СМИРЕЊЕ – ПУТ КА СПАСЕЊУ

 

СМИРЕЊЕ – ПУТ КА СПАСЕЊУ
Писма о духовном животу
 

 
ПИСМА МНОГОПОШТОВАНОМ N.
 
1 Манастири и монаштво нису случајна појава. Њега су утемељили свети оци по надахнућу Светог Духа и особеност монашког чина није у томе да се иде у свет и служи мирјанима на корист…
2 Иако хулитељ-ђаво, све искушава, ипак горди највише страдају од хулних помисли, јер Господ ђаволу допушта да искушава човека због гордости. Свети оци су доживљавали такве помисли хуљења, да то чак нису хтели ни да напишу. Ипак, они су били искусни у духовном животу и нису се секирали, јер су добро знали да је виновник хуле – ђаво…
3 Господи, помилуј! И сва ова ужасна страдања Господ наш Исус Христос је трпео као Човек ради нашег спасења, а Божанство је састрадавало. О дивно чудо! Човече! Зар твоје окамењено срце неће уздрхтати од сећања на таква страдања Исуса Христа!…
4 Блажени Теофилакт каже: “Званим човек постаје по својој сопственој вољи (зато што би се у супротном случају сви спасили, јер су сви призвани, а потребна је још и жеља). Бог унапред зна који су достојни звања, зато и одређује унапред. Дакле, прво је предзнање, а затим предодређење.”…
5 Настави да се трудиш у молитви, јер ће без молитве живот бити с многим уздасима…
6 Немој тежити ка умилењу и сузама, ово ће доћи неочекивано, ако место буде припремљено дубоким смирењем…
 

---

 
1
 
5. јануар 1955.г.
Нови Валаам.
 
Многопоштовани у Христу N!
 
Добио сам Ваше писмо у којем прекоревате монаштво за то што је оно бескорисно за друштво: затворили су се и живе само за себе, и називате нас просто егоистима. Тако не мисле само мирјани, већ и бело свештенство мисли исто тако. Једно време се у Русији јако много писало о манастирима и монаштву, тврдило се да је оно бескорисно за мирјане. Монахиње су ми се жалиле на свог намесника оца протојереја: “Кад дође код нас одржи лепу богословску проповед, а на крају проповеди нас обавезно укори: зашто живите овде и какве користи од вас има свет, нисте ништа друго до телефонски стубови.” Хвала ти, оче протојереју, утешио си монахиње. Иако си их упоредио с телефонским стубовима, а без стубова ни телефон не може да се спроведе.
О монаштву је писао историчар – епископ Петар, па Вам препоручујем да то прочитате, тамо ћете сазнати шта је монаштво и који је циљ монашког живота. А ја ћу како умем рећи свој утисак о манастирима и монаштву.
Манастири и монаштво нису случајна појава. Њега су утемељили свети оци по надахнућу Светог Духа и особеност монашког чина није у томе да се иде у свет и служи мирјанима на корист. Јер, ми смо се одрекли света и у манастирима се свакодневно служи бескрвна Божанска Жртва за цео свет и за мир целог света – и ово служење је изнад сваког доброчинства ближњем. Доброчинство је похвално за мирјане, јер они живе у свету и њихова света дужност је да служе ближњем, ко како може, по таленту који им је дат одозго.
Манастири за мирјане служе као тиха лука у метежу овоземаљске испразности: људи који долазе овамо одмарају се и препорађају духовно, јер је у манастиру другачији ритам живота у поређењу са светом и то врло умирујуће утиче на оне који долазе. Још манастири васпитавају духовна чеда о којима мирјани немају појма, јер они виде само спољашње стране: прљавштина увек плива на површини воде, а злато лежи доле.
На Валааму је за време игумана Дамаскина живео схимонах Тимотеј. Он је толико напредовао у духовном животу да је био узет на небо и видео је славу светих и да се не би расејавао празнословљем прихватио се благоразумног ћутања. Игуман делатног живота није могао да схвати духоносног схимника, није му се свиђало ово ћутање. Послао га је у Петроград на подворје Валаамског манастира – каже, тамо ће проговорити.
Схимник је тамо живео две године, а свој подвиг ћутања није оставио. Саветовао се са старцима Невске Лавре и они су духоносном схимнику посаветовали да оде на Атон. Он је тако и учинио, отишао је на Атон и тамо се прославио духовним животом. Игуман Дамаскин је врло жалио што је пропустио тако благодатног старца. Ето, чак ни монаси нису схватили духовног схимника, а о мирјанима је сувишно и говорити.
Још је живео на Валааму расофорни монах Ксенофонт из расколника, који се због срдачне чистоте удостојио да увек види знамење приликом служења Литургије. Једном су у цркву дошли Финци и понашали су се дрско. Отац Ксенофонт их је мислено осудио и због тога се лишио виђења чудесног знамења на Литургији. Постао је свестан свог греха осуђивања, покајао се и месец дана касније Господ је Ксенофонту вратио дар чудесног виђења.
Ето колико је осуђивање тежак грех, а ми грешни смо због непажљивог живота навикли да осуђујемо толико да смо осуђивање и престали да сматрамо за грех. Мораћемо да одговарамо на Страшном Суду Господњем не само за осуђивање, већ и за сваку празну реч (Мт. 12, 36). И још је било подвижника који су напредовали у духовном животу, али нећу их помињати, вратићу се питању о користи манастира.
Ја сам по природи стидљив човек и кратке памети. Благодарим Господу за то што је Он мене грешног по Свом милосрђу удостојио да цео живот проведем у манастиру. и никад ми није пала на памет мисао да се вратим у свет. Чудим се и благодарим Господу што ме је удостојио да спознам Православље како учи наша Света Црква и учење светих отаца. И дубоко верујем у све, и чак се не рађају питања: “Зашто је ово тако, а није онако.” И све то захваљујући манастирском животу.
Манастир личи на јарко јутарње руменило и на ово праскозорје се стичу људи из различитих губернија Русије, по посебном унутрашњем убеђењу да поживе ради спасења своје душе. Ево такве личности долазе у манастир. Наравно, не издржавају сви свој почетни подвиг, одлазе у свет, али то је изузетак, већина остаје у манастиру до гроба.
Успут ћу приметити да су наши црквени људи у манастирима уредили школе с циљем да васпитају монахе. Не знајући монаштво и манастирски живот прихватили су се да у искуству васпитају монахе. И шта је испало? Испао је мехур од сапунице, био је леп, али је пукао. То је слично као што ако учени монах, не познајући у искуству манастирски живот буде управљао манастиром – такође не очекуј никакву вајду. Занимљиво, понекад имам прилике да видим како површни људи са стране расуђују о манастирима и спремни су да напишу устав за монахе. Из историје се види да су се у манастирима васпитавали монаси, али су услови у њима били потпуно другачији и из манастира су излазили чак епископи. У оно блажено време знали су свето Јеванђеље напамет, водили су разговоре и тумачили Свето Писмо, на делу проводили духовни живот и нама оставили своје драгоцено мудро учење у својим делима.
Дела светих отаца се спознају животом. Не чудите се што сам рекао безумно, али правично. У Русији је неки епископ прочитао књигу преподобног Исака Сирина и нашао у њој много јеретичког. Код преподобног Исака нема јеретичких мисли, већ је то веома дубоки кладенац духовног разума, а епископ има кратак канап духовног ума, па и није могао да захвати, да дође до истинског учења преподобног. Епископ Теофан Затворник је чак саставио молитву преподобном да би му помогао да разуме његова дела.
Преподобни се није држао научног система, већ су духовни бисери расејани по целом његовом учењу. То је као мед: ко га није окусио ма колико да му говориш о сласти неће схватити, а тек кад окуси сазнаће какав је мед и какве је његова сласт. Тако и добродетељ: он ће је упознати кад је спозна у искуству. Преподобни Антоније Велики је рекао: “Ако духовни човек недуховном буде говорио о духовном изгледаће му смешан.” Ах, како је то тачно! Ја такође јако добро видим, премда и нисам духован човек као што је био Антоније, али уз помоћ спознаје светоотачког учења – осећам.
Велико је благо за нас грешне што су нам свети оци оставили своје богомудро учење о духовном животу. Њихово учење се може назвати смерницама које указују пут у вечни живот и царство небеско. Књига преподобног аве Доротеја се може назвати духовном азбуком: он тако једноставно, али врло дубоко говори о страстима и о борби с њима. Без делатног живота не може бити духовног успеха, као што на дрвећу не може бити плодова без лишћа. Понекад имам прилике да уочим како неки високопарно брбљају о созерцању, али се осећа да њихово созерцање потиче од разума, а не од дела. Науку је прошао, теорију и словесност је изучио, има добро памћење и није му тешко да говори. “Али једно је реч по чувењу, а друго је реч од дела,” каже преподoбни Исак Сиријски.
 
Старац Валаамског манастира.
 
2
 
6. фебруар 1955.г.
 
Многопоштовани у Христу N.!
 
Примио сам твоје писмо. Пишеш да те “врло смућују хулне помисли, понекад за време молитве, има их тако скаредних да ме је чак срамота да гледам иконе, некако се стидим да говорим свештеницима.”
Не треба се секирати, јер такве помисли нису наше, већ непријатеља људског рода – ђавола. Просто не обраћај пажњу на њих и труди се да усмериш мисли не неке видљиве предмете. Овај хулитељ ђаво понекад и за време Божанске Литургије хули Господа, Свете Тајне и све Божанско.
Преподобни Никита Ститат је рекао: “Овај хулитељ-ђаво понекад нашим устима хули нас и Бога Вишњег.” Преподобни Јован Карпатски је рекао: “Неће ђаво почети да говори против Вишњег само пред крај света, како каже Данило (Дан. 7, 25), већ и данас бива да кроз наше помисли узноси тешку хулу на само небо и Самог Вишњег срамоти и Његову творевину и Свете Христове Тајне.”
Овај хулитељ-ђаво је Господа нашег Исуса Христа искушавао чревоугодијем, таштином и гордошћу. Ђаво није знао тајну оваплоћеног Богочовека, али се ипак због нечега досећао: Ако си Ти Син Божји, – говорио је (Мт. 4, 3-9). Господ је рекао: Иди од Мене, сатано.
Ето, и ти говори хулитељу ђаволу: “Иди од мене, сатано. Ја знам Господа нашег Исуса Христа, слушам Га и повинујем Му се у свему, што је заповедио у светом Јеванђељу, а тебе који си заувек погинуо због твоје гордости нећу слушати ма шта да ми говориш. Понављам: иди од мене, мрзитељу сваког добра.”
Иако хулитељ-ђаво, све искушава, ипак горди највише страдају од хулних помисли, јер Господ ђаволу допушта да искушава човека због гордости. Свети оци су доживљавали такве помисли хуљења, да то чак нису хтели ни да напишу. Ипак, они су били искусни у духовном животу и нису се секирали, јер су добро знали да је виновник хуле – ђаво.
 
Схиигуман Јован.
 
3
 
20. април 1955.г.
Нови Валаам.
 
Многопоштовани у Христу N.!
 
Молиш ме да ти напишем о оваплоћењу Сина Божијег. Одавно сам се спремао да то напишем себи за сећање, али све некако нисам могао да се саберем, а ти си ме подстакао.
Усуђујем се да приступим овом великом делу и моја душа дрхти: како могу да пишем о тако великој тајни, кад ни свети Анђели не могу да појме ову велику тајну. Ипак, уз Божију помоћ, колико човек може својим ограниченим разумом да појми тајну оваплоћења Бога Речи пишем на основу учења свете Цркве и светих отаца, а не своје мудровање.
А моје срце дрхти: како се Света Тројица Једносушна и Нераздељива, Син Божји несместиви сместио у људску утробу Приснодјеве Марије и примио од Ње душу и људско тело и постао савршени Бог и савршени Човек осим греха? Имао је и Божанску и људску вољу, само што се људска воља потчињавала Божијој вољи. Бог је невидљив и непојаман, Њега ни Анђели не смеју да гледају, али по Свом милосрђу снисходи људском роду оваплоћењем у људску природу.
О! Дивно чудо, Несместиви Бог се смешта у утробу Приснодјеве! Он је по закону људске природе у утроби Дјеве Марије био ношен девет месеци и родио се као Човек, али је рођење било безболно, јер зачеће није било плотско, већ од Духа Светог. И Божански Младенац се смешта у јасле и храни се Мајчиним млеком као Човек.
А Дијете растијаше и јачаше духом, пунећи се премудрости, и благодат Божија бијаше на Њему (Лк. 2, 40). О! Велико чудо! Он је живео, васпитавао се и повиновао се светом заручнику Јосифу до тридесетогодишњег узраста, радио је столарски занат: тестерисао, цепао, блањао. Као дванаестогодишњи дечак је у Јерусалиму у јеврејској синагоги запањивао фарисеје питањима и одговорима – и о Њему више ништа није познато до тридесетогодишњег узраста, јер је Бог сакрио Своје Божанство. О дубино Божанске премудрости и смирења!
Кад Му је било тридесет година Дух Свети Га је одвео у пустињу и Он је тамо живео с дивљим животињама као Човек, четрдесет дана је трпео глад и ђаво Га је искушавао (Мт. 4, 1-11).
Он је ишао и учио људски род како је Њему било угодно, три године. Деловао је као Бог и као Човек. Кад је пловио с ученицима бродом спавао је на крми као Човек. Подигла се бура и брод су запљускивали таласи. Ученици су Га у страху пробудили: Наставниче, погинусмо! (Лк. 8, 23-24). Господ је забранио таласима и ветру – као Бог. Кад је Господ дошао на гроб умрлог Лазара заплакао је као Човек, а васкрснуо га је као Бог рекавши њему који је већ смрдео: Лазаре, изиђи (Јн. 11, 41-43).
Као Човек је ишао пешке, умарао се, пио, јео и плакао, а као Бог је чинио чуда: исцељивао је болесне, васкрсавао умрле. А учени фарисеји су напамет знали Свето Писмо, али нису живели по закону и нису могли да схвате свету истину; и прогањали су Спаситеља на сваком кораку и њихова злоба је дошла дотле да су разапели Господа.
Дивна су дела Твоја, Господе! Као човек трпео си разне поруге од злих фарисеја. Они су говорили: демонском силом исцељује болеснике, васкрсава мртве и чини остала чуда. И Господ је ради нашег спасења све то трпео. Дивно је смирење Сина Човечијег. За време свечаног уласка у Јерусалим он је ушао јашући магарца као Човек, народ је простирао своју одећу и гласно радосно викао: Благословен Цар Који долази у име Господње! Мир на небу и слава на висинама (Лк. 19, 38). После свечаног уласка у Јерусалим Господ је на Тајној вечери утемељио Тајну Светог Причешћа и Јуда је био причешћен Телом и Крвљу Спаситеља Господа нашег Исуса Христа.
Господ је као Човек туговао и јадиковао: Жалосна је душа Моја до смрти; – и молио се говорећи: Оче Мој, ако је могуће, нека Ме мимоиђе чаша ова; али опет не како Ја хоћу, него како Ти (Мт. 26, 38-39). А зној Његов бијаше као капље крви које капљу на земљу (Лк. 22, 44). И као Човек је трпео срамоћење, исмевање, ударање по образима и штапом по глави, и трнов венац је стављен на Његову главу и крв се лила по Његовој одећи и с подсмехом су Му говорили: Радуј се, Царе Јудејски! (Мт. 27, 29).
И зли фарисеји су повели Господа – Творца целе васељене и све твари – на распеће. Прикуцали су Његово пречисто тело на Крст. Господе! Опрости мени, проклетом, што се усуђујем да описујем Твоја часна страдања. Пишем неуким језиком, јер науку нисам изучавао, већ сам писао онако како сам осећао.
Наводим цитат из књиге “Свештена историја”:
“Распеће на Крсту је било најужаснија смртна казна. Оно је садржало у себи све најмучније у мукама и смрти: вртоглавицу, грчеве, губитак снаге, грозницу, тетанус, гангрену у ранама, – све ово заједно и у највећој мери, притом без несвестице. Прикуцавање на Крст у висећем положају је чинило мучним и најмањи покрет; упаљене и све веће ране од ексера разједала је гангрена; крвоносне жиле, посебно на глави и на стомаку биле су напете од дотока крви и пуцале су. Свим овим мукама придружили су се неиздржива врелина и неугасива жеђ. Све ове муке су изазивале такву неиздрживу бол и тугу да су разапети преклињали као за највећу милост буду убијени.”
Господи, помилуј! И сва ова ужасна страдања Господ наш Исус Христос је трпео као Човек ради нашег спасења, а Божанство је састрадавало. О дивно чудо! Човече! Зар твоје окамењено срце неће уздрхтати од сећања на таква страдања Исуса Христа!
Ево, по твојој жељи, написао сам ти укратко. Светујем ти да свакодневно читаш свето Јеванђеље, барем по неколико редова, ако немаш времена да читаш више.
 
Старац Валаамског манастира.
 
4
 
9. октобар 1955.г.
Нови Валаам
 
Многопоштовани у Христу N!
 
Није ти јасно следеће код светог апостола Павла: А знамо да онима који љубе Бога све помаже на добро, њима који су позвани по намјери. А које унапријед одреди, оне и призва; а које призва, оне и оправда; а које оправда оне и прослави (Рим. 8, 28, 30).
Не одговарам по свом мудровању, већ на основу светоотачког учења.
Блажени Теофилакт каже: “Званим човек постаје по својој сопственој вољи (зато што би се у супротном случају сви спасили, јер су сви призвани, а потребна је још и жеља). Бог унапред зна који су достојни звања, зато и одређује унапред. Дакле, прво је предзнање, а затим предодређење.”
Господ све призива: Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити (Мт. 11, 28) – али Он не нарушава слободну вољу коју је дао, јер од добре воље зависи да ли ће човек тежити ка спасењу и стећи благодат или ће желети зло и одвраћати се од благодати. Свети апостол Петар каже: Љубљени наш брат Павле вам писа по даној му мудрости, као што говори о овоме и у свима својим посланицама, у којима су нека мјеста тешко разумљива, која неуки и неутврђени изврћу, као и остала Писма, на своју сопствену пропаст (2 Петр. 3, 15-16).
Свети апостол Павле кличе: О дубино богатства и премудрости и разума Божјега! Како су неиспитиви судови Његови и неистраживи путеви Његови! Јер ко познаде ум Господњи? Или ко Му би савјетник? Или ко Њему претходно даде, да му буде враћено? Јер од Њега и кроз Њега и ради њега све. Њему слава у вијекове. Амин. (Рим. 11, 33-36).
Знај, друже, да је наша кратка памет веома ограничена, још је и срце затрпано страстима, и ми не можемо да схватимо Божанску намеру у Светом Писму. Неки људи су од непознавања Светог Писма у суштини, произвели апсурдно учење о безусловној предодређености: једних за спасење, а других за погибељ, као да Свеблаги Бог некоме жели погибељ.
Преподобни Антоније Велики је постио и молио се, молећи Бога да му открије зашто једни умиру у младости, а други у старости, једни су благочестиви, али су сиромашни, други живе лоше, али у изобиљу. И чуо је глас: “Антоније! Пази на себе и не испитуј судове Божије. То за тебе није корисно.”
А зар човек може да појми судове Божије? Зашто једни од рођења бивају слепи, други инвалиди, трећи идиоти и има много тога што је за нас непојамно. Јереси, секте и расколи су потекли од неправилног схватања Светог Писма и основани су на гордости и аутосугестији. Ауторитет у православној вери су Васељенски сабори и учење светих отаца.
Ето, друже, саветујем ти да читаш Свето Писмо. Прво се помоли Богу да усмери твој ум да разуме Писмо. Труди се да испуњаваш оно што си схватио, а несхваћено прескачи, тако саветују свети оци. Свето Писмо не треба читати ради знања, већ да би човек спасио своју душу. А испитивање непојамног спада у гордост.
 
Старац Валаамског манастира.
 
5
 
2. април 1956.г.
Нови Валаам
 
Многопоштовани у Христу N!
 
Пишеш ми да стичеш навику на Исусову молитву. Једно време сам се бавећи се молитвом врло уплашио: у срцу се појавила топлина, али не крвна, већ нека посебна, не могу ни да објасним. Ова топлина је потекла по целом телу и сузе су текле просто у млазевима; сви људи су ми тада постали мили, свима бих пао пред ноге. Затим сам потпуно ослабио, нисам могао да стојим и легао сам у кревет. Овакво стање је трајало неколико сати. Ипак сам устајао и ишао, али су сузе и топлина у срцу трајали целог дана.
Не плаши се и немој да умислиш да си нешто велико, другима не говори, јер они неће схватити већ ће помислити да си у прелести. Ово твоје стање је епископ Игњатије (Брјанчанинов) назвао посетом “Небеског Госта”. Труди се да пазиш на себе, јер је пажња душа молитве. Никога немој да осуђујеш ни у чему, немој гајити непријатељство, ни лукавство, ни таштину, а главно је – уображеност, јер те овај “Небески Гост” иначе неће посећивати.
Још пишеш да “молитва некад престаје”. Другачије не може ни да буде. Само је Бог Непромењив, и Анђели увек славе Господа. Преподобни Макарије Велики је из свог духовног искуства рекао да се “промене дешавају свакоме, као у ваздуху”. И преподобни Марко у својим делима сведочи о истом. А преподобни Исак Сирин детаљно и нашироко говори о томе у 46. беседи и на другим местима.
Ипак, не падај у униније, већ настави да се трудиш у молитви, јер ће без молитве живот бити с многим уздасима. И Господ нам је показао пример да не бисмо падали у униније.
Пиши ми ако се још нешто догоди.
 
Старац Валаамског манастира.
 
6
 
3. април 1956.
Нови Валаам
 
Многопоштовани у Христу N.!
 
Добио сам твоје писмо. Пишеш о свом искушењу приликом молитве у срцу. Писао сам ти да не треба притискати срце пажњом, већ да молитву треба творити у горњем делу груди и ум закључавати у речи молитве. Овај начин је најисправнији: и срце ће саосећати и молитва ће излазити из срца.
Сад се труди да пажњом из срца пређеш у горњи дао груди. Ако ти овај начин не помогне, твори усмену молитву наглас, ако у твојој близини нема никога и искушење ће проћи.
Немој тежити ка умилењу и сузама, ово ће доћи неочекивано, ако место буде припремљено дубоким смирењем.
Молим за Ваше свете молитве.
 
Старац Валаамског манастира.