НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Добротољубље » ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ I

ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ I

 

ДОБРОТОЉУБЉЕ
ПРЕПОДОБНИ АВА ИСАИЈА

СЛОВА ПРЕПОДОБНОГ ИСАИЈЕ УЧЕНИЦИМА

 

СЕДАМНАЕСТО СЛОВО
О помислима при одрицању од света и странствовању
1. Први од свих подвига јесте подвиг странствовања, нарочито ако, удаљивши се у самовање, оставиш своје и пођеш на друго место, носећи савршену веру и наду и крепко срце против својих жеља. Јер, тада ће те окружити (непријатељи) са многих страна, и почети да те плаше искушењима, великим сиромаштвом и болестима. Они ће те саплитати питањима шта ћеш да радиш ако паднеш у њих, немајући никога ко би се о теби постарао или те познавао. То те благост Божија испитује да би се пројавила твоја ревност и љубав према Богу.
2. Ако се најзад трајно населиш у усамљеној келији, (непријатељи) ће почети да у тебе сеју још теже помисли плашљивости, говорећи: „Човека не спасава усамљеништво, већ испуњавање заповести“. Они ће ти при томе у сећање призвати неке блиске [људе] по телу и говорити: „Шта? Зар они нису слуге Божије?“ Потом ће у твоје срце полагати помисли о шкодљивости и штетности ваздуха (на том месту) за тело, све док ти срце не изнемогне од малодушности. Међутим, уколико у твом срцу остану нераздвојни љубав и нада, њихова злоба ти неће ништа наудити. Тако ће се открити твоје раченије (тј. љубав) пред Богом, те да више волиш Бога него покој свог тела.
3. Оне који трпе лишавања странствовања, скорб приводи ка нади, а нада их чува од (искушења) тела. Јер, ти се ниси тек тако удаљио у туђи крај, већ да би се припремио да предузмеш труд борбе са непријатељима и да би се научио да сваког од њих одбијаш у своје време, све док не достигнеш покој бестрашћа, и док (их) се не ослободиш, победивши сваког (од њих) у борби у своје време.
4. Велико је [дело], чини ми се, победити таштину и напредовати у познању Бога. Онај ко је упао у срамоту лукаве страсти таштине постаје туђ миру и огорчује се срцем против светих. На крају својих зала, он ће упасти у злу гордост и у [наручје] лажи. Ти, пак, верни слуго, сакривај свој труд. Са срдачним болом обуздавај језик, да ти га не би отео и предао твојим непријатељима. Делатник (Божији) одлаже телесне страсти и сва сагрешења своја кроз покајање, чинећи своју душу часном пред Богом, и припремајући му је као непорочни принос, како би се удостојила да постане Његов храм. Онај, пак, ко воли људску славу не може да постане бестрасан, већ у њему обитавају љубомора и завист. Такав је своју душу предао многим искушењима, и његово срце кољу демони, будући да не може често да удовољава својим жељама. Његов крај је погибао.
5. Ономе ко је стекао смиреноумље Бог открива грехе, како би их признао (и покајао се). Ако се њему присаједини плач и остане са њим, заједно са (покајањем), из његове душе ће се изагнати демони. Плач ће је нахранити својом часношћу и својим светим врлинама. Такав се не брине због људских увреда. Непрестано сећање на сопствене грехе код њега постаје оружје које га чува од гнева и осветољубивости, те он трпељиво подноси све што долази. Јер, каква увреда може да дотакне (његово срце) кад се он сматра тако посрамљеним пред Богом и када пред лицем својим има грехе своје?
6. Ако не будеш могао да поднесеш реч ближњега свога и осветиш му се, у срцу твом ће се подићи борба, причињавајући ти бол због онога што си чуо и тугу због онога што си рекао. Обузетост (том страшћу) ће почети да те гњечи, подстичући те да блажиш оне који безмолствују у усамљености и огорчавајући твоје срце према ближњима који, [наводно], немају љубави. Међутим, предузми подвиг ради стицања дуготрпељивости које ће победити гнев и љубави која ће исцелити увређеност. Молитва, пак, ка Богу ће у теби сачувати (те врлине). Љубав и дуготрпљење уништавају природни гнев. Уколико истрају у теби, почећеш да се гневиш на демоне, а не на ближњега. Према ближњему ћеш, пак, бити миран, имајући у себи плач и смиреноумље.
7. Онај који узмогне да поднесе грубу реч суровог и неразумног (човека) ради Бога и ради мира помисли, назваће се син мира. Такав је у стању да увек чува мир душе, тела и духа. Онај у коме ово троје ступе у сагласност међу собом, у коме престану (помисли) које устају против закона ума, и у коме нестане превара тела, назваће се син мира и у њега ће се уселити Дух Свети. И Он неће одступити од њега, јер је постао Његов.
8. Блажени су они чији су напори разумно успостављени. Јер, они су на тај начин избавили себе од сваког претоваривања и заобишли лукавост демона, нарочито (демона) страха, који човеку припремају спотицање при сваком добром делу. На ум човека, који се предао неуспављивој пажњи према Богу, он налаже лењост, не би ли га [представом о] труду одвратио од тог пута.
9. Ако си оставио све видљиво вештаство, пази се од демона туге, тј. да се због оскудности (у свему) и тескобе (живота) не лишиш могућности да успеш у великим врлинама као што су: не рачунање себе ни у шта, трпљење увреда и одсуство жеље за знаменитошћу у било ком светском смислу. Ова (расположења) ће души твојој донети венце, ако се потрудиш да их стекнеш. Нису сиромашни само они који су се одрекли свега и који су осиротели у видљивим [стварима], већ и они који су осиротели сваким злом и који су свагда гладни сећања на Бога. Бестрашће не стичу они који имају видљиву невољу, већ они који се старају о унутарњем човеку и који секу своје прохтеве. Они ће примити венац врлина.
10. Стоји пред срцем својим и пази на чула своја. Ако код тебе сећање буде мировало, видећеш лопове који покушавају да га покраду. Онај који строго пази на помисли, упознаће оне који хоће да уђу и да га оскрнаве.
11. Уколико се о заповестима бринеш са горућим срцем, схватићеш на које начине те смућују они који производе метеж (у твојим помислима), уносећи у тебе малодушност [и подстичући те] да изабереш друго место које у себи нема ничега (због чега би га требало претпоставити ономе на коме боравиш), и саветујући ти: „Ако се предомислимо, вратићемо се“. Они смућују ум како би маштао и остао празан. Они који су познали њихову подмуклост остају неузнемирени, узносећи Богу благодарност за место које им је дао да у трљењу проводе своје дане. Јер, трпљење, храброст и љубав према труду и зноју јесу захвални, а лењост, малодушност и љубав према покоју ишту место на коме се могу прославити. Њихова чула, услед славе коју им многи [указују], постају немоћна и плен страсти их угњетава. Они губе скривено (поучавање) због расејаности ума и благостања (у свему).
12. Свети је још рекао: „На ум који хоће да се попне на крст пре него што се чула успокоје од немоћи (тј. од болести страстима), наилази гнев Божији, зато што је започео дело које превазилази његове силе, и што најпре није исцелио своја чула“.
13. Ако ти се срце колеба, и не знаш како да га укротиш, (схвати) да ти је делатност таква да га наводи на колебање, хтео ти то или не хтео. Таква је противприродност Адамова.
14. Ако је твоје срце свом својом природом омрзнуло грех и одстранило се од онога што га порађа, ако си пред себе ставио (вечне) муке са знањем, ако си се одвојио од свега што вуче ка (греху), ако се са разумом молиш свом Саздатељу да буде са тобом, ничим га не жалостећи, већ плачући пред Њим и говорећи: „Дело Твоје милости јесте да ме избави, јер ја без Твоје помоћи нисам у стању да избегнем из руку (мојих непријатеља)“, и ако (при томе) пазиш на своје срце како не би ожалостио онога ко те учи по Богу – онда чиниш оно што [одговара] Исусовој природи. Јер, човек који све испуни, али не стекне послушање, смирење и трпљење, скренуће у оно што је против природе. Ти, међутим, предај све срце своје на послушност Богу, молећи му се и говорећи: „Господе, ја сам пред Тобом. Удостој ме (познања) Твоје воље. Јер, ја сам не знам шта ми је корисно. Ти се противи (непријатељима мојим), јер ја не схватам њихову подмуклост“. Исус неће дозволити да у било чему заблудиш, уколико будеш чинио оно што је по Његовој природи. Међутим, Он се неће побринути о теби ако му се свецело не предаш на послушање, већ испуниш само једну заповест.
15. Поље не противречи земљоделцу који га чисти од корова и сеје природна семена. (И ти буди такав према Господу). Природно семе не може да расте заједно са противприродним, јер ће бити загушено. Коров је, наиме, бестиднији. Ни ти се нећеш моћи сачувати од греха ако се не очистиш од телесних жеља.
16. (Нећеш моћи да се сачуваш од греха), ако се најпре не сачуваш од онога што га рађа. А ево шта је то: малодушност је зла мајка греха; униније (тј. лењост) рађа својевољност; својевољност и [наклоност] ка ширини рађају презир (према дужности);
срце које жели да господари рађа љубав према светским разговорима, рађа жељу за неприличним и некорисним, рађа [жељу] да се слух окреће ка ономе који осуђује (брата), рађа навику да се слушају и преносе разговори, рађа искање онога што је од овога света, рађа жељу да се поучава и онај који не тражи, рађа жељу да се повреди ближњи. Оно рађа и многа друга зла. Према томе, ко је напредовао или жели да напредује нека се чува са разумом од свега онога што рађа грехе, па ће греси сами од себе ослабити.
17. Онај ко се подвизава да види (грехе) и њихову горчину, али не брине (за спасење), себи припрема ад. Онај ко се боји телесне исцрпљености (од подвига) неће достићи природно стање. Међутим, Бог је силан да га успокоји ако му припадне са свим трудом својим. Да Гедеон није наредио да се полупају жбанови, не би се угледала светлост свећа (Суд.7,19). Ни човек неће угледати светлост Божанства уколико не презре тело своје. Ни Јаиља, жена Евера Кенеина, не би срушила гордост Сисара да није ишчупала колац од шатора (Суд.4,21).
18. Ум који ојача и који се припреми да следи љубав, која гаси све страсти плоти и тела (будући да поседује дуготрпљење, милосрдност, да мрзи завист и гордост, да у свом срцу не мисли ништа што је ниже од природе и да не дозвољава да умом завлада било шта противприродно), почиње да се противи противприродности. Њеном силом он [се бори] све док противприродност не одвоји од онога што је природно. Примивши на такав начин господство, ум постаје глава душе и (учи је) да не прима ништа што је противприродно, износећи јој све неправде какве јој је учинила противприродност за све време док је била помешана са природним.
19. Учинивши милост светима Својим, Владика наш Исус је и разбојнике поделио на крсту. Била су двојица, и Он међу њима. Онај са леве стране се смутио, видевши да се раскида његово нечисто пријатељство са оним са десне стране. А онај са десне стране се обратио Исусу, и са смирењем и страхом рекао: Сети ме се, Господе, кад дођеш у Царство своје (Лк.23,42).
20. Из овога је очигледно да они више нису пријатељи и да леви својим лукавим наговарањима не може деснога да привуче на своју страну. Они који још нису доспели до тог стадијума пута падају и устају, све док на њих не дође милост Божија. Они се не могу спасти без те милости. Према томе, потребно је са страхом и смирењем доћи себи, слично ономе са десне стране. Смиреноумље ће дати снаге да се поднесе понижење.
21. Онај који се одвоји од леве стране, јасно ће познати грехе своје, нагомилане пред Господом. Јер, он неће видети грехе своје све док се од њих не одели горким одвајањем (тј. покајањем). Они који су доспели до ове мере, обрели су плач и молитву, и стид пред Богом, сећајући се свог лукавог дружења са страстима. Моћан је Бог да укрепи оне који се тајно труде око смирења. Њему част и слава у векове векова. Амин.
 

   

5 коментар(а)

  1. Vasko Bulatović

    Svaka čast,odlična veličina fonta za mobilne telefone,ovde se vidi veliki trud koji ste uložili,super je sve.

  2. Хаџи - Алекса

    Ево пуноће значења примене савремене технике на добробит спасења сваког ко жели да буде уз Господа нашега Исуса Христа. Нека је слава и хвала свима који уложише несебичан труд и љубав према ближњима на овакав савремени начин.

  3. Бескрајно хвала на труду!!!

  4. slavko radovanovic

    Čitao sam i ranije svete knjige ali sada je sve to mnogo zahvaljujući novoj tehnologiji pristupačnije.Ali da nije truda ljudi koji se trude da svete knjige prenesu na novu tehnologiju ništa tehnologija nebi vrijedila.Ali inače u bibliotekama je mnogo teže iznalaziti knjige koje ti trebaju.Ovako na jendom mjestu sve je preglednije.U biblioteku ipak treba otići,te knjige nisu uvjek sve tu i mnogo toga.Ovako čitam svaku noć.Onoliko koliko mogu .Nekad više a nekad manje.Ali uvjek čitam.

  5. Помози Бог, оци и братије! Надам се да би ми неко био кадар и вољан помоћи у једној ствари. Наиме, негде у добротољубљу сам прочитао нешто о расуђивању, а што никало не могу поново наћи. Тамо се онај који расуђује пореди са мењачем новца, и његово расуђивање пролази кроз, чини ми се, четири провере, од којих је последња: „да ли је ли тешко страхом Божијим?“ Ако неко зна или слути о чему говорим, нека ми каже. С нама Бог!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *