СМИРЕЊЕ – ПУТ КА СПАСЕЊУ

 

СМИРЕЊЕ – ПУТ КА СПАСЕЊУ
Писма о духовном животу

 

 
ЖИВОТОПИС СХИИГУМАНА ЈОВАНА
 
Раскол у Валаамском манастиру
 
У својим писмима отац Јован често помиње раскол у Валаамском манастиру. Да би читаоцу било лакше да схвати о чему се ради треба навести следећи историјски коментар.
Због одвајања Финске од Русије у јуну 1919. године Сабор Финске Православне Цркве (ФПЦ) у граду Сердоболу обратио се патријарху Тихону с молбом за потпуну самосталност, која је и била дарована 1921. године. 1919. године манастирској браћи било је наметнуто финско држављанство, али га је прихватио само део братства. Како наводи о.Јувиан то је била прва грађанска подела братства. 1921. године на територији Финске Православне Цркве принудно је уведен нови календар. Ово је изазвало другу поделу братства, које није желело да прими нови календар.
1925. године у Финској је у свим парохијама и манастирима осим Валаамског уведена нова пасхалија. 1925. године поглавар ФПЦ је постао епископ Герман (Аав), он је самовољно преведен у јурисдикцију Константинопољског патријарха с титулом „архиепископа Карелијског и целе Финске“, што је представљало кршење канонских права Руске Православне Цркве. У септембру 1925. године Финска Црквена Управа позвала је грчког митрополита Германа (Стринопуло), који је по доласку у Сердобољ пре свега ступио у евхаристијско општење с епископом Германом (Аавом), који је нарушио пасхални канон и друга црквена правила. После тога допутовао је у Валаамски манастир где је служио с настојатељем манастира игуманом Павлином и делом браће. Одмах након одласка митрополита Германа браћа која су одбила да саслужују с м.Германом била су разрешена дужности које су обављали. Почетком новембра исте године на Валаам је допутовала специјална комисија Црквене Управе ради анкетирања целог братства, који су од њих старокалендарци и који нису, услед чега је одржан црквени суд. Из манастира је прогнано 48 људи. Други монаси, иако им је дозвољено да остану у манастиру били су подвргнути прогонима у удаљене скитове на тешке радове, њихов број је достизао 32.
За време евакуације манастира 1939. године старокалендарска браћа су молила епископа Германа да скине с њих незакониту забрану, али им је ова молба била одбијена.
26. новембра 1944. године старокалендарска браћа су митрополиту Алексију, заменику патријарха целе Русије упутила писану молбу да им се омогући да се врате у Валаамску обитељ. 29. марта 1945. године игуман Харитон, настојатељ Валаамског манастира обавестио је патријарха Алексија о стању братства и изразио је наду да ће се ФПЦ вратити под окриље своје мајке – Руске Цркве. 30. септембра 1945. године у Хелсинки је допутовао митрополит Григорије. 3. октобра 1945. године после преговора митрополита Григорија и архиепископа Германа био је састављен писани споразум о могућем поновном сједињењу ФПЦ с Руском Црквом.
4. октобра 1945. године митрополит Григорије је допутовао у месташце Папинијеми у којем су живела браћа Валаамског манастира. Браћа су се окупила у храму у којем је владика Григорије у својој беседи позвао цело братство да понесе покајање пред Господом и пред Мајком Црквом због учињеног непослушања и да се помири међу собом. Притом је питао: „Да ли желите да се присаједините Мајци-Цркви и да се помирите?“ на шта су браћа и једне и друге групе једнодушно и једногласно одговарала: „Желимо!“ После многобројних изјава о жељи браће за присаједињење владика је причао да је кад је посетио архиепископа Германа он такође изразио своју искрену жељу да се присаједини Руској Цркви што је потврдио својим потписом.
Потом је владика објаснио да с присаједињењем Руској Цркви Валаамски манастир прелази на стари календар, истакавши да у животу ФПЦ остаје у употреби нови календар изузев „старе“ тј. јулијанске пасхалије, која треба да буде у целој Православној Цркви, између осталог и у Финској.
Митрополит је такође објаснио браћи да од тог времена Валаамски манастир треба да се уздржава од молитвеног општења како с Финским архиепископом, тако и с клиром који је у његовој потчињености, до њиховог званичног поновног сједињења с Руском Црквом, али да на богослужењима помиње архиепископа Германа и да му се повинује у административном смислу.
7. маја 1957. године било је васпостављено молитвено канонско општење између Руске Православне Цркве и Финске Аутономне Цркве. Московска Патријаршија је признала јурисдикцију Константинопоља над Финском Православном Аутономном Црквом. Због тога су браћа Валаамског манастира била принуђена да се у потпуности потчињавају ФПЦ и да пређу на нови календар, али им је дозвољено да Васкрс и неке друге празнике славе по старом календару. Тек после преласка у вечни живот свих исељеника са Старог Валаама била је уведена нова пасхалија. Архиепископ Герман (Аав) је отишао у пензију 1960. године и упокојио се 1961. године.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *