СМИРЕЊЕ – ПУТ КА СПАСЕЊУ

 

СМИРЕЊЕ – ПУТ КА СПАСЕЊУ
Писма о духовном животу

 

 
ЖИВОТОПИС СХИИГУМАНА ЈОВАНА
 
У манастиру преподобног Трифона
 
Печењешки манастир је основан на самом почетку 16. века, далеко на северу, на хладној Арктичкој обали. Оснивач манастира је био преподобни Трифон.
Највећи процват Печењешка обитељ је доживела почетком 20. века. За двадесет година манастир је био потпуно обновљен и постао је много богатији него у време преподобног Трифона. Број сталних становника – монаха и радника је порастао до двеста људи. Захваљујући марљивом раду братије, обитељ је постала жариште цивилизације и центар духовне културе на обали Северног Леденог океана. Већ 1911. године била је спроведена струја. Осим тога, постојали су телеграф и поштанска канцеларија. Међутим, најважнији је био духовни значај обитељи као пограничног утврђења Православља на Далеком Северу.
При манастиру је радила циглана. Било је припремљено већ више од милион цигала за изградњу нове цркве. Међутим, овај пројекат се није остварио. Почео је први светски рат и сви радници, укључујући и искушенике су били мобилизовани на фронт.
Затим је после Тартушког мира Печењешки манастир припао Финској, а њена граница према Русији је била затворена. Печењешку обитељ је чекала иста жалосна судбина, исто одумирање као и Валаамски и Коњевски манастир.
Управо за овај северни манастир с братијом чији је број био све мањи, а све грађевине старије од 1921. године одређен је нови настојатељ – игуман Јакинф. Постављање игумана Јакинфа у обитељ преподобног Трифона монах Јувиан описује у свом писму игуману Коњевског манастира о.Амфилохију на следећи начин:
„Најчаснији у Господу, достојни поштовања, оче игумане Амфилохије!
Као допуну свом претходном писму саопштавам да су ујутру 9. децембра отац Јакинф и очеви Азарије и Авакум напустили рођени Валаам, упутили своје стопе у „земљу заборављену и поноћну“.
Отпловили су поштанским чамцем, а петорица браће су се окупила да их прате до Никољског скита. Путници су се држали бодро и трудили су се да не показују своје узбуђење. Пред полазак ме је о.Јакинф замолио да Вам пренесем његов поздрав и молбу да га молитвено подржите. Срдачно се опростивши од печењешких отаца помогли смо им да у чамац утоваре оно мало својих ствари и они се упутише на свој далеки и непознати пут. Стојећи у чамцу све време су нам махали на растанку, а ми смо им одговарали на исти начин. Дуго смо стајали на обали док чамац није почео да нестаје у даљини. Не знам шта су тада осећали печењешки оци, али смо ми били тужни!
Нека им је Господ Бог у помоћ у њиховом новом тешком послушању, у туђој обитељи!
О.Јакинф се све време држао зачуђујуће мирно, у најдубљој преданости Промислу Божијем. Исто расположење су испољавали и његови саподвижници. Неочекивано призвани на свештенство сви су служили јако добро и са свештеним страхом.
О.Јакинф је обећао да ће по доласку у Печенгу написати и Вама и нама.
Валаам, 15. децембра 1921.
г. монах Јувијан.“[1]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. АФВМ. Еа. Предмет бр. 24 за 1921. годину „О постављању настојатеља Трифоно-Печењешког манастира од монаха из овог манастира. Л. 14-14об.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *