавештавате о драгом Валааму.
Остајем ваш самолитвеник,
игуман Јакинф с браћом.
28. мај 1922. године”
* * * * *
Тугујући због немарности браће иг.Јакинф је покушавао да васпитава печењешке монахе на различите начине. Дешавало се да говори поуке у трпезарији. Ево једне од њих:
“Свети оци и браћо! Хвала Богу, косидба је завршена, што смо пожњели, спремљено је и остали летњи радови су успешно и срећно завршени. Нека вас Господ спаси за сав ваш труд, добро сте радили. Сад се издржавамо само својим радом, нема прихода са стране. Сад вас после завршетка летњих радова молим да чешће идете у цркву; врло ретко идете, као да сте мирјани: долазите само недељом, а треба ићи и радним данима.
Свети оци! Тугујем и тугујем због тога што међу браћом видим опадање духовног живота. Као доказ за то наводим следеће случајеве.
Благајник је продао малине, а да од игумана није добио благослов и шупу је почео да гради, такође без благослова. Отац економ је почео да обрађује ливаду, такође није узео благослов. Има и других сличних примера самовоље.
Није добро да се тако поступа: заборавили сте да сам ја игуман и да имам власт, и да је свака власт од Бога: ко се противи власти противи се Богу. Зашто се тако десило и ко је крив? Крив је игуман, јер слабо управља вама.
Свети оци, свестан сам да се не налазим на свом месту и тешко ми је да будем настојатељ.”
“Оци и браћо, задесио нас је изненадни ветар и загрмео је гром да смо се сви збунили и пали у недоумицу. И ја сам такође у недоумици због такве неочекиваности. О чему се ради? Можда ћете помислити да су за то криви благајник или економ, или о.Алексије? Али не, нису криви они, већ непријатељ људског рода: он се умешао у наш миран живот и узбунио је све нас. Иако је и раније помало хушкао: час наведе на гнев, час изазове непријатељство међу браћом. Али то није страшно, без тога не бива. У овом пролазном животу смо као у запрежним колима: час налетиш на камен точком, час наиђеш на пањ који вири из земље, а понекад и у јаму упаднеш тако да ти се камилавка на глави затресе.
Међутим, непријатељ је врло искусан у духовној борби и као искусан ратник у бици труди се да пре свих погоди начелника да би растројио његове потчињене. Тако се догодило и код нас. Непријатељ је ранио моје срце тугом, унинијем, чежњом за Валаамом, мојом духовном домовином. Мислио сам да тамо има духовних стараца с којима човек може да се посаветује у тешким тренуцима; тамо је згодније проводити монашки духовни живот, јер ми је у том смислу Валаам добро познат. Ето, почео сам да размишљам како да побегнем тамо, томе су се придодале још неке непријатности и одлучио сам да отпутујем. Међутим, ви сте показали љубав и наклоност према мени и молите ме да останем. Остајем ради вас, жао ми вас је, и не гледам своје интересе: живим просто и трудим се да колико могу носим вашу немоћ. Новац не скупљам, а зашто и да узимам ово бреме на себе: монах-среброљубац не верује у Божји промисао.
Свети оци и браћо! Треба да почнемо да живимо боље, да чешће идемо у цркву и молимо се Богу. Не треба гледати на цркву као не нешто непотребно, без цркве ни посао неће ићи како треба. Ако заборавимо Бога и Бог ће од нас одступити и сви ћемо пропасти. Треба да имамо више љубави, да се прилагођавамо једни другима и да носимо немоћи, игуман ваше, а ви игуманске. Мислим понекад да вас држим строже, али ми је жао: свако има своју муку. Ето, човек тако помисли, понекад отплаче, помоли се, и због своје слабости одустане од сваке казне. Сад, надам се да ћете се поправити и испунити завете које сте дали на постригу у односу према игуману.
Печењешки манастир
18. октобар 1924. године”
* * * * *
После овога отац Јакинф је био настојатељ у Печењешком манастиру још осам година. 4. октобра 1931. године по својој жељи је налогом архиепископа Германа разрешен је дужности настојатеља и од 11. октобра 1931. године је био духовник Печењешке обитељи.[5]
24. маја 1932. године на личну молбу о.Јакинф је разрешен дужности духовника и премештен је међу браћу Валаамског манастира. 14. јуна 1932. године отпутовао је у рођену Валаамску обитељ. По доласку се налазио у скиту светог Јована Претече и био је надзорник.
НАПОМЕНЕ:
- 1 хват је 2,134 м
- АФВМ. Еа: 137. Предмет бр. 24 за 1921. годину. Л.19-20об.
- АФВМ. Еа: 137. Предмет бр. 24 за 1921. годину. Л.21-22об.
- Бољшевици су однели црквену имовину на удаљеност од 20 врста, али су је вратили.
- АФВМ. Ва: 79. Списак личних података за 1932-38. године.
