НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Добротољубље » ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ I

ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ I

 

ДОБРОТОЉУБЉЕ
СВЕТИ МАРКО ПОДВИЖНИК

ПОУКЕ МАРКА ПОДВИЖНИКА О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ

 

II
ПОУКЕ СВЕТОГ МАРКА ИЗВУЧЕНЕ ИЗ ОСТАЛИХ ЊЕГОВИХ СЛОВА
1. Вера се не састоји само из крштења у Христа, већ и у испуњавању Његових заповести. Свето крштење је савршено и саопштава нам савршенство, премда не чини савршеним онога ко не испуњава заповести.
2. Уколико смо и после крштења потчињени греху, не значи да је крштење било несавршено, већ да смо немарни за заповести и да пребивамо у самоугађању по сопственом произвољењу. Ни после крштења нашу вољу не присиљавају ни Бог ни сатана. У крштењу ми се тајинствено ослобађамо од ропства греху, по писаноме: Закон Духа живота у Христу Исусу ослободи ме од закона греха и смрти (Рим.8,2). Услед немарности за вршење заповести Онога који насје очистио, ми потпадамо под дејство греха. Нас је заробио непријатељ због тога што не испуњавамо заповести.
3. Човек по својој вољи пребива тамо где воли, премда се и крстио, зато што се [његово] самовлашће [тј. слобода] не присиљава. Говорећи да подвижници задобијају Царство небеско (Мт. 11,12), Писмо циља на вољу [човекову], како би после крштења сваки од нас принуђавао себе да се не приклони злу, него да истраје у добру. Онима који су добили силу за испуњавање заповести, Господ заповеда као вернима да се подвизавају у њима, како се не би вратили уназад.
4. Подвизи нису нешто што је одвојено од заповести. Они су заповести. Покажи ми подвиге изван заповести. Ако укажеш на молитву – ради се о заповести; ако поменеш обарање помисли – опет имамо заповест (будите трезвени и бодри); ако [наведеш] пост и бдење, опет [помињеш] заповести; ако укажеш на самоумртвљавање, [указаћеш] на заповест (о одрицању од себе). Ма какво дело подвижничке врлине навео, само ћеш [именовати] заповест. (Циљ подвижништва је најпреданије испуњавање заповести).
5. Свето крштење пружа савршено разрешење (од ропства греху, као уосталом и покајање). Свезати себе опет пристрасношћу или пребивати разрешен кроз вршење заповести – ствар је самовласног произвољења. Узрок задржавања помисли у греховној сласти налази се у самовласном пристрашћу, а не у принуди. Ми, по Писму, имамо власт да обарамо помисли (2.Кор.10,4). Обарање лукаве помисли у унутрашњости јесте знак љубави према Богу, а не греха, будући да грех није појављивање помисли, него пријатељска беседа ума са њом. Ако је не волимо, зашто се задржавамо на њој? Није могуће да нешто што из [свег] срца мрзимо дуготрајно разговара са нашим срцем. [Уколико се то ипак деси, значи] да је присутно наше зло учешће.
6. Када по крштењу не испуњавамо заповести, иако смо у могућности, нама овладава грех (тј. опет падамо у ропство греху) иако не желимо, све док покајањем не умолимо Бога, усмеравајући се ка свим заповестима Његовим, и док Он не истреби грех нашег самовлашћа.
7. Ти си се обукао у Христа крштењем (Гал.3,27), и имаш силу и оружје да обараш помисли (2.Кор.10,4). Уколико их, имајући сили против њих, не обараш при првом налету, очигледно је да си сластољубив због неверја и да се саглашаваш и удружујеш са њима. Због таквог дејства си сам крив.
8. Понекад без наше сагласности нека скверна и мрска нам помисао, као неки разбојник, неочекивано напада на нас и насилно наш ум задржава код себе. Ипак, свакако знај да је и та помисао произашла од нас самих. Наиме, или смо ми после крштења предавали себе тој злој помисли, премда је и нисмо испуњавали на делу; или по сопственој вољи у себи држимо семена зла, услед чега се и утврђује у нама лукави. Он, који нас лукавим семењем задржава, неће отићи све док их не одбацимо. Скверна помисао која у нама пребива због чињења зла, биће изгнана када принесемо Богу труд који захтева покајање. Према томе, за ненамерну, узнемиравајућу помисао сам си крив, будући да је ниси одагнао и очистио ум од ње на почетку, приликом првог додира, иако си имао ту власт, већ си радо са њом разговарао, премда је и ниси испуњавао на делу. (Она је долазила на угрејано место, као старом познанику, пријатељу).
9. Када увидиш помоћ у своме срцу, знај да се није јавила изван, него да је прорадила благодат која ти је тајинствено била дата на крштењу. Она је подејствовала у мери у којој си замрзео помисао и одвојио се од ње.
10. Избавивши нас од сваког насиља (благодаћу у крштењу), Христос Господ није забранио да се помисли прикрадају срцу нашем, и то да би једне, као омражене срцу, одмах биле истребљене, а друге, као омиљене, остајале. Тиме се обнаружава и благодат Христова и воља човекова, тј. њена љубав – или према труду ради благодати, или према помислима због самоугађања.
11. Као некакво зло сродство, наша похота и напади помисли дејствују заједно, једно са другим. Задржавши се у свом љубитељу, једна помисао га испоручује свом ближњем, тако да човек кога навика снажно привлачи ка првоме, ка другом већ и без своје воље бива привлачен. Јер, ко може избећи гордост ако је испуњен таштином? Или, ко неће бити побеђен од помисли блуда ако се наситио сна и предао наслађивању? Или, ко неће бити свезан немилосрдношћу, ако се предао грамзивости? Ко се, пак, наслађује свим тиме, како ће избећи раздражљивост и гнев?
12. И после примања благодати, до нашег произвољења стоји да ли ћемо ходити по телу или по духу. Међутим, немогуће је да ходи по духу онај ко је заволео људску похвалу и угађање телу, као што је немогуће да живи по телу онај ко, унутарње, будуће претпоставља садашњем. Због тога треба да омрзнемо људску похвалу и угађање телу, од којих ће и без нашег хтења у нама нићи лукаве помисли, и да искрено кажемо Господу: Савршеном мржњом их омрзех: посташе ми непријатељи (Пс. 138,22).
13. Они који се крсте у Саборној Цркви кроз крштење тајинствено примају благодат која у њима живи сакривено. Она се, затим, по мери вршења заповести и мислене наде открива у верујућим, по речи Господњој: Који у мене верује… из утробе његове потећи ће реке воде живе. А ово рече о Духу кога требаше да приме они који верују у име његово (Јн.7,38-39).
14. Због свог маловерја, [човек] пада под утицај греха, и свакога искушава сопствена жеља, која га мами и вара. Тада жеља затрудневши рађа грех, а грех учињен рађа смрт (Јак.1,14-15). Од властите похоте се рађа мислени грех, а од њега произилази извршавање саобразног дејства. Чим неко одступи од (обавеза крштења), одмах га обузима грех.
15. Онима који чврсто верују, Дух Свети се даје одмах на крштењу. Међутим, ми сами га жалостимо и гасимо у себи. Због тога апостол заповеда: Духа не гасите (1.Сол.5,19), и не жалостите Светога Духа Божијега, којим сте запечаћени за дан избављења (Еф.4,30). То не значи да је сваки онај ко је крштен и који је примио благодат самим тим непоколебив и да нам више није потребно покајање, већ да нам је од крштења, по дару Христовом, дарована савршена благодат Божија за испуњавање свих заповести. Уколико после тајинственог примања [благодати] не извршујемо заповести, ми се по мери њиховог напуштања налазимо под утицајем греха, будући да због немарности не вршимо дела, иако имамо силу да их вршимо. Ако, пак, желимо да будемо савршени, брзо или постепено, дужни смо да савршено верујемо Христу и да испуњавамо Његове заповести, будући да смо примили силу за такво дело. И колико ми, верујући, испуњавамо заповести Божије, толико Дух Свети у нама показује Своје плодове. Плодови, пак, Духа по светом Павлу, јесу: Љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање (Гал.5, 22-23).
16. Према томе, ако је неко од верних, живећи по заповестима, сагласно њима, обрео неко духовно дејство, нека верује да је од раније већ био примио силу за тако нешто. Јер, он је у крштењу примио благодат Духа – узрок свега доброг, не само тајних и духовних него и јавних врлина. Нека нико од врлинских [људи] не помишља да једино својом силом учини било шта добро, будући да добар човек, како говори реч, износи добро из добре ризнице (Мт.12,35), а не од себе. Под ризницом се подразумева Дух Свети који је сакривен у срцима верних.
17. Онај ко је искрено спознао да, по речи апостола, у себи од крштења има скривеног Христа, оставивши све ствари света, пребива у срцу свом, чувајући га са свом опрезношћу (Прич.4,23). Јер, Бог је онај који чини у вама и да хоћете и да творите по његовом благовољењу (Фил.2,13). Речју по благовољењу апостол показује да добра воља за врлину зависи од нашег самовлашћа [слободе], док делање врлина или искорењивање греха без Бога није могуће. Речено: Без мене не можете чинити ништа (Јн.15,5), има исти смисао. Међутим, у свему постоји и наш удео.
18. Царствени ум свакога из сакривеног храма срца узима најпре добре и благе намере од Христа који живи унутар њега, и приводи их у врлински живот, који поново, кроз благу мисао, приводи Христу који му их је и даровао.
19. Добра која ће верни добити по васкрсењу, налазе се горе, док њихови залози и првине већ од сада духовно дејствују у њиховим срцима како бисмо, уверени у будуће, презрели све садашње и заволели Бога до смрти. Због тога апостол није рекао: „Имате да приступите“, него: Приступисте Гори Сионској и Граду Бога живога, Јерусалиму небескоме (Јев.12,22). Наиме, од светог крштења сви смо ми постали способни за то, премда се тога удостојавају само они који чврсто верују, који сваки дан умиру ради љубави Христове, тј. који стоје изнад сваке мисли о садашњем животу и који помишљају једино на то како да достигну савршену љубав Христову. Њу иштући пре свега, апостол Павле говори: Стремим не бих ли то достигао, као што мене достиже Христос Исус (Фил.3,12), тј. стремим да волим као што мене заволи Христос. Достигавши ту љубав, он ни о чему више није хтео да помишља – ни о невољама тела, ни о лепоти творевине, већ је све јавно оставио, говорећи: Ко ће нас раставити од љубави Христове? (Рим.8,35). Више ни о чему није хтео да помишља, већ само да пребива тамо (тј. у срцу, у љубави Христовој).
20. Апостол је рекао да у себи имамо прве дарове Духа (Рим. 8,23), показујући меру наше пријемчивости. Ми пуно дејство Духа можемо примити једино кроз савршену заповест. Као што сунце, будући савршено, из себе свима излива савршено, просто и подједнако благотворно дејство, премда свако по мери чистоте ока прима његову светлост; тако и Дух Свети оне који верују у Њега од крштења чини способним за примање свих Његових дејстава и дарова, иако они не делују у свима подједнако, већ се свакоме дају по мери испуњавања заповести, чињења добрих дела и вере у Христа.
21. Сатански прилог се састоји у јављању лукаве ствари (дела) кроз једну помисао. Она се нашем уму приближава једино због нашег маловерја. Јер, уколико ум одступи од срца и од заповести да се ни о чему не бринемо осим о чувању срца са сваком опрезношћу (Прич.4,23), те да иштемо Царство небеско које се налази у нама, одмах се даје место ђаволском прилогу и лукавом савету. Ипак, ни тада ђаво нема власт да покреће наше помисли, иначе нас не би поштедео, наводећи на нас принудно сваку злу мисао, и не допуштајући да помислимо било шта добро. Он само има власт да нашој првој мисли једнолично подмеће своје изопачено учење како би искушао наше унутрашње расположење, тј. у ком је смеру управљено – ка његовом савету или ка заповести Божијој (који су једно другом супротни).
22. Пребивање унутра и задржавање прилога помисли омраженог зависи од ранијег прихватања, а не од нашег новог расположења. Такав прилог стоји непокретно на месту једноличан, будући да му негодовање срца спречава да се развије и пређе у страст. Неразвијена помисао коју мрзи онај који пази на себе, нема силе да ум увуче у шири разговор, осим ако је срце сладострасно. Према томе, ако савршено одступимо од сваког сладострашћа, ни појава једноличних представа више нам неће штетити, нити ће осуђивати нашу савест која очекује будућа добра.
23. Када ум спозна безуспешност свог противљења ранијим представама, и исповеди Богу своју ранију кривицу, одмах нестаје само искушење и он изнова стиче власт да пази на срце и да га, са свом опрезношћу, молитвом чува, настојећи да уђе у најунутарњију и неузнемириву клет срца, где већ нема никаквих лукавих помисли које, иначе, гурају душу и тело у понор сладострашћа и у бујицу нечистота, и где више нема широког и пространог пута, украшеног речима и ликовима светског мудровања, који вара оне који иду по њему, чак и ако су веома мудри. Јер, чиста унутарња клет душе и дом Христов примају једино ум који је обнажен и који не уноси ништа од овога света, било оно оправдано или неоправдано, изузев оно троје, које помиње апостол: Веру, наду и љубав (1.Кор.13,13). И тако, ко воли истину и жели да се труди срцем, може да се, као што је речено, не поводи раније прихватаним представама, већ да пази на срце и да напредује ка унутрашњости, приближавајући се Богу. Он једино не треба да занемарује труд око молитве и живота [по Богу], будући да не може да не болује срцем онај који пази на лутање помисли и телесна уживања која га окружују сваког дана, не само спољашње већ и изнутра.
24. Прилоге зла не осећа једино непромењива природа, док их човек [не може избећи]. И Адам је био изложен сатанским прилозима, али је имао власт да их послуша или не послуша. Прилог помисли није ни грех, ни праведност, већ провера самовласности наше воље. Њему је дозвољено да нам се приближава, да би се они који нагињу ка заповестима удостојили венаца ради верности, а они који се окрећу самоугађању показали достојни осуде ради неверства. Треба да знамо да се не изводимо на суд после сваке промене као искусни или неискусни, већ тек пошто читав живот будемо трпели прилоге, побеђивани и побеђујући, падајући и устајући, лутајући и поучавани на добар пут. Тек на дан исхода, када се све сабере, и сагласно свему, бићемо осуђени или похваљени. И тако, није прилог грех. Уопште не! И премда нам он невољно показује ствари у једној помисли, ми смо од Господа примили власт духовног делања и до нашег самовлашћа стоји да ли ћемо при првој мисли, осетивши штету или корист, одбацити или прихватити помисли које се умножавају, не насилно, већ из нашег расположења.
25. Пошто је, помрачивши се сластољубљем и таштином, пала у дубину незнања, наша душа више не слуша ни заповести Писма, ни природни след, ни савете искусних, већ следи једино за својим мислима. Задржавајући у себи те узроке зла, она не може да буде слободна ни од дејстава која су им својствена. По мери вере у Господа и [Његово обећање] о будућим добрима, [човек] презире људску славу и сладострашће, задржава помисли и постаје утолико спокојнији од сладострасног. Због тога се ми и разликујемо један од другога, и по мислима и по животу.
26. Извесно знај да Господ гледа на срца свих људи. Оне који мрзе прву појаву лукаве помисли Он одмах покрива, као што је обећао, не допуштајући да мноштво помисли устане на њих и оскрнави њихов ум и савест, док оне који вером и надом на Бога не обарају први зачетак помисли, већ се њима наслађују, као неверне оставља без помоћи да их притисну надолазеће помисли. Он их не удаљава видећи да волимо њихов прилог и да их не мрзимо при првој појави.
27. Никаква власт нас не принуђује насиљем нити ка добру, нити ка злу. Онај коме по слободној вољи служимо – било Бог, било ђаво, подстиче нас на све што представља његову област.
28. Првине ствари су два непромишљена прилога: људска похвала и угађање телу. Уколико се наша воља не саглашава са њима, кад нам се приближе, не јавља се ни порок ни врлина, већ се само проверава склоност наше воље, тј. чему смо наклоњени. Господ хоће да трпимо увреде и злопаћења, а ђаво хоће супротно. Стога, кад се радујемо због наведених прилога, очигледно је да, не послушавши Господа, нагињемо ка сластољубивом духу. Када, пак, жалимо због наведених прилога, јасно је да нагињемо Богу и да волимо тесан пут. Тим прилозима је и допуштено да се јављају људима како би они који воле заповест Божију приклањали своју вољу пред Христом и како би Он, налазећи улаз у њих, ум њихов управљао ка истини. Исто схвати и о супротном: они који воле људску славу и угађање телу омогућавају улаз ђаволу. Нашавши улаз у њих, он им предлаже своје зло. По мери у којој се наслађујемо помислима, он не престаје да нам их додаје, све док их из срца не замрзимо. Међутим, ми их тако волимо да ради њих не само издајемо врлину, већ их и међусобно замењујемо, тј. ради сластољубља трпимо бешчашће. Када се, пак, са њима сагласимо без икакве жалости, почињемо да тражимо и грађу која их умножава. Грађа за таштину, пак, и уживање јесте среброљубље, које је, по Божанственом Писму, корен свих зала (Тим.6, 10).
29. Господ Адаму није рекао: „У дан када поједете, ја ћу вас умртвити“, већ их је опоменуо, говорећи: Онога дана када поједете, умрећете (Пост.2,17). И уопште, Господје установио да свако дело, добро или зло, прати одговарајућа награда на природан начин, а не по нарочитом назначењу, као што мисле они који не познају духовни закон.
30. Треба да се сећамо да ће Бог да нас ненавиди као зле уколико будемо неког од једноверних замрзели као злог. [Исто тако], уколико будемо одбацивали нечије покајање, сматрајући га грешником, и [Бог] ће нас одбацити као грешнике. Уколико не будемо опраштали сагрешења ближњему, ни ми нећемо добити опроштај за наша сагрешења. Објављујући овај закон, Законодавац наш, Христос је рекао: И не судите, и неће вам се судити; и не осуђујте, и нећете бити осуђени; опраштајте, и опростиће вам се (Лк.6,37). Знајући за овај закон, апостол је јавно говорио: У чему судиш другоме, себе осуђујеш (Рим.2,1). Знајући за то, и пророк узвикује Богу: Јер ћеш ти свакоме узвратити по делима његовим (Пс. 61,13), а и други пророк у име Божије говори: Моја је освета, ја ћу узвратити, говори Господ (Пон.зак.32,35).
31. Код пророка Данила се каже: Грехе своје искупи милостињама, и неправде своје штедрошћу (Дан.4,24). Међутим, можда ћеш ти рећи: „Ја немам новца. Како ћу бити штедар према убогоме?“ Немаш новца, али имаш прохтеве. Одреци их се, па ћеш учинити добро. Не можеш да чиниш добро телесном руком? Онда чини добро исправним произвољењем: А ако ти сагреши брат твој… опрости му (Лк.17,3), по речи Господњој. И то ће за тебе представљати велику милостињу. Уколико иштемо остављење грехова од Бога, дужни смо и сами да слично поступамо при сваком сагрешењу у односу према нама, како би се десило оно што се говори (у Јеванђељу): Опраштајте, и опростиће вам се (Лк.6, 37). Велико је дело ако онај ко има новаца даје (милостињу) убогима. Међутим, миловати ближње када нам греше, толико је значајније за примање опроштаја грехова, колико је душа по својој природи часнија од тела. Ако ми много пута добијамо опроштај (грехова) који тражимо од Бога, и ако због тога овде нисмо претрпели никакво зло, док ближње своје нећемо да учинимо учесницима тог дара, очигледно је да постајемо слични оном злом слузи који је од свог господара примио опроштај дуга од десет хиљада таланата, а који свом ближњем није опростио дуг од само сто динара. Њему је, као судећи се по закону, Господ рекао: Зли слуго, сав дуг онај опростио сам ти, јер си ме молио. Није ли требало да се и ти смилујеш на свога другара, као и ја на те што се смиловах. И разгневи се господар његов, и предаде га мучитељима док не врати све што мује дуговао. И Он из тога изводи закључак, говорећи: Тако ће и Отац мој небески учинити вама, ако не опростите брату своме од срца својих сагрешења њихова (Мт. 18,32-3 5).
32. Господ је рекао: Тешко вама богатима (Лк.6,24). Међутим, Он тиме не окривљује све богаташе, будући да у њиховом броју постоје и они који су заиста умели да располажу богатством по вољи Бога који га је дао, и који су, по Писму, стоструко примили у овом животу. Такви су били блажени Авраам и праведни Јов, који су се, као милостиви, обогатили још више и овде и у будућем веку. Он, као што смо већ казали, прекорева оне који, имајући грамзиву нарав, присвајају дарове Божије и који неће да буду милосрдни према ближњему од свога имања или од различитих Његових милошта. Јер, поседнику не причињава штету богатство које му је дао Господ, већ добит која се стиче неправдом, и његова мајка – немилосрдност, коју избегавају они који тврдо верују и који се у потпуности одричу садашњих добара, и то не стога што неразумно мрзе творевину Божију, већ због вере у Христа који заповеда да тако поступају и који им подмирује све дневне потребе. Осим тога, [човек] може да се богати и без имања, држећи похлепно неку реч или познање које је свима даровано, иако их је примио да би их предао ономе који нема.
33. Они који су сагрешили не треба да очајавају. Никако. Јер, ми не бивамо осуђени због мноштва зала, него стога што нећемо да се кајемо и да познамо чудеса Христова, као што сведочи сама Истина: Мислите ли, говори (Господ), да су ти Галилејци били грешнији од свију Галилејаца, кад су тако пострадали? Нису, кажем вам, него ако се не покајете, сви ћете тако изгинути. Или оних осамнаест што на њих паде кула у Силоаму и поби их, мислите ли да су они кривљи били од свију људи што живе у Јерусалиму? Нису, кажем вам, него ако се не покајете, сви ћете тако изгинути (Лк.13, 2-5). Видиш ли да бивамо осуђени због тога што немамо покајања?
34. Покајање се, како ми се чини, не ограничава временом, нити извесним делима, већ се врши посредством Христових заповести и сразмерно је њима. Једне заповести су општије и у себи садрже многе појединачне. Оне многе саставке порока одсецају одједанпут. На пример, у Писму је речено: А свакоме који иште у тебе, подај; и који твоје узме, не ишти (Лк.6,30), те: Који хоће од тебе да позајми, не одреци му (Мт.5,42). То су појединачне заповести. А општа, која их садржи у себи јесте: Продај све што имаш и подај сиромасима (Мт.19,21) и узми крст свој и пођи за мном (Мт.10,38). Под крстом се подразумева трпљење невоља које нас постижу. Онај ко је све раздао сиромасима и узео свој крст испунио је одједном све наведене заповести. На исти начин и апостол говори: Хоћу, дакле, да се мужеви моле на сваком месту, подижући свете руке без гнева и двоумљења (1.Тим.2,8), док (Господ) каже уопштено: Уђи у клет своју и… помоли се Оцу своме који је у тајности (Мт.6,6), и још: Молите се без престанка (1.Сол.5, 17). Онај ко се непрестано моли испуњава [заповест] да се моли у свакој прилици. Такође је речено: Не чини прељубу, блуд, не уби, и слично, као и уопштено: Обарајте помисли и сваку охолост, која устаје против познања Божијега (2.Кор.10,5). Ко обара помисли, поставио је преграду свим наведеним пороцима. Због тога богољубиви и они који тврдо верују принуђавају себе на опште заповести, не остављајући ни појединачне, које се повремено сусрећу. Отуда претпостављам да се дело покајања врши са следеће три врлине: очишћењем помисли, непрестаном молитвом и трпљењем невоља које нас сусрећу. Све то треба да се обавља не само спољашње, већ и у умном делању, како би они који се у томе дуго труде најзад стекли бестрашће. Међутим, пошто се дело покајања, као што је раније указало наше слово, не може вршити без три наведене врлине, сматрам да је потребно у свако време и свима који желе спасење, и грешнима и праведнима, будући да нема мере савршенства којој не би биле неопходне наведене врлине. Уз помоћ њих почетници ступају у побожно живљење, средњи напредују у њему, а савршени се у њему утврђују.
35. Господ свима заповеда: Покајте се (Мт.4,17), како ни духовни и напредни не би занемаривали ову потребу и како не би остављали без пажње ни најнезнатнија сагрешења, будући да је речено: Ко занемарује маленкости, убрзо ће пасти (Ис.Сир.19,1). Немој говорити: „Како може пасти духован [човек]?“ Ако остане такав, неће пасти. Ако, пак, у себи допусти нешто мало од противног, и истраје у њему без покајања, противност ће у њему узрасти и тражити да се сједињи са њим, дуговременом привезаношћу привлачећи га принудно као неком узом. И уколико са њим (тј. са злом) ступи у борбу посредством молитве, он ће га одбити и остати на ступњу свог духовног узраста. А ако услед скраћивања борбе и труда молитве буде срушен са свога (степена) растућим усиљем онога што је њиме овладало, свакако ће бити преварен и другим страстима. И тако, постепено одвлачен сваком [страшћу] по мери њене привлачности, он се најзад лишава Божије помоћи и бива уведен и у већа сагрешења, понекад и без његове воље – подстицањем онога што је њиме већ овладало. Међутим, ти ћеш ми рећи: „Зар он на почетку зла није могао да умоли Бога да не упадне у крајње зло?“ И ја кажем да је могао, али је пренебрегао маленкост и сопственом вољом је примио у себе. Због те маленкости он се није молио, не знајући да она бива припрема и узрок крупне [ствари]. Исто се дешава и са добром и са злом! Осиливши се, и уз помоћ [човековог] произвољења у њему нашавши себи место, страст се већ и без његове воље и насилно подиже на њега. Схвативши своју невољу, он се тада моли Богу, водећи борбу против непријатеља кога је из незнања раније штитио, препирући се због њега са људима. Понекад, пак, и будући услишен од Господа, он не добија помоћ зато што она не долази онако како човек замишља, већ како удешава Бог на нашу корист. Знајући нашу превртљивост и равнодушност, Он нам помаже невољама да не бисмо, лако се избавивши, опет усрдно чинили иста сагрешења. Због тога и наглашавамо да је неопходно трпети оно што нам се дешава, и да је веома корисно пребивати у покајању.
36. Ти ћеш ми на то узвратити: „Какво је још покајање потребно [људима] који су истински угодили Богу и достигли савршенство?“ Да је било и да има таквих људи и ја признајем заједно са тобом. Међутим, почуј разборито, па ћеш видети да и такви људи имају потребу за њим. Поглед на жену са жељом Господ је убројао у прељубу, гнев на ближњег је упоредио са убиством, а рекао је да ћемо и за сваку празну реч дати одговор (Мт.5,28; 12, 36). Ко, пак, не зна за похоту очима, и ко се никада није безразложно разгневио на ближњега, ко се показао невиним у празнословљу – како не би имао потребе за покајањем? Јер, ако сада и није такав, али је био раније, те је с обзиром на покајање дужник до саме смрти. Међутим, претпоставимо да има неких који су чак и без тих слабости, како кажу, и да су од ређења туђи сваком пороку, иако тако нешто није могуће по речи Светог Павла: Јер сви сагрешише и лишени су славе Божије, а оправдавају се даром, благодаћу његовом (Рим.3,24). Уосталом, кад би и постојали такви, ипак би и они произилазили од Адама, те би и они били рођени под грехом преступа и, по одређењу Божијем, били осуђени на смрт. Ни они се не би могли спасти без Христа.
37. Размисли о онима који су овај живот прошли од почетка света па ћеш наћи да се код оних који су угодили [Богу] тајна побожности остварила кроз покајање. Нико није био осуђен уколико га није презрео, и нико није био оправдан уколико се није побринуо о њему. Сампсон, Саул и Илије са својим синовима, већ су делимично стекли светињу, али су занемарили покајање и изгубили га, да би, најзад, по истеку времена одлагања, умрли љутом смрћу. Пошто ђаво не престаје да се бори са нама, ни покајање не треба да се напушта. Свети се принуђавају да га приносе и за ближње, будући да не могу бити савршени без делатне љубави.
38. Ако је покајање искање милости, онда oнај ко је богат треба да се постара да не чује: Већ сте се наситили (1.Кор.4,8). Онај, пак, који нема, због свог недостатка треба да иште, јер сваки који иште, прима (Мт.7,8). Ако ће онај ко милује (друге), бити помилован, онда се читав свет, како ми се чини, држи покајањем, када једни друге брижљиво потпомажемо. Посредством покајања Бог је спасао Ниневићане, док је Содомљане, који су били немарни за њега – предао огњу.
39. Уколико се будемо чак до смрти подвизавали у покајању, нећемо још ништа испунити од оног што смо дужни, будући да нисмо учинили ништа што је достојно Царства небеског. Јер, као што једемо, пијемо, говоримо или слушамо, тако смо по природи дужни и да се кајемо. Онога ко једном заслужи смрт, по закону убијају, а ко живи – живи вером ради покајања. Ми смо се крштењем очистили од греха – уколико не од свега, а оно од греха преступа [Адамовог]. Очистивши се, примили смо заповести. Ако их, пак, не испуњавамо, ми скрнавимо крштење, заборавивши своје очишћење од старих греха (2.Пт.1,9), од којих нико није слободан ни један дан, па макар не запостављао ништа од заповеђеног. Због тога је покајање неопходно свима. Некадашње вољне грехе оно чини невољним, услед мржње према страстима и избегавања ствари [које их изазивају]. Онај, пак, ко ограничава покајање, окреће се уназад и обнавља старе грехе.
40. Без покајања у делатном [животу] не можемо учинити ништа значајно, а и због саме намере [за кајање Господ] нас обасипа великом милошћу. Ко себе принуђава и држи се покајања до саме кончине, ако у нечему и погреши, спашће се због самопринуђавања. Јер, Господ је тако обећао у Јеванђељу. Ко говори да нема потребе за покајањем, сматра да је праведан. Њега Писмо назива злим породом. Мислећи да је праведан и да је завршио са покајањем, он се у незнању везује са уживањем [тј. страстима], будући да су надменост и надутост страсти. Надмени се, пак, не може спасти зато што Писмо говори: Надмени и презриви и надувени човек не може ни у чему успети (Ав.2,5). Ако смиреноумље уопште не шкоди савршеноме, онда нека не оставља ни његов узрок – покајање. Верни Авраам и праведни Јов су, смиравајући се, себе називали земљом и пепелом. Те речи су знак смиреноумља. Три младића, три заиста великодушна и велика мученика, исповедаху се усред пламеног огња, говорећи да су грешили и безаконовали, и да се кају због старог зла, премда и јесу били савршени. У ствари, готово читава њихова песма се састоји из покајања. Према томе, ако су се и они који су веома угодили [Богу] и који су се показали савршени у делима, користили покајањем све до саме смрти, ко се може, под изговором праведности, надати на себе и презирати покајање?
41. Треба да опраштамо ономе ко нас је увредио, без обзира да ли је увреда оправдана или не, знајући да ни једна врлина није већа од врлине праштања. Уколико због греха који нас је савладао нисмо у стању да праштамо, треба да, бдијући и злопатећи се, молимо Бога да се смилује на нас и да нам да такву способност. При томе, у свако време, на сваком месту и при сваком делу треба да имамо једну намеру – да се при различитим увредама од људи радујемо а не да тугујемо, и то да се не радујемо просто и без расуђивања, већ стога што имамо прилику да опростимо ономе који греши (у односу на нас) и да добијемо опроштај сопствених грехова. Јер, у томе се састоји истинско богопознање, садржајније од сваког познања, којим можемо да умолимо Бога и да будемо услишени. Оно је плод вере, њиме се показује наша вера у Христа, њиме узимамо крст свој и следимо Христа, оно је мајка првих и великих заповести, будући да њиме можемо да заволимо Бога свим срцем и ближњег као саме себе. Ми треба да постимо, да пребивамо у бдењу и да притешњујемо своје тело, како би се наше срце и унутарње расположење отворили и примили га у себе, и како га више не би остављали. Праштајући ближњему његова сагрешења, угледаћемо благодат, која нам је тајанствено дата на крштењу, како делује осетљиво и приметно за нашу свест и чула.
42. Мудри на речима само увредиоце сматрају кривцима, док умудрени Духом и када их други вређају, сами себе прекоревају што увреде не трпе са радошћу и стога што [знају] да непријатност долази од њиховог ранијег сагрешења. Наравно, прво сагрешење је лакше од другог. Ко се сам свети за себе, као да осуђује Бога за недостатак правосуђа, а ко подноси невољу која је наишла на њега као своју сопствену, исповеда зло које је раније починио и за које сада подноси тешкоће.
43. Ову врлину [праштања увреда] ометају две страсти – таштина и уживање. Због тога је најпре потребно да их се одрекнемо у уму, да бисмо се потом постарали да jе стекнемо. Затим ступи у борбу са својом вољом, како би савладао те страсти. Међутим, та борба је унутрашња, а не спољашња и нико од људи нам не може помоћи. Имаћемо само једног Помоћника који је у нама тајинствено сакривен од времена крштења – Христа, који је непобедив и коме је све познато. Он ће нам помагати у тој борби уколико будемо по својој сили испуњавали Његове заповести. А наши противници су, као што је раније речено – уживање које је сједињено са телом, и таштина која је обузела и мене и тебе. Они су преварили Еву и изиграли Адама: уживање је приказало дрво као врло добро за јело и да га је милина видети, а таштина је додала: Бићете као богови и знаћете шта је добро а шта зло (Пост.З, 5-6).
44. Монаси се не држе мишљења које би било супротно Цркви, већ се старају да следе мисао Христову, по речима апостола: Зато нека је у вама иста мисао која је и у Христу Исусу, који будући у обличју Божијем, није сматрао за отимање то што је једнак са Богом него је себе понизио узевши обличје слуге (Фил.2,5-7). Знај да је такав начин мишљења и живота дарован Богом и да рађа велику врлину – смиреноумље. Господ је заповедио да се ово дело извршује у Цркви, рекавши: Трудите се не за јело које пролази, него за јело које остаје за живот вечни (Јн.6,27). Које је то дело? Оно се састоји у томе да се молитвом иште Царство Божије и правда његова. Господ је рекао да је оно у нама (Лк.17,21), и обећао је да ће онима који га ишту додати и све остало што је потребно за тело (Мт.6,33). Ако оне који су ово чули од Господа и поверовали, и који се труде да по силама својим то испуне називамо онима који не делују по природи, значи да поричемо Бога који је то заповедио.
45. Како падају монаси који се држе тог поретка? Не падају они који га се држе, него они који га остављају и који, покрадени од таштине и бриге за житејским [стварима], занемарују најважније – молитву и смиреноумље. Ђаво нас не омета да помишљамо и чинимо све житејско, само да би нас удаљио од молитве и смиреноумља. Јер, он зна да ће оно што се се врши без њих двоје, макар било и добро, он на крају ипак отети. Под молитвом не подразумевам само ону која се врши телом, већ и ону која се безмолвном мишљу приноси Богу. Јер, ако се једно до њих (тј. тело или мисао) неблаговремено одвоје, онда ће и оно што остане само предстати својој вољи, а не Богу.
46. Желећи да не будемо немарни за молитву, блажени Павле говори: Молите се без престанка (1.Сол.5,17), указујући уједно и на нерасејаност ума: Не саображавајте се овоме веку, него се преображавајте обновљењем ума свога да искуством познате шта је добра и угодна и савршена воља Божија (Рим.12,2). Због нашег маловерја и немоћи, Бог нам је дао различите заповести, како би свако, по мери свог старања, избегао муке и стекао спасење. Тако нас и апостол поучава савршеној вољи Божијој, желећи да уопште не потпаднемо под суд. Знајући да молитва потпомаже испуњавање свих заповести, он не престаје да нас много пута и на разне начине подстиче на њу, говорећи: Сваком молитвом и прозбом молите се у Духу у свако доба, и уз то, бдите са сваком истрајношћу и мољењем (Еф.6,18).
47. Молитва може бити различита: једно је молити се Богу разумом без маште и чистим умом, а друго је бити присутан телом док разум машта; једно је изабирати време и по окончању светских разговора и занимања – помолити се, а друго – у највећој могућој мери молитву претпостављати свим светским бригама, по слову апостола: Господ је близу. Не брините се ни за што, него у свему молитвом и мољењем са захвалношћу казујте Богу жеље ваше (Фил.4,6). И блажени Петар је говорио: Будите, дакле, целомудрени и трезвени у молитвама… Све своје бриге положите на Њега, јер се Он стара за вас (1.Пт.4,7; 5,7). Знајући да се све утврђује молитвом, сам Господ је први рекао: Не брините се, дакле, говорећи: шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или чиме ћемо се оденути?… Него иштите најпре Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати (Мт.6,31; 33). Може бити да нас тиме Господ призива и ка већој вери: ко, наиме, оставивши свако старање о привременом и не трпећи никакву оскудицу, неће поверовати Богу и када се ради о вечном благу? Откривајући то, Господ је рекао: Који је веран у најмањем и у многоме је веран (Лк.16, 10).
48. Знајући да је неопходно да се свакодневно бринемо о телу, Господ није одсекао дневна старања, већ је допустио да се о данашњем дану побринемо, веома богодолично и човекољубиво наређујући да се не старамо и за суштрашњи. Јер, људима који су обучени у тело није могуће да заобиђу бригу о ономе што се тиче живота тела: кроз молитву и уздржање много тога може да се скрати до незнатности, али се у потпуности не може занемарити. Према томе, онај ко, по Писму, жели да достигне у човека савршена, у меру раста пуноће Христове (Еф.4,13), не треба да молитви претпоставља различита служења, нити да их без потребе и тек тако узима на себе. Међутим, он не треба ни да, под изговором молитве, избегава и одбацује од себе оно што га сусреће по извесној потреби и по домостроју Божијем, већ да, познавајући разлику (између молитве и осталих занимања), Божијем домостроју служи без испитивања. Ко другачије размишља, не верује да по Писму једна заповест бива виша и важнија од друге и неће, по речи пророка, да се „управља према свим заповестима“ (Пс. 118,128) које сусреће по промислу Божијем.
49. Дела која су неопходна и која нас по домостроју сусрећу јесу неизбежна, али неблаговремена занимања треба да одбацујемо, претпостављајући им молитву. Нарочито треба одбацивати она која нас увлаче у велике издатке и у сабирање излишних имања. Колико их ко у Господу ограничи и одсече њихову сувишну грађу, толико ће мисао уздржати од расејаности, а колико мисао уздржи од маштања, толико ће дати места чистој молитви и показати искрену веру у Христа. Онај, пак, ко због маловерја или због неке друге немоћи није у стању да то учини, нека, у крајњој мери, позна истину и нека се по сили својој пружа напред, прекоревајући се због недораслости.
50. Постарајмо се да надом и молитвом од себе удаљимо сваку светску бригу. Уколико, пак, не будемо у стању да то у потпуности испунимо, принесимо Богу исповедање својих недостатака, никако не остављајући приљежност за молитву. Јер, боље је бити прекорен због честог пропуштања, него ли за потпуно напуштање. У свему што смо рекли о молитви и о неизбежном служењу, потребно нам је велико уразумљење од Бога, како бисмо стекли расуђивање којим бисмо знали када и какво занимање да претпостављамо молитви. Јер, свако ко се бави омиљеним занимањем мисли да врши долично служење, не знајући да ми сва своја дела треба да управљамо ка благоугађању Богу, а не ка самоугађању. Још је теже схватити да ни те неопходне и неизбежне заповести нису увек исте, него да једна од њих у своје време треба да се претпостави другој; јер, свака служба се врши само у своје време, а не у свако време, док служба молитве треба да је непрестана. Због тога ми и треба да је претпостављамо занимањима која нису неопходна. Учећи народ о тој разлици и желећи да га привуку ка служењу, сви апостоли су говорили: Не доликује нама да оставивши реч Божију служимо око трпеза. Потражите, дакле, браћо, између вас седам осведочених људи, пуних Духа Светога и мудрости, које ћемо поставити на ову службу. А ми ћемо у молитви и у служби речи приљежно остати. И реч ова би угодна свему народу (Дап.6,3-5). Чему се из тога можемо научити? Томе да је за људе који не могу да пребивају у молитви добро да служе, како се не би лишили и једног и другог, а да они који могу да се баве бољим не треба да занемарују претежније.
51. Започнимо, дакле, дело молитве, те ћемо, напредујући постепено, наћи да од ње вернима долази не само нада у Бога, него и тврда вера и нелицемерна љубав, и незлопамтљивост, и љубав према братији, и уздржање, и трпљење, и унутарње познање, и избављење од искушења, и благодатни дарови, и срдачно исповедање и усрдне сузе. И опет, [молитва не пружа] само набројано, већ и трпљење невоља које нас сусрећу, и чисту љубав према ближњему, као и познање духовног закона, и обретење правде Божије, и нисхођење Духа Светог, и даривање духовне ризнице, и све што је Бог обећао вернима, и овде и у будућем веку. Једном речју, образ Божији човек у себи не може обновити без благодати Божије и вере, без пребивања умом у нерасејаној молитви и без великог смиреноумља.
52. Постоје три облика благочестивости: први, да се не греши; други, да се по сагрешењу трпе невоље које наилазе и, трећи, да се плаче уколико недостаје трпљење наилазећих невоља. Јер, оно што овде није исправљено доличним начином измирења [са Богом], свакако на нас навлачи тамошњи суд, изузев ако Бог, видећи нас како плачемо и смиравамо се, како сам зна, Својом свесилном благодаћу, изглади наше грехе.
53. O како је варљива и неприметна страст човекоугађања: она савлађује и мудре! Јер, дејства осталих страсти лако увиђају они који их врше, због чега се приводе плачу и смиреноумљу. Човекоугађање се, пак, прикрива речима и изгледом побожности, тако да људи којима оно влада тешко увиђају његову превртљивост.
54. Почуј како Писмо пориче човекоугађање. Најпре пророк Давид говори: Бог расу кости човекоугодника: постидеше се јер их Бог понизи (Пс.52,6). И апостол говори: Не радећи само привидно као да угађате људима (Еф.6,6), и још: Или тражим људима да угађам? Јер кад бих још људима угађао, не бих био слуга Христов (Гал.1,10). Много таквог ћеш наћи у Божанственом Писму, уколико га прочиташ.
55. Каква је превртљивост човекоугађања? Мајка све превртљивости и прва од њих јесте неверје, а за њим, као његов пород, следе завист, мржња, злоба, љубомора, свадљивост, лицемерје, пристрасност, споља видљиво служење, клевета, лаж, лажна а не истинска побожност, и томе сличне неприметне и мрачне страсти. Међутим, горе од свега јесте што неки све ово хвале вештим речима, док штету која се налази у томе – прикривају. Ако хоћеш, открићу ти појединачно и њихово лукавство: саветујући једног, лукави човек припрема замку другоме; хвалећи једног, понижава другог; учећи ближњег, хвали себе; узима учешће у суђењу не да би судио по правди, него да би се осветио непријатељу; изобличава ласкајући све док га не прихвати непријатељ кога укорева; клевеће, не наводећи имена како би сакрио клевету; убеђује сиромаштвољубиве да му кажу шта им је потребно. наводно са намером да им то пружи, а када му кажу, разглашује као да они сами траже; пред неискуснима се хвали, а пред искуснима говори смирено, ловећи похвалу и од једних и од других; када хвале врлинске [људе], негодује и, започињући други разговор, одстрањује похвалу; осуђује управитеље када су одсутни, а када су присутни – хвали их у очи; изругује се над смиреноумнима, и иште учитеље да би их укорио; понижава простоту да би се истакао као премудар; врлине свих ближњих оставља без пажње, а њихове пропусте памти. Кратко речено, он на сваки начин лови време и понизан је пред људима, обелодањујући изобилну страст човекоугађања и покушавајући да сакрије своја зла дела распитивањем о туђима. Истински монаси не поступају тако, већ супротно: из осећаја милосрђа остављају без пажње туђа зла дела, а своја откривају пред Богом. Због тога их и оцрњују људи који не познају њихову намеру. Они се, пак, не старају да угоде људима, већ Богу. И тако, понекад угађајући Богу, а понекад понижавајући себе, они и за једно и за друго очекују награду од Бога који је рекао: Који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се (Лк.18,14).
56. Ништа од оног жалосног што нам се дешава не бива по неправди, већ по праведном суду Божијем. Једни трпе за своја зла дела, а други за ближњег. И три младића из пећи уче нас том начину мишљења говорећи да су [у огањ] бачени својом кривицом (Дан.3,28) и по наредби Божијој, премда су на себе и узели лице других. Када га грђаше Семеј, Свети Давид исповедаше да се због своје кривице и наредбе Божије подвргао вређању (2.Цар. 16,11). Исаија, пак, и Јеремија, Језекиљ, Данил и други пророци предвиђаху народу (Израиљу) и племенима (незнабожачким) да ће их постићи невоље у будућности, сагласно са њиховим гресима, објављујући им уједно и њихову кривицу и невољу, будући да се изражавају овако: због тога што су говорили и чинили то и то, постигло их је то и то. Објашњавајући то, и блажени Давид говори у Псалму: Схватих, Господе, да су праведни судови Твоји, и да си ме заиста смирио (Пс.118,75), и још: Дао си ме на поругу безумноме. Занемих и не отворих уста своја, јер Ти учини (Пс.38,9-10).
57. Онога који нас прекорева треба да примамо као Богом посланог обличитеља наших скривених злих мисли, који нам помаже да тачно размотримо своје мисли и да се исправимо. Ми [често] не знамо за велико зло које се крије у нама и само је савршенима својствено да се сећају свих својих недостатака. Ако и своје очигледне недостатке тешко примећујемо, онда утолико више наше помисли остају непримећене. Не знајући за већи део зла које се крије у нама, ми се смућујемо због невоља које нам се дешавају. Схватимо, међутим, као словесни, да Господ ради наше користи попушта невоље на нас и да нам преко њих чини многа добра: најпре нам преко њих открива (зле) мисли које тајно владају нама; затим нам, по њиховом откривењу, дарива истинско и иепритворно смиреноумље; најзад нам дарива и избављење од сујетног узношења и савршено откриће сваког зла које се таји у нама. Насигурно знајте да нећемо познати зло које се крије у нама уколико не будемо са вером и благодарношћу подносили невоље које нас постижу. Ако га, пак, не познамо тачно, онда ни присутне зле помисли не можемо одбацити, ни искати очишћење од ранијег зла, нити можемо стећи тврду увереност за будућност.
58. Невоље и изобличења која нам се дешавају, на први поглед, не одговарају нашој кривици, премда у духовном погледу чувају сваку правду. То можемо познати и из Светог Писма. Зар су они који су погинули испод куле у Силоаму која се срушила, на друге рушили кулу? Или, зар су заробљеници који су одведени на покајање у Вавилон 70 година, друге пленили на покајање? Није тако са казном. Као што војници који су ухваћени у неком преступу бивају кажњени бијењем, а не злом које су починили, тако се и сви ми кажњавамо невољама које нам се дешавају у своје време и сагласно покајању, а не у истом временском периоду и са истим стварима. Управо одлагање времена и несагласност невоља које нас сустижу са нашом кривицом многе приводи у неверје у правду Божију.
59. Виновници сваке невоље која нам се дешава јесу помисли сваког од нас. Могао бих рећи да су виновници и речи и дела, али како им они не претходе, ја све приписујем помислима. Мисао претходи, да би затим са нашим речима и делима (и са нашим ближњима) образовале заједницу. Општење може бити двоструко: једно происходи из злобе, а друго из љубави. Кроз општење ми прихватамо један другог, чак и оне које не познајемо, а за тим прихватањем следе невоље, као што говори Писмо: Ко јемчи за свог пријатеља, непријатељу предаје руку своју (Прич.6,1). Према томе, свако трпи оно што га постиже не само ради себе, већ и ради ближњег, зато што јемчи за њега.
60. Прихватање због зла јесте невољно. Оно се дешава на следећи начин: онај ко краде као да жели да на себе прими искушења онога од кога краде; похлепни, пак, прима искушења од оног од кога отима; онај ко клевеће, онога кога клевеће; онај који претовара, оног кога претовара; оговарач, оног кога оговара; презирач, онога кога презире; кушач, оног кога куша. И да не бих наводио сваког појединачно – онај који чини неправду прима одговарајућа искушења оног коме чини неправду. O томе сведочи и божанствено Писмо које говори: Праведни избегава замку коју му је припремио непријатељ, и у њу се заплиће нечастиви (Прич.11,3). И другде: Ко копа јаму ближњему своме, сам ће упасти у њу; и ко наваљује камен на другог, на себе ће га навалити (Прич.26,27). И опет: Неправедним се [све неправде] враћају у недра, а код Господа је све праведно (Прич.16,33). Ако ли, по апостолу, наша неправда објављује Божију праведност, шта ћемо рећи међу нама? Зарје Бог неправедан када показује гнев (Рим.3,5) не само према онима које васпитава невољама, него и према онима који непромишљено ропћу против њих?
61. Прихватање из љубави нам је предао Господ Исус, који је најпре исцелио наше душевне немоћи, а затим и сваку болест и слабост, обнављајући оне који тврдо верују у Њега и чистећи њихову природу. Он је даровао избављење од смрти, завештао им богопоштовање, научио их побожности, показујући да смо дужни ради љубави да се злопатимо до смрти. Уз то нам је даровао и трпљење кроз заједницу Светога Духа, као и будућа добра која око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дођоше (1.Кор.2,9). Због тога и прима искушења за нас, трпи увреде, ругање, везивање, предавање, ударце по образима, појење оцтом и жучи, пробадање клиновима, распињање, пробадање копљем. Сјединивши се са нама и телом и духом, и примивши страдања за нас, Он је предао исти закон и апостолима и ученицима, пророцима, оцима, патријарсима, једне од раније научивши Духом Пресветим, а другима показавши Својим Пречистим Телом. Објављујући то прихватање, Он говори: Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн.15,13). Због тога и Свети Павле, подражавајући Господа, говори: Сада се радујем у својим страдањима за вас, и у своме телу допуњавам што недостаје Христовим патњама, за тело његово, које је Црква (Кол.1,24), загонетно указујући на прихватање из љубави.
62. Хоћеш ли јасније да схватиш како су апостоли мишљу, речју и делом ступили у општење са нама, узевши на себе искушења ради нас. Преко мисли су нам предлагали Писмо, наводећи пророштва, саветујући нас да верујемо Христу као Избавитељу, уверавајући нас да смо дужни да му служимо као Сину Божијем по природи, молећи нас, проливајући сузе и чинећи све што је могуће вернима учинити мишљу. Речима су нас молили, претили нам, учили нас, изобличавали, прекоревали због маловерја, порицали наше незнање, објашњавали Писмо, тумачили време, исповедали Христа, проповедали да се Он распео за нас и да је оваплоћено Слово једно, а не два, премда га и поимамо у две природе које су несливено и нераздељиво сједињене, у сваком времену, месту и делу одсецајући зловерје, не слажући се са лажју, не разговарајући са онима који се хвале телом, не боравећи са таштима, не бојећи се гордих, побеђујући лукавог, прихватајући смирене, пригрљавајући побожне и учећи нас да чинимо исто. На делу су пак, били гоњени, поругани, лишавани, вређани, бацани у тамнице, убијани, на разне начине страдајући за нас. Ступивши тако у општење са нама, они су прихватили и наша искушења, будући да говоре: Ако ли се мучимо, за ваше је… спасење… ако ли се утешавамо, за вашу је утеху(2.Кор.1,6). Они су примили закон од Господа који је рекао: Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн.15,13). И они су нама предали исто, говорећи: Ако Он за нас живот свој положи, и ми смо дужни полагати живот за браћу (1Јн.З,16), и још: Носите бремена један другога, и тако испуните закон Христов (Гал.6,2).
63. Упознавши, дакле, два вида општења једних са другима, тј. прихватање које бива по невољи и оно које проистиче из љубави, сагласно са њима немојмо бити радознали у вези са искушењима која се дешавају, тј. како, или када, или преко кога нас сусрећу. Јер, оно што је пригодно за сваког од нас, време у које ће нас беспоговорно закачити и садејство читаве твари у њему – познаје једино Бог. Ми само треба да верујемо правди Божијој и да знамо да све што нам се невољно дешава бива или ради љубави или због зла. Због тога и треба да га трпимо, а не да га одбијамо, како не бисмо додали грех на грехове наше.
64. Воља плоти јесте природни покрет тела са распаљеношћу која му следи и која се снажи сном и покојем тела. O њима и блажени Петар говори: Не чудите се огњу који вам бива ради кушања вашег, као да вам се нешто необично догађа (1.Пт.4,12). И блажени Павле је рекао о њима: Тело жели против Духа, а Дух против тела. Због тога и заповеда: По Духу ходите, и похоту телесну нећете чинити (Гал.5,17). Апостоли су то рекли желећи да се ми не саглашавамо са таквим покретима.
65. Они који су започели подвиг треба и да га доврше. Младима и старима, који имају здраво тело и који се не страше труда ни злопаћења, корисно је да са свом усрдношћу заволе свагдашњи пост, да под меру узимају хлеб и да повремено пију воду, како би, завршивши јело, још увек осећали извесну глад и жеђ, и како им наслађивање храном не би ометало служење Богу. Уколико, једући назначену храну, будемо долазили до ситости, убрзо ћемо пожелети и друга јела, а ако се не будемо насићавали, увек ћемо бити гладни и желећемо једино да се наситимо, па макар само хлебом.
66. Није лако овладати бестидним стомаком, будући да је он бог за оне које је савладао. Немогуће је да није крив онај ко му се повинује. Међутим, није опасно само насићавање, већ и гладовање. Јер, уколико ми у току многих дана не кушамо храну, униније ће нас, нашавши места код нас, нападати и наше ноћно бдење ће преобратити у сан, а дневну молитву у телесне помисли. Тако ми нећемо стећи никакву корист због сна, већ ћемо претрпети већу штету од телесних помисли. Осим тога, као они који посте више од других, почећемо да високо мислимо о себи и да понижавамо слабије, што је горе од сваког прегрешења.
67. Уколико неразуман земљоделац са многим издацима обради поље, али га не посеје, потрудиће се себи на штету. Тако ћемо се и ми потрудити против самих себе уколико тело припремимо са великом трудом, а не пружимо му речи молитве. Уколико сиромашан земљоделац посеје семе по необрађеном пољу, пожњеће чичак уместо пшенице. Тако ћемо и ми донети плод греха, а не праведности, уколико телу које не исцрпимо постом пружимо речи молитве. Јер, и тело је од исте земље. Уколико га не обрадимо са истом марљивошћу као и земљу, оно никада неће донети плод правде.
68. Пост доноси корист онима који му разумно приступају, док штети онима који му неразумно приступају. Због тога они који се старају за корист од поста треба да се чувају штете која може доћи од њега (тј. таштине). Хлеб који једемо након окончања поста који смо себи наложили треба да разделимо на дане у које не окушамо храну до ситости, како бисмо, узимајући свакодневно по мало, покорили мудровање своје плоти и срце утврдили у корисној молитви. На тај начин ћемо силом Божијом бити сачувани од надмености и све дане свог живота се постарати да проведемо у смиреноумљу, без којег нико никада не може угодити Богу.
69. Кад бисмо се ми старали за смиреноумље, не би било потребе да будемо кажњавани. Јер, сво зло и свака жалост која нам се дешава долази због наше надмености. Кад је на апостола попуштен анђео сатанин да му чини пакост како се не би поносио, утолико ће пре на нас бити попуштен сам сатана да нас сатире све док се не смиримо. Наши праоци су владали домовима, имали богатство, и бринули се о жени и деци, али су уједно, због свог неизвештаченог смиреноумља, разговарали са Богом. Ми смо, пак, напустили свет, презрели богатство, оставили дом, па ипак нам се ругају демони због наше надмености. Онај ко је надмен не познаје ни самог себе. Јер, кад би познавао себе и своју неразборитост, не би се надимао. Онај, пак, ко не познаје себе, како може познати Бога? Кад он није спознао своју неразборитост, како ће познати Божију премудрост, од које је далек и којој је туђ. Ко зна Бога, созерцава Његову узвишеност, и, прекоревајући самог себе, говори као блажени Јов: Раније само ушима слушах о Теби. Сада Те, пак, видех очима својима. Због тога прекорих себе и ишчезох. Осећам се као прах и пепео (Јов 42,5-6).
Према томе, они који подражавају Јова виде Бога, а они који га виде, они га и знају. Уколико пожелимо да видимо Бога, укоревајмо себе и држимо се смиреноумља. Тада не само да ћемо га видети пред собом, већ ћемо се и наслађивати Њиме, који се у нама настанио и починуо. Тако ће се наша неразборитост умудрити Његовом мудрошћу, и наша слабост оснажити силом Господа нашег Исуса Христа.
70. Добра [дела] су пост, бдење, странствовање, премда још спадају у ред [спољашњег] доброг понашања. Наиме, хришћански поредак се више тиче унутрашњости, и не би требало да се ослања на ове [телесне врлине]. Јер, дешава се да [човек] буде причасник благодати, али да зло, које се још крије у њему, кује заверу. Оно се намерно сакрива и не делује како би он помислио да му се ум очистио и како би пао у високоумље, мислећи да је савршен Хришћанин. Затим, пошто човек помисли да је слободан и пошто постане немаран, зло разбојнички напада на њега, у тајности му приређује замку, искушава га и сурвава у дубине земље. Јер, кад двадесетогодишњи разбојници или војници умеју да припремају замке и заседе својим непријатељима, прате их, нападају са леђа, окружавају их и, најзад, убијају, колико тек зло, које је старо толико хиљада година, уме да врши своје дело које се састоји у погубљивању душа. Оно уме да у срцу створи тајну заседу и да извесно време не делује како би душу навело на надмене [мисли о свом] савршенству.
Основа Хришћанства се састоји у томе да човек буде сиромашан духом, [тј. смирен], ма колико праведних [дела] учинио, те да се не задовољава са њима, нити да сматра себе нечим великим. Чак и ако постане причасник благодати, он не треба да помисли да је нешто постигао, нити да умисли да је нешто посебно, нити да почне да поучава. Проводећи узоран живот у великом посту, странствовању и молитви, и стекавши благодат, он не треба да мисли високо о својој души. Јер, њему је заиста такав почетни удео благодати био дат да би понео труд, глад и жеђ, како би био ненасит [у свом стремљењу] и како се не би сматрао праведним и богатим благодаћу, већ [достојним] плача и ридања, слично мајци којој је син јединац, кога је однеговала, умро кад је већ замужао.
71. Ко испуњава закон у спољашњем животу и понашању, слободан је само од извесних последица лоше нарави, приносећи Богу на жртву бесловесна дејства страсти. Он се задовољава овим начином [делатности] за спасење услед своје недораслости.
72. Ко је истински заволео јеванђелски живот, истребио је и почетак и крај своје злоћудности, делом и речју проходећи сваку врлину и приносећи жртву хвале и исповедања [тј. прослављања Бога]. Избавивши се од сваког неспокојства које произилази од дејства страсти, и умом будући слободан од борбе са њим, он се ненасито наслађује једино надом на будућа добра, која храни душу.
73. Страх од ада чини да почетници [у подвигу врлинског живота] избегавају зло, док чежња за наградом [будућих] добара напреднима пружа усрдност у вршењу добра. Тајна, пак, љубави узвисује ум изнад свега створеног, чинећи га слепим за све што је после Бога. Господ једино оне који су постали слепи за све што је после Бога чини мудрима (Пс.145,8), показујући им Божанствене [ствари].
74. Царство небеско је као квасац који узме жена и метне у три копање брашна док све не ускисне (Мт.13,33). Овим се означава да је разум слово Господње, које је примио у себе, по апостолу, сакрио у триделни подмет тела, духа и душе и сву његову тананост, која је била расејана у помислима као брашно, сабрао у једну копању вере, очекујући да се у свему уподоби слову које делује у њему. Тако је Господ слово истине уподобио зрну горушичном које је мало када се сеје у срца оних који слушају, али затим, растући одговарајућим делањем и уподобљавајући се огромном дрвету које стоји на узвишеном месту, (по Писму) постаје дом прибежишта за разуме који му се приближавају.
75. Подвиг побожности се састоји у испуњавању заповести Христових, од којих је прва и највећа – љубав која, по речи Писма, не мисли о злу, већ све трпи (1.Кор.13,5-7). Чинећи тако, она не може да осуди онога који јој чини неправду. Овом љубављу ми се разликујемо једни од других, иако њену пуноту нико не достиже. Очекујући да благодат Христова допуни наше недостатке, немојмо одустајати да чинимо оно што је у нашој моћи. Јер, Бог зна колико смо немоћни, али и колико дела љубави изостављамо због немарности. Будући да љубав јача не само кроз добровољни подвиг, већ и кроз невоље које нам се дешавају, од Бога су нам неопходни велико трпљење и кротост. Због тога апостол говори: Нико нека се не вара: Ако неко међу вама мисли да је мудар у овоме веку, нека буде луд да би био мудар (1.Кор.З,18).
76. Земља Халдејска (Дап.7,4) јесте живот у страстима, у коме се граде идоли греха којима се врши поклоњење. Месопотамија, пак, јесте живот који узима учешћа у обе супротне нарави. Најзад, обећана земља (Јев.11,9) јесте стање које је испуњено сваким добром. Према томе, свако ко се, слично древном Израиљу, враћа на своју стару навику, поново упада у ропство страсти, лишивши се дане му слободе.
77. Онај ко је храбро победио телесне страсти и ко се умешно борио против нечистих духова, истеравши њихове мисли из области своје душе, треба да се моли да му се да чисто срце и да му се прав дух обнови у унутрашњости (Пс.50,12), тј. да се савршено избави од злих помисли, те да се, по дару благодати, испуни божанским мислима. На тај начин ће постати светао и велики мислени свет Божији, који се састоји из наравствених, природних и богословских сагледавања.
78. Срце чисто (Пс.50,12) јесте оно које пред Бога ставља потпуно безвидно и безоблично сећање и које је спремно да прими Његове образе, којима постаје видљиво оно што је природно.
79. Онај ко је божанском чежњом победио душевну наклоност према телу, постао је неописив, иако је још у телу. Јер Бог, који привлачи чежњу онога који за Њим чезне, јесте неупоредиво изнад свега и не дозвољава му да се веже за било шта што је после Бога. Према томе, зажелимо Бога свом крепошћу свог стремљења и потрудимо се да наше произвољење не буде везано ни за шта телесно, поставивши се расположењем заиста изнад свих чулних и мислених [ствари]. Тада нам природан живот уопште неће сметати у одлуци да са Богом будемо неиписиви по природи.
80. Поставивши свој шатор изван пука, тј. утврдивши мисао и ум изван видљивог, велики Мојсије је почео да се клања Богу (Изл.34,8). Посвећен у свештене тајне, он је ушао у примрак (Изл.20,21), у невидљиво и невештаствено место познања.
81. Све док разумом потпуно не изађемо из обичне прилепљености за нашу суштину и суштину свега што је после Бога, наша врлина неће постати непромењива. Тек када љубављу доспемо до тог достојанства, познаћемо силу Божијег обећања. Достојни, наиме, треба да верују да је непоколебива утврђеност тамо где је ум љубављу утврдио своју силу. Не изашавши из себе и свега што се може мислити, и не утврдивши се у ћутању које је изнад мишљења, ум се не може ослободити од промењивости која је свему [својствена].
82. Они који због страха од Јудејаца (Јн.20,19), тј. из страха од лукавих духова, седе иза затворених врата у горњој одаји у Галилеји, живе безопасно у страни откривења, на висини божанских сагледавања, затворивши чула као врата и примајући Слово Божије које долази на непознат начин, без дејства чула, саопштавањем мира дарујући им бестрашће, а надахнућем – дарове Духа Светог. Он им даје власт над лукавим духовима и показује знамења Својих тајни.
83. Онај ко јеванђелски проводи шести дан, најпре је умртвио почетне покрете греха и достиже до стања бестрашћа, чистог од сваког зла, суботујући умом чак и од најтананије представе страсти. Прешавши Јордан (Пост.32,22), он прелази на страну познања у којој ум, тајинствено изграђиван миром, у Духу постаје станиште Божије.
84. Субота субoта (Лев.16,31) јесте душевни покој словесне душе која је ум одвојила чак и од свих божанских слова која су скривено закључана у постојећем, и у заносу љубави га свецело обукла у јединог Бога, тајинственим богословљем га чинећи потпуно неодвојивим од Њега.
 

   

5 коментар(а)

  1. Vasko Bulatović

    Svaka čast,odlična veličina fonta za mobilne telefone,ovde se vidi veliki trud koji ste uložili,super je sve.

  2. Хаџи - Алекса

    Ево пуноће значења примене савремене технике на добробит спасења сваког ко жели да буде уз Господа нашега Исуса Христа. Нека је слава и хвала свима који уложише несебичан труд и љубав према ближњима на овакав савремени начин.

  3. Бескрајно хвала на труду!!!

  4. slavko radovanovic

    Čitao sam i ranije svete knjige ali sada je sve to mnogo zahvaljujući novoj tehnologiji pristupačnije.Ali da nije truda ljudi koji se trude da svete knjige prenesu na novu tehnologiju ništa tehnologija nebi vrijedila.Ali inače u bibliotekama je mnogo teže iznalaziti knjige koje ti trebaju.Ovako na jendom mjestu sve je preglednije.U biblioteku ipak treba otići,te knjige nisu uvjek sve tu i mnogo toga.Ovako čitam svaku noć.Onoliko koliko mogu .Nekad više a nekad manje.Ali uvjek čitam.

  5. Помози Бог, оци и братије! Надам се да би ми неко био кадар и вољан помоћи у једној ствари. Наиме, негде у добротољубљу сам прочитао нешто о расуђивању, а што никало не могу поново наћи. Тамо се онај који расуђује пореди са мењачем новца, и његово расуђивање пролази кроз, чини ми се, четири провере, од којих је последња: „да ли је ли тешко страхом Божијим?“ Ако неко зна или слути о чему говорим, нека ми каже. С нама Бог!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *