НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Добротољубље » ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ I

ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ I

 

ДОБРОТОЉУБЉЕ
СВЕТИ АНТОНИЈЕ ВЕЛИКИ

I

ПОУКЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ АНТОНИЈА O ЖИВОТУ У ХРИСТУ, ПРЕУЗЕТЕ ИЗ ЖИВОТОПИСА КОЈИ ЈЕ САСТАВИО СВЕТИ АТАНАСИЈЕ И ИЗ 20 ПОСЛАНИЦА И 20 СЛОВА ПРЕПОДОБНОГА
1. Сви заједно имајте првенствено бригу да, почевши, не слабите, да не падате духом трудећи се и да не говорите: „Већ дуго времена пребивамо у подвизима“. Напротив, умножавате ревност своју, као да сваки дан почињете. Цео живот људски је веома кратак у поређењу са будућим веком, и све наше је ништа пред вечним животом. У овом свету се свака ствар продаје по цени, и сви размењују ствари исте вредности, док се обећање вечног живота купује за неку незнатност. Јер, написано је: Дана нaших година је – седамдесет година, а при већој снази – осамдесет година. И већина њих је у труду и муци (Пс.89,10). И тако, за осамдесет, или чак и сто година проведених у подвигу ми нећемо царовати једино сто година, већ у векове векова. Уз то, наше наслеђе неће бити на земљи, већ на небу, иако смо се подвизавали на земљи. И још: оставивши трулежно тело, добићемо нетрулежно. Немојмо падати у униније, и немојмо мислити да смо дуго проборавили (у подвигу), или да смо учинили нешто велико: страдања садашњег времена нису ништа према слави која ће нам се открити (Рим.8,18).
2. Исто тако, гледајући на свет, немојмо мислити да смо се одрекли нечега великог, будући да је и цела земља мала у односу на небо. Због тога, чак и да смо свет напустили као господари над целом земљом, ипак не бисмо учинили ништа што би било равно вредности Царства небеског. Онај ко се одриче целе земље као господар над њом, сличан је ономе ко баца једну драхму од бакра да би добио сто драхми у злату – он оставља мало да би добио сто пута више. Кад ни сва земља није вредна колико небо, онда онај који оставља неколико десетина [земље], као да не оставља ништа. Он не треба да се хвали, нити да је малодушан чак и ако би оставио и кућу и много злата. Са друге стране, треба помислити на то да бисмо оно (што имамо) у [часу] смрти свакако морали да оставимо, и то [можда] баш онима којима бисмо најмање желели, како још Проповедник помиње (Проп.4,8), чак и да га нисмо напустили ради врлине. Зашто га, онда, не бисмо оставили ради врлине, како бисмо наследели Царство (небеско)?
3. Из тог разлога нико не треба да гаји жељу за стицањем. Јер, каква је корист стицати оно што се [по смрти] не може узети са собом? Зар није боље да стичемо оно што ћемо моћи понети са собом: благоразумност, правичност, целомудреност, храброст, расуђивање, љубав, сиромаштвољубље, веру у Христа, безгневље и гостољубивост? [Врлине] које овде стекнемо, ићи ће пред нама и у земљи кротких нам припремити пристаниште.
4. Таквим мислима нека свако убеђује себе да не би био малодушан. Свако треба да расуђује о томе да је слуга Господњи и да је дужан да служи своме Владици. Као што се роб не усуђује да каже: „Пошто сам радио јуче, нећу радити данас“, већ, рачунајући протекло време (труда), не престаје (да се труди) у остале дане свакодневно, по писаном у Јеванђељу, показујући исту ревност да би угодио свом господару и да не би допао беде, тако и ми свакодневно пребивајмо у подвигу, знајући да нам (Господ) неће опростити уколико један дан проведемо у лењости, иако смо пре тога показивали (трудољубивост), већ се расрдити на нас због немарности. Тако смо и код Језекиља чули: Ако праведник одступи од своје правде и учини безакоње те због тога умре, умреће због безакоња које је учинио (18,26). Тако је и Јуда за једну ноћ погубио труд читавог прошлог времена.
5. И тако, латимо се подвига и немојмо падати у униније. Јер, у томе нам помаже и Господ, као што је написано: онима који љубе Бога све помаже на добро (Рим.8,28). Ради тога, тј. да не будемо малодушни, треба да се сећамо и следеће изреке апостола: Сваки дан умирем (1.Кор.15,31). Јер, ми нећемо сагрешити уколико будемо живели као они који сваки дан умиру. Ево шта значи та изрека: свако јутро кад се пробудимо треба да мислимо да нећемо дочекати вече, и пре него што легнемо у кревет треба да мислимо да се нећемо пробудити. По природи [ствари] није позната граница нашег живота, нити се зна колику нам меру свакодневно оставља промисао. Живећи свакодневно са таквим расположењем ми нећемо ни грешити, ни имати похоту, нити се на кога гневити, нити гомилати богатство на земљи. Свакодневно очекујући смрт, стећи ћемо сиромаштвољубље и свима ћемо све праштати. Похоту за женом или какво друго нечисто задовољство ни једног тренутка нећемо задржавати у себи, већ ћемо их брзо одбијати, увек заузети (предсмртним) борбама и очекивањем судњег дана. Јер, велики страх и бојазан од мука уништава пријатност задовољства и подиже душу која је близу пада.
6. И тако, почевши (дело спасења) и већ ступивши на пут врлине, пружајмо се ка ономе што је напред, како бисмо га и достигли (уп.Фил.3,14). Нека се нико не окреће уназад, као Лотова жена, погово стога што је Господ рекао: Ниједан које метнуо руку своју на плуг па се обазире назад, није приправан за Царство Божцје (Лк.9,62). Обазирати се назад значи раскајати се (што смо оставили свет) и опет почети размишљати по светски.
7. Немојте се чудити слушајући о врлини и не чудите се због тог имена. Јер, то дело није далеко од нас и није изван нас, већ у нама. Јелини иду у туђе крајеве и плове преко мора да би изучили науке, а нама није потребно да идемо у туђе крајеве ради Царства небеског, нити да пловимо преко мора због врлина. Господ је показао да је то излишно, говорећи: Гле, Царство Божије унутра је у вама (Лк.17,21). Према томе, да бисмо имали врлину, потребно је само да је пожелимо, будући да је у нама и да се у нама образује. Јер, уколико је словесна душа у свом природном стању, врлине ће бити у нама. (Душа) се налази у свом природном стању уколико је онаква каква је створена: веома добра и праведна. Зато је Исус Навин и говорио народу: Привијте срца своја Господу Богу Израиљеву (Ис.Нав.24,23), а Јован: Поравните стазе његове (Мт.3,3). Душа је праведна када јој је словесност [разумност] сагаласна природи. Злом у души се назива њено скретање са [пута] који захтева природа. Према томе, (врлина) није неко тешко дело. Уколико останемо онакви какви смо саздани, бићемо у врлинском стању, а уколико замишљамо зло – са правом ће нас назвати злим. Дело (врлине) би било тешко кад би било потребно да га стекнемо негде изван себе. Међутим, пошто је [врлина] у нама, потребно је једино да се чувамо од рђавих помисли, те да своју душу припремимо за Господа, као залог који смо примили од Њега. Он ће је признати за Своје створење, уколико види да је онаква каквом ју је саздао.
8. Боримо се (са собом) како гнев не би господарио над нама и како нама не би владала похота. Јер, писано је: Гнев човеков не твори правду Божију, и: Жеља затрудњевши рађа грех, а грех учињен рађа смрт (Јак.1,20.15). Водећи такав живот, чвсто се држимо трезвоумља, као што је написано: Више од свега чувај срце своје (Прич.4,23). Ми, наиме, имамо страшне и свелукаве непријатеље, зле демоне.
9. Ми са њима водимо борбу, као што је рекао апостол: Не ратујемо против крви и тела, него против поглаварстава, и bлаsти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју (Еф.6,12). Они се у гомилама налазе у ваздуху који нас окружује и нису далеко од нас. Међу њима постоји велика разноликост. Међутим, говор о њиховој природи и њиховој разноликости би био веома опширан, и више би приличио онима који су виши од нас. Ми за сада имамо велику потребу да сазнамо замке које нам спремају.
10. И тако, најпре знамо да демони нису саздани у стању по коме се називају демонима. Јер, Бог није створио ништа зло. И они су саздани као добри. Отпавши, међутим, од небеског мудровања и вртећи се око земље, они су Јелине преварили привидима. Нама, пак, Хришћанима завидећи, они све приводе у покрет у жељи да нам спрече усхођење на небо, одакле су они отпали. Због тога нам је потребна велика молитва и подвиг да бисмо од Духа добили дар разликовања духова (1.Кор.12,10), којим бисмо могли сазнати који од њих је мање зао а који више, о чему се сваки од њих стара и како је могуће да се савладају и прогнају. Јер, они имају многе замке и њихови напади су превртљиви. Знајући то, блажени апостол и његови следбеници су говорили: Његове намере нам нису непознате (2.Кор.2,11). И ми један другог треба да опомињемо у ономе у чему смо сами били искушани. Ето, и ја вама као чедима говорим о (замкама) које сам сам делимично искусио.
11. Чим примете неког Хришћанина, и утолико пре монаха, да пребива у труду и напредовању, они најпре покушавају и смишљају како да му на пут поставе саблазан, Саблазни, пак, јесу зле помисли. Међутим, не треба да се бојимо њихових подметања с обзиром на то да се молитвом, постом и вером у Господа непријатељи одмах савлађују. Ипак, и побеђени, они се не смиравају, него одмах поново приступају са лукавствима и подмуклошћу. Уколико срце не могу да обузму очигледно нечистим жељама, они опет на други начин нападају: приређују разна привиђења да би изазвали страх, услед чега се претварају у разне облике и на себе узимају изглед жене, зверова, гмизаваца, дивова, читаве војске. Међутим, ни таквих привида не треба да се бојимо зато што су ништа и што ишчезавају чим се оградимо вером и знамењем крста. Уосталом, они су дрски и крајње бестидни. Стога они, побеђени и у томе, нападају на други начин: узимају на себе изглед пророка и предсказују шта ће бити кроз неколико дана. Такође се показују као веома високи, само да би барем некога преварили преко помисли и уловили привиђењима. Немојмо слушати демоне јер су нам туђи, немојмо их слушати чак и да нас подстичу на молитву, чак и да нам говоре о посту, него пажљивије гледајмо на циљ нашег подвижништва. Немојмо да нас варају, јер они све чине са лукавством. Не треба ни да их се бојимо, чак и да наступају на нас, чак и да нам прете смрћу, зато што су немоћни и зато што не могу остварити ништа већ једино прете.
12. Главну бригу треба посветити души, а не телу. Телу можемо посветити само неопходно време, док све остало време треба да посветимо души и иштемо оно шта јој је на корист, тј. да се не поводи за телесним страстима, већ да себи потчини тело. То и значе Спаситељеве речи: Не брините се душом својом, шта ћете јести, или шта ћете пити; ни телом својим, у шта ћете се оденути (Мт.6,25). И ви не иштите шта ћете јести или шта ћете пити, и не узнемиравајте се. Јер све ово траже незнабошци овoга света; а Отац ваш зна да вама треба ово. Него иштите Царство Божије, и све ово ће вам се додати (Лк.12,29-31).
13. Веруј у Господа и љуби га! Чувај себе од нечистих помисли и од телесних задовољстава, као што је написано у Причама – не претоваруј стомак (Прич.24,15). Избегавај сујету, непрестано се моли, читај Псалме пре и после спавања, изучавај заповести које су ти дате у Светом Писму, држи на уму примере светитеља, да би душа твоја, памтећи заповести, могла да се угледа на њихову ревност. Нарочито гледај да испуниш апостолски савет: Сунце да не зађе у гневу вашему (Еф.4,26). Сматрај да је то речено уопште за сваку заповест, тј. да нас залазак сунца не затекне не само у гневу, него ни у било каквом другом греху. Јер је и добро и неопходно да нас не осуде, ни сунце за дневну погрешку, ни месец за ноћне грехе, па чак ни за рђаве помисли.
14. Да бисмо сачували себе од тога, добро је да чујемо и сачувамо апостолску реч: Сами себе испитујте (2.Кор.13,5). Ради тога нека свако даје себи рачуна за своје дневне и ноћне поступке. Ако је сагрешио, нека престане грешити, а ако није сагрешио, нека се не хвали, него нека истраје у добру, нека се не предаје немарности, нека не осуђује ближњега, нека себе не сматра праведником, докле не дође Господ (1.Кор.4,5), који испитује тајне. Често пута је и од нас самих сакривено оно што радимо. Но, ако ми не видимо, Господ види све. Због тога оставимо Господу нека суди, а ми саосећајмо један другоме, и носимо бремена један другога (Гал.6,2). Испитујмо сами себе и поправимо се у ономе у чему смо неисправни.
15. Да бисмо се сачували од греха, обратимо пажњу и на следеће: нека свако од нас пази и записује своје поступке и душевне покрете са намером да их саопшти другоме. Будите уверени да ћемо, стидећи се откривања, неизоствано престати да грешимо и чак да мислимо на било шта рђаво. Јер, ко је тај који жели да га остали виде кад греши? Или, ко после греха неће радије слагати, само да прикрије свој грех? Као што нико неће чинити блуд ако га неко гледа, тако ћемо лакше сачувати себе од нечистих мисли, уколико их записујемо са намером да их саопштимо другоме, стидећи се од тога да постану познате. И нека то записивање замени присуство наших сатрудника, да бисмо, осећајући при записивању исти стид као да нас гледају, и из мисли прогонили оно што је рђаво. Ако се будемо сродили са таквим навикама, успећемо да укротимо своје тело, угађајући Господу и кидајући вражије замке.
16. Изгледа ми да благодат Светога Духа брже испуњава оне који од свег срца ступају на подвиг, и од самог почетка решавају да се држе чврсто и да не уступају ђаволу ни у једној борби све док га не победе. Уосталом, призвавши их, Свети Дух им у почетку пружа многе олакшице, да би им осладио ступање на подвиг покајања. Он им тек касније открива тај пут у свој истини (тешкоћи). Помажући им у свему, Он запечаћује у њих какве напоре покајања да носе и одређује границе и понашање како у погледу тела, тако и у погледу душе, све док их не доведе до савршене обраћености ка Богу, њиховом Творцу. Ради тога, Он их непрестано побуђује да оптерећују и тело и душу, како би се и једно и друго равномерно осветило, и подједнако постало достојно наслеђа вечнога живота: тело (да обремењују) сталним постом, трудом и честим бдењима, а душу – духовним напорима и марљивошћу у извршењу свих служби (послушања) које се врше телом. O томе (да ништа не треба радити немарно, већ са марљивошћу и страхом Божијим) треба да мислимо при сваком телесном делу, уколико желимо да буде плодоносно.
17. Изводећи покајника на подвиг на који га позива, Дух Божији му пружа Своју утеху и учи га да се не враћа назад, и да се не приљубљује ни за какву ствар овог света. Ради тога Он отвара очи душе и даје јој да увиди красоту чистоте ка којој води покајнички труд, загревајући у њој ревност за потпуно очишћење и себе и тела – како би и једно и друго постало нераздвојно у погледу чистоте. У томе лежи циљ обуке под руководством Светога Духа: да се и душа и тело потпуно очисте, и да се доведу до првобитног стања у коме су били до пада, уз искорењивање свега што је додала ђаволска завист. Тада у њима неће остати више ништа ђаволскога, и тело ће почети да се у свему покорава захтевима ума. Ум ће тада са влашћу одређивати и његово пиће и храну, и сан, и сваку другу делатност, учећи се непрестано од Духа Светога, по примеру светог апостола Павла: Изнуравам тело своје и савлађујем га (1.Кор.9,27).
18. Познато је да се у телу одигравају три врсте телесних покрета: На првом месту долазе природни, урођени покрети, који у ствари не производе ништа без сагласности душе, него само дају да се осете присутним у телу. Друга врста покрета произилази од обилне хране и пића, који рађају нарочиту зажареност у крви, и подижу борбу противу душе, наводећи је на нечисту похоту. Због тога и каже Апостол: Не опијајте се вином, у чему је разврат. Исто тако и Господ заповеда Својим ученицима у Јеванђељу: Пазите на себе да срца ваша не отежају преједањем и пијанством (Лк.. 21,34). Монаси који су решили да достигну пуну меру светости и чистоте, нарочито су дужни да се владају тако да и они са апостолом могу рећи: Изнуравам тело своје и савлађујем га (1.Кор.9, 27). Трећа врста покрета долази од злих духова, који из зависти вас кушавају и пробају да раслабе (монахе) који теже ка чистоти, или да скрену са пута оне који желе да уђу на врата чистоте (тј. да ступе у монаштво).
19. Уосталом, ако се човек наоружа трпљењем и непоколебивом верношћу заповестима Божијим, Дух Свети ће његов ум научити како да очисти душу и тело од таквих покрета. Уколико, пак, ослаби у осећањима и допусти немарност у односу на заповести и наредбе о којима је слушао, зли духови ће почети да га побеђују, да опседају читав састав тела и да га оскрнављују покретима до те мере да измучена душа неће знати где да се дене, у очајању не видећи помоћ ни откуда. И тек када, отрезнивши се, поново стане на страну заповести и, узевши њихово бреме (или схвативши силу обавезе), преда себе Духу Божијем, она ће се изнова испунити спасоносним настројењем. Тада ће схватити да је дужна да спокојство тражи једино у Богу, и да је једино на тај начин њој доступан мир.
20. Треба сагласно и равномерно носити покајничке напоре и душом и телом, у стремљењу ка савршеној чистоти. Када се ум удостоји благодати да може без саможаљења и попуштања себи да ступи у борбу са страстима, значи да у себи има надахнуће, упутства и потпору Духа, помоћу којих успешно почиње да од душе одсеца све нечисте покрете, који произилазе од похоте срца. Сјединивши се са умом (или духом човека) ради решености за строго испуњавање указаних заповести, овај Дух га упућује да прогони све страсти из душе, како оне које су се помешале помоћу тела, тако и оне које су се уселиле у душу независно од тела. И Дух га учи да цело тело, од главе до ногу, држи у поретку: очи, да гледају са чистотом; уши да слушају у миру, не наслађујући се повижавањем, осуђивањем и увредама; језик, да говори само оно што је добро, мерећи сваку реч, и не допуштајући да му се у говор умеша било шта нечисто и страсно; руке, да су спремне на покрет једино ради молитве и дела милосрђа и штедрости; стомак, да се држи мере у примању хране и пића, сагласно потреби одражавања тела и не допуштајући похоту и сластољубље; ноге, да ступају право и да се ходе по вољи Божијој, увек идући на вршење добрих дела. Потчињавајући се власти Светога Духа, тело се мења, навикава на свако добро, и, до извесне мере, унапред узима учешће у својствима духовног тела, која ће примити приликом васкрсења праведних.
21. Као што је речено, душа има властите страсти: гордост, мржња, завист, гнев, униније [чамотиња] и слично. Души која му се свом снагом преда, Свештедри Бог даје дух истинског покајања и чисти је од свих тих страсти, учећи је да не иде за њима и пружајући јој силу да их савлађује и да побеђује непријатеље, који не престају да јој плету замке, старајући се да је посредством искушења поново вежу за себе. И уколико се она покаже одлучна у свом обраћењу и у добром повињавању Духу Светом, који је учи покајању, милосрдни Творац ће се сажалити над њом ради њених напора (дугих постова, честих бдења, поучавања у Речи Божијој, непрестане молитве, одрицања од свих светских утеха, служења свима чистим срцем, смирења и сиромаштва духа), које предузима са сваком тескобом и невољом. Уколико, дакле, истраје у свему томе, Свештедри ће на њу погледати милостивим оком, избављајући је од свих искушења и Својом милошћу је извлачећи из руку непријатеља.
22. Бог Отац по Својој благости није поштедео (Рим.8,32) Сина Свог Јединородног, него га је предао ради нашег избављења од грехова и неправди наших. Смиривши Себе ради нас, Син Божији нас је исцелио од душевних болести наших и омогућио нам спасење од грехова наших. Молим вас именом Господа нашег Исуса Христа да знате и увек у мислима држите то велико дело Божије, тј. да је Бог Слово ради нас у свему постао сличан нама осим у греху. Онима који су обдарени разумом приличи да ово знају разумно, да буду ревносни у томе да и на делу постану слободни (од греха) силом доласка Господњег. Они који су ово дело применили као што треба, постали су Његове слуге. Међутим, то још није савршено звање. Савршенство доводи до синовства, до освећења, које долази у своје време. Видевши да су Његови ученици већ доспели до синовства и да су га познали, научени Духом Светим, Господ наш Исус Христос им је рекао: Више вас не називам слугама, јер слуга не зна шта ради господар његов; него сам вас назвао пријатељима, јер све што чух од Оца свога, објавих вам (Јн.15,15). Они који су познали шта су постали у Исусу Христу, подигоше глас говорећи: Не примисмо духа ропства, да се опет бојимо; него примисмо Духа усиновљења, којим вичемо: Ава, Оче (Рим.8,15). Онај ко не пројави пуну и усрдну спремност да устане (из греха), нека зна да ће долазак Господа Избавитеља њему бити на осуду. Због тогаје у почетку Симеон запевао: Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити (Лк.2,34). Затим су и апостоли узвикнули: Ми смо једнима мирис смрти за смрт, а другима мирис живота за живот (2.Кор.2.16). 23. Није вам непознато да се непријатељи истине непрестано труде да потру истину. Бог је од самог почетка саздања света у свако време посећивао твар Своју и оне који су му као Саздатељу приступали од свег срца учио како треба да га поштују. Међутим, када су, услед страсности плоти и злобе непријатеља који нас нападају, добра стремљења душе изгубила силу и када људи не само да нису могли да се избаве од грехова и да се врате у првобитно стање, него ни да схвате шта им је својствено по природи и назначењу, Бог је учинио милост и научио их истинском богопоштовању кроз писани Закон. Када, међутим, ни то није помогло и видећи да се рана шири и да захтева одлучно лечење, Бог је одлучио да пошаље Сина Свог Јединородног, који и јесте Јединствени Лекар наш.
24. Гледајући на наше време и побеђиван љубављу према Исусу Христу, понекад осећам радост, а понекад жалост или чак плач. Многи су се у нашем поколењу обукли у одећу благочешћа (монаштво). Међутим, само неколицина од њих су то учинили из свег срца, удостојивши се да стекну избављење које је донето доласком Господа Исуса. То су они због којих се радујем. Други, пак, презревши силу (свог завета), делују по вољи плоти и наклоностима свог срца, због чега је долазак Господњи за њих постао изобличење. То су они због којих сам жалостан. Неки су, најзад, помишљајући на дужину времена подвига, пали духом, збацили са себе одећу благочешћа и постали као бесловесни. То су они због којих плачем, будући да долазак Господњи за њих представља осуду.
25. Свим својим силама се молим Богу за вас како би вам у срца положио онај огањ који је Господ наш Исус Христос бацио на земљу (Лк.12,49), да бисте могли правилно да управљате својим намерама и осећањима и да разликујете добро од зла.
26. Када ветар дува у једном правцу, сваки морепловац може да помисли високо о себи и да се похвали, Међутим, тек се при изненадној промени ветрова открива искуство опитних крманоша.
27. Слуга Божији је онај који се Боји Господа и који чува Његове заповести. То није ропство у коме се ми налазимо, већ праведност која води ка синовству. Господ наш је изабрао апостоле и поверио им благовест Јеванђеља. Заповести које су нам они дали установиле су прекрасно ропство у коме ми господаримо свим страстима и обављамо прекрасно служење врлинама. Међутим, кад се још више приближимо благодати, Господ наш Исус Христос ће и нама, као Својим апостолима, рећи: Више вас не називам слугама, јер слуга не зна шта ради господар његов; него сам вас назвао пријатељима, јер све што чух од Оца свога, објавих вам (Јн.15,15). Они који приступе благодати из опита ће познати покрете Духа Светог и схватити своје духовно стање. Схвативши и познавши то, они ће узвикнути: Не примисмо духа ропства, да се опет бојимо; него примисмо Духа усиновљења, којим вичемо: Ава, Оче (Рим.8,15).
28. Бог свима руководи дејством Своје благодати. Због тога се не лењите и не предавајте унинију, већ зовите Бога дан и ноћ да бисте умолили благост Бога Оца, и да би вам послао помоћ одозго ради познања онога шта треба да чините. Не дајте сна очима својима, ни веђама својима дремања (Пс.131,4), ревнујући да принесете сами себе Богу као чисту жртву, и да бисте га видели. Без чистоте, наиме, нико не може видети Бога, као што вели апостол (Јев.12,14).
29. Сви светитељи жале, плачу и тугују кад нас виде да смо лењи и немарни. Кад нас, пак, виде да смо исправни и да напредујемо у савршенству, радују се, и у радости и весељу не престају да приносе Творцу молитве за нас. И Господ се тада теши нашим добрим делима, исто колико и сведочењу и молитвама светих, укрепљујући нас разним даровима.
30. Онај ко из свег срца не омрзне оно што је својствено вештаственој и земној плоти и свим њеним покретима и дејствима, и ко свој ум не уздигне горе ка Оцу свих – не може достићи спасење. А над трудом оног ко то учини, Господ ће бити милостив и дати му невидљиви и невештаствени огањ који ће у њему сагорети све страсти и савршено очистити његов ум. Тада ће се населити у њему Дух Господа нашег Исуса Христа и остати у њему, учећи га доличном поклоњењу Оцу. Међутим, све док ми саучествујемо у сластима своје вештаствене плоти, остајемо непријатељи Богу, Његовим анђелима и свима светима. Молим вас именом Господа нашег Исуса Христа да будете марљиви за живот свој и спасење своје, и да не дозволите овом времену да због тренутка отме од вас вечност којој нема краја, ни том земљаном телу да вас лиши Царства светлости које нема краја и које се не може описати. Заиста се смућује душа моја и обамире ум мој због тога што нам је дата слобода да изаберемо и чинимо дела светих, а ми, опијени страстима, слично пијаним од вина, нећемо ум свој да уздигнемо горе и потражимо вишњу славу, нећемо да подражавамо дела светих и следимо њихове стопе, како бисмо постали и наследници њихових дела и заједно са њима добили вечно наслеђе.
31. Ви сте се удостојили великог добра стекавши благодат која је у вама. Ипак, дужни сте и да се без лењости подвизавате у име Онога који вас је посетио, Истока с висине (Лк.1,78), како бисте му постали света и непорочна жртва. Ми знамо како је пала наша природа са висине своје у дубину понижења и беде и како ју је посећивао милосрдни Бог Својим законима преко руку Мојсијевих и осталих пророка, како је у последње време посетио преко Јединородног Сина Свог, који је врховни Началник наших првосвештеника и истински Лекар наш, једини који може да исцели болести наше, који се обукао у наше тело и самог себе предао за наше грехе. Његовом смрћу смо ми спасени. Схватајте и приљежно испитујте наредбе нашег Творца. [Запазите] Његове посете и спољашњег и унутрашњег човека и то пошто смо, премда словесни, постали неразумни, будући да смо се привезали за вољу непријатеља, злотвора и оца лажи.
32. Колико је милијарди злих бесова, и како су безбројни облици њихових замки! Чак и кад виде да смо познали своје страсти и срамоту, да избегавамо зла дела на која нас наводе, да склањамо своје ухо од рђавих савета које нам дошаптавају, они не одустају, него са очајним напором настављају своје дело, знајући да је њихова судбина коначно решена и да ће им ад пасти у наследство, због њихове прекомерене злобе и отпадништва (од Бога). Нека Господ отвори очи срдаца ваших да видите колико су безбројне мреже демонске, и како нам чине много зла свакога дана. Нека вам дарује бодро срце и дух расуђивања како бисте сами себе принели Богу као живу и беспрекорну жртву! Чувајте се у свако време демонске зависти и њихових злих савета, скривених замки и притајене злобе, превртљиве лажи и хулних помисли и тананих наговарања која сваког дана убацују у наша срца! [Клоните се] гнева и клевете на које нас они подбадају да бисмо се
борили међу собом, себе правдајући а друге осуђујући, да бисмо вређали једни друге, да бисмо говорили ласкавим језиком, скривајући горчину у својим срцима, да бисмо осуђивали спољашњост ближњега, скривајући у себи отимачину, да бисмо се свађали ме:ђу собом и ишли један насупрот другоме, са жељом да истрајемо на своме и да се покажемо честитији од других. Сваки човек који се наслађује греховним помислима пада својевољно, јер му је мило оно што у њега сеје непријатељ и зато што мисли да се оправда само видљивим делима, премда је изнутра станиште злог духа који га учи сваком злу. Тело његово ће се испунити срамотом, будући да њиме владају демонске страсти које он не одгони од себе. Демони нису видљива тела. Међутим, ми постајемо њихова тела када нам душе примају њихове тамне помисли. Јер, примивши те помисли, ми примамо саме демоне, те чинимо да се препознају у телима.
33. Умна и бесмртна природа сакривена је у трулежном телу нашем да би кроз њега пројављивала своја дејства. И тако, чинивши ово тело кадионим олтаром, принесите на њега све ваше помисли и рђаве савете, и, постављајући их пред лице Господње, узнесите к Њему свој ум и срце, молећи га да вам свише пошаље Свој огањ, који ће спалити и очистити све што се налази на њему. И побојаће се противници ваши, свештеници Ваалови, и погинуће од руке ваше, као од руке Илије пророка (3.цар.18,25). Тада ћете угледати човека који излази из божанствене воде и који ће учинити да на вас сиђе духовна киша, тј. роса Духа Утешитеља.
34. Отпавши од свог небеског чина због гордости, ђаво непрестано покушава да наведе на пад и све оне који од свег срца желе да приступе Господу, и то истим путем којим је и сам пао, тј. гордошћу и љубављу према сујетној слави. Тиме нас нападају демони, и тиме и другим сличним мисле да нас одвоје од Бога. Осим тога, знајући да онај ко воли свог брата, воли и Бога, они у наша срца полажу мржњу према ближњему и то у тој мери да не можемо ни да погледамо на брата свога, нити да проговоримо са њим. Дешавало се да су многи предузимали заиста велики труд у врлини, али су услед неразумности опет погубили себе. То се може десити и међу вама уколико, на пример, охладневши за дела, будете мислили да поседујете врлине. Јер, ето, већ сте упали у ту ђаволску болест (надменост), мислећи да сте блиски Богу и да боравите у светлости, иако се, у самој ствари, налазите у тами. Шта је побудило Господа нашег Исуса Христа да сложи Своје хаљине, да опаше Своја бедра убрусом, наспе воду у умиваоник (Јн.13,4) и опере ноге онима који су нижи од Њега, ако не [намера] да нас научи смирењу? Да, Он га нам је на примеру тада показао. И заиста, сви који хоће да буду примљени у првобитни чин, успеће једино преко смирења, с обзиром да је у почетку покрет гордости био разлог свргнућа са неба. И тако, човек неће наследити Царство Божије уколико се у њему не нађе крајње смирење, смирење свим срцем, свим умом, свим духом, свом душом и телом.
35. Ако желимо да се искрено приближимо своме Саздатељу, треба да се, по духовноме закону, подвизавамо да се душа ослободи од страсти. Јер, због наших рђавих дела, због наслађивања страстима, због многих демонских искушења, наша умна снага је ослабила, док су добре побуде наших душа замрле. Ми већ не можемо да познамо лепоту (и потребе) наше духовне природе због страсти у које често упадамо. Али, нема нама спасења ни од кога до од Господа нашег Исуса Христа, по речима апостоловим:
Јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживети (1.Кор.15,22). Наш Господ Исус Христос јесте живот свих словесних створења, сазданих по Његовом образу.
36. Ми смо добили имена светих и обукли се у њихово одело, којим се хвалимо пред неверним, али немамо усрдности да их подражавамо у делима. Бојим се да се и на нас не примени оно што је рекао апостол: Који имају изглед побожности, а силе њене су се одрекли (2.Тим.З,5). Нека вам Господ да да схватите шта је живот који сте прихватили како бисте, делајући у његовом духу, постали достојни невидљивог наслеђа. Ми смо дужни да сагласно својим силама чинимо дела која одговарају вољи Господњој! То је, наиме, својствено нашој природи, и осим тога више ништа не треба захтевати од наше врлине. Онај ко служи Богу и тражи га из свег срца свог, дејствује сагласно са својом природом, а ко чини грех, достојан је прекора и казне, зато што [чини] оно што је страно његовој природи.
37. Од времена кад је Господ благодаћу Својом пробудио мој ум од смртног сна, стекао сам прекомерени плач и неутешно уздисање. Помишљао сам у себи шта бисмо узвратили Господу за све што је урадио за нас! Анђелима Својим наредио је да нам служе, пророцима да предсказују, апостолима да објављују Јеванђеље. Изнад свега, послао је Сина Свог Јединородног ради нашег спасења. Због тога, побуђујте срца своја на страх Божији, Знајте да је Свети Јован Крститељ и Претеча крштавао водом ради покајања и ради припремања за крштење Господа нашег Исуса Христа, који крсти Духом Светим и огњем, тј. огњем ревности за добра дела. Покажимо усрдну готовост за своје душевно и телесно очишћење, и, примивши крштење Господа нашег Исуса Христа, будимо ревнитељи добрих дела, како бисмо му принели сами себе као пријатну жртву. Дух Утешитељ, примљен на крштењу, даје нам силу да делујемо свето, како би нас опет уздигао до првобитног славног стања, и учинио нас достојним да добијемо вечно наслеђе. Знајте, који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте, примајући благодат Светога Духа, као што вели апостол (Гал.3,27-28). Телесне разлике роба и слободњака, мушкарца и жене одмах престају чим се прими ова благодат. Поставши за њих залог наслеђа вечног Царства небеског, Свети Дух их учи како да се поклањају Оцу у духу и истини (Јн.4,23).
38. Ја сам се молио за вас да се и ви удостојите да примите великог огњеног Духа, којег сам ја добио. Ако ви желите да га добијете и да остане у вама, принесите најпре телесни труд и смирење срца, те узносећи дан и ноћ своје помисли на небо, иштите са искреним срцем дар Духа огњеног – и, даће вам се. На тај начин су га добили Илија Тесвићанин, Јелисеј и остали пророци. Ономе ко себе обрађује на тај начин (тј. указаним подвигом) даће се овај Дух за свагда и занавек. Истрајте у молитвама са упорним искањем из свег срца – и даће вам се, јер тај Дух борави у праведним срцима. Пришавши вам, откриће вам велике тајне, одагнаће од вас страх од људи и зверова, и небеска радост ће бити у вама дан и ноћ. У овом телу ћете бити као они који се већ налазе у Царству (небеском).
39. Ако човек жели да стекне љубав Божију, дужан је најпре да задобије страх Божији. Од страха се рађа плач, а од плача храброст. Душа у којој све ово сазре, почеће да доноси плодове у свему. Видевши у души те дивне плодове, Бог је привлачи себи као мирис одабраног тамјана и због ње се радује са анђелима у свако доба. Он и њу испуњује радошћу, чувајући је на сваком путу њеном, како би без опасности достигла место свог спокојства. Видећи како је највиши Чувар опкољава, ђаво је више не напада. Шта више, због ове велике силе, не сме ни близу да јој приђе. Стеците ову силу да би вас се бојали демони, па ће вам се олакшати напори које предузимате, и осладити вам се све Божанско. Сладост Божанске љубави је далеко слађа од саћа меда. Многи од монаха и девственица, који су живели у заједници, мишљаху да поседују сладост Божанске љубави, иако је нису окусили. Бог им је није подарио будући да нису уложили никакав труд да би је стекли. Њу ће, пак, по милости Божијој, свакако стећи онај ко се стара да је достигне, јер Бог не гледа ко је ко. Бог удостојава таквом силом човека који из жеље за светлошћу Божијом и Његовом силом презире и увреде и част овога света, мрзи све светско и покој тела, чисти срце своје од свих рђавих помисли, непрестано приносећи Богу пост, даноноћни плач и чисте молитве. Потрудите се да добијете такву силу, па ћете сва своја дела вршити спокојно и лако, и добити смелост у обраћању Богу. Тада ће Он испуњавати све ваше молбе.
40. Бог слуша оне који га љубе и који га траже из свег срца свог и снисходи им у свим њиховим молбама. Молбе, међутим, оних који му приступају са подељеним а не целовитим срцем, са жељом да добију славу и похвалу од људи, Он не слуша, већ се на њих гневи, будући да су им дела спољашња [само да их људи виде]. На њима се испуњава реч Псалма који говори: Бог расипа коти човекоугодника (Пс.52,6). Сила Божија не дејствује у њима зато што нису истрајни у делима којих се прихватају. Они не познају божанствену сладост, њену мирноћу и весеље. Много је у нашем роду оних који нису добили силу која даје сладост души, и из дана у дан је испуњава све већом радошћу и весељем, разбуктавајући у њој божанствену топлоту. Њих вара зли дух зато што своја дела врше да би се показали људима. Ви, пак, плодове трудова својих приносите пред лице Господње, старајући се да се удаљавате од духа сујете. Непрестано се борите да водите борбу против њега како би Господ примио ваше плодове које приносите пред Његово Лице, и како би вам послао силу коју даје изабраним Својим. Немојте престајати да се противите том злом духу. Кад човек приступа добром делу или прекрасном подвигу, тај зли дух одмах прилази, желећи да има удео са њим или да га потпуно одвоји од тих намера. Он не трпи да неко поступа праведно и противи се свима који желе да су верни Господу. Многима он не допушта да приступе врлини, а другима се меша у делатност, поништавајући њихове плодове. Он их учи да упражњавају врлине и чине дела милосрђа са сујетом. О таквим људима мисле да су богати плодовима, иако их уопште немају. Они личе на смокву о којој се, када се гледа издалека, мисли да је пуна слатких плодова, иако се, када се приђе ближе, на њој ништа не може наћи. Зато што на њима не налази ни једног доброг плода, Бог не само да их лишава неупоредиве сладости Свог Божанства, већ их и исушује. Ви се, пак, ступивши на подвиг, старајте око противљења духу сујете. Противите му се и савлађујте га. Приступиће вам сила Божија, указаће вам помоћ и остати са вама. У свако време ће вам пружати ревност и топлину, од које ништа није драгоценије. Онај међу вама који увиди да није обдарен том топлином, нека се потруди да је стекне – и она ће му доћи. Она личи на огањ који се разгорева и поприма своју природну силу, диже увис и пламти када људи дувају у њега, желећи да загреју уље. На исти начин, ако увидите да вам се душа, услед немара и лењости, хлади – пожурите да је пробудите, проливајући сузе над њом. Без сумње је да ће доћи тај огањ и сјединити се са вашим душама, те ће они који га стекну изобиловати добрим делима. Ето и Давид је, приметивши да му је душа отежала и охладнела, рекао: Сетих се древних дана, поучих се из свих дела Твојих, и из творевине руку Твојих се научих. Подигох Теби руке своје, и душа моја ти је као осушена земља (Пс.142,5,6). Видите, Давид је био крајње забринут кад му је срце отежало, све док се опет није разгорео огањ у његовом срцу. Тада је он узвикнуо: Готово је срце моје, Боже, готово је срце моје (Пс.107.2). На основу такве даноноћне бриге и старања, он је поново враћен у свој чин. Исто тако поступајте и ви како бисте били једнодушни у припремању срца, уз помоћ Божанствене светлости и огња.
41. Молите се да вам Бог да благодат да све јасно видите и разумете, да бисте јасно разликовали шта је добро, а шта зло. Код апостола Павла је написано: Јака храна је за савршене (Јев.5, 14). То су они који су дугим и марљивим подвигом своја чула и намере обучили да [разликују] добро и зло, постали синови Царства и изабрани за божанствено усиновљење. Бог им је даровао мудрост и расуђивање у свим делима њиховим, да их не би преварио ни човек ни ђаво. Треба да знате да непријатељ искушава верне под видом добра, и многе вара зато што немају расуђивања и мудрости. Сазнавши о том богатству разума које је одређено за верне и које нема граница, блажени Павле је писао Ефесцима: Да вам Бог Господа нашега Исуса Христа, Отац славе, даде Духа мудрости и откривења да га познате, и просветљење очи срца вашега да бисте знали у чему је нада позива његова, и какво је богатство славе наслеђа његова у светима (Еф. 1,17-18). То је он чинио по Својој безмерној љубави према нама, знајући да они који то буду постигли неће имати никаквог труда и да се неће ничега бојати, те да ће их радост Господња тешити дан и ноћ. Труд ће им тада бити сладак у свако време. Многи од монаха и девственица који живе у општежићима не достижу до те мере. А ви, ако хоћете да достигнете меру у којој се налази врхунац савршенства, одступите од свих који носе таква имена (тј. монаштва и девствености), а немају тог прозрења и расуђивања. Јер, уколико ступите у општење са њима, неће вам дати да напредујете, већ ће угасити и ваш жар, будући да сами немају никаквог жара. Код њих је хладноћа, јер иду за својим жељама. И тако, немојте се саглашавати са њима кад дођу код вас и поведу разговор светским речима, сагласно са својим жељама. Јер, код апостола Павла је написано: Духа не гасите, пророштва не презирите (1.Сол.5,19-20). Знајте да се Дух ничим тако не гаси као сујетним разговорима.
42. У свим словесним створењима, била мушка или женска, налази се орган љубави, којим су у стању обухватити и Божанско и човечанско. Божији (духовни) воле Божанско, а телесни воле телесно. Први чисте своја срца од сваке нечистоте и од дела овог пролазног света. Омрзнувши и свет и своју сопствену душу и носећи крст, они иду за Господом, у свему вршећи Његову вољу. Због тога се у њих усељава Бог, даје им сладост и радост, које душу хране и обнављају. Као што дрвеће не може да расте ако се не залива природном водом, тако ни душа не може да напредује без небеске сладости. Само оне душе које су примиле Духа и које су напојене небесном сладошћу могу да расту.
43. Говорите да сте грешници и оплакујте све што сте учинили у стању немарности. Због тога ће благовољење Господње бити са вама и деловаће у вама. Јер, Он је благ и отпушта грехе свих који му се обраћају, ма ко они били, и то тако да их више ни не помиње. Ипак, Он хоће да се (помиловани) сами сећају опроштаја грехова које су до тада учинили, како се не би десило да, заборавивши, опет у свом понашању допусте нешто због чега ће бити дужни да дају одговор и за она сагрешења која су им већ били опроштена – као што се десило са слугом коме је господар опростио сав дуг који му је био дужан. Јер, кад је, заборавивши на милост, неправедно поступио са другим слугом, господар је од њега тражио читав претходни дуг који му је већ био опроштен. То [се десило] стога што се није сажалио над другим слугом и што му није опростио сто динара, суму која је била ништавна у поређењу са оном која је њему опроштена (Мт.18,23). Погледајмо и на Давида пророка. Чим га је пророк Натан изобличио за грех са Уријином женом и за грех који је са самим Уријом учинио, он се одмах покајао и смирио. Због тога му је пророк Натан рекао: Већ ти је Бог отпустио грехе твоје (2.Цар.12,13). Међутим, Давид их није заборавио, иако је добио опроштај, већ је спомен на њих предао и потомству. То је остављено на спомен свим поколењима, од рода у род. Научићу безаконике путевима Твојим (Пс.50,15), говори он, како би се сви грешници научили из његовог примера и како би се, слично њему, кајали због грехова својих, никада их не заборављајући, чак и кад добију опроштај. Слично је рекао сам Бог преко пророка Исаије: Ја сам Онај који заглађује грехе твоје, и нећу их поменути. Помени их ти (Ис.43,25-26). Он је и преко пророка Јеремије рекао: Обрати ми се доме Израиљев… и нећу утврдити лице своје на вама, јер сам милостив. Нећу се гневити на вас довека. Само види безакоње своје, јер си преступила Господу Богу своме, и развратила си путеве своје (Јер.3,12-13). Према томе, грехе које нам Господ отпушта ми смо дужни да задржавамо и да их се увек сећамо, обнављајући и кајање за њих.
44. Пуно је славе духовно подвижништво, али има много противника. Ко жели у њему бити савршен, не треба да робује ничем рђавом. Онај ко је роб било чему рђавоме, налази се далеко од, граница савршенства.
45. По Своме недостижном смирењу, Господ наш Исус Хрвстос је Своје Божанство покрио човештвом. Тако да су сви на Њега гледали као на човека, иако није био само човек, него Бог који се очовечио, као што је писано: Слово постаде тело и настани се међу нама (Јн.1,14). Међутим, Господ Својим оваплоћењем, које му је било неопходно ради домостроја нашег спасења, није изишао изван Свога Божанства.
46. Многи у глупости својој говоре: „Ми смо такође видели Господа Исуса Христа, као и апостоли“. Међутим, они су се заплели у самообману и превару, и немају очи да виде Господа, као што су га видели апостоли. Апостол Павле је видео Господа као што су га видели апостоли, који су били с Њим и који су поверовали у Њега у време кад је ходио по земљи, опкољен гомилама света, који је на Њега гледао као на човека. Видевши га очима и поверовавши да је Он Бог, крвоточива је са вером додирнула крај Његове хаљине, и одмах оздравила од дуге болести. Он је питао: Које то што ме се дотаче, не због тога што није знао, него да би открио њену веру. Апостол Петар је одговорио: Народ те опколио и гура те, а ти говориш: Ко је то што ме се дотаче.
Међутим, жена је сама казала и признала да се исцелила. Тада јој је Господ рекао: Вера твоја спасла те је; иди у миру (Лк.8,45-48). Видели су Господа и Пилат, и Ана, и Кајафа, али као и сви остали који су гледали на Њега без вере, а не као што су га видели апостоли. Због тога нису имали никакве користи што су га видели. Апостол Павле га је видео очима свога срца и својом jaком вером, као што га је видела крвоточива, која је с вером дотакла Његове хаљине и добила исцељење.
47. Кад у телу престане да царује грех, у души се јавља Бог и чисти је заједно са телом. Ако, пак, царство греха живи у телу, човек не може видети Бога, јер се његова душа налази у телу, и у њој нема места за светлост којом се види Бог. Давид каже: У Твојој светлости ћемо видети светлост (Пс.35,10). Шта представља та светлост у којој човек види светлост? То је она светлост коју Господ наш Исус Христос помиње у Јеванђељу. Њоме човек треба да буде осветљен и да нема никаква тамна уда (Лк.11,36). Господ је такође рекао: Нико не зна сина до Отац, нити Оца ко зна до син и ако коме син хоће казати (Мт.11,27). Син, пак, не открива Оца Свога синовима таме, него онима који бораве у светлости, и који су синови светлости, чије очи срца је просветио познавањем заповести.
48. У Псалму пише: Проћи ћу до дивног насељеног места, чак до дома Божијег (Пс.41,5). То „проћи ћу“ означава дуготрајно пролажење и указује на извршени раст душе. Ту се она већ приближила Богу, док је раније њен пут био још врло удаљен од Њега. Немојмо се чудити што је наш пут врло удаљен – ми се налазимо у духовном детињству. Видимо да је и оном великом пророку Илији било речено: „Устани, једи и пиј и окрепи се, јер је твој пут још дуг“ (З.Цар.19,7), (а он хођаше ка боговиђењу). O тој дужини је и Давид рекао: Ко ће ми дати голубија крила да полетим и починем (Пс.54,7). Због тога овај пут треба проходити са пажњом и ревношћу, а не са немарношћу, раслабљеношћу и лењошћу. Учитељ васељене, Павле нам саветује: Тако трчите да… добијете, и додаје: Изнуравам тело своје и савлађујем га (1.Кор.9,27). Трчимо, дакле, док имамо времена у овом телу, како бисмо достигли савршенство које је достигао сам апостол Павле, који говори: Добар рат ратовах, трку заврших, веру одржах. Сад ме чека венац правде (2.Тим.4,7;8).
49. Као што тело, док у њему борави душа, пролази кроз три узраста, наиме: младост, зрелост и старост, тако и душа, скривена у телу, пролази кроз три узраста, наиме: почетак вере, напредак у вери и савршенство. У првом, почињући да верује, душа се рађа у Христу, као што се говори у Јеванђељу. Свети Јован апостол нам је навео обележја тог новог рођења, као уосталом и средњег стања и савршенства, говорећи: Пишем вам. дечице… пишем вам младићи… пишем вам, оци (1Јн.2,12-14). Он не писаше телесним пријатељима, него верујућим, изображавајући три стања која проходе они који стреме ка духовној области, тј. да достигну савршенство и удостоје се пуноте благодати.
50. Онај ко заволи духовни живот треба да подражава Јосифову чистоту и уздржање. Дужан је да почне да се доводи у ред сагледавањем и да се наоружа против свих рђавих похота, које су снажне услед подршке непријатеља, о коме Јов говори: Снага је његова у бедрима његовим, и сила је његова у мишићима стомака (Јов 40,11). Због тога је свако ко се подвизава и наоружава против ових телесних похота, које се обично разгоревају од претеране хране и пића, дужан да опаше бедра своја строгим уздржањем, како би истрајао у чистоти. Написано је да је анђео, који се борио са Јаковом, снажно стегнуо жилу његовог стегна, услед чега је увенуло и ослабило његово тело, а он назван Израиљ, тј. онај који види Бога (Пост.32,25; 32). На исти начин и ми треба да учинимо да увене наше тело, како бисмо умртвили и угасили похоту. Јер, увенуће тела нам даје могућност да дођемо до савршенства у врлини чистоте. Душа постаје снажна када је тело измождено. И тако, стањимо тела своја како бисмо имали снаге да се држимо у поретку. Јер, уколико савладамо тело и предамо га у ропство души, телесне помисли ће бити умртвљене. Љубав према телесним помислима јесте непријатељство према Богу. Њихово умртвљење се остварује преко умртвљења тела. Тада ће се душа просветити и постати храм Божији. Истински духовни подвижник је онај који се стара да је чист у свим удовима својим. Он, је онај који је обучио своја чула и који им не дозвољава да владају њиме. Он их држи на узди и великом чистотом их подводи под иго Господње. Он својим очима не дозвољава да виде шта лоше, или да са жељом гледају на жену; својим ушима не дозвољава да слуша осуђивање, или ђаволске савете и помисли које подмећу ђаволи; на своја уста полаже печат а језику не даје да говори празне речи; руке своје пружа на вршење прекрасних дела милосрђа и помоћи; његове ноге су брзе на испуњење речи Господњих: И ако те ко потера једну миљу, иди с њим две (Мт.5,41); стомак свој и груди држи тако да не падне на земљу и да не почне да пуже слично змији, која гамиже на свом стомаку и грудима. Такав је, братијо, изглед живота подвижника.
51. Свако ко жели да буде истински духован подвижник треба да се постара да се удаљи од бучне гомиле и да јој се не приближава, како би и телом и умом и срцем био изван смућења и људског вртлога. Јер, где су људи, тамо је и смућење. Господ наш нам је показао пример удаљавања од људи и усамљивања тиме што је сам засебно одлазио на гору ради молитве. У пустињи је Он такође, победио и ђавола, који се усудио да са Њим ступи у борбу. Свакако, Он је могао да га победи и усред мноштва, али је то учинио [у пустињи] да би нас научио да је у усамљености и безмолвију лакше победити непријатеља и постићи савршенство. Ни Своју славу Господ није показао Својим ученицима међу људима, него тек пошто их је извео на гору. И Јован Претеча је био у пустињи све до дана свог јављања Израиљу. У свету нас непријатељ лакше притешњава својим оруђима, и спољашњим и унутрашњим. Ту он преко неких људи, које је привукао и који су му послушни, као преко помоћника и сарадника, води борбу против верних: нека бестидна жена може код њега бити веома снажно оружје, које широко распростире своје варљиве замке. Када је видео четири животиње које су показивале славу Божију, Језекиљ није био у граду или селу, већ напоље – на пољу, јер му је Бог рекао: Изађи на поље и видећеш славу моју (Јез.3,22). И уопште, виђења и откривења такве врсте била су светима показивана једино на горама и у пустињама. Знајући како је Богу угодна усамљеност, пророк Јеремија је такође рекао: Благо човеку који од младости узме јарам свој, седне усамљен и заћути (Плач Јер.3,27-28). Знајући, опет, добро колико штете може људска врева да нанесе онима који хоће да угоде Богу, он се није суздржао, већ је рекао: Ко ће ми дати последње станиште у пустињи, да оставим људе своје и да одем од њих? (Јер.9,2). И пророк Илија се удостојио да храну добија од анђела у пустињи, а не усред народне гомиле, не у граду или селу. Све ово и слично што је било са светима, написано је ради тога да бисмо се убедили.да подражавамо оне који су волели усамљеност, зато што она и нас може привести Богу. Због тога се старајте да се утврдите у њој као што треба, да би вас привела виђењу Бога, што и јесте духовно сагледавање.
52. Хоћу да вам кажем на шта личи душа у коју се уселио огањ Божански. Слична је двокрилој птици која се уздиже по небесном ваздуху. Од свих створова само птице имају крила као нешто нарочито. А крила душе која се повинује Богу састоје се од чежње огња Божијег, којим се она уздиже горе к небу. Уколико се лиши ових крила, она нема силе којом би се уздигла у висину, јер нема удела у огњу који уздиже у висину, и постаје слична птици која, лишена својих крила, више не може да лети. Осим тога, душа човечија личи на птицу још и у том смислу што је топлота средство рађања птица. Јер, уколико птице не загревају јаја, неће се излећи живи пилићи, будући да се они другачије не могу да се пробуде у живот осим топлотом. Тако и Бог обухвата и загрева душе које су му послушне, побуђујући их на духовни живот. Видећи тако да је душа, која се прилепљује уз Бога и која му је послушна, слична птици којој је топлота извор постојања, никако немојте себи дозволити да се лишите овога огња. Знајте да су вам због тог огња који вам се од Бога дарује, од ђавола припремљене многе борбе са циљем да га се лишите. Јер, он добро зна да вас не може победити све док је у вама тај огањ.
53. Противите се ђаволу и старајте се да распознате његове замке. Он своју горчину обично скрива под видом сласти, како не би био откривен. Он припрема разне привидности, лепе на изглед, али сасвим другачије [по дејству], да би заварао срца ваша лукавим опонашањем истине, која је иначе привлачна. Ка томе је усмерена сва његова вештина, тј. да се свима силама одупре свакој души која добро служи Богу. Демон души нуди многе страсти, како би њима угасио божанствени огањ у којем је сва сила. Велики успех постиже он помоћу телесног покоја и онога што је са њим повезано. Најзад, ако види да се [верни] од свега тога чувају, да ништа не примају од њега, нити дају каквог знака да ће га икад послушати, он са стидом одступа. Тада се у њих усељава Дух Божији, дајући им спокојство или мир у свим делима њиховим. И само ношење јарма Божијег постаје им слатко, по речима Јеванђеља: Наћи ћете покој душама својим (Мт.11,29). [Они имају покој] иако су узели и носе иго Његово. Тада постају неуморни како у вршењу врлина, тако и у вршењу послушања и ноћних бдења; више се не гневе због људских увреда и не боје се ни човека, ни звера, ни [каквог] духа, зато што радост Господња пребива у њима дан и ноћ, оживљавајући њихов разум и хранећи их. Том радошћу душа расте и постаје погодна за све или савршена. У тој радости се и узноси на небо.
54. Видимо да дете расте примајући у почетку само мајчино млеко, а затим другу какву [мекану] храну, и најзад сваку храну коју обично употребљавају људи. Тако оно постаје снажно, храбро, и његово срце смело излази у сусрет непријатељима који хоће да га нападну. Међутим, ако га у детињству снађе каква болест, његова исхрана и јачање нису довољно успешни, због чега постаје слабо и сваки га непријатељ савлађује и побеђује. Да би оздравило и добило моћ да одоли непријатељу, треба да нађе помоћ и бригу искусног лекара. Тако и душа човечија, у којој нема радости Божије, осећа слабост и прима многе ране. [Стога она треба] да се постара да нађе Божијег слугу, који има искуства у духовном лечењу, и да му приђе са преданошћу. Он ће је прво исцелити од страсти, а затим васкрснути и научити како ће, уз помоћ Божију, задобити радост која је њена права храна. Тада ће се она успротивити својим непријатељима, злим духовима, и победити их, а њихове савете згазити, и узрадовати се савршенијом радошћу.
55. Чувајте се од савета злог ђавола који прилази као правдољубив, како би вас преварио и обмануо. Макар вам пришао и у облику светлог анђела, не верујте му и не слушајте га. Он верне обично очарава привлачном спољашношћу [наводне] истине. Несавршени не познају та његова лукавства ни оно што им упорно подмеће. Савршени их, пак, знају, као што вели апостол: А јака храна је за савршене, чија су чула навиком извежбана за разликовање и добра и зла (Јев.5,14). Њих непријатељ не може преварити. Међутим, верне који су непажљиви, он лако хвата и обмањује својим наводно слатким мамцем, слично рибару који рибу лови помоћу оштре удице покривене мамцем. Риба не зна да је удица покривена мамцем, него допливава, гута мамац и пада у плен. Кад би риба знала да ће тим мамцем бити уловљена, без сваке сумње му се не би приближила, већ би бежала од њега. На исти начин и несавршене вернике, као што смо рекли, непријатељ лови, и то из потпуно истих разлога, као што говори Соломон: Неки се пут човеку чини прав, иако његов крај гледа у адово дно (Прич.16, 25). И код пророка Амоса пише: Шта видиш Амосе?0н је одговорио: Сасуд (замку) за ловљење птица (Амос 8,2). Из страха да не буде ухваћена на земљи, птица лети ваздухом и прави себи гнездо ради одмора и сна на највишим местима. Ту она спава безбрижно, знајући да је нико не може достићи и ухватити. Међутим, познато је како се ловац много довија да је превари: долази до тог места, разастире мреже, и баца зрневље на видна места. Том храном он мами птицу са висине, те она слеће и постаје плен. На сличан начин делује и ђаво, ловећи неискусне Хришћане својим подвалама, и збацујући их са њихове висине. Тако је он урадио кад се сакрио у змију и казао Еви: Нећете ви умријети… У онај дан кад окусите отвориће вам се очи, па ћете постати као богови (Пост.3,4-5). Чувши те речи, Ева му се предала срцем, мислећи да је то истина. О томе није размислила као што је требало. Она је окусила [плод] и дала и Адаму да проба и њих је задесила велика несрећа: обоје су пали са своје висине. Тако ђаво поступа са несавршеним Хришћанима који се, не разликујући добро од зла, управљају по својим склоностима, задовољавајући се својим расуђивањем и мишљењем. Мислећи да су достигли савршенство, и да су стекли благослов отаца својих, они не [сматрају да је потребно да] питају своје савршене оце који умеју да разликују добро од зла, већ иду за жељама свога срца. Такви су слични птицама које су саградиле гнездо на висини, па затим слетеле на земљу, пале у замку и постале плен. Слично се дешава и њима, јер у својој самоуверености дејствују увек по наклоности свог срца и испуњавајући своје жеље, не слушајући своје оце и не саветујући се са њима. Ђаво им стога намешта разна виђења и привиде, пунећи њихово срце гордошћу. Понекад им ноћу даје снове који се дању испуњавају, како би их погрузио у већу прелест. И још више: понекад им ноћу показује светлост тако да место на коме се налазе постаје обасјано. И много другог сличног чини, чак и наводна чуда. Све он то чини да би они били спокојни у вези са њим, мислећи да је анђео и да га приме. Чим га приме на тај начин, он их сурвава са висине помоћу духа гордости који је њима овладао. Он се стара да их држи у убеђењу да су духовно постали велики и славнији од других, и да немају више потребе да се обраћају својим оцима и да их слушају. Они су, међутим, по Писму, слични сјајном грожђу које је незрело и опоро. Поуке отаца њима су тешке, зато што су уверени да већ сами све знају.
56. Знајте насигурно да нећете моћи ни да напредујете, ни да узрастете, ни да постанете савршени, нити да јасно разликујете добро од зла, уколико се не будете повињавали својим оцима. Оци наши су и сами тако поступали: повињавали су се оцима својим и слушали њихове поуке. Због тога су напредовали, узрасли и постали учитељи, као што је написано у Премудрости сина Сирахова: Не одвајај се од повести стараца, јер су они научили од отаца својих. Од њих ћеш се научити разуму и у потребно време дати одговор (Сир.8,11-12). И тако, ви сте дужни да подражавате оне који су били послушни својим оцима, и у свему их слушали. Њих су оци, уз помоћ Божију, научили свему чему су се сами научили од својих отаца. То су и предали својим послушним синовима. Тако је Исаак слушао Авраама, Јаков Исаака, Јосиф Јакова, Јелисеј Исаију, Павле Ананију, Тимотеј Павла. Сви они и њима слични слушали су своје оце и испуњавали њихову вољу, следујући њихове савете. Стога су познали истину, научили се правди и најзад се удостојили Духа Светог, поставши проповедници истине у свему, као што је написано код пророка Језекиља: Поставих те за стражара дома Израиљева, да чујеш реч из уста мојих и да им запретиш од мене (Јез.3,17). Према томе, ако желите да напредујете и да потпуно узрастете, да постанете безметежни у срцу свом и да ни у чему нисте исмејани од врага, повинујте се оцима својим и у свему их слушајте. [На тај начин] никада нећете пасти.
57. Ја Хоћу да вам укажем на једно дело које једино може да утврди човека у добру и да га одржи у таквом [стању] од почетка до краја: Љубите Бога свом душом својом, свим срцем својим, и свим умом својим, и Њему јединоме служите. Тада ће вам Бог дати велику силу и радост, и сва дела Божија биће вам слатка као мед. Сви телесни напори, умна занимања и бдења, и уопште, цео јарам Божији, биће вам лак и сладак. Из љубави, уосталом, понекад Господ попушта и изненађења на људе да се не би величали, него да би истрајали у подвигу. Тада уместо храбрости они осећају тешкоће и слабост, уместо радости – тугу, уместо спокојства и тишине – узбуђење, уместо сладости – горчину. То и много друго слично бива онима који љубе Господа. Али, борећи се са тиме и побеђујући, они све више јачају. Када, најзад, у свему победе, Дух Божији почиње у свему да их прати. Тада немају више ничега рђавог да се плаше.
58. Дух Свети непрестано веје најпријатнијим и најслађим благоухањем, које не може да се изрази људским језиком. И ко познаје ову пријатност Духа и Његову сладост, осим оних који су се удостојили да се Он усели у њих? Дух Свети улази у душе покајника, и то после много уложеног труда. Много сличног видимо и у овом свету: драго камење се не налази без великих напора. Свети су тражили овог Духа и налазили га. Он је онај многоцени бисер о коме се говори у Јеванђељу (Мт.13,45-46), у причи о трговцу који је, тражећи добре бисере, наишао на један многоцени бисер, продао све и купио га. О Њему се говори и у причи о благу у скривеном пољу, које је нашао један човек, поново га сакрио, те отишао и продао све своје да би купио то поље (Мт.13, 44). Искушења ни на кога тако не нападају као на оне који су стекли Духа Светог. И сам Господ наш је, пошто је при крштењу на Њега сишао Дух Свети у облику голуба, био одведен Духом у пустињу да га ђаво куша. Он га је искушао свим својим искушењима, али ни у чему није могао успети против Њега, као што пише у Јеванђељу од Луке: И када заврши ђаво све кушање, отиде од њега за неко вријеме (Лк.4,13). И Господ Исус се вратио у Галилеју у сили Духа. Тако и све који се, по пријему Духа, боре и побеђују, Дух Свети укрепљује и даје им силу да победе свако искушење.
59. Серафим кога је видео пророк Језкиљ (Јез.1,2; 9) јесте изображење верних душа, које се подвизавају да достигну савршенство. Он је имао шест крила пуних очију, затим четири лица која гледају на четири стране: једно, које личи на лице човека, друго – на лице телета, треће – на лице лава, и четврто – на лице орла. Прво лице серафимово, лице човека, означава верне који живе у свету и испуњавају заповести које важе за њих. Ако неко од њих оде у монаштво, поприма изглед телета стога што почиње да носи теже напоре у испуњавању монашких правила и вршењу телесних подвига. Ко излази у усамљеност, усавршивши се у поретку општежића, и ступа у борбу са невидљивим демонима, постаје сличан лаву, цару дивљих звери. А када победи невидљиве непријатеље и завлада над страстима, потчинивши их себи, биће уздигнут на горе Духом Светим и видеће божанствена виђења. Тиме ће постати сличан орлу: његов ум ће тада видети све што са њим може да се деси са шест страна, постајући сличан оним шесторим крилима – пуних очију. Тако ће он постати у потпуности духовни серафим и наследити вечно блаженство.
60. Чистота, непрестани и непромењиви мир, потпуно милосрђе и остале прекрасне врлине, које се венчавају благословом, сачињавају заповести Божије. Старајте се да испуните све наредбе Духа, којима ће оживети душе ваше, и којима примате Господа у себе. Оне су сигуран пут. Без чистоте тела и срца нико не може бити савршен пред Богом. Зато је и речено у светом Јеванђељу : Благжени чисти срцем, јер ће Бога видети (Мт.5,8). Савршенство се рађа од чистоте срца. У срцу се налази и природно добро и неприродно зло. Од зла се рађају душевне страсти: осуђивања, мржња, самоувереност и томе слично. Од (природног) добра (срца) рађа се познање Бога (страх Божији) и светост или чистота душе од свих страсти (савест). Човеку који се реши да се исправи и почне да избегава свако зло, наоружавши се подвигом п.лача, скрушеношћу, уздасима, постом, бдењем, сиромаштвом и многим молитвама, помоћи ће Господ Својом благодаћу и избавити га од свих душевних страсти. Многи монаси, ни после дуго времена проведеног у девствености и чедности нису стекли науку о чистоти због тога што су се, презревши савете својих отаца, поводили за жељама свога срца. Из тог разлога њих су савладали зли духови – душегупци, погађајући их скривеним стрелама дан и ноћ, и не дајући им мира ни на каквом месту. Њихова срца су заузета час гордошћу, час таштином, час нечистом завишћу, час осуђивањем, час гневом и јарошћу, час свадљивошћу и многим другим страстима. Њихов удео ће бити са пет лудих девојака, зашто су неразумно проводили све своје време. Они не обуздавају језик, не чувају чистим очи своје, ни тело од похоте, ни срце од прљавштине и сличних мана достојних плача. Због тога се они нечисти задовољавају само једном ланеном хаљином, која је само слика девствености. Због тога се и лишавају небеског јелеја, неопходног за паљење светилника. Женик им у своје време неће отворити врата Своје брачне одаје. Он ће им, као што је речено у причиичи о лудим девојкама, рећи: Заиста вам кажем, не познајем вас (Мт.25,12). Ово вам пишем из жеље да се спасете, и да постанете слободни и верни – чиста невеста Христова, јер је Он Женик свих душа, како вели апостол Павле: Јер вас обручих мужу јединоме, да дјевојку чисту приведем Христу (2.Кор.11,2).
61. Злато се много пута чисти огњем како би постало што чистије. На исти начин и Господ, по благости Својој, чисти човека многим искушењима, испитује га и чини искусним у борби срца како се више не би враћао на мисли и сећања о неправдама и понижењима којима су га људи подвргавали, већ се смиравао пред Богом и на Њега полагао сву своју наду, будући свагда готов на свако добро дело пред Богом, као што је рекао пророк Давид: Готово је срце моје, Боже, готово је срце моје. Запеваћу и певаћу у слави мојој (Пс.107,2). Имајте на уму да ћете бити испитивани извесном братијом, посредством увреда и неправди, или будући подвргавани вређању од стране својих сатрудника. Стога, кад вам се деси нешто слично, стојте чврсто, не бојте се и немојте падати у униније, већ узносите благодарност Господу за све, зато што без Њега ништа слично не бива. Он то попушта зато што је неопходно да слуге Божије окусе борбу. Јер, ко не буде испитан искушењима, трудом, скорбима и невољама од благости Божије, све док се не навикне да истрајава у добру у свим случајевима – од Њега се неће удостојити части.
62. Стрпљиво подносите беде и невоље на које год наиђете, и благодарите за њих Господу са великим смирењем, да бисте окусили радост свога труда – слично блаженој Сузани која је показала јуначки отпор, одолела похоти двојице безаконих стараца, претрпела многе беде и муке од њихових клевета: њу је, најзад, сам Бог узвисио на крају њеног подвига, и поразио све њене непријатеље; слично Текли која је имала у себи још више јуначког духа, и није се плашила ни рана које су јој нанели њени родитељи, ни огња, ни кидања тела, ни зверова: њој је најзад Бог даровао радост у срцу и награду за труд, јер је вером угасила пламтећи огањ, затворила уста крвожедних лавова, и посрамила све непријатеље; слично Јосифу, смиреном и пред Богом и пред људима, кога су браћа гонила из зависти што им је био претпостављен по жељи њиховог оца: кад су хтели да пролију његову крв, Божија помоћ га је сачувала, кад су подлегли мржњи и продали га као роба, жена господара код кога је служио га је много мучила, да би због њених клевета допао и тамнице. Али, Бог га није оставио. Јер, он је био уздржљив, кротак, чист, непорочан душом и телом. По Божијем благоволењу он није пао под притиском свих тих незгода, већ их је стрпљиво сносио, полажући сву наду на Господа. И Бог га је најзад узвисио, поставивши га главом Египта и свих његових области. Он је и браћу своју, који су га мрзели, покорио под ноге своје. Сва ова поменута лица и њима слична нису никада у почетку свога подвига и борбе одбијали част од Бога, него после, пошто их је опробао, очистио помоћу беде и патње, и научио како треба бити истрајан за време борбе. Тек пошто је видео да јуначки подносе беду и патње полажући наду на Њега, Господ им указује част Својом Божанском помоћу, а њихове мрзитеље посрамљује и њима их покорава.
63. Истрајте у трпљењу и не дајте да ослабе ваша срца кад наиђе каква беда. За све благодарите да бисте добили награду од Господа. Нека међу свима вама влада мир, истина, љубав према Богу, узајамна благонаклоност. Нека су далеко од вас раздор, клевета, спорови, зла завист, непослушност, гордост, увреде, подсмевање, таштина, мржња, недружељубље. У обитељ у којој се појаве такви покрети, усељава се гнев Божији. Знајте да је наш живот на овом свету веома кратак. Штедите га и не трошите га у нераду. Пазите да вас смртни час не затекне у време кад се гневите један на другога, да се не бисте убројали у човекоубице, по Писму: Сваки који мрзи на брата свога јесте човекоубица; а знате да ниједан човекоубица нема вечни живот који остаје у њему (1.Јн. 3,15). Штедите једни друге да поштеди и вас Бог. Опраштајте, и опростиће вам се (Лк.6,37). Ко претрпи клевете, нека се радује, и нека све своје преда Господу, који је праведни Судија и Наградодавац… А ко оклевета ближњега, нека се пожури да се смири пред Господом, и нека тражи опроштај од свога ближњега, да би га Господ поштедео. Чувајте се да вас залазак сунца не затекне у гневу, као што нас учи Писмо (Еф.4,26). Зле помисли које вас муче са кореном вадите из срца, да бисте истребили сваки заметак недружељубља. Њихов корен је мржња и завист. Те две страсти поседују највеће зло, мрско и Богу и људима. Због тога верујућем или слузи Божијем не приличи да их има. Нека се нико од вас не хвали по својој глупости, говорећи: „Ја сам надвладао тог брата и нема му милости“. Онај који тако замишља и говори нека зна да је предао своју душу у руке смрти. Његово наслеђе биће место плача и шкргута зуба, неуспављивог црва и неугасивог огња.
64. Пробудимо се из сна док се још налазимо у овом телу. У здахнимо због себе самих, и оплакујмо себе из свег срца дан и ноћ, да бисмо се избавили од оног страшног мучења, стењања, плача и туге којима неће бити краја. Уклонимо се од широких врата и пространог пута који води у погибао, мада многи њиме иду. Уђимо на уска врата и пођимо тесним путем који води у живот, иако њиме иду само малобројни. Они који иду овим путем прави су посленици и добиће своју награду за свој труд са радош;ћу наследивши Царство. Онога ко још није сасвим спреман за [Царство], молим да се не предаје нераду све док још има времена, како се у време невоље не би нашао без јелеја. Јер, тада га неће моћи купити, као уосталом ни пет лудих девојака. Оне су тада са плачем узвикнуле: Господару, Господару! Отвори нам. А он одговарајући рече им: Заиста вам кажем, не познајем вас (Мт.25,11-12). То им се десило једино због лењости. И потом, премда се пробудише и растрчаше, не нађоше никакве користи јер је господар дома већ био устао и закључао врата, као што је написано. Навешћу вам и други сличан пример. Ушавши у ковчег са својим синовима и њиховим женама, и са свим осталим што је било са њим, Ноје је закључао врата због воде потопа која је послана на оне који чине зло, и више их није отварао да синовима не би допустио да виде ужасан призор кажњавања нечастивих. Исто тако ни зли, по закључавању врата, више нису могли да уђу и да буду са праведнима, већ су сви погинули од воде због своје лењости и непокорности. Јер, Ноје их је током триста година, све док је градио ковчег, призивао на бољи живот, а они не мараху нити га слушаху. Због тога су и погинули.
65. Држите братство на једном месту и уређујте га у миру, једномислију, смирењу, страху Божијем и молитвама. Тада ће се савршено међу вама пројавити благо дома Божијег, и ви ћете га имати са радошћу и весељем. Осим тога, красите се вером, надом, љубављу, смирењем, страхом, расуђивањем, побожношћу, миром, љубављу према братији. Јер, ко све ово има, обучен је у брачну одећу и ходи у заповестима Духа. Истрајте у сваком смирењу и трпљењу, да би се од вас удаљиле страсти.
66. Ко буде ходио по вољи Божијој, која је слађа од меда и пуна сваке радости, биће крепљен и помаган. Она ће његову душу упутити на дивна дела и пред њим припремити пут који је Господу угодан. Тада му се неће моћи успротивити ни један непријатељ, зато што ходи по вољи Божијој. Ко се, међутим, управља по својој вољи, ни у чему неће имати Божију помоћ, већ ће бити остављен демонима који ће се настанити у његово срце, ни дан ни ноћ му не дајући мира. Они ће га учинити слабим и немоћним у свим делима, како спољњим, тако и унутарњим, и много другог погубног и штетног ће навести на њега. Ђаво понекад у њих уноси радост и весеље. Међутим, у томе нема [праве] радости, већ само туге и жалости. У ономе што личи на радост нема истине, већ се ради о привиду, будући да није од Бога. Воља која дејствује у човеку јесте тројака: прва је од ђавола, друга од човека, трећа од Бога. Прве две Богу нису угодне, већ само она која долази од Њега. Испитајте сами себе, одбаците све што је туђинско, и само вољу Божију заволите. Јер, није мала ствар за човека да стално и у свему упознаје вољу Божију. Уверавам вас да онај ко не остави вољу срца свога, не одрекне се потпуно од самога себе, не одбаци од себе све своје имање и богатство, и не покори се Господу кроз послушање својим духовним оцима – неће моћи да спозна вољу Божију, нити да је испуни, већ ће бити лишен и последњег благослова,
67. Господ нам није рекао да ћемо овде бити награђени, него да ће овде бити искушења, тескобе, муке и патње, а тамо награда. Овај живот је пун подвига и искушења.
68. Ако будете трпељиви, послушни и покорни својим оцима Господ ће вас наградити прекрасним уздарјем. То је труд који се помиње пред лицем Господа. Ко се повинује својим оцима, повинује се и Господу. А ко се повинује Господу, и својим оцима се повинује.
69. Пре свега, треба да верујемо у Господа нашег Исуса Христа да му се поклањамо и да смо му послушни, творећи Његову вољу у свако време и у сваком тренутку.
70. Ходимо у страху Господњем, као што нам је и наложено: Градите спасење своје са страхом и трепетом (Фил.2,12). Страх Господњи из душе искорењује сва лукавства и грехе. Ко се не боји Бога, лако пада у многа зла. Страх Господњи чува и ограђује човека, све док са себе не збаци ово тело, као што је писано: Страха ради Твога примисмо у утробу, поболесмо и родисмо дух спасења (Ис.26,18).
71. Ко је незлобив, савршен је и богоподобан. Он је испуњен радошћу и у њему борави Дух Божији. Као што огањ сагорева велике шуме уколико се занемари, тако и злоба која се пусти у срце, погубљује душу, оскрнављује тело, и приноси много неисправних помисли: побуђује на непријатељство, раздор, метеж, завист, мржњу и сличне зле страсти, које оптерећују тело и доносе му болест. Пожурите да стекнете незлобивост и простосрдачност светих , да би вас Господ наш Исус Христос примио код себе, и да би сваки од вас са радошћу могао рећи: Примио си ме због незлобивости и поставио ме пред лицем Твојим занавек (Пс.40,13).
72. Бог преко пророка говори: На кога ћу погледати ако не на кротког и ћутљивог и на онога који се боји речи мојих (Ис.66,2). А, у Јеванђељу Господ наш говори: Научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим (Мт.11,29). Према томе, стекните смирење и немојте ходити са гордошћу срца, својственом ђаволима. Онај који ходи са гордошћу срца, судеоник је ђавола. Високоуман човек је свима мрзак зато што су му дела разметљива. Због тога он упада у многе грехе. Сви греси су мрски пред Богом, али је од свих најмрскија гордост срца. Ко уразумљује или саветује гордога, личи на онога који сипа воду у пробушени сасуд или који прича птици у лету. Људе горде срцем Бог ненавиди, а смирена и скрушена срца неће понизити. Сама љубав Божија, која нам је сишла одозго, смирила се до крајњег степена. Заволимо смирење да бисмо могли узвикивати: Види смирење моје и труд мој и остави све грехе моје (Пс.24,18).
73. Не идите за похотом очију својих, нити се раслабљујте срцем Јер, зла похота развраћа срце и помрачује ум. Идите даље од ње да се на вас не би прогневио Дух Божији који живи у вама. Подвизавајмо се за чистоту до смрти и на сваки начин се чувајмо од скверне похоте: нарочито се чувајмо гледања женске лепоте. Немојмо бити робови нечистих страсти и срамне похоте, које Бог ненавиди. Име Бога напишите пред очима срдаца својих како би у вама непрестано одјекивало: Ви сте храм Бога живога (2.Кор.2, 16) и место обиталишта Духа Светог. Ко је обузет нечистом похотом, пред Богом је сличан стоци лишеној разума, по речи псалмопојца, Светог Давида пророка (Пс.48,13). Стога, замрзимо непристојно око и тражимо чистоту, јер је она слава анђела Божијих. Уколико, пак, по наговору ђавола и паднемо, устанимо покајањем и приступимо Ономе који је дошао да тражи овцу која је изгубљена у греху (Лк.15,4).
74. Ко не може да чува своја уста и језик, нека се барем побрине да није многоречит (Јов.11,3). Чувај се човече, успостави власт над језиком својим и не множи речи, да не би умножио грехе. Положи прст на уста своја и узду на језик свој, зато што многоречити човек у себи не оставља места Духу Светоме. Ако те искушеник у разговору запита за нешто спасоносно за душу, одговори му; а ако пита о нечему од чега нема користи, буди као глув који не чује и као нем који не говори.
75. Натерајмо се да поставимо јаку стражу око својих уста, како ни о коме не бисмо говорили ништа рђаво. Јер, ружна реч је гора од отрова. Све се ране залече, а рана од језика је неизлечива, Језик неопрезног оговарача покреће ђаво. Он је отровнији од змијског језика, зато што буди свађу и огорчена непријатељства међу братијом, сеје пометњу и злобу међу мирнима и растура великобројне заједнице. Чувајте се, дакле, осуђивања других и придржавајте се ћутања. Ко воли ћутање, борави близу Бога и Његових анђела, и његово је место на висини. Господ је рекао да ће чувати твоје путеве уколико будеш чувао своја уста (Прич.13,3).
76. Свето Писмо нас учи да има две врсте стида: од једног се рађа грех, а од другога произилази слава и благодат (Сирах 4,23-25). Стид од чињења греха јесте прави и спасоносни стид; а стид из кога се рађа грех омета испуњавање заповести Божијих. Немој се стидети да чиниш оно што је сагласно са вољом Божијом, и немој крити дело истине. Не бој се објављивати учење Господње, или речи мудрости, и немој се стидети да откриваш грехе своје духовноме оцу.
77. Побуђен сажаљењем према нашим душама, Господ наш у Јеванђељу вели: Тешко вама кад стану сви добро говорити о вама, а славу која је од јединога Бога не тражите (Лк.6,26, Јн.5,44). И тако, подвизавајмо се до саме смрти противећи се таштини и одсецајући њене љуте изданке, како не бисмо били доведени до погибли. Бежи од таштине, јер су многи пали због ње. Она човека побуђује на велики труд: пост, молитве, учестана ноћна бдења, давање милостиње пред људима, и много слично томе. Међутим, човек од свега тога не постиже ништа осим срамоте и прекора. Не старајмо се да покажемо на себи било шта значајно, да не бисмо због тога погинули, или се заплели у мреже таштине. Јер, демона таштине има необично много. Више се трудимо да стекнемо славу светих и њихово сиромаштво, да бисмо заслужили ону слатку похвалу Божију: Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско (Мт.5,3).
78. Господ наш Исус Христос је у Свом Јеванђељу рекао: Трпљењем својим спасавајтпе душе своје (Лк.21,19), и још: Који претрпи до краја тај ће се спасти (Мт.10,22). Са каквом онда само ревношћу треба да се потрудимо и претрпимо да бисмо достигли оно што нам је припремљено на небесима? Уосталом, немојмо се хвалити све док не доспемо до проливања крви. Јер, ниједан уметник се не хвали својим делом пре него што га заврши. Блаженим треба називати само онога који је победу стекао трпљењем. У своје време он ће бити прослављен горе, као и Лазар.
79. Псалмопојац Давид је рекао: Слатке су грлу моме речи Твоје, слађе од меда устима мојим (Пс.118,103), и још: Одлуке Божије су драже од драгог камења (Пс.18,10). Истински је блажен онај који бди и испуњава заповести Господа нашег Исуса Христа, све док не достигне истинско познање, на основу кога може рећи: Дивим се Твом познању о мени (Пс.138,6). Бој се неверја, да се Онај који нас је саздао не би прогневио. Ко истину проповеда неверноме, прекорева га или поучава, личи на човека који драгоцене перле баца у дубину мора. Насупрот томе, реч Господња улази у душу верујућег као што вода брзо тече по стрмој земљи.
80. Будимо бодри и стално загревајмо благу ревност у дому ума свога, да нас не назову немарним и лењивим. Над ревносним и бодрим страсти никад неће завладати. Уколико он понекад и посрне због замки кушача, ревност и бодрост ће га одмах подигнути. Безбрижни, пак, и немарни, који нема ревности за богоугађање, неће ни примеетити кад падне по ђаволском искушењу, зато што је срце његово жестоко као камен. Он је сличан укроћеној и заузданој мазги, на коју сваки заседа без њеног противљења. Над таквом врстом људи ђаво извршује све своје прохтеве и целокупну своју поквареност. Он их вуче где год хоће, све док се не преврши њихова неправда, и не умру са плачем и јецањем. Немаран личи на разваљени дом чији су становници растерани, који је свима одвратан и проклет, будући боравиште гуја, скорпија и зверова. О њему се нико не стара, јер је разваљен и запустео. Такво је стање немарног. Побрините се да очувате ревност и никада је не напуштајте, да не бисте пали под власт непријатеља. Та прекрасна ревност и брига човека подижу од свих падова и повреда и штите га, те он постаје место покоја Духу Светом. Он ће срећно довршити свој пут и удостојити се да у миру уђе у покој светих.
81. Чули смо да је блажени Павле, дошавши до расуђивања о девствености, рекао: Немам заповести Господње (1.Кор.7,25). Он није имао заповести стога што не могу сви понети то тешко бреме. Оно је, наиме, остављено слободном избору оних који имају силе да га понесу. Нека се нико од девственика не хвали девственошћу зато што је она благодат самог Бога. Девственост од себе удаљује женска осећања, телесне помисли, гордост срца и љубав према свему што је ђаволско. Она далеко од себе одгони непомирљиво роптање, мржњу према људима и светску славу, будући марљива за богослужење и уздржавог језика. Она стомак кажњава постом. Украшена свим тим, она је жртва без порока и скверни. Уколико се, пак, девствена душо, будеш старала о многим јелима и ако се будеш дивила себи (будући заузета сама собом), бићеш посрамљена у свим делима својим. Уколико не будеш чувала свој језик, бићеш пуста за све време свог живота, и твој велики труд ће бити узалудан.
82. Праведно ходимо путем којим су ишли свети, о којима је написано: Блажени су непорочни на путу, који ходе у закону Господњем (Пс.118,1), тј. у чистоти тела, у чистоти језика, у чистоти очију, у чистоти руку, у чистоти ушију, у чистоти ногу, са исправним помислима пред Богом и у чистоти срца у међусобном односу, као што говоримо у молитвама: Срце чисто учини у мени, Боже, и дух исправан обнови у унутрашњости мојој (Пс.50,12).
 

   

5 коментар(а)

  1. Vasko Bulatović

    Svaka čast,odlična veličina fonta za mobilne telefone,ovde se vidi veliki trud koji ste uložili,super je sve.

  2. Хаџи - Алекса

    Ево пуноће значења примене савремене технике на добробит спасења сваког ко жели да буде уз Господа нашега Исуса Христа. Нека је слава и хвала свима који уложише несебичан труд и љубав према ближњима на овакав савремени начин.

  3. Бескрајно хвала на труду!!!

  4. slavko radovanovic

    Čitao sam i ranije svete knjige ali sada je sve to mnogo zahvaljujući novoj tehnologiji pristupačnije.Ali da nije truda ljudi koji se trude da svete knjige prenesu na novu tehnologiju ništa tehnologija nebi vrijedila.Ali inače u bibliotekama je mnogo teže iznalaziti knjige koje ti trebaju.Ovako na jendom mjestu sve je preglednije.U biblioteku ipak treba otići,te knjige nisu uvjek sve tu i mnogo toga.Ovako čitam svaku noć.Onoliko koliko mogu .Nekad više a nekad manje.Ali uvjek čitam.

  5. Помози Бог, оци и братије! Надам се да би ми неко био кадар и вољан помоћи у једној ствари. Наиме, негде у добротољубљу сам прочитао нешто о расуђивању, а што никало не могу поново наћи. Тамо се онај који расуђује пореди са мењачем новца, и његово расуђивање пролази кроз, чини ми се, четири провере, од којих је последња: „да ли је ли тешко страхом Божијим?“ Ако неко зна или слути о чему говорим, нека ми каже. С нама Бог!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *