НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Добротољубље » ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ I

ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ I

 

ДОБРОТОЉУБЉЕ

АВА ЕВАГРИЈЕ

 

Сведочанства о животу аве Евагрија
O Евагрију Понтијском, скитском монаху и ави, зна се да се родио око половине 4. века, у граду Ивору близу Понта Евксинског. Због свог места рођења или због способности, у младости је остварио контакт са великим светитељима тог времена – Василијем Великим, Григоријем Ниским и Григоријем Богословом. Под њиховим руководством узрастао је и развијао се у духу и познањима о вери и животу у Христу Исусу Господу нашем.
Паладије, његов ученик, по Сократу у Лавсаику пише следеће (гл.78): „Родом је био из Понта, из града Ивора, син презвитера. Свети Василије, кесаријски епископ га је поставио за чтеца цркве у Аргосу. По престављењу светог епископа Василија, његов брат, Свети Григорије, ниски епископ, који је стекао апостолску славу, мудар, бестрасан и веома знаменит ученошћу, беше обратио пажњу на способност Евагрија и рукоположи га за ђакона. Дошавши, затим, са њим на велики Цариградски сабор, свети епископ Григорије га остави код блаженог епископа Нектарија као веома искусног у побијању свих јереси. И поче се он прослављати у великом граду.
Десило се да је овај муж, кога су сви у граду уважавали због часног живота, био рањен страсном љубављу према једној жени, као што је сам причао пошто се већ био ослободио искушења. И жена се била страсно заљубила у њега, а била је из угледне куће. Бојећи се Бога и стидећи се своје савести, те представљајући себи скверну порока и злурадост јеретика, Евагрије се усрдно молио Богу да омете намеру жене, која се, распаљена страшћу, трудила да га наведе на грех. Он је хтео да се одвоји од ње, али су га задржавале дужности.
Кратко време после молитве којом је предупредио грех на делу, пред њега је у виђењу стао анђео у одећи епарховог војника, ухватио га и повео на суд. Затим га је бацио у тамницу, ставивши му врат у железне узе и свезавши му руке гвозденим ланцима. Они који су га посећивали нису му говорили о узроку затварања, а сам је, мучен савешћу, помишљао да га је женин муж предао суду због њихове [везе]. Њему се чинило да се ту спроводило суђење и другим лицима због истог преступа. Због тога се он налазио у крајњем смућењу и страху. Тада је анђео узео облик његовог блиског пријатеља и дошао да га посети. Ушавши наводно врло жалостан и оскорбљен због тога што његов друг трпи окове и седи закључан међу четрдесет преступника, он је рекао: „Oче ђаконе. Зашто те тако бешчасно држе међу преступницима?“ Он мује одговорио: „3аиста не знам. Претпостављам да ме је из безумне љубоморе тужио неки епарх. Бојим се да је он поткупио градоначелника и да ће ме подврћи тешкој казни“. Његов наводни друг му је рекао: „Ако хоћеш да послушаш свог друга, саветовао бих ти да се удаљиш из овог града зато што ти, како видим, није корисно да живиш у њему“. Евагрије мује рекао: „Ако ме Бог ослободи ове беде, и ако ме ти затим видиш у Цариграду, нека ме подвргну још већој казни“. Пријатељ му је рекао: „Ако је тако, донећу Јеванђеље. Ти ћеш се на њему заклети да ћеш се удаљити из овога града и постати монах и ја ћу те избавити из ове беде“. Евагрије је рекао: „3аклећу се као што хоћеш, само ме избави из ове мрачне рупе“. Пријатељ је затим донео Јеванђеље и тражио заклетву. Евагрије се на Јеванђељу заклео да ће у граду остати само један дан да би своје ствари пренео до брода. Тиме се завршило виђење. Уставши у узбуђењу, он је расуђивао: „Иако је дата у вансебном стању, заклетва је ипак заклетва“. Ни мало не часећи, он је све што је имао пренео на брод и отпловио у Јерусалим. Ту се обукао у монашко одело и био примљен код блажене Меланије Римљанке.
Међутим, ђаво је опет помрачио његово срце и поколебао га до те мере да је опет променио одело. Његов ум је обузела реторска сујета. Међутим, Бог који све удаљује од погибли, посла на њега другу невољу, грозницу и тешку болест за читавих шест месеци. За то време се исцрпло његово тело, које му је спречавало да иде већ започетим путем. Када су га напустили лекари, не налазећи начина да га излече, блажена Меланија мује рекла: „Чини ми се да твоја болест није једноставна , чедо моје. Кажи ми да ли имаш шта на души“. Он јој је признао све што се десило у Цариграду. Блажена му је рекла: „Дај ми пред Богом реч да ћеш се решити на монашки живот, па ћу се ја, иако грешница, помолити Господу да ти продужи дане ради покајања и ис прављења срца“. Кад јој је обећао, она се помолила. И Евагрије оздрави за неколико дана. По оздрављењу, она му је сама набавила монашко одело. Обукавши се у њега, он се упутио у Египат где је две године проживео на Нитријској гори, а затим се удаљио у пустињу.
Четрнаест година проживео је он у такозваним Келијама, хранећи се хлебом и водом и, понекад, малом количином јелеја, не дозвољавајући себи никакву утеху. Није јео ни зелениш, ни плодове, ни грожђе. Није пио вина нити је прао тело. Тако је мучио себе човек који је раније живео у изобиљу. Међутим, искушења га нису остављала. Понекад је на њега устајао демон блуда, као што је сам говорио. Тада би по целу ноћ седео наг у потоку, чак и у зимско време, тако да би му се тело укочило. Други пут му је досађивао дух хуле. Тада он, мучећи себе, четрдесет дана не би улазио под кров. Уопште, он је стално трпео искушења од различитих демона које је тешко и избројати. Демони су га чак и тукли.
Умртвљујући своје тело и трпећи, блажени се унутрашње оживотворио Духом Светим, очистивши ум и удостојивши се дара познања и разликовања духова.
Овај храбри подвижник Христов је пред смрт говорио: „Већ три године ме није узнемиравала телесна похота“. Када и после тако строгог живота, после толиких неуморних подвижничких трудова и непрестаног бдења на молитви, мрзилац добра и демон погибли тако напада праведника, колико тек од њега и од свог немара трпе лењиви људи!
Он је саставио сто молитава; написао три књиге, такозване Огихире, тј. кратке изреке у виду стихова или прича; [спис] Монах или делатне поуке, и Препоречник, тј. о борби са демонима и страстима“.
Код Сократа (4. књ. 23. гл.), осим тога, налазимо да је Евагрије био ученик оба Макарија, и Египатског и Александријског. Под њиховим руководством је он, бивши философ само на речима, стекао делатну философију. Дошавши из Цариграда у Египат, он се сусрео са поменутим мужевима и почео да подражава њихов живот. Сократ, речима самог Евагрија, наводи две околности из његовог живота, из којих се види какви су били његови односи са Светим Макаријем Великим. Прва описује питање које је ава Макарије упутио Евагрију о разлици између дејстава на душу сећања на људске увреде и на демонске увреде. Друга наводи случај кад је Евагрије, уморан од пута по врућини, дошао код аве Макарија и затражио мало воде и – био одбијен. И једно и друго се наводи у његовим делатним поглављима Анатолију (гл. 94, 94). Даље Сократ помиње да Евагрије у својој књизи Гностик (Зналац) о себи пише: „Од праведног Григорија смо се научили да има четири врлине и расуђивања о њима: разборитост, храброст, уздржање и праведност“. Ко је тај Григорије? По Паладију – Григорије Ниски, а по Сократу – Григорије Назијанзин, који га је наводно и рукоположио за ђакона у Цариграду. Није ли Сократ заменио Назијанзина са Ниским? Паладију је лакше било да зна истину. Најзад, код Сократа сусрећемо следеће казивање. Дивни Амоније је заједно са Атанасијем Великим био у Риму и осим цркве Петра и Павла ништа не хоћаше да види. После тога га је из Египта позвао Теофил Александријски на епископску службу, али је он себи одсекао десно уво, како би због недостатка избегао рукоположење. После неког времена, александријски епископ Теофил је узео Евагрија за епископа, али је и он побегао, премда није унаказио ни један део свог тела. Сусревши се са Амонијем, Евагрије му је нежно рекао: „Рђаво си учинио што си одсекао себи уво. За тај поступак ћеш одговарати пред Богом“. Амоније је одговорио: „А ти, Евагрије. Зар нећеш одговарати зато што си одсекао језик и што се из самољубља ниси послужио благодаћу која ти је дарована?“
О Евагријевим делима Сократ пише: „Он је написао врло добре књиге. Једну од њих је назвао Монах, или о делању; другу Гностик, или о човеку који се удостојио знања, која је подељена на педесет поглавља; трећу Препоречник, која представља избор [изрека] из Божанственог Писма против демона-кушача, подељена на осам делова, сагласно броју помисли. Осим тога, он је оставио 600 питања о будућности и још две књиге написане у стиховима – једну за монахе који живе у општежићима, а другу – девственици. Онај ко буде читао те књиге, видеће колико су дивне“.
Созомен (6. књ. 30. гл.) о поменутом Амонију наводи да је припадао „Дугој браћи“, да је достигао висину мудрољубља и да је био веома учен, прочитавши књиге Оригена, Дидима и других духовних писаца. Затим додаје да је са њим често разговарао мудри Евагрије, „муж учен и силан умом и речју, и особито способан да разликује помисли које воде ка врлини и пороку, те да подстиче на развитак првих и удаљавање од других. Уосталом, какав је био на подручју учености, показаће дела која је оставио. Његова нарав се, како говоре, одликовала умереношћу. Он је био толико далек од сујете и гордости да га заслужене похвале нису надимале, као што га ни незаслужене увреде нису огорчавале. Мудрољубљу и Светом Писму он се учио код назијанског епископа Григорија. Све док он беше предстојатељ Цариградске цркве, Евагрије му прислуживаше као архиђакон. Лицем је био пријатан и вољаше да се раскошно одева. Приметивши његово познанство са својом женом, један од велможа се запали љубомором и хоћаше да га убије. Кад је замисао већ била близу дела, Бог Евагрију за време сна шаље страшно али спасоносно виђење“. Даље Созомен не предлаже ништа особито.
Лако се примећује да се Сократ и Созомен не слажу са Паладијем у томе који Григорије беше Евагријев покровитељ и помагач у образовању. Паладије именује Григорија Ниског, а они Григорија Назијанзина. Можда се они овако могу усагласити: за ђакона га је рукоположио Григорије Ниски, али је био познат и Григорију Назијанзину, који му је давао часове. [У међувремену] је Григорије Богослов позван на патријаршијско место у Цариград. На Сабор, који је био за његово време, беше дошао и Григорије Ниски са Евагријем. Ту је Евагрије служио као протођакон код Назијанзина, да би после Сабора, по савету обојице, остао у Цариграду. Сократ и Созомен говоре о њему док беше у Цариграду, а Паладије пре тога. Свакако, Паладију, као ученику Евагријевом, може се више веровати, јер је он износио оно што је чуо од самог Евагрија.
Смрт Евагрија PATROLOGIA (т. 40) повезује са 399. г. Ту се наводе и одзиви на Евагријеве списе. Међу осталим, блажени Јероним је писао да се „књиге Евагрија читају не само међу Грцима по целом Истоку, већ и на Западу међу Латинима, у преводу Руфина, његовог ученика“.
У Патрологији се налазе сви сачувани Евагријеви списи. На првом месту: Поглавља о делатном животу Анатолију. Можемо претпоставити да је то заправо остатак књиге коју историчари називају Монах. Поглављима претходи кратко писмо Анатолију као увод. Затим следи 71 поглавље – поуке из делатног подвижништва. После њих следи Делатно слово у 100 поглавља. Међутим, како је већи део тих поглавља идентичан са оних 71, ми ћемо навести само оне које су различите. Укупно њих има 100.
Даље у Патрологији следи спис који се код нас у Добротољубљу јасније назива: Обрис монаштва којим се излаже како се треба подвизавати и безмолствовати. Исто је и у грчком Добротољубљу.
Затим следе 33 поглавља Последовање. Њихов садржај је огледавање духовног у видљивом. Па 25 поглавља по азбучном реду. То су афоризми о духовним предметима. Уз њих иду других 27 изрека, премда не по азбучном реду.
После тога следи спис O 8 порочних помисли, један део древне књиге Препоречник.
Најзад се наводе кратка правила монасима у општежићу и девственици.
Све се то овде предлаже у преводу.[1]
Ако бисмо, после навођења свих ових дела, покушали да укратко дамо Евагријево учење, онда бисмо најпре требали рећи да код њега има несумњиво доста елемената из здравог монашког искуства Египатских монаха. Међутим, то је искуство код њега уклопљено у један заокружен спекулативни систем, који има своје философско и богословско порекло у Оригеновом систему. Евагријева мисао је иначе синтетична, мада ју је он изразио у својим „главама“ и „изрекама“ на известан аналитичан начин. Та спекулативна синтеза код њега деформише и само монашко искуство. Чињеница је опет и то да Евагрије своје мисли често излаже енигматично, некако езотерично, поготову кад се ради о највишим истинама. Он сам каже у своме „Гностику“ (146): „Треба неке ствари иказати нејасно, неке у енигми, а неке откривати ради спасења простих“.
Његов посебни метафизички и теолошки систем, међутим, болује од Оригенове неоплатонске и гностичке заблуде. Због оваквог свог учења Евагрије Понтијски је и осуђен са Оригеном и Дидимом на V Васељенском Сабору 553. године у Цариграду. Познатих 15 антиоригенистичких теза из те осуде тачку по тачку погађају Евагријево учење, особито пак оне које се тичу његове Христологије, што и чини језгро његовог заблудног учења. Јер, ни Евагрије, као ни Ориген, није осетио централно место у Хришћанској вери и животу управо Христа Оваплоћеног, и то на сву вечност.
Ова је осуда, разумљиво, имала велики значај за даљу судбину Евагријевих дела и његовог даљег утицаја. Ипак, извесни утицај његов постојао је и даље, и на Истоку и на Западу, али то није био пресудан утицај. Далеко је био већи утицај напр. Макаријевских списа и утицај аскетике и мистике Кападокијских Отаца. Од Евагрија је остајало и утицај вршило само оно што је у његовој аскетици и мистиви било здраво и корисно за духовни живот, као што се то најбоље види напр. код Светог Максима Исповедника, који има оригеновско-евагријевских мотива, али нема ни једну њихову настраност или заблуду.
Евагријева основна заблуда је била у својеврсној пренаглашеној „мистици ума“, у интелектуализму и спиритуализму, који су више јелински неголи хришћански. Зато је православна монашка традиција на Истоку Евагријеву чисту „молитву ума“ преобратила у „Исусову молитву“ чистога срца (умно-срдачна молитва Исусова), у којој је, као и у свему осталоме, по правилном запажању о. Јована Мајендорфа, Личност Христа Богочовека једини критеријум и једина норма хришћанске духовности и духовног живота и свега уопште у Хришћанству.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Довде је предовор Епископа Теофана. Ради пуније истине у наставку неводимо још неке податке о Евагрију из „Патрологије“ јеромонаха Атанасија Јевтића, Православни Богословски факултет, Бгд. 1984,- Прим. прeв.

 

   

5 коментар(а)

  1. Vasko Bulatović

    Svaka čast,odlična veličina fonta za mobilne telefone,ovde se vidi veliki trud koji ste uložili,super je sve.

  2. Хаџи - Алекса

    Ево пуноће значења примене савремене технике на добробит спасења сваког ко жели да буде уз Господа нашега Исуса Христа. Нека је слава и хвала свима који уложише несебичан труд и љубав према ближњима на овакав савремени начин.

  3. Бескрајно хвала на труду!!!

  4. slavko radovanovic

    Čitao sam i ranije svete knjige ali sada je sve to mnogo zahvaljujući novoj tehnologiji pristupačnije.Ali da nije truda ljudi koji se trude da svete knjige prenesu na novu tehnologiju ništa tehnologija nebi vrijedila.Ali inače u bibliotekama je mnogo teže iznalaziti knjige koje ti trebaju.Ovako na jendom mjestu sve je preglednije.U biblioteku ipak treba otići,te knjige nisu uvjek sve tu i mnogo toga.Ovako čitam svaku noć.Onoliko koliko mogu .Nekad više a nekad manje.Ali uvjek čitam.

  5. Помози Бог, оци и братије! Надам се да би ми неко био кадар и вољан помоћи у једној ствари. Наиме, негде у добротољубљу сам прочитао нешто о расуђивању, а што никало не могу поново наћи. Тамо се онај који расуђује пореди са мењачем новца, и његово расуђивање пролази кроз, чини ми се, четири провере, од којих је последња: „да ли је ли тешко страхом Божијим?“ Ако неко зна или слути о чему говорим, нека ми каже. С нама Бог!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *