СМИРЕЊЕ – ПУТ КА СПАСЕЊУ

 

СМИРЕЊЕ – ПУТ КА СПАСЕЊУ
Писма о духовном животу
 

 
ПИСМА ЈЕЛЕНИ АЛЕКСЕЈЕВНОЈ АРМФЕЉТ
 
61 Па писао сам ти и још једном понављам: кад говориш некоме нешто на душевну корист говори просто. Не треба да размишљаш о томе да ћеш утицати на човека…
62 Благодатне посете су схватљиве ономе ко их је сам искусио и оне бивају мимо наше жеље и очекивања. Никоме не треба говорити о њима осим духовног оца или једномисленог човека…
63 Господе, помози нама, грешнима, да положимо добар почетак, да не дођемо до преласка празних руку да бисмо имали шта да платимо ваздушним митарима који ће нас дочекати…
64 Ови празнослови желе да поцепају Цркву својим плотским мудровањем и имају намеру да поучавају без духовног искуства и разума…
65 Aко нешто учиниш с таштином можеш да очекујеш срамоту…
66 Знај да Бог не гледа на дело, већ на то с каквом намером се оно чини…
67 У избору пута се треба руководити Светим Писмом, а не инстинктом…
68 У свом животу се труди да имаш, колико је могуће, чисту савест и душевни мир, и још, што је главно, никога ни због чега не осуђуј, а остало ће се све придодати…
69 Међутим, немој да падаш у униније и не тугуј што си се извикала на Сергејевну – то је људско. Уосталом, то је повод за смирење и за самосвест о свом устројству…
70 Људима не треба “прилазити”. А што се тиче оних који су тобом незадовољни, завири у књигу преподобног Варсануфија, 234. одговор, сети се преподобне Саре…
71 И код нас има прозорљиваца, али су у својој отаџбини пророци без части…
72 Вероватно се сећаш, па ја сам ти писао: не плаши се што видиш да ништа не ваљаш, плаши се да не видиш себе као свету. Виђење себе као рђаве води ка смирењу, а виђење себе као свете – је очигледна демонска прелест…
73 Многи кажу: “Не плашим се смрти, спреман сам и сад да умрем.” То је само празнословље, а кад осете да се она приближава обузеће их страх…
74 Свети оци су рекли: неко цео дан прича и њему се то рачуна као ћутање, јер све говори ради Бога, а други цео дан ћути и то му се уписује у празнословље. Провери своју брбљивост и упореди са саветима светих отаца…
75 Постављаш питање о посту и о попуштању. Не тугуј због чулног поста, он ништа не значи без духовног: Бог захтева пост од јаких и здравих. Неће бити грех ако будеш снисходљива према телу с таквим здрављем…
76 Прочитао сам житије и смрт о.Силуана и обузео ме је стид због својих немоћи. Ипак овде постоји нешто мистичко, али то могу да оцене учени подвижници, а без духовног искуства сама ученост не може да се разабере…
77 Ипак је тешко с људима из околине који се придржавају слова. Немају просто никаквог појма о светоотачким делима, слово их изједа…
78 Не треба заборавити да је наш пролазни живот врло кратак, а будући нема краја. А наше бриге бивају од страсти, од гордости, уображености и таштине…
79 Пишеш да духовно храмаш и да имаш различита непријатна осећања. А како би ти хтела? Да све буде добро и да дух гори ка Господу? Па и ја осећам исто, али не уздишем и кријем слична осећања од свих…
80 Нема духовног смисла да се распитујеш ко пита за помоћ. Ако буде тражио и милиционер, по заповести Господњој ономе ко моли треба дати. Нека свако расуђује како хоће, а ја се држим овог мишљења…
 

---

 
61
 
24. јануар 1954.г.
 
Најбоља у Христу Јелена Акселевна!
 
Буди опрезна с директором, моли се Богу да све добро прође и да те Господ избави од бескорисних невоља. Ђаво је лукав, искушава нас, грешне, на различите начине. Не заборави да нисмо мудрији од Соломона, да нисмо кроткији од светог пророка Давида и да нисмо ревноснији од светог апостола Петра.
Па писао сам ти и још једном понављам: кад говориш некоме нешто на душевну корист говори просто. Не треба да размишљаш о томе да ћеш утицати на човека – то ће учинити благодат Божија мимо наше жеље, али само ако то буде слушаоцу на корист. Знај да корист зависи од човека који слуша савете: ако слуша с вером, стећи ће корист, а ако слуша с радозналошћу, просто не знаш ни шта да му кажеш.
Молила си ме да ти напишем макар неколико речи, ето, ја сам ти и написао оно што ми је било на срцу. Сад ћу да пишем монахињама Пјухтицког манастира. Оне такође једва чекају моја писма. Иако ми је потешко, морам да пишем.
Нека ти је Господ у помоћ, само не падај у униније.
 
Многогрешни
схиигуман Јован.
 
62
 
Нови Валаам,
4. мај 1954.г.
 
Поштована у Христу Јелена Акселевна!
 
Благодатне посете су схватљиве ономе ко их је сам искусио и оне бивају мимо наше жеље и очекивања. Никоме не треба говорити о њима осим духовног оца или једномисленог човека.
Понекад ми бива тешко, просто немам с ким да поделим осећања. Слово преовладава, а о унутрашњем духовном животу немају никаквог појма. Неки много причају, али говоре само оно што знају и што су усвојили. Некако обраћају пажњу на спољашње слово и под утицајем спољашњег живота расуђују о духовном. Наравно, спољашње подвижништво је потребно, али човек не сме да се зауставља на њему, јер оно није добродетељ, већ помагало за добродетељ. То не разумеју сви.
За нас је болна тачка да размишљамо о црквеној политици. Ипак изазива негодовање како у иностранству нападају Руску Патријаршију. Иза ћошка се може викати да није тешко, а хајде, пробај да задржиш кормило Православља у безбожности – то је велики подвиг, треба гледати: ако предстоје два зла треба бирати мање.
Призивам Божји благослов на тебе.
 
Схиигуман Јован.
 
63
 
Папинијеми.
22. јул 1954.г.
 
Многопоштована у Христу слушкињо Божија Јелена!
 
Пишеш да двадесет пет година читаш, слушаш Реч Божију и храниш се њоме, а “никакве вајде”. Какву вајду хоћеш? Или хоћеш да видиш да си у свему исправна и света? Али тако не бива у духовном животу. Буди задовољна тиме што видиш своје недостатке, јер од тога неприметно, постепено, барем у малој мери долази смирење, а одступања и розоноде врло смиравају наш егоизам.
Ево, дуго си чекала свој одмор, дочекала си, била си заузета пред полазак, дошла си, била мало и отпутовала – и све је то прошло за трен, као сан. Тако пролази сав наш живот у очекивањима и секирацији, и сваки минули трен нас приближава преласку у вечни живот. Сад се треба побринути и порадити, док још има времена, треба направити залихе у ономе што је потребно за наш вечни живот. Пазимо! Господе, помози нама, грешнима, да положимо добар почетак, да не дођемо до преласка празних руку да бисмо имали шта да платимо ваздушним митарима који ће нас дочекати.
Стално имам пориве да се озбиљно затворим у себе, али ми је тешко, јер немам једнодушног саговорника. Велико је благо што постоје богомудри савети светих отаца, али једномислени саветник много олакшава духовну борбу.
Господ ће ти Својом милошћу помоћи у тешким тренуцима, само немој да падаш у униније и молитвено Му прибегавај.
Твој недостојни самолитвеник, многогрешни, онај који није положио добар и богоугодан почетак
 
схиигуман Јован.
 
64
 
Нови Валаам
10. август 1954.г.
 
Многопоштована у Христу Јелена Акселевна!
 
Ево, овакве госте позива Финска Црква.
И о Зењковском и о Касијану се може рећи: они нису богослови, него празнослови, желе да поцепају Свету Руску Православну Цркву. А једино у Русији и постоји чисто Православље. Колико је тамо светих печалника за Руску Цркву и земљу, као што су преподобни Сергије Радоњешки и остали угодници Божији, и свете чудотворне иконе Царице Небеске! Они су спасавали Свету Русију у тешким тренуцима и верујем да ће и данас спасити православну руску земљу. А теби не саветујем да се секираш.
Ови празнослови желе да поцепају Цркву својим плотским мудровањем и имају намеру да поучавају без духовног искуства и разума. Нека истичу ма какве хоће разлоге за одвајање од Руске Цркве – нећу им поверовати.
Тако желим да посаветујем овим богословима да прочитају у петом тому “Добротољубља” почетак друге стотине[1] преподобног Никите Ститата. Преподобни јако мудро говори о три стања живота. Али, нема смисла певати песме глувом – свеједно не чује. Ипак би требало да се упознају с богомудрим делима светих отаца. Иако немају духовног искуства, знање би им веома помогло да здраво поучавају свету Цркву. О.Касијана не знам, не знам ко је то, само тешко да ће од њега бити неке вајде. Пре ће он, сиромах, оштетити Свето Писмо, а неће се поправити. Тешко да се од савремених богослова може очекивати правилан превод у духу. Чак је и епископ Теофан храмао у словенској граматици. Ја који нисам богослов и који сам неписмен ово сам написао просто по свом унутрашњем осећању – ово писмо неће отићи даље од тебе.
Титушка у Јувјазкуљи вредно ради, слика иконостас, а Ина се спрема да дође код нас. Вероватно ће ускоро доћи. Ево, ово моје писмо је испало рогобатно, али у писму слободније може да се излије оно што је на срцу, а у личном разговору се некако лишаваш слободе, јер се природно уплиће људско – поштуј и разумеј. Мислим, чедо моје, да разумеш све што пишем, јер ниси глупа.
Твој добронамерник и недостојни самолитвеник
 
многогрешни схиигуман Јован.
 
65
 
26. октобар 1954.г.
 
Многопоштована у Христу слушкињо Божија Јелена!
Христос посреди нас!
 
Видиш, колико ти је лекова лекар преписао, читаву гомилу. Тешко да ће ти помоћи тако много лекова, јер је у лековима отров; наше тело је сложено, једно лечи, а друго уништава. Али, доктор боље зна.
Не плашиш се само ти смрти. Свеци су се такође плашили, јер је једно суд Божји, а друго је људски суд. Само не треба заборављати да је Господ примио нашу плот и да је био савршени Бог и савршени Човек, само без греха. Због наших грехова је трпео: срамоћење, прекоревање, подсмехе, пљување, ударање штапом по глави и срамну смрт на Крсту. Господ је страдао као Човек по људској природи, али Му је и Божанство састрадавало. О дивног чуда, чак ни Анђели не могу да проникну у Божанске тајне, а ми, проклети, мало размишљамо о дивном милостивом Божијем оваплоћењу и о свим Божјим Тајнама, које су дате нама грешнима, много смо се приземљили.
Међутим, не треба очајавати и падати у униније. Господ није сишао на земљу ради праведних, већ ради грешника и ради њиховог покајања. Ето, и ми ћемо стати у ред грешника који се кају: Господе, опрости нама, многогрешнима, и на који знаш начин, спаси нас, недостојне!
Свети апостол Карп је врло ревновао за православну благочестивост и молио је Господа да казни два грешника. И ево, апостол је имао виђење: ова два грешника стоје на ивици провалије. Господ пита: “Желиш да казниш ове грешнике?” Апостол се обрадовао. Али је Господ послао два Анђела да спасу грешнике и рекао апостолу: “Туци Мене и разапни по други пут, спреман сам да још једном пострадам ради грешника.”
Диван си, Господе и дивно је Твоје милосрђе и снисхођење према нашој греховности.
Свом душом се захваљујем за лубеницу. Добио сам је у раскупусаном обличју, лубеница се разбила, папир је скроз мокар. Госпођица на пошти је била незадовољна: поквасили су се други пакети. Вероватно да сте слали с таштином. Увек се тако дешава, ако нешто учиниш с таштином можеш да очекујеш срамоту.
У свим вашим парохијским стварима и стварима у којима си сведок на суду, држи се правичности. Ако будеш лукава и неискрена – можеш да се запетљаш. Тада ће ти бити тешко, осећаћеш смутњу у души и изгубићеш душевни мир, а од праведности неће бити смутње. Ето ти мог савета, а остало види сама, ти тамо боље видиш на лицу места.
Нека су ти у помоћ Господ и Царица Небеска, спасавај се.
 
Схиигуман Јован.
 
66
 
Нови Валаам
22. новембар 1954.г.
 
Свом душом се захваљујем веселој плесачици на поклончићу који ми је послала.
Знај да Бог не гледа на дело, већ на то с каквом намером се оно чини. Код тебе се није догодило по твом каприцу или по твојој жељи, већ по принуди. Постоји пословица: “Ако не можеш да их победиш придружи им се.” Сама знаш шта би могло да се деси да си одбила. Смири се, покај се Господу због кршења црквеног правила.
Овај пролазни свет је ласкавац и преварант, много обећава, а мало даје, нема постојаности. Ево, ваша канцеларија је недавно ликовала, веселили сте се, јели, пили и играли. И после извесног времена наишао је олујни облак, грмнуо је гром и колеге су пале духом. Преовладало је униније, неки само што се нису разболели, ни светска философија није помогла. Али, духовна философија сличне случајеве тумачи потпуно другачије: не треба бити малодушан, већ веровати у Бога и у Његов свети Промисао, у то да Господ допушта различите непријатне случајеве ради наше користи. Наравно, свету је тешко да прими ово.
На све вас призивам Божји благослов.
 
Схиигуман Јован.
 
67
 
Нови Валаам
18. јануар 1955.г.
 
Најбогољубивија слушкињо Божија Јелена!
 
По Божијој милости засад сам у добром расположењу, а у ономе што ме очекује у потпуности се ослањам на вољу Божију.
Питање директора: “како треба решавати, да ли треба ићи старим путем или новим” је загонетно, односно, какви су ти путеви конкретније? Уосталом, мислим да треба да иде старим путем, јер му је он познат и има искуства, а на новом се не зна шта може да га чека. Указује на подвижнике говорећи да су “одбацивали све и мењали свој живот”. Подвижници су имали један циљ: да спасе своју душу, и имали су дубоку веру у Божију помоћ, а директор има материјалне интересе – међу њима је велика разлика.
Директор схвата смирење у спољашњем смислу, зато и каже: докле оно треба да се простире? Ево докле истинско смирење треба да се простире: до потпуне свести у осећању срца, да је на целој земаљској земљи гори од свих људи, чак и од стоке. Свети оци су рекли: “Смирење је Божанско, оно је савило небо и сишло на земљу, примило је нашу плот и постало Богочовек.” Вероватно вам то није јасно. Питање је философско, а одговор богословски.
У избору пута се треба руководити Светим Писмом, а не инстинктом.
Кад будеш морала да говориш говори по светим оцима, не стидећи се, у мирном духу. Чак и ако ти кажу да све говориш теоретски, а у пракси се ништа не види, немој да се секираш због сличних примедаба, говори смело. Господ је за учитеље који су сели на Мојсијеву столицу рекао: све, дакле, што вам кажу да држите, држите и творите; али по дјелима њиховим не поступајте (Мт. 23, 2). То можемо да применимо и на себе. Говори смело, шта знаш из Светог Писма и светих отаца, иако сама тако не живиш. Само немој да се намећеш својим учењем и таштином.
 
Остајем с љубављу у Христу,
многогрешни схиигуман Јован.
 
68
 
Нови Валаам
18. април 1955.г.
 
Многопоштована слушкињо Божија Јелена!
 
Пишеш: “Не могу да живим као што саветује старац Амвросије. Он живот пореди с точком: човек треба само мало да се дотиче земаљског једном страном точка, а све остало треба да буде о небеском.”
Отац Амвросије Оптински је проводио келејни живот; он је могао да живи онако како је говорио. А твој живот је делатан, и овај савет теби не одговара, јер не треба свима саветовати исто правило, пошто не проводе сви исти живот, различити су устројство, телесне и духовне снаге, васпитање и остало.
У свом животу се труди да имаш, колико је могуће, чисту савест и душевни мир, и још, што је главно, никога ни због чега не осуђуј, а остало ће се све придодати.
Између тебе и А. је затегнута ситуација. То је врло лоше, и тешко ти је на срцу, потруди се да се некако омекшаш. Али, немамо довољно снаге да се умиримо – моли Бога и Царицу Небеску за помоћ. А за њу се моли, и сама ломи себе, обраћај се без натезања – слободније. Пажљивије испитуј себе, мислим да ни ти ниси у праву. Нека ти Господ дарује мудрост.
 
Старац Валаамског манастира.
 
69
 
7. мај 1955.
 
Поштована у Христу слушкињо Божија Јелена!
 
Примио сам твоје писмо, све сам схватио. Међутим, немој да падаш у униније и не тугуј што си се извикала на Сергејевну – то је људско. Уосталом, то је повод за смирење и за самосвест о свом устројству. Ево како смо слабуњави: почео је да дува супротни ветар, и трпљење је пукло. Веома је тешко живети заједно и слагати се, јер су различити устројство и карактери, а да би постојао мир од обе стране се захтева тежња према миру.
У “Отачнику” сам читао: два старца су живела заједно. Прво је један говорио другом: “Како ти гледаш на мене?” Други је одговорио: “Као на Анђела.” Кад су живели заједно неко време, опет упита: “А како сад гледаш?” Овај је одговорио: “А сад као на ђавола, и свака твоја реч ме боде као ексер.” Нисам овај пример навео ради похвале, већ да не падаш у униније, кад се нешто деси због наше немоћи.
Преподобни Мојсије је говорио: “Сила за онога ко жели да стекне добродетељ састоји се у томе да човек не пада у малодушност кад му се деси да падне, већ да поново настави свој пут. Само је Анђелима својствено да не падају.”
 
70
 
6. август 1955.г.
 
Поштована у Христу слушкињо Божија Јелена!
 
У свим питањима у којима имаш недоумицу узми себи за правило да следиш саветима богомудрих светих отаца. Ако ти предстоје два зла бирај мање, а ако ти предстоје две добродетељи изабери већу. Наравно, прво се помоли да те Господ уразуми.
Људима не треба “прилазити”. А што се тиче оних који су тобом незадовољни, завири у књигу преподобног Варсануфија, 234. одговор, сети се преподобне Саре.[2]
Сад ћемо да чекамо завршетак сабора, каква ће бити одлука о манастирима. Монаси нипошто не желе да прихвате нови календар.
Сад смо у ишчекивању шта ће нам рећи Москва. Уосталом, сад сам сазнао да неколико људи нипошто неће да оду у Русију. Нека свако ради како хоће, а ја ћу да идем ако Москва буде узела.
Нека вас Господ чува.
 
Схиигуман Јован.
 
71
 
22. август 1955.г.
Нови Валаам
 
Многопоштована у Христу, слушкињо Божија Јелена!
 
И код нас има прозорљиваца, али су у својој отаџбини пророци без части. Знаш монаха Бориса?[3] Он сад долази у цркву у полумантији и камилавци, каже да ће ове године умрети. Напунио је осамдесет година. Кад се молио у току ноћи време чуо је унутрашњи глас: “Кад се испуни осамдесета година, 1956. г. спремај се за вечност.”
Како да човек верује да му се јавила Мајка Божија?! Преподобном Сергију Радоњешком се јавила Богородица и преподобни Михеј је стајао поред њега, али није могао да гледа у Богородицу, затворио је рукама своје очи, а о.Борис је с умилењем гледао Пречисту Дјеву Богородицу. Вратио сам дневник о.Борису; испоставило се да није он писао дневник, већ девојка-гимназијалка – он јој је дао свој рукопис. А ја сам мислио да је он писао ученим језиком. Има много описа чудесних појава на јави и у сну, а са светоотачким књигама је мало упознат, говори стално о свом животу.
Свратио сам код о.Михаила, поразговарали смо о неким стварима, а о.Бориса слабо разуме, али је ипак рекао: “Сумњам; види виђења, а говори различите ствари – о политици и о новостима пита,” ево како он проверава. Отац Борис ми је рекао: “Чуо сам глас: “Пиши свој дневник – он ће многима послужити на корист.” Од читања његовог дневника сам стекао мало користи – све сама виђења и сновиђења, а нема ничег поучног, само може да се закључи да је достојан таквих виђења и сновиђења.
Молим твоје свете молитве.
 
Многогрешни схиигуман Јован.
 
72
 
8. септембар 1955.г.
 
Достојна поштовања у Христу, слушкињо Божија Јелена!
 
Стално кукаш и прекореваш себе да си “неваљала, с чиме ћеш изаћи пред Господа на Страшном Суду”, и падаш у очајање. Не осећаш само ти то, јер ни ја нисам слободан од сличних мисли које ме смућују – и у мени се рађа лако очајање. И не бивају само код тебе и мене оваква осећања, јер ни свеци нису били слободни од њих. Мој однос према теби се нимало није променио. Увек делим с тобом једино што је потребно. Једино с тобом и могу да попричам на ту тему. Претпостављам да си сама тога свесна.
Вероватно се сећаш, па ја сам ти писао: не плаши се што видиш да ништа не ваљаш, плаши се да не видиш себе као свету. Виђење себе као рђаве води ка смирењу, а виђење себе као свете – је очигледна демонска прелест.
Наши монаси веома желе да иду у Русију, неки су већ припремили и спаковали своје ствари. Митрополит Николај је рекао: “Биће нам врло драго ако дођете и народ ће почети да долази код вас.” Тешко да ћемо се оправдати тамо. Добри смо само на Валааму. Ти и сама знаш наше братство – оно је врло грубо. Народ је уместо љубави измислио пристојност, али код нас нема ни једног, ни другог – само грубост у опхођењу, понекад ме је просто срамота због наше грубости.
 
Схиигуман Јован.
 
73
 
29. октобар 1955.г.
Нови Валаам
 
Многопоштована у Христу Јелена Акселевна!
 
По Божијој милости засад живим срећно. Благодарим Богу што по Својој милости даје мени грешном време за покајање.
Тебе вуче да идеш да видиш домовину. Наравно, то је због расејаног живота. Кад би ми неко понудио да бесплатно путујем у Русију и друге земље, па чак и у Јерусалим, не бих пристао да оставим свој кутак и да губим сабраност у путовањима. Сад некако највише волим да се удаљавам од свега неприметно за друге.
Ипак је блажени Теофилакт велики богослов. Светитељ Димитрије га назива светим. Светитељ Димитрије Ростовски га назива светим. Господ је рекао: Ко је Мати Моја... (Мт. 12, 48; Мк. 3, 33) – сувишно је и тумачити, и овако је јасно. Теофилакт каже: “Људској природи је својствено да се плаши смрти. Смрт у људски род није ушла по природи, зато се људска природа плаши смрти и бежи од ње.” Свети Максим Исповедник каже: “Нема ништа страшније од размишљања о смрти и величанственије од сећања на Бога.” Видиш какав светац, а и он се плашио смрти, чак су му језик одсекли због верности Православљу. Многи кажу: “Не плашим се смрти, спреман сам и сад да умрем.” То је само празнословље, а кад осете да се она приближава обузеће их страх.
Оној која је плакала пренеси мој поздрав и реци јој да не пада у униније, њена страст ће проћи – наравно, раниће мало њено срце, нека потрпи. Ипак, нека се труди да се помало одваја од тога.
Нека јој Господ подари мудрости.
Отац Јован Кронштатски је писао своја осећања од срца, а не разумом, зато његово дело приања за срце као фластер на рану. Због својих грехова нисам се удостојио да га видим, али увек с љубављу слушам кад они који су га видели говоре о њему.
Ако нас позову у Русију поћи ћемо у домовину. Ипак, и овде је добро: водовод, струја, грејање, топла вода, крај је леп, осамљен, као да си у скиту. Неки веома желе да отпутују у Русију, али претпостављам да тамо неће бити овакве слободе. Писала ми је монахиња из Естоније: “Боље вам је да живите до краја тамо где живите.” Слажем се с њом. Тешко да ћемо се оправдати ако отпутујемо, јер смо остарили и огрубели. Тамо нас чекају и мисле да ћемо доћи с валаамском традицијом, али греше.
Нека вас Господ чува.
 
Схиигуман Јован.
 
74
 
14. новембар 1955.г.
Нови Валаам
 
Многопоштована у Христу слушкињо Божија Јелена!
 
Прочитао сам твоје писмо. Свесна си да си врло брбљива. Свети оци су рекли: неко цео дан прича и њему се то рачуна као ћутање, јер све говори ради Бога, а други цео дан ћути и то му се уписује у празнословље. Провери своју брбљивост и упореди са саветима светих отаца.
Још пишеш да си јако заузета овоземаљским пословима и да молитва слабо иде. Ипак треба да си свесна да ниси монахиња и да живиш у свету: како онда можеш бити без брига? Читаш светоотачка дела и не схваташ силу њиховог учења. Јер и свети оци нису живели без брига и њихова молитва је престајала и они су понекад осећали да су врло слаби. Али они као искусни у духовној борби, нису били малодушни у променама, а у својим непријатним осећањима су све трпели. Преподобни Јован Колов је имао такву благодатну непрестану молитву да је заборављао на корпе које је требало да даје говедарима: док иде с њима заборави зашто иде. Овај преподобни је ишао с говедарем скитском стазом и говедар га је довео до таквог гнева да је преподобни побегао од говедара. Ето, и код светаца има таквих промена. А ти хоћеш да код тебе све буде глатко. Сећам се кад сам ти у разговору рекао: “Боље је немоћна савест него добродетељ с таштином.” И ти си рекла: “Теши себе немоћима.” Наравно, прећутао сам.
Ево шта кажу свеци: ако се подвизаваш како треба – немој да се гордиш због тога што постиш. Каква је корист од поста ако се тиме размећеш? За човека је боље да једе месо него да с надима и хвали.
Буквалистима који не познају силу духовног живота се неће свидети овакви цитати, јер је код њих сва побожност у спољашњем понашању. Врло је тужно што се ми због свог неискуства у духовном животу заглибљујемо у слову. Јер слово убија, а дух животвори.
Што се тиче вашег кружока – буди мудра. Није ред да се у религиозном кружоку изучава савремена култура. Настави свој рад: да одржаваш беседе у религиозном духу. Немој да те смућује то ако се некима то не свиђа и не слушај их. Уопште, духовно дело се увек обавља с тешкоћама. Ако код чланова кружока нема духовног успеха, сами су криви, јер не желе да оно што читају примене на срце, већ га пропуштају поред ушију и желе нешто ново. Неки кажу да имају мало заједичког с тобом. Наравно, неће га ни бити, јер су устројства различита – немој да те то смућује.
 
Схиигуман Јован.
 
75
 
Без датума
 
Најчаснија у Христу Јелена Акселевна!
 
Постављаш питање о посту и о попуштању. Не тугуј због чулног поста, он ништа не значи без духовног: Бог захтева пост од јаких и здравих. Неће бити грех ако будеш снисходљива према телу с таквим здрављем. А и шта је пост ако не казна за тело да би се укротиле страсти. Свети оци уче да се убијају страсти, а не тело.
Неки отшелник – подвижник од тридесетак година – хранио се различитим корењем и исповедио је светим оцима да га све време нападају блудне мисли. Свети оци су расудили: он је био неискусан, невешт у умном делању. Ето видиш, сам пост без унутрашњег живота не искорењује страсти. Ако се смућујеш и плашиш попуштања “једи биљке”. Попуштање бива услед расејаног живота, а уз унутрашњи живот неће бити попуштања. Јер тјелесно вјежбање за мало је корисно, а побожност је корисна у свему, пошто она има обећање живота садашњега и будућега, говорио је апостол (1 Тим, 4, 8). Свети апостол Павле је немоћима назвао побуне непријатеља Крста и анђеле сатане – сви су они противници: Александар Ковач, Именеј, Филет и сви који су угњетавали Павла и причињавали му зло.
Лично ме не радује помисао на то да се вратимо на Валаам. Да идемо тамо – само ради невоља, а и још под којим условима ће нам тамо дати да живимо. Цело наше братство је старачки дом. Братије укупно има сто двадесет седам људи: од седамдесет до осамдесет четири године има седамдесет један монах, а од шездесет година до седамдесет – четрдесет девет монаха. Испод седамдесет година има седам људи. Неки монаси јако желе да иду тамо, али већина обрнуто. Ја се уопште клоним било каквих разговора, јер неће бити по нашем, свецело се треба уздати у вољу Божију. Много има мисли у срцу човјечијем, али што Господ науми оно ће остати – каже Свето Писмо (Прич. 19, 21).
Кружок одржавај, чак и ако се окупи мало народа: прочитајте нешто и поразговарајте. Наравно, духован разговор ће слушати само они који су наклоњени духовном животу. У стара времена су се у манастирима одржавале беседе. Једном је старац говорио и разговор се отегао: монаси су обесили носеве и задремали. Мудар старац је почео да прича басну и монаси се пренуше. Тада их мудри старац поучи да не падају у униније, већ да буду будни.
Завршавам писмо, и ја сам већ почео да дремам и да зевам. Недостојни самолитвеник,
 
схиигуман Јован.
 
76
 
3. април. 1956.г.
 
Поштована у Христу слушкињо Божија Јелена!
 
У часопису Московске Патријаршије од првог јануара 1956.г. – објављен је дугачак чланак о старцу Силуану. Написао га је епископ Михаил. Прочитај, вероватно имате тај часопис. Дакле, како чујем многи се одушевљавају Силуаном, ипак је написано занимљиво. Кад човек чита то га некако обузима, али због нечега не пада на срце и не остаје у сећању, некако не може да се примени ни на живот. Кад прочиташ свете оце, њихови савети приањају за срце као фластер на рану. Многи га поштују, а аутор књиге јеромонах Софроније је написао: “Преподобни оче Силуане, моли Бога за нас!” И одједном су се пронеле гласине да су их валаамски старци шкартирали. Димитрије Фристејн је рекао: игуман Јероним је чак спалио ову књигу. Ипак су овакве гласине ружне.
Прочитао сам житије и смрт о.Силуана и обузео ме је стид због својих немоћи. Ипак овде постоји нешто мистичко, али то могу да оцене учени подвижници, а без духовног искуства сама ученост не може да се разабере. Ако имаш “Писма о духовном животу” епископа Теофана, издата 1903. године, завири у њих, на дванаесту страницу.
Нека те Господ чува.
 
Схиигуман Јован.
 
77
 
19. април. 1956.г.
 
Многопоштована у Христу слушкињо Божија Јелена!
 
Добио сам твоје писмо. Такође се слажем с тобом у размишљању о о.Силуану. А епископ Михаил понавља речи о.Софронија. Уосталом, Бог је један, али људи ка Њему иду с различитих страна. Оставимо их при свом мишљењу. Тумачење о.Софронија је чисто научно, разумско – не могу да га читам. Уосталом, не могу сви да приме практично светоотачко учење, зато је и научно богословско потребно и неки ће га читати. Титушка ме све некако не разуме и није чудо што се придржава слова. Кад смо пили чај за време његовог последњег боравка рекао сам му: недавно је код нас умро расофорни монах и није имао крстић на врату. Прилази ми монах и пита: “Да ли може да се помиње овај покојник? Јер, он није имао крстић на врату, ретко је долазио у цркву и био је маловерен.” Рекао сам Титу: “Ето како говори и размишља слово, које убија дух, а кад би се овај монах држао духа, не би тако рекао.” Тит ми је рекао: “Тек сад сам те схватио.”
Ипак је тешко с људима из околине који се придржавају слова. Немају просто никаквог појма о светоотачким делима, слово их изједа. Наравно, једно је суд Божји, а друго је људски суд и Бог не гледа на дело, већ на намеру с којом се оно чини, јер коме је много дато, много ће се и тражити, а коме је мало дато, мало ће се и тражити. Један је суд ако нешто ради несвесно, а други је ако ради свесно.
Долази код мене монах и са уздахом каже: “Не, нећу доспети у рај! Читам житије светог Василија и Теодоре о митарствима, како ћемо морати да одговарамо за све.” Рекох: “Немој да очајаваш, почни од почетка и исправљај се. Сети се како си грдио Марију и називао је разноразним погрдним именима, ето, више немој тако да поступаш и спасићеш се.” Монах одговори у гневу: “Њу би требало истући,” и поче да је грди, “она ми је то и то учинила.” Било ми је потешко да га слушам. А труди се да дође у цркву пре свих, седи и чека почетак службе.
Нека те Господ чува.
 
Многогрешни
схиигуман Јован.
 
78
 
28. април 1956. г.
 
Поштована у Христу слушкињо Божија Јелена!
 
Због нечега је моје устројство сада следеће: ништа ме не занима и на све гледам равнодушно. Чак и да сва моја писма сад шкартирају – не бих нимало туговао: јер, истини за вољу, нису ми потребна моја писма и не занима ме кад ће бити издата. Кад сам писао писма ни на памет ми није падало њихово издавање.
Не треба заборавити да је наш пролазни живот врло кратак, а будући нема краја. А наше бриге бивају од страсти, од гордости, уображености и таштине. Треба обратити пажњу и борити се с последњом страшћу, то је врло важно. О, како нас она смућује, чак везује нашу слободу, као да нас везује канапом! А о обожењу нећу писати и не умем, јер се стално бакћем страстима и не могу да се избавим од њих. Ето ми примера јеванђељске удовице. Господе, помози мени, грешном, да се избавим о дуга страстима! Амин.
Поновићу. Писма су поверили Титу, па нека ради по свом нахођењу, он боље зна. Мене не треба ни питати.
Молим за ваше свете молитве.
 
Многогрешни
схиигуман Јован.
 
79
 
4. август 1956.г.
 
Богољубива слушкињо Божија Јелена!
Христос посреди нас!
 
Господ ме је посетио болестима. Наравно, тако Му је угодно у погледу мене грешног.
А пошто нисам имао никаквог иметка по пристрасности, ничега ми није ни жао. Ах, како је добро што сам слободан од ових мисли колико је од мене зависило, колико сам могао трудио сам се да живим с браћом у миру и слози, чак сам носио и неке њихове немоћи – с те стране сам миран. А све остало препуштам Његовом Промислу, свет је и велик Његов Промисао о мојој јадној многогрешној души. Амин.
Пишеш да духовно храмаш и да имаш различита непријатна осећања. А како би ти хтела? Да све буде добро и да дух гори ка Господу? Па и ја осећам исто, али не уздишем и кријем слична осећања од свих.
 
Многогрешни
схиигуман Јован.
 
80
 
9. септембар 1956.г.
 
Богољубива Јелена Акселевна!
Христос посреди нас!
 
Нема духовног смисла да се распитујеш ко пита за помоћ. Ако буде тражио и милиционер, по заповести Господњој ономе ко моли треба дати. Нека свако расуђује како хоће, а ја се држим овог мишљења.
Сећаш се како је кад смо ишли улицом на ћошку стајала девојчица из Армије спасења са сандучићем за скупљање новца. Нешто си јој грубо рекла. Ах, како си лоше поступила! Јер, она је мала и мисли да чини добро дело.
Пишеш: “Стално спавам и спавам.” То је добро, и не треба узимати пилуле против несанице. А зло униније не осећаш само ти, ни ја нисам слободан од њега. Понекад тако наиђе да човек не зна чиме да се бави, све испада из руку и срце постаје безосећајно као камен. Није случајно што су свети оци у таквим тешким тренуцима премештали камење с једног места на друго. Господ нека ти помогне Својом милошћу да стрпљиво преживиш све незгоде.
Ево, сад читам преподобног Исака Сирина – пустињског мудраца. Како он добро и танано излаже све душевне нијансе. Његово дело је врло дубоко и озбиљно. Задивљујуће лепо је преподобни одговорио Симеону Столпнику Дивногорцу који је био велики аскета и све задивљавао подвизима. Код преподобног Симеона се стицало мноштво народа: цареви, па чак и пагани и свима је одговарао на њихова питања и они су одлазили од њега утешени. И овако великом аскети и чудотворцу преподобни Исак је стављао примедбе – чак је оповргао његове мисли. Диван си свети Исаче: иако си одбио епископство, мислим да си више користи Цркви донео својим пустињским животом.
Преподобни оче Исаче, моли Бога за нас! Амин.
 
Схиигуман Јован.
 

---

 
НАПОМЕНЕ:

1. Преподобни Никита Ститат, друга стотина, чл. 1: “Почетак љубави према Богу је презирање видљивих и људских ствари; средина је очишћење срца и ума, од којег се рађа мислено отварање умних очију и спознаја небеског царства које је скривено у нама, а крај је незадржива жеља за натприродним даровима Божјим и природна жеља општења с Богом и упокојења у Њему.”
2. Мати Сара је рекла: “Ако будем желела да угодим свим људима, мораћу да се клањам на свим вратима.”
3. Има се у виду монах Борис (Монахов), у схими Николај, (1876-1969.), упокојио се у пензији у Псково-Печерском манстиру у којем је поштован као старац.