НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Добротољубље » ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ I

ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ I

 

ДОБРОТОЉУБЉЕ
СВЕТИ МАКАРИЈЕ ВЕЛИКИ

ПОУКЕ СВЕТОГ МАКАРИЈА
о хришћанском животу, изабране из његових беседа

 

7. ВИШИ СТЕПЕН ХРИШЋАНСКОГ САВРШЕНСТВА
267. Пророк Језекиљ саопштава о божанственом и славном јављању и виђењу коме је био сведок. Он га је описао као јављање испуњено неизрецивим тајнама. Видео је он на пољу херувимску колесницу, четири духовне животиње. Свака је имала по једно лице: једна лава, друга орла, трећа телета и четврта човека. Свака је имала крила тако да је било немогуће одредити шта је предња а шта задња страна. Плећа су им била испуњена очима, и прса такође, и није било места где није било очију. Свака животиња је имала по три точка, као точак у точку, и у точку је био дух. Пророк је видео нешто као лик човеков, и његово подножје је било сафирно. Та колесница је носила Владику који је седео. И животиње иђаху напред, ма где Он хоћаше. Под крилима херувима пророк виде нешто као руку човечију која их подржаваше и ношаше.
268. Истинито и несумњиво је било оно што је пророк видео у заносу. Међутим, виђење је указивало на нешто друго, представљало праобраз нечег тајанственог и божанског, неку тајну сакривену од поколења и јављену у последња времена, приликом доласка Христовог. Пророк је сагледавао тајну душе која има да прими Господа свога и да постане престо Његове славе. Душа коју је Дух припремио себи за станиште и обитељ, коју је удостојио причешћа Својом светлошћу и обасјао красотом неизрециве славе Своје, сва постаје светлост, сва – лице, сва – око. У њој нема ни једног дела без духовних очију светлости, тј. нема ничега мрачног. Она је у потпуности постала светлост и дух, сва се испунила очима, те нема никакву задњу страну, него одасвуд има лице зато што је на њу сишла и на њој пребива неизрецива красота славе Христове Светлости. Као што је сунце са свих страна исто, као што нема ни један последњи или недовољни део, већ се састоји из једнаких делова, и све у потпуности блиста светлошћу, све јесте светлост, и као што је огањ, тј. сама светлост огња целовита и нема у њој ни првог ни последњег, ни већег ни мањег – тако и душа која је савршено обасјана неизрецивом красотом славе светлости од лица Христовог, која је савршено ступила у општење са Духом Светим, и која се удостојила да постане станиште и престо Божији, сва постаје око, сва светлост, сва лице, сва слава, сва дух, као што ју је припремио, устројио и духовном лепотом украсио Христос, који је и носи, и води, и подржава и придржава. Јер, речено је да је рука човечија била испод херувима (Јез.1,8). Сам Христос је носи и води.
269. Четири животиње које су носиле колесницу символизују владалачке помисли (тј. силе) душе. Као што орао царује над птицама, лав над дивљим зверињем, во над кротким животињама, а човек над свом твари, тако и у души постоје царске помисли, тј. воља, савест, ум и способност љубави (тј. осећање). Оне управљају душевном колесницом; на њима почива Бог. На други начин, оне могу да се објасне и као небеска Црква светих. Као што пророк говори да је висина животиња била огромна, да су биле препуне очију, да нико није могао да обухвати број очију, као, (уосталом), ни висину, зато што о томе није дато познање; као што свако може да види звезде на небу и да им се диви, али нико не може да сазна њихов број – тако и у небеску Цркву светих може да уђе и да се у њој наслађује свако ко жели да се подвизава, премда не може да сазна и обухвати број светих, јер то припада јединоме Богу. Онај који седи на колесници и на престолу свеочитих животиња, или у свакој души која је постала Његов престо и станиште, која је постала око и светлост – путује и ношен је седећи на њој, управља уздама духа, крманећи како сам зна. Као што духовне животиње нису ходиле по својој вољи, већ где је хтео и знао Онај ко је на њима седео и управљао, тако и овде Он сам управља и води, указујући пут Духом Својим. Према томе, душа не може по својој вољи да се уздигне на небо, већ је Бог, одбацивши тело, усмерава да мишљу стреми на небо. И опет, кад му је угодно, она ходи у телу и у помислима, и по Његовој вољи прелази ка земаљским пределима, где јој Он показује откривења и тајне. О, превасходног ли, благог, јединог и истинитог Водича! На исти начин ће се тела прославити при васкрсењу, док се душа још овде прославља, сједињујући се са Духом.
270. Сам Господ је апостолима рекао да душе праведника постају светлост: Ви сте светлост свету (Мт.5,14). Начинивши их светлошћу, Он им наређује да се преко њих просвети свет: Нити се ужиже светиљка и меће под суд него на свећњак, те светли свима који су у кући. Тако да се светли светлост ваша пред људима (Мт. 5,15-16). То значи: не скривајте дар који сте примили од мене, већ га преносите на све који желе. И још: Светиљка телу је око. Ако, дакле, око твоје буде здраво, све ће тело твоје светло бити. Ако ли око твоје кварно буде, све ће тело твоје тамно бити. Ако је, дакле, светлост која је у теби тама, колика је тек тама (Мт. 6,22-23). Очи су светлост телу. Кад су оне здраве, све тело је осветљено. Када, пак, нешто падне у очи и оне се помраче, све тело се нађе у тами. Тако су и апостоли постављени да буду очи и светлост целом свету. Заповедајући, Господ им је рекао: „Уколико ви, који сте светлост свету, истрајете и не скренете, читаво тело света ће се просветити. А уколико се ви, који сте светлост света, помрачите, шта ће тек бити са тамом, тј. са светом?“ Тако су апостоли, поставши светлост, послужили као светлост за верне, просветивши им срца небеском светлошћу Духа којом су сами били просвећени.
271. Они који су са себе свукли старог и земног човека, и са којих је Христос свукао одећу царства таме, облаче се у новог и небеског човека Исуса Христа. Господ их облачи у одећу Царства неизрециве светлости, у одећу вере, наде, љубави, радости, мира, милосрђа, благости и у сва остала божанска и животворна руха светлости, живота и неизрецивог покоја. Бог је љубав, радост, мир, благост, милосрђе. И нови човек постаје све то по благодати.
272. Удостојивши се да дођу до мере савршенства и да постану блиски Цару, савршени Хришћани се свагда посвећују на дар Крсту Христовом. Као што је (у време) пророка највећу част имало помазање, стога што су помазаници постајали пророци и цареви, тако и сада духовни људи, који се помазују небеским помазањем, постају Хришћани по благодати, како би били цареви и пророци небеских тајни. Они су и синови, и господа, и богови, њих везују, одводе у заробљеништво, обарају, распињу, посвећују на дар. Кад је помазање јелејем који добијамо од земаљског растиња, од видљивог дрвећа, имало силу да су помазани беспоговорно добијали достојанство (јер, сви су признавали да су они постављени за цара: помазани Давид се одмах подвргао гоњењу и невољама, да би кроз седам година постао цар), шта тек [да кажемо] за оне чији се ум и унутарњи човек помазују освећујућим и радостотворним, небеским и духовним јелејем радовања, који примају печат оног нетрулежног Царства и вечне силе, залог Духа, самог Духа Светог и Утешитеља (схвати да Утешитељ и теши и испуњава радошћу оне који су у невољама).
273. Они који се помазују јелејем небеског растиња, дрвета живота – Исуса Христа, удостојавају се да дођу до мере савршенства, тј. Царства и усиновљења, тако да, иако се још налазе у овом свету, већ постају тајници небеског Цара, имајући смелост пред Сведржитељем, и улазећи у Његов дворац, где су анђели и духови светих. Јер, иако још нису обрели савршено наслеђе које им је припремљено у оном веку, они се залогом који су примили овде већ уверавају о венцу и Царству. Имајући обиље и смелост Духа, њима није чудно што ће царевати са Христом? Због чега? Зато што су још у телу имали осећај оне сладости и дејство оне силе.
274. При крају света, када овог свода буде нестало, праведници ће већ живети у Царству, у светлости и слави, не гледајући ништа друго осим Христа, који свагда пребива у слави са десне стране Оца. Тако и они који су још овде захваћени и заробљени за онај век, гледају све тамошње лепоте и дивоте. Јер ми, још док живимо на земљи, имамо свој живот на небесима као становници и житељи онога света по уму и по унутарњем човеку. Као што видљиво око, ако је чисто, увек јасно види сунце, тако и ум који се савршено очистио увек види славу светлости Христове, пребивајући са Господом дан и ноћ, као што тело Господње, сјединивши се са Божанством, свагда пребива са Духом Светим. Ипак, људи не долазе одједном у ту меру, већ уз велики труд, невољу и велики подвиг.
275. Као што је Господ оставио свако началство и власт, обукавши се у тело, тако се и Хришћани облаче у Духа Светог и бораве у спокојству. Ако им и долази борба споља, ако их и напада сатана, они су унутра ограђени силом Господњом и не узнемиравају се. Да ли је он ишта нашкодио Господу када га је четрдесет дана искушавао у пустињи и када је споља прилазио Његовом телу? У том телу је био Бог. Тако и Хришћани, премда се искушавају споља, унутра остају испуњени (силом) Божанства и не трпе никакву штету. Ко је доспео до такве мере, приступио је савршеној љубави Христовој и пуноћи Божанства. Онај, пак, ко није такав, још унутра води борбу. Час се успокојава у молитви, час се налази у невољи и борби. Јер, тако је угодно Господу. Докје човек још младенац, Господ га води кроз борбу. Унутра као да се појављују два лица – светлост и тама, спокојство и борба; час се у спокојству моли, час се налази у смућењу.
276. Не чујеш ли шта говори Павле? Ако имам све дарове, и ако предам тело своје да се сажеже… ако језике… анђеоске говорим, а љубави немам… ништа ми не користи (1.Кор.13,1-3). Јер, ови дарови само приводе ка савршенству. Они који су их достигли, премда се [налазе] у светлости, ипак су још младенци. Многи од братије су достизали до овога степена, стицали дарове исцељења, откривења и пророштва. Међутим, пошто нису доспели до савршене љубави, која је свеза савршенства (Кол.3,14), на њих се подизала борба и они су, поставши немарни, [најзад] падали. Ко, међутим, достиже до савршене љубави, већ постаје сужањ и заробљеник благодати. Ко се, пак, постепено приближава савршеној мери љубави, али још није постао њен сужањ, још увек [није слободан] од страха, будући да му прети борба и пад. И уколико се не огради, обориће га сатана.
277. Свако треба да зна да постоје очи које су још дубље од ових очију, и слух који је још дубљи од овог слуха. И као што ове очи виде чулно, и препознају лице пријатеља или вољенога, тако и очи достојне и верне душе, просвећене божанском светлошћу, виде и препознају истинског Пријатеља, најслађег и многожељеног Женика – Господа, чим се душа озари Духом коме се клањамо. Мислено гледајући жељену и једино неизрециву лепоту, душа се рањава божанственом љубављу, окреће се ка свим духовним врлинама и стиче неизмерну и неисцрпну љубав ка Господу за којим жуди.
278. У сенци Закона који је дат преко Мојсија, Бог је наредио да сви у суботу почивају и да нико не ради. То је био образ и сенка истинске суботе, коју Господ дарива души. Јер, душа, која се удостојила да се избави од срамних и нечистих помисли, суботује истинску суботу, и почива истинским покојем, остајући испражњена и слободна од свих мрачних дела. Тамо, наиме, у првобитној суботи, [људи] су почивали телесно, али су им душе биле свезане лукавством и пороцима. Ова, пак, истинска субота јесте истински покој душе, која је празна и чиста од сатанских помисли, почивајући у вечном Господњем покоју и радости.
279. Господ човека призива на покој говорећи: Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити (Мт. 11,28). Душе које се покоравају и прилазе, Он успокојава од тих тешких, бременитих и нечистих помисли. Оне се испражују од сваког безакоња, суботују истинску, угодну и свету суботу, празнују духовни празник неизрециве радости и весеља, чистим срцем врше чисто и богоугодно служење. То је истинска и светла субота. Због тога и ми молимо Бога да нам да да уђемо у тај починак, да се испразнимо од срамних, лукавих и сујетних помисли, те да дођемо до могућности да му служимо чистим срцем и да празнујемо празник Духа Светог. Блажен је онај ко уђе у овај починак.
280. Бог указује милост души која се прилепљује уз Њега, љуби је, прилази јој и сам се прилепљује уз њу. Њен разум већ непрестано пребива у благодати Господњој. Тада душа и Господ постају један дух, једно јединство, један разум. Тело душе остаје на земљи, а [њен ум] у потпуности живи у небеском Јерусалиму, усходећи до трећег неба, прилепљујући се уз Господа и служећи му.
281. Онај који у небеском граду седи на престолу Величанства на висинама сав пребива са душом у њеном телу. Јер, Он је њен образ положио горе, у небеском граду светих – у Јерусалиму, док је сопствени Образ неизрециве светлости Свога Божанства положио у њеном телу. Он јој служи у граду тела, а она Њему служи у небеском граду. Душа је Њега наследила на небесима, а Он је њу прихватио као наслеђе на земљи. Јер, Господ постаје наслеђе душе, и душа наслеђе Господа. Мисао и ум чак и помрачених грешника могу бити веома далеко од тела, могу да имају силу да у једном трену времена пролазе велика пространства, да проходе удаљене земље. Често им је тело прострто на земљи, а мисао им са друге стране борави са љубљеним или са љубљеном, и себе посматра као да тамо живи. Ако је душа грешника тако лака и брзопокретна, и ако за њен ум нема сметњи да се налази на удаљеним местима, како је тек са душом са које је спало покривало таме силом Духа Светог, чије су умне очи просвећене небеском светлошћу, и која је потпуно избављена од бешчасних страсти, поставши чиста по благодати. Она свецело служи Господу духом, а свецело и телом. Она се толико распростире мишљу да бива свагде где хоће и када хоће, служећи Христу.
282. То говори и апостол: Да бисте… могли разумети са свима светима шта је ширина и дужина, и дубина и висина, и познати љубав Христову која превазилази сваки разум, да бисте се испунили сваком пунотом Божијом (Еф.3,18). Разматрај неиспитљиве тајне душе са које Господ скида таму која је обузела и открива јој се сам; како шири и распростире мисли њеног ума и у ширину, и у дужину, и у дубину, и у висину све видљиве и невидљиве твари.
 

   

5 коментар(а)

  1. Vasko Bulatović

    Svaka čast,odlična veličina fonta za mobilne telefone,ovde se vidi veliki trud koji ste uložili,super je sve.

  2. Хаџи - Алекса

    Ево пуноће значења примене савремене технике на добробит спасења сваког ко жели да буде уз Господа нашега Исуса Христа. Нека је слава и хвала свима који уложише несебичан труд и љубав према ближњима на овакав савремени начин.

  3. Бескрајно хвала на труду!!!

  4. slavko radovanovic

    Čitao sam i ranije svete knjige ali sada je sve to mnogo zahvaljujući novoj tehnologiji pristupačnije.Ali da nije truda ljudi koji se trude da svete knjige prenesu na novu tehnologiju ništa tehnologija nebi vrijedila.Ali inače u bibliotekama je mnogo teže iznalaziti knjige koje ti trebaju.Ovako na jendom mjestu sve je preglednije.U biblioteku ipak treba otići,te knjige nisu uvjek sve tu i mnogo toga.Ovako čitam svaku noć.Onoliko koliko mogu .Nekad više a nekad manje.Ali uvjek čitam.

  5. Помози Бог, оци и братије! Надам се да би ми неко био кадар и вољан помоћи у једној ствари. Наиме, негде у добротољубљу сам прочитао нешто о расуђивању, а што никало не могу поново наћи. Тамо се онај који расуђује пореди са мењачем новца, и његово расуђивање пролази кроз, чини ми се, четири провере, од којих је последња: „да ли је ли тешко страхом Божијим?“ Ако неко зна или слути о чему говорим, нека ми каже. С нама Бог!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *