Враћање душе у чистоту – бесједе, разговори, погледи

Цивилизација је маска

– У часопису Српске патријаршије “Православље”, између осталог пише, да је према византијском моралу и препредености “правилан начин понашања, ласкање свакоме ко има власт, и да је свако ко је ласкао, тиме био заштићен. Није ли се тако, током вјекова, а посебно данас, понашала и Православна црква?
– Православна црква, по свом духу, није властодржачка. Напротив, током историје настојала ја да оствари јеванђелско становиште, да “моје царство није од овога свијета”. У временима каква су наша, кад је Православна црква изгубила своју потпору у државној власти, као што се то догодило, на примјер у Русији, и код нас, оставши без било какве спољне моћи на коју би могла да се ослони у смислу заштите, па може само да опстане само ако њени носиоци имају стварну, праву унутрашњу духовну моћ.
Очигледно да је дошло до промјене односа између српске политике и Српске православне цркве?
– Постојећи антагонизми не могу да се превазиђу тек тако, преко ноћи. Истина, током посљедњих година, дошло је до промјена, до каквих није могло доћи свих минулих четрдесетак година, од свршетка рата… И то су надајмо се здраве промјене.
У фебруару и марту прошле године (1987) вођена је кампања против мене у Вршцу, када је, након напада на мене од стране тадашњег предсједника покрајине Војводине Ђорђа Радосављевића, почео прави прогон. Засиједали су комитети на тајним састанцима, у школама су организовали ђаке и професоре, убјеђујући их да се “клоне тог злогласног епископа” који се “убацује у празан простор”. Атмосфера је била наелектрисана нездравим духом.
Међутим, није прошла ни година дана, а прилике су се сасвим измијениле. Још лани на трибини Више педагошке школе у Вршцу, главна теме је била антирелигиозна пропаганда, а ове године на тој истој трибини наступио је човјек који је рекао: “Када не би било Цркве… црква нам је једино уточиште.” Таква промјена настала је за годину дана.
– И гдје су, по Вашем мишљењу, разлози за ове промјене?
– У догађајима на Косову. Ради ових догађаја, окоштале партијске структуре, које су у много чему својим опортунизмом и политиканством, довеле до тешке ситуације на Косову, почеле су пуцати. Јер, догађања на Косову била су толико трагична и толико очигледна, да су чак и најокорелији комунисти морали да кажу: “Тако више не иде! Или ћемо потписати потпуну издају свих својих националних интереса и интереса народа на том простору, или треба нешто измјенити”.
И тако је Милошевић негдје казао: “С Партијом или без ње, Србија мора да сачува своје Косово!” Да је послије педесет година један предсједник могао рећи “с партијом или без ње”, сигурно значи да се нешто преломило и сазрело много дубље, и то је то, то нешто што не може да се заустави.
– Увјерени сте, дакле, да ће Милошевић, с партијом или без ње, ријешити проблеме на Косову, и вјерујете му. Међутим, како то да Вам, у тренутку, кад баш српска партија, о којој говоримо, упорно одбацује захтјеве за увођење политичког плурализма, то није сумњиво?
– То је размишљање које смо већ чули: “Нијесмо ни за плурализам ни за монизам”, што значи да нијесмо ни вино ни вода! Такво размишљање је увео ваш вољени друг Кардељ, да будемо поштени…
– Значи ли то да се у Србију не рађа нови Тито него Кардељ ?
– У овој земљи се много штошта рађа…Међутим, треба признати да се овдје код нас не ради о групи или о једном човјеку, већ о нечем што се родило дубоко у народу, и што је уједном тренутку група људи у структурама, гдје се нашла, успјела да преузме као своје. Да ли ће би ти у стању да иде до краја, да ли ће за то бити способна и да ли ће то смјети, то ћемо тек да видимо. За мене је битно да се у овој посљедњој години осјећам слободнијим. И због тога, у овом тренутку, након дугих година живота у некаквом страху, могу да кажем: “Хвала ти Боже што сам почео да дишем мало слободније!” И док је тако, уопште не постављам питање… Што свакако не значи да ћу некога да гледам као божанство – знам да свака власт у себи има нечег демонског и да квари најбоље људе, а камоли оне који нијесу довољно зрели. Власт је ђавоља ствар.
Доскора су Вас сматрали најоштријим критичарем владајући идеологије и система, док данас готово с изузетним разумијевањем говорите о проблемима ове, некад критиковане партије. Мислите лида се партија уистину може да промијени?
– Нијесам почео да вјерујем да може да се промијени. Вјерујем да у одређеном тренутку људи или бар неки међу њима, због стварности која их на то присиљава, посебно ако су трезвенији, могу нешто да промијене Човјека не може никада да испуни ниједна партија, јер је човјек биће које је шире од партије или било којег калупа. И то можемо да видимо у групи људи у српској партији, премда свакако допуштам могућност да битну улогу у таквој политици играју интереси који произилазе из захтјева за остајање на власти. Чињеница је, разумије се, да је то двосјекли мач. Ипак се бојим да многи у овим догађајима посљедњих шест-седам мјесеци, нијесу схватили да није проговорио неки нови вођа, већ народ. Навикли смо на систем, унутар кога не можемо да разумијемо, да је то што се догађа и што видимо, припрема за рушење њега самога и предуслов за могућу демократизацију и нормалнији живот у држави. Можда и није тако, показаће вријеме…
– Вријеме све више показује да смо свједоци србизације Црне Горе, да се поставља питање Срба у БиХ, да Српска православна црква негира аутокефалност македонске православне цркве, а тиме и Македонце као народ…
– Дуго је у овој земљи важила максима, да разбијена Србије значи јака Југославија! Став комунистичке партије (и то по директивама Коминтерне прије рата) био је да Балкан и у срцу Балкана српски народ треба да се ослаби… На темељу тога створени су нови народи који су у историји нијесу никада ни постојали, као рецимо Црногорци. Они су најочигледнији примјер.
Ја сам, ето Србин, премда сам рођен у Црној Гори. Мој брат је у Црној Гори секретар једне основне школе, и он све пише Црногорац! Понекад сам волио да кажем својој мајци: “Ти си срећна мајка! Друге мајке роде два сина а ти си родила два народа! ” Оваква подјела је типична за шизофрену свијест савремених Црногораца. Један пуковник из Црне Горе, који је послије рата био Србин, изненада се уписао међу Црногорце. Питали су га како је то могуће, кад је до јуче био Србин. Казао је како је партија издала директиву да припада црногорској нацији и да зато тој нацији припада и – тачка. Ако Црногорци стварно нијесу Срби, онда Срба, такво је моје мишљење, уопште нема. Узмите рецимо у руке Његошева дјела или прогласе црногорског краља Николе Црногорцима из 1914 године…
– Па шта је онда Црна Гора?
– Црна Гора је српска земља која има своју историјску бит, своје историјске токове, јер је имала своју државу у којој је установљена једна специфичност, један посебни менталитет.
Што се тиче Босне и Херцеговине, то је наша заједничка мука. У Босни и Херцеговини указују се све противрјечности и сва замршеност наше историјске судбине, чак и судбине свијета. Ако на правилан начин ријешимо судбину БиХ, биће то модел за рјешење свјетских проблема. Ту се, наиме, ради о судару и симбиози западног животног усмјерења с византијско-словенским и исламским. Ту је у бити истог народа дошло до тако јаке диференцијације на темељу религијске припадности да је проблем још комплекснији.
Што се тиче македонског народа, и то је комплексно питање. Премда има много нејасних ствари, чињеница је да се о македонском народу, односно о некаквој самосвојности овог словенског становништва које се не би сматрало ни Србима ни Грцима ни Бугарима, почело говорити тек крајем прошлог нијека, и то у контексту сукоба и трвења међу великим силама. То је касније добило на интензитету, а комунистичка партија је овако становиште прихватила као предуслов за рјешавање тзв. “македонског питања”.
Знам да тамо има доста Срба а познато је да се дио тамошњег становништва сматра Бугарима; тек послије рата имамо посла с јаком групом нових генерација које се сматрају Македонцима и говоре дијалектом који је постао језик. То је реалност, док је будућност још отворена…
Проблем тамошње Цркве је ствар за себе. Српска православна црква није прихватала стање цркве у Македонији јер је оно посљедица насиља атеистичке идеологије Црква има историјско искуство да не смије свако ново стање да прихвати пребрзо за нормално.
– Исто тако не постоји ни самостална Црногорска православна црква. Какаа је утицај Српске православне цркве у Црној гори, послије свих ових искустава, током минулих четрдесетак година?
– Овај наш братоубилачки рат, који се зове револуцијом и не знам ни сам како још…
… народноослободилачки рат…
… То је за мене братоубилачки рат. Првенствено братоубилачки рат. Свеједно је у име кога и у име чега убијаш; кад убијеш човјека, уз то из свога народа – убијеш свог брата! У име расе или класе, у име бо! а – то је свеједно. Овај братоубилачки рат је за српски народ био трагичнији од свих претходних. У Црној Гори је народ страховито страдао. Током рата, неко вријеме су превладавали четници, од 1943 и 1944. партизани. Кал превладају једни уништавају друге, кад превладају други уништавају прве. А комунисти су започели то крваво коло…
У то вријеме убијен је и црногорско-приморски митрополит Јоаникије заједно са око седамдесет свештеника, без суда и пресуде. Још ни до данас немају ни гроба ни мрамора. Послије рата извршен је страховит притисак на Цркву, то знам јер сам тамо одрастао. Сјећам се како сам с породицом ишао у Манастир Морачу на причешће: на улазу у порту стајао је партијски секретар и записивао ко улази у цркву и понављао: “Ако идеш у цркву, плаћаћеш дупли порез!”
Касније, 1953. године, затворили су митрополита Арсенија, који је у затвору чамио седам година, послије чега се више није смио вратити у Црну Гору. Све је то утицало на замирање црквеног живота.
– Не плашите ли се да ће због ванредних мјера “рјешења” прилика на Косову, замријети црквени живот и тамо, као некад у Црној Гори?
– Садашње рјешавање косовских прилика, посљедица је дуготрајне болести. Болести, за коју су кривци политика наше државе и партије. Оно што се догодило на Косову, од краја рата, за нормалну људску логику која поштује државу, отаџбину, то је издаја! Црква је без престанка, из године у годину сигнализовала, обавјештавала о стању Броза, као и све друге институције, па ништа. Досадашња рјешења била су саботерска и омогућила су злу да се разрасте и постане неукротиво. Шта бисте урадили ви, да вам неко у Марибору спали вашу лијеку цркву, силује сестру; кад бисте дијете послали у школу а нијесте сигурни да ли ће се вратити здраво; кад бисте спавали с пиштољем под јастуком, као људи на Косову. Шта бисте чинили кад би се све то у вашем граду радило и то систематски. Кад за вашег Јаншу организујете онакве митинге, бранећи људска права, шта бисте учинили кад би се овако нешто догађало у словеначким градовима?
Неки историјски тренуци су ирационални, без нормалне логике, остаје само питање – бити или небити! Овакве ирационалности дешавају се пред очима тзв. културне Европе, која је у бити, и те како жедна крви. И све се то деценијама одиграва на косовском простору, а ви господо из тзв. цивилизованог друштва све то лијепо посматрате јер се не тиче наше коже, из даљине гледајући шта се догађа тим јужњацима, Балканцима.
Бојим се, браћо Словенци, па и Хрвати, да уопште нијесте схватили или не желите да разумијете, о чему се ондје ради… Или нећете или сте толико преокупирани сами собом и својим проблемима, да уопште не можете да схватите историјску и вјековну патњу једног народа. То је оно што нас стварно боли. Једноставно се питам, да ли је комуникација уистину толико прекинута, да не можете да разумијете…
Ако Словенци мисле да је Југославија оваква каква јесте, супротност неким њиховим виталним интересима, култури и језику, и да би неко друго рјешење било боље, онда би свјесно поздравио то, да Словенци сами, ако је то у овом глупом свијету уопште могуће, нађу пут обнове неке нове Аустроугарске монархије, новог типа неке Средње Европе…
Међутим, док живимо у заједничкој кући, с таквим ставом, какав имају Словенци према косовском питању, очекивало би се од честитих људи другачије понашање. Зар се смије догађати да онај коме си дао “бесу” (ријеч) и који је теби дао “бесу” да ћете живјети заједно и дијелити добро и зло, дође и подсмијава ти се. Подсмијава се једном Ђорђу Мартиновићу кога су набили на флашу! За такве је значајнији Јанша и његов проблем, него ли такав мученик и силовано дијете, старо девет година!
Све је то у реду, све је то одлично – цивилно друштво! Али на Косову нема цивилног друштва. Ради се о бити или не бити. То је дубље од свега. Свакако, значајан је и Јанша, треба се борити за демократију и против сваког насиља. Али, постоје вриједности које се не могу поредити.
– Није ли то, на крају крајева, само проблем правне државе, а не братства и пријатељства?
– Каква правна држава? Зар је ово правна држава? Ова држава почина на насиљу од почетка: “Закон му је што му срце жуди, што не жуди у Куран не пише!” На оном начелу почива наша држава!
– Насиље ће родити насиље и тако ћемо. бити далеко од хришћанске љубави…
– Да парафразирам Солжењицина – мислим да постоје неки дубљи, историјски разлог за то да овом народу и хришћанској цивилизацији у овим крајевима не дозволимо да се сломи кичма. Јер Дечани, Грачаница и Пећка патријаршија нијесу само путоказ мом духовном сазријевању, оне су то за сваког човјека који долази било откуд. И ако негираш ова знамења људског стваралаштва и сазревања, враћаш се систему чопора. Достигнућа човјечанства треба бранити, јер истој генерацији само тако остаје нада да ће наћи свој пут, без њега ће се вратити у џунглу. И како да то предамо, жртвујемо безумљу?
Укратко, клин се клином избија. Дуго се покушавало диференцијацијама и причицама. Доланц је био тамо, на Косову. Сада на Косову више не говоре “лажеш!”, већ – “Доланчиш!” То је нови израз, због г. 1981. и његових тадашњих лажи. На лажима је почивао овај систем и његова политика.
– Уз све ове одговоре, човјек би готово могао да се приклони размишљању, да географска карта “подијељене Југославије”, коју смо штампали, има и неку дубљу основу, тако различито гледамо на ствари…
– Проблем који је “Младина” начела штампањем те географске карте, јесте у томе што се то не може тек тако игнорисати. Постоје одређене разлике, између, да тако кажем, хеленско-јерусалимског типа медитеранског човјека, и латинског типа медитеранског човјека. То се осјећало још у вријеме Римске империје, у вријеме подјеле на Источно и Западно римско царство. И Црква је платила томе данак, укључила се у све то. Сједне стране имамо нови Рим, Цариград са свом својом универзалношћу на темељу хришћанске, нове цивилизације; с друге стране Стари Рим, с истом универзалношћу, коју гради на остацима древног Рима и његовог многобоштва. И ту је дошло до расцјепа. Запад је, бранећи своју универзалност, удружену са древном римском многобожачком идеологијом, дошао у сукоб с Истоком, који је одбацио послушност, тој пирамидалној универзалности непогрешивог типа, и дошло је до раскола.
О томе треба стварно да се размишља и из сасвим практичних разлога, прије свега при тражењу модуса вивенди на оном нашем простору. На то нас упућују историјска искуства, а посебно искуства из минулог рата. Јер се ерупција мржње тада излила у нови тип убилачке страсти у име тих подјела.
Лично се чудим, да у тренутку у коме су угрожени витални интереси српског народа, који је хришћански народ, да наша браћа Хрвати и Словенци, који су такође припадници исте хришћанске цивилизације, настоје да се тако понашају као да немамо никакве сродности. Као да у овом моменту Хрвате и Словенце привлачи више неки друкчији модел живота, источњачки и исламски, од овог који им је ближи.
Иначе, ја сам, што се цивилизације тиче помало, русоовски настројен. Цивилизација је, наиме, често маска, и зато сам у односу према цивилизацијској структури понашања песимиста и више вјерујем правим људима, светим људима. Кад се уједине прави систем и прави човјек, благо нама, кад би се само то догодило. У Европи је било много занимљивих система, јер све борбе у Европи, од ребесансе до данас су борбе за системе, онда је изненада избио сатанизам фашизма с једне и атеизма и марксизма с друге стране. Били су то изданци баш ове углађене цивилизације и цивилизоване Европе који су затровали васиону и опоганили злом све до Неба.
Све смо то сами искусили. И што сам старији, све су ми миље и блискије, сваком Црногорцу знане Његошеве ријечи: “Смијешна су својства ове земље!”
– Опростите, малоприје сте још били Србин, а сада сте, наједном Црногорац?
– Чекајте – из којег сте краја? Из Београда, Љубљане? Е, онај што који је из Љубљане каже да је Љубљанчанин. А кад кажем да сам Црногорац то значи да припадам крају као таквом. Једино је припадати покрајини и по њој се називати, а друго је припадаш народу…
– Открили смо безброј подјела и расцјепа. Како с тим стоје ствари у СПЦ? Има ли фракција?
– А, с тим је најтеже, то је жива мука…
– Ових дана многе је пријатно изненадила вијест да су на пут, међу народ, кренуле и кости цара Лазара. је ли то нека замена за штафету?
– Штафета младости је била нова идеологија с прастарим коријенима. Оно што се радило у част Јупитера, Августа, римског Цезара, код нас је копирано у виду “штафете”. Том идолатријом стваран је идол у модерном духу, под модерним знамењем званим петокрака…
Мошти Цара Лазара су нешто сасвим друго. У Новом Завјету се каже: “Нема веће љубави од оне да неко жртвује свој живот за свог а ближњега”. Та љубав је мјерило човјека и мјерило људског достојанства. Та се љубав жртвује до задњег атома, али не за себе и свој интерес, већ за другога.
Косовски велемученик цар Лазар је оваплоћење те и такве љубави. Неко може поштовање те и такве љубави да назове штафетом, може да је назива како му драго. Али, по мом дубоком, увјерењу, то је једина здрава и једина права “штафета”, бар за истинске људе и народе. Али, то је нешто друго, то је цинизам, та и толика ваша неосјетљивост и неразумијевање за оно што нам је најсветије. Ако не поштујеш оно што је мени најсветлије, пише немамо о чему да разговарамо…

(“Младина“, октобра 1988)

Comments are closed.