Враћање душе у чистоту – бесједе, разговори, погледи

“Зли дуси” – окупирали Црну Гору

– Преосвећени, овај разговор почели бисмо једним прецизним питањем: гдје је, у овом тренутку, мјесто у нашем друштву Српске православне цркве? Након послијератног шока, који је доживјела, је ли сада, након токова демократизације, у стању да одигра улогу за коју сама мисли да је има, а која и јесте њен задатак, потекао из самих њених начела?
– “Гдје је, у овом тренутку, мјесто у друштву Српске православне цркве”? То је једно комплексно питање, али веома важно. Кратко речено, њено мјесто је ондје, гдје је она била од. памтивијека. Црква је, по својој природи, ” призвана да буде квасац, духовни квасац сваког мјеста на коме је присутна. А зна се каква је улога квасца. Он преображава тијесто, даје му нову снагу, чини хљеб здравим и укусним. Тако је и Црква-квасац у копањи људског бића, у копањи људске заједнице, а циљ јој је да из основа преображава, препорађа људску природу, начин људског живљења, не само личног већ и заједничког. Црква је по својој природи усмјерена на личност, на препород, преображај Људске личности, али истовремено и на преображај људске заједнице, сваке заједнице у којој је она присутна.
У том смислу, а у контексту ових новијих промјена у нашем друштву, улога Цркве је управо да врати народу његову изгубљену равнотежу, равнотежу која је поремећена свим овим што се догађало с народом на овим просторима, нарочито посљедњих педесет година. А то значи: враћање саборном памћењу, враћање нарави и начину живљења, враћање духовним ткањима и моралним вриједностима, које су угрожене данас више него икад. Уједно, то значи и откровење дубљег смисла нашег постојања овдје, на земљи, јер принудна атеизација, која је трајала посљедњих 45 година, угрозила је осјећање за дубљи смисао људског постојања, а самим тим, угрозила је и нарав људску, угрозила је све оно што називамо моралом, понашањем елементарним људским, које се овдје вјековима обликовало под утицајем Цркве. Циљ нових идеологија управо је и био да се разори то исконско духовно ткање, да би онда могао да се ствара некакав нови, непостојећи човјек, а видјели смо, уствари, ко је и какав такав човјек!
Народ је давно рекао: “Ко изгуби страх од Бога, он изгуби стид од људи!” То је најдубља истина, која није само нека теоретска максима, него је, очигледно, и животна реалност. Ми смо то сами доживјели.
– Православна црква у принципу је народна црква. Да дије у времену оштрих идеологизација, очитих економских и друштвених сукоба, у тренутку јаке офанзиве других конфесија, СПЦ у стању да се носи с проблемима који из свега тога произилазе? Питање је такође врло”практично” за Вашу Цркву, ако се зна материјална и организациона моћ партнера с којим разговарате о бројним питањима и проблемима.
– Да, Црква јесте народна, само што је појам “народна” у Цркви другачији од појма народа, како се он у новије вријеме, под утицајем грађанских идеологија, развио. Народ у Цркви није само социолошка величина, него је то народ који је сабран око вјечне светиње. Тај народ је сабран око хљеба и око дијељења хљеба. Али тај хљеб није само да се њиме напуни, опростите на изразу, стомак. Тај хљеб је – хљеб живота.
Речено је у Новом Завјету: не живи човјек само од хљеба и о хљебу, него и од сваке ријечи која долази од Бога. А ријеч која је дошла од Бога је вјечни Логос божји, који се открио као хљеб живота.
Човјек је духовно и тјелесно биће. Тијело хоће своју храну, душа хоће своју храну. Не може тјелесна храна да задовољи људско срце и људско биће, као што опет, не може духовна храна да надомјести потребе људског тијела. Потребно је хранити иједно и друго. Изгубљена равнотежа, у наше новије вријеме, која се дубоко одражава на наше постојање, управо је посљедица те изгубљене равнотеже између духовног и материјалног, душевног и тјелесног, на плану појединца као личности, а онда и на плану заједнице, као и на плану људског постојања уопште.
Према томе, Црква, као народна Црква, призива не само на остајање при народу онакав какав он јесте, на рјешавању његових социјалних питања, која су, такође, битна, него сматра и да то социјално, друштвено, мора да има свој дубљи смисао, своје значење, као што и човјек мора да га добије. Тако ће у свјетлости тог дубљег смисла, човјек рјешавати и своје социјално-друштвене проблеме, тј. све оно што се односи на народ, као на социолошко-биолошку величину, која овдје постоји.
Наше вријеме је било вријеме идеологизације, која је управо угрозила тај дубљи смисао људског постојања и отуда сад толико тих противрјечности у нама, и толико агресивности, јер нешто је ненормално у нашем основном ритму. Има нешто ту што притиска људску свијест и савјест, нешто што се испољава на један неуравнотежен, да не кажем неуротичан начин.
Православна црква има овоју методику, свој програм, који није од јуче, провјерен искуством покољења, вјековима. Увијек изнова она призива сваки народ, сваку заједницу, почев од породице као заједнице – да се свакидашњи начин живљења гледа под призмом вјечности. Прави човјек увијек изнова поставља себи она, како их назива Достојевски “вјечна проклета питања”, без којих човјек није – човјек; његов хљеб није благословен, а његова заједница није истинска и права заједница.
Православље себе не сматра конфесијом, нити чак религијом. Православље је живот, призив, да човјек живи сагласио не само својој природи, него и свом призвању вјечном. Природа је само припрема за оно што човјек треба да буде, као што је камен припрема за статуу. У свему је запретана нека дубока тајна, тајна коју треба открити. Човјек је онакав какав јесте само могућност за нешто много савршеније, много узвишеније. Остане ли при ономе што јесте, онда је он остао камен станац покрај пута, који није открио своје значење и свој смисао. Камену ће се опростити, јер очекује словесно биће да му открије његов смисао, али човјеку неће, јер је управо он то словесно биће, што је овдје на Земљу бачено да би откривало и остваривало свој смисао и смисао свесветија.
Човјек је зеница васионе, биће “гранично” између свјетова, биће у коме се огледа онострано, и биће које носи у себи овострано, али и биће које је способно да превазиђе себе сама, не уништавајући себе већ управо дајући себи, онаквом какво јесте, прави смисао и право значење.
– Увези с претходним питањем, намеће се и упитница: како СПЦ гледа на прекрштавање муслимана у католике? Са Србима то је некад рађено силом, под стране католичке и мухамеданске вјере. Да ли је политика, и на овом плану, умијешала своје прсте?
– Свако насиље је антибожно. Било да је које врсте и није од Бога. Бог силу не воли, сила Бога не моли! Насиље је нешто што понижава људско биће. То важи за било какво насиље, било да је учињено у име човјека, било у име идеологије, било у име Бога. И ако хоћете, најтрагичније насиље је управо оно које се вршило у име Бога. У природи вјере, православне вјере, изворне, хришћанске вјере, управо је слобода и призив на слободу.
Основно начело Христово је: “Ко хоће да иде за мном нека се одрекне себе, нека узме крст свој и нек иде за мном”. То”ко хоће” – начело је које ни у име кога ни у име чега, не може и не смије бити погажено, ако је оно сам онај који тражи да се иде за њим, а на то “за” има право, јер је творац, јер је пут, истина и живот. Ако он то поставља као начело људима, он га је прије Тога и самом себи поставио као начело. То је начело које и њега самога обавезује, тако да кажем. Према томе, свако укључивање у Цркву Божију, ако није засновано на слободи, на слободном пристанку, јесте негирање саме те Цркве Божије и њеног смисла у људском животу и људској историји. Ту слободу у себи остварити, том слободом другог “одредити”, то је нешто најтеже што овдје, на Земљи, може да се постигне. Ми смо људи некако брзоруки, хтјели би то на брзину да постигнемо. Међутим, слобода се не задобија тако лако, поготово не на душеку, што кажу, дуван пушећи. Слобода хоће проливање крви. Има једна дивна пословица коју ћете чути од Светогорских монаха, и која гласи: “Пролиј дух, пролиј крв, да би примио Духа Светога!”
Све велике ствари захтијевају и велике подвиге, а највећи подвиг је стицање истинске слободе. По мјери мога ослобођења од свега онога што ме поробило, бићу способан да и другоме дарујем слободу. Слобода није природна нити просто грађанска вриједности врлина већ једна дубља величина у којој је најдубљи смисао људског постојања.
Дакле, заиста било је насиља на овим нашим просторима, па и у име религије. Нико од нас није имун од тог насиља. Међутим, постоје одређени системи, постоје чак, и одређене религије, које подлегну тој људској инерцији да лако и олако придобију себи присталице, или, што је још горе, да насиљем покушавају да једноставно утјерају људе у свој тор, у свој овчарник. Нажалост, од тога није имун римокатолицизам. Треба се сјетити Достојевског и његове “Браће Карамазових”, његовог великог инквизитора, који је указао на огромно искушење, којему је подлегло западно хришћанство. Искушење, које у много чему лебди над западном цивилизацијом и дан-данас. А свему оном што је рођено насиљем у име било кога и било чега, прије или касније, трагови смрде нечовјештвом.
Православље призива на слободу. Колико ћемо ми ту слободу да остваримо у свом сопственом животу, то од нас зависи, али у сваком случају, то је његово својство најдрагоцјеније. Оно никад није допустило да се затамни та основна истина о човјеку у име краткорочних циљева. Ми као људи. као појединци у Православној цркви, склопи смо и можемо да подлегнемо том истом искушењу, али Православна црква се никад не одриче тог свог основног става.
– Ви сте духовник који много зна о вјерницима, на чијем челу, однедавно стојите. Долазећи овдје, казали сте да је Ваш првенствени задатак мир и мирење. Ипак, недавно сте изговорили ове ријечи; “На Цетињу постоји једна група људи, чији је дух мени потпуно несхватљив. Такве људе, иако сам рођен у Црној Гори, не познајем. Не могу да одгонетнем – ко су они.” Преосвећени, стварно, ко су они по ономе што већ знате о њима?
– Онај који слуша литургију, ту централну службу божју, саборну службу божју, у којој се открива или остварује сама тајна Цркве и оприсутнује све што Црква поси, чује чести призив са олтара: “Мир вам, мир свој дајем нам.” То је Јеванђелско начело вјековно нажеће. То је програм Цркве у сваком времену, сваком простору. Отуда и мој програм, као митрополита једне древне митрополије, која представља осовину око које се окреће судбина, како древне Зете, тако и новије Црне Горе, и не може бити други од тог програма. То је прије свега програм Бога живога, Христа Богочовјека. Због њега је он дошао на свијет, ушао у матицу живота, рођен од Духа Светога и Пресвете Дјеве, поживио са нама, нас ради и нашега спасења ради, разапет, погребен и страдао а васкрсао трећи дан и вазнио се на небо.
Због тога ће и доћи, на крају, да суди живима и мртвима, и царству Његовом неће бич и краја. А Његов улазак у свијет, управо јесте био чин помирења Бога и људи, уклањање преграда између оностраног и овостраног, између духа и материје, Бога и човјека, и уношење мира, оног најдубљег мира који превазилази ум, који није само стање мировања, већ је и стање најдубље хармоније и постојања. Јер, Црква је у свијету, рекосмо, квасац, као истина постојања, као живот, као мјера постојања. Сврха јој је: да тај мир остварује, да га разоткрива, да га уноси у људско срце, да га уноси у природу, да га уноси у Људску заједницу.
Овдје, гдје ми живимо, на овој вјетрометини балканској, у овом камењару црногорском, гдје су многи вјетрови дували, управо нам то треба. Нарочито нам то треба сада, послије ових немирних времена, послије заумних времена, послије великих потреса који су пореметили наш живот, наше постојање, наше вјековне мјере постојања. Све је потресено у темељима, да нијесмо ни свјесни каква је то атомска бомба пала на биће овог народа и колико је оно угрожено, до свог најдубљег нуклеума. Као што каже наш пјесник – гдје је некад брат брата убио и сад земља на немир и на одуву дише.
Ништа тако дубоко не узнемири људску свијест и савјест и то дугорочно, колико проливена братска крв; немирне су душе, немирне кости у земљи; немирни смо и ми који живимо на земљи, јер носимо тај исти немир, потресени братоубиством. Да не говорим о оним другим нашим немирима.
Брат не може никоме и ничему да буде жртвован. Ни земља, ни небо, ни идеја, ни идеологија, ни Бог, који је творац неба и земље, не може да буде довољан разлог да убијем брата свога! А нажалост, то се код нас догодило, да су идеје, да су људске страсти, парче земље више, парче хљеба у руци братовљевој или нека опака ријеч, били довољни да свога брата жртвујемо себи и својој страсти. А људско биће не смије ничему да буде жртвовано.
Има неколико основних изворишта мрака, помрачења која носимо у себи, као појединци и као заједница. Има нешто што човјек наслиједи од спојих предака, има нешто што сам стекне у дјетињству, у средини у којој живи; има нешто што је с оне стране људске памети, нешто што је очигледно сатанско, нека сила која покушава да понизи људско биће, да га уништи; она се манифестује кроз самоубилачке људске тежње, или убилачке других људи. Достојевски, нарочито у његовим “Злим дусима” о томе говори. Овдје, у нама од свега тога има понешто. Нијесмо ни од једнога ни од другога ни од трећега имуни, поготово не у овом времену у коме смо доживјели на својој сопственој кожи оно што је Достојевски пророчки описао у својим “Злим дусима.” Достојевски, пишући “Зле духове”, узима као мото онај догађај из Јеванђеља, када је Христос исцијелио двојицу бјесомучника у земљи Гадаринској, кад су демони тражили од Њега да их пусти, да иду од Њега у чопор свиња, јер и сатана хоће друштво, па су демони ушли у чопор свиња.
Достојевски пророчки описује судбину модерног свијета, модерне Европе. Дакле, као што су демони ушли у чопор свиња, тако је демонско неко сјеме посијано у људе нашег доба. Демонска нека разорна, деструктивна сила, изманипулисала је људску свијест и савјест, да је човјек на тлу Европе у једном тренутку изгубио равнотежу, пореметио се и дошао у стање да жртвује милионе људских бића ради неких својих идеја. Просто је несхватљиво, да су због парчета хљеба, због неке спољашње среће, жртвовани толики милиони људи, реални, конкретни људи, због неког будућег, непостојећег човјека. Дасе жртвује најдубљи смисао постојања неком пролазном уживању човјековом на земљи.
Све се то са нама догодило. То се догодило и овдје, на овом нашем простору. Зли дуси су окупирали Црну Гору! То само слијепац не види. Уселило се у људе неко опако зло. Отада је братовска рука убијала брата свога, слијепа, мислећи да је камен а не брат, којег му је мајка родила. Онда је син убио оца. Толико је примјера гдје су синови убили, и то какве, родитеље. Наведимо случај, класични примјер Николе Ковачевића, великог јунака из Балканских ратова, честитог Граховљанина. Причају: лежи мртав Никола Ковачевић. Нијесу му, по народном обичају, ни уста затворили, па му језик испо, те ће рећи неко од његових најближих (не знам, можда баш син): “Виђи како је исплазио језик, слути другоме!”
То не може да буде објашњено ни идејама ни идеологијама, ни људским слабостима. То само може да буде објашњено опсједнутошћу, ђавоиманошћу, која је запосјела људску свијест. А Сатана неће никад да подметне мале ствари, да обмане људе, поготово великим људима и великим народима демон увијек подмеће највећа и најстрашнија искушења.
Е, то је Сатана подметнуо Црној Гори, Црногорцима, српском народу, народима европским; то је Сатана подметнуо свој јадац. И заиста су се европски народи ухватили у то коло сатанино. И шта се родило? Родиле су се гасне коморе, јасеновци, јадовна, гулази, јаме, не само по Хрватској и Херцеговини него и јаме по Црној Гори, пуне наших отаца и наше браће, убијене братском руком – демонско опако сјеме уродило је својим плодом.
Миротворац цетињски, Свети Петар је у своје вријеме, с огромном снагом своје племенитости, своје храбрости, своје жртвености, крстом часним мирио и успио да помири завађена и закрвљена, да не кажемо, крвљу братском сатанизована, племена.
Међутим, то зло сјеме братоубилаштва ције искоријењено, већ је то зло сјеме уродило још горим плодовима у посљедњих педесет година. И у нашем времену створио се један хибрид из наслијеђених наших зала и племенских страсти, формиран у времену у којем смо живјели и које је било затровано опаком болешћу званом “брозомора”.
Ено, оних дана, видјели сте с прага Цетињске светиње, на Петровдан, упућиван је мир свакој души и на Цетињу и у Црној Гори. И не само на Цетињу и у Црној Гори! Он се упућује васиони, од атома до сазвежђа, сваком људском створу. Међутим, појавили су се људи мржњом и немиром помрачене свијести, који тај мир не примају, који га газе и каменују. Први пут у историји овог народа, група Црногораца каменује Цетињски манастир, ћивот Светог Петра, каменује Свето причешће, каменује Жртву Христа Бога, у ствари, каменује Љубав Вјечну Непролазну.
Ко тај мир не прима, тај не спада у нормална људска бића. То само може неко ко је угрожен у нуклеуму своје свијести и савјести. Једино нам престаје да поновимо Ријеч Распетог са крста: “Опрости Боже, не знају шта чине!” и да се Богу помолимо за њих.
Брозомора је, опет кажем, дубље угрозила биће овог народа духовно, душевно, етички, исто ли турско ропство и наслаге годинама. Ако тога не будемо свјесни, онда ништа не знамо, нити ћемо наћи прави лијек за наше бољке и наше невоље свакидашње.
– Више именовање за митрополита црногорско-приморског и скендеријског, већ тада је, код једног броја “аутохтоних Црногораца” изазвало оштро реаговање. Чиме то објашњавате? Како Ви коментаришете њихово тврђење да сте човјек задатка у Црној Гори?
– Ја и јесам човјек задатка у Црној Гори! Само што мој задатак није само мој, већ задатак читаве Црне Горе! Ја сам ту само један од носилаца тог задатка, обзиром на положај који посједујем. Моја одговорност је већа у смислу остварења тог задатка. Тај задатак је потреба духовног препорода Црне Горе, ослобођење душе овог народа од загађености сваке врсте, првенствено од духовне и друштвене загађености; враћање душе оног народа у исконску чистоту; враћање душе оног народа тамјану, миомиру, светињи, Светом причешћу; враћање овог народа посту и Молитви. Јер демонска сила је посијала своје сјеме и оно је код нас уродило злом, мржњом, агресивношћу, братоубилаштвом. Та демонска сила може да буде изагнана, то није моја ријеч, то је ријеч Бога Живота – “Постом и молитвом”, мирењем и праштањем.
Пост нам открива Светиљу хљеба и Светињу брата, учи нас уздржавању од сваког зла, зле помисли која се рађа у људском срцу, а онда и од сваког злодјела, сваке зле жеље. У исто вријеме нас учи уздржавању и од претјераног јела и пића, што веома често породи злу жељу и преточи се у зло дјело. Учи нас, такође, и једном чистијем и честитијем, светијем и савршенијем односу према творевини око нас.
Није Бог створио творевину само да ждеремо ми, људи, није Бог створио творевину за човјеков стомак. Творевина има свој смисао и човјек је ту као цар Творевине, да открије тај смисао а не да га угрози.
Ми данас говоримо о еколошкој загађености. Тачно. Али, ко је тај што је угрозио природу, ко је затровао Морачу, ко је затровао Скадарско језеро; ко трује рибе, мора и језера, ко трује ваздух и биљке којима се храни? Није то небо затровало, није затровао лав, није то змија затровала, јер њен отров је толики да јој служи само за сопствену одбрану.
Човјек је тај који је све затровао. Он трује творевину око себе и преко тога трује себе самог, јер он је органски везан за Творевину.
Затрована душа трује све око себе.
Морам да испричам један догађај, за мене потресан, а у вези је с мојим покојним оцем Ћиром. Има неки црв причао ми је, гдје год се он појави у њиви, ливади, уништи коров, а никад неће да нападне племениту биљку. Међутим, примјетио сам, посљедњих година ради сасвим обратно. Напада племените биље: пшеницу, кукуруз, траву, док коров пушта да расте. Остало све уништи. Како то да се објасни, пита ме отац. Не знам, кажем му, а ти, шта мислиш? Знаш, ми смо људи затровани, па су и црни изгубили свој ред и свој поредак, те и они тумарају ко и ми људи што тумарамо.
Креманско пророчанство такође каже како ће доћи вријеме да и цвијет изгуби свој стид. Зна и биљка да осјети људску љубав и људску мржњу а камоли човјек.
Дакле, биљка осјети отров у себи. Не говори случајно Апостол Павле, изузетна личност, Богом надахнута, с дубоким искуством, “да и сама Творевина очекује да се роде синови Божији.” Радује се мачка, радује се сваки цвијет, радује се свако живо биће правом човјеку. За добрим човјеком оде сав берићет, каже пословица.
Данас говоримо много о еколошком проблему. Постоји чак и нека странка у Црној Гори, врло симпатична, која тражи да се Црна Гора прогласи за еколошку државу, једина странка у коју би се уписао, без двоумљења, само, наравно, дајући дубљи смисао екологије. универзални, саборни смисао. Не само екологија природе, већ првенствено екологија душе. То нам сад треба.
Екологија душе значи очистити душу, а чиста душа ће очистити ријеку, земљу. Прљаве душе, прије или касније, поново ће загадити, запрљати све око себе. Према томе, ја јесам за екологију, за еколошки покрет, и јесам да Црна Гора буде еколошка држава, прва на свијету, што јој и приличи. Али екологија у смислу пуног и цјелокупног, саборног преображаја и очишћења људског тијела и душе, и онда земље на којој живимо и која нас храни, и ријека, и мора и свега другог.
Зле мисли и гадне жеље, отровне, рађају се у људском срцу, а из њих настају опака дјела. Тек онда када човјек своје срце очисти – Бога ће видјети; видјеће у сваком човјеку брата свога и вјечног сабрата; доживјеће и осјетиће своју сродност, не само с онима којег му је мајка родила, већ са свим људским бићима, ине само с њима, већ и са сваким протоном, неутроном и атомом, и са сваким створењем земље и небеса, видљивим и невидљивим.
Ето мог задатка! Ја сам човјек задатка, и зато не могу да схватим људе, ма како се они звали – прави или криви Црногорци, аутохтони или досељени, који мисле да се може на мржњи, на разарању саборног, вјековног ткива и предања овог народа, градити своја срећа и срећа других, а у њиховим је рукама да ли ће остати у тој загађености, духовној и душевној; а имају дара од Бога за то, можда често више него ли неки други, да се врате себи “из земље далеке”, да се врате кроз то духовно чишћење на које смо сви позвани, а не само они. Да се врате истинском предању Зете, древне земље, и Црне Горе, која је њен продужетак; да се врате и себи и нама. Без тог враћања једних другима, нема нам спаса!
– Они који се у Црној Гори залажу за аутокефалност Православне Цркве полазе од”неких” чињеница. Које су то чињенице, на чему су засноване икоји су подаци, којима се, по Вашем мишљењу, разувјеравају. Уопште, види ли се, у догледно вријеме, рјешење овог” спора”, који штети миру у Црној Гори, иако се ради о маргиналној групи гласнијих заговорника аутокефалности. Уосталом, да ли је аутокефалност Цркве ствар црквене заједнице или политичких странака?
– Које чињенице? Знате, има код Хегела једна изрека, као одговор на тврдњу његовог противника: ” Чињенице говоре против Вас!” А Хегел каже: “Утолико горе по чињенице!”
Тако и овдје исто то важи. Људима који мисле да све знају, да им нико не треба, да су опи сами себи довољни, да су посркали сву памет овога свијета, чињенице апсолутно ништа не значе. Онима који не примају чињенице, чињенице неће много помоћи, једини Бог може да им помогне. То важи и за питање те тзв. аутокефалности. Велики Николај Охридски и Жички, највећа личност послије Светог Саве у нашем народу, стално је понављао реченицу: “Уби нас незнање!”
Црква је украдена овом народу педесет година, једноставно у њему убијана. Сада људи, који не знају шта је Црква, Људи чак који у Бога не вјерују, траже “аутокефалну цркву”, Уствари разарајући исконска ткања православна, светосавска, на овим просторима и изворну црквеност, такви покушавају да створе продужетак несреће, деоба и свађа. Што нас прати овдје одвајкада.
Надати се треба у Бога, да ће то проћи, да ће оздравити у цјелини наш духовни организам. Личи ми помало, ово наше стање у Црној Гори, а и шире од Црне Горе, на чир који се провали, на боли и цури гној. Међутим, има наде да се тиме очисти организам и да врати своју изворну здравину, па да то мјесто на коме је био чир, постане још јаче, још здравије. Е, ја тако некако доживљавам и питање тих “монтенегриста”, црнолатинаша, аутокефалиста…
– Знамо Ваш став о националном бићу Црногораца. Шта мислите о државности Црне Горе, од Вас је то значајно да се чује?
– Црна Гора је имала своју самосвојност од давнина, почев од Зетске државе Св. Јована Владимира, преко Воислављевића, Немањића и Балшића до Црнојевића. Та самосвојност Зете, односно у новије вријеме Црне Горе, добила је нове своје облике у вријеме Петровића до 1918. године. Та самосвојност Црне Горе појављује се на разне начине. Црногорци имају свој посебни етос, имају своје обичаје, свој специфичан менталитет.
Црна Гора и не само Црна Гора, него и шире све српске земље, имају једно својство, можда јединствено у Европи. То је симбиоза, нека врста синтезе Истока и Запада. То се нарочито види на тлу Црне Горе, то се појављује и кроз језик. У другим крајевима наше земље нећете наћи име Луција, а у Црној Гори хоћете. Али овдје ћете наћи и име Иконија. Луција долази из Рима (Свјетлана), а Иконија долази из Цариграда. Преко та два имена (Луција и Иконија) можете да осјетите ту синтезу. То је видљиво и у архитектури.
Но, то је дуга прича, та синтеза, да не дужимо, која се одигравала овдје гдје смо рођени, и која радује моју душу. Имате ту предања духовна, јерусалимско-светигорска цариградска, која су нарочито оплођавала ове просторе до четрнаестог и петнаестог вијека, али и имате и предања бенедиктинска, латинских отаца, отаца Запада. Ми немамо никаквих разлога да се тога одричемо и да се одричемо оног православног Запада. Не треба губити из вида да је западно хришћанство било православно до једанаестог па и до дванаестог вијека, баш у времену када смо ми примали прва хришћанска слова. То предање, латинско предање, оно је за мене исто толико значајно као и оно светогорско Јерусалимско, византијско. Јер то је једно исто предање.
Рецимо, Бенедиктински манастир на Превлаци, управо тај манастир је, не случајно Свети Сава изабрао за сједиште прве Зетске митрополије. Дакле, та чудесна синтеза, то је наше духовно насљеђе. Према томе све што хоће да буде истински здраво и дуговјечно на оним просторима, оно се темељи на тој духовној синтези. То је наша самосвојност.
Али то предање слободно га назовимо источно-западно, византијско-ромејско-словенско предање, наше овдашње, зетско, црногорско-српско које смо ми у својој крви доживјели и њиме се оплодили, по својој природи је предање које сједињује, које обједињује, прије свега и на првом мјесту, све српске земље. Како ће се то јединство манифестовати на друштвено-политичком плану то није толико важно, битно је да се у њима чува и обнови то предање а Православље ће нас научити како и друштвено да се организујемо.
Тако је и са питањем нас Црногораца, и наше државности. Како ће то питање бити ријешено међу српским земљама, то је питање договора. Међутим једно је битно: та самосвојност не смије да буде угрожена ни од појединаца ни од заједнице. Једино је важио да ми као Српски народ, који живи на оном просторима и који носи у себи то сабрано предање Истока и Запада, да га очупамо и обновимо.
То је битно не само ради нас, већ је битно и за цијелу Европу.
– Који су данас најпречи задаци Ваше Митрополије? Знамо да је доста тешко стање доброг дијела црквених објеката у нашој Републици; знамо за угроженост многих културно-историјских добара као што такође знамо да Православна црква није богата. Како успјети да се стање побољша и каква је и колика у свему томе, обавеза државе?
– Па, ето, најпречи задатак је, управо, то буђење вјере у народу у Црној Гори, крштење Црне Горе. Много је некрштених, много недокрштених, много”потурица”. Најгоре су оне потурице које убијају Бога у себи и другима, то је најопасније. Потури се такав под сатански жрвањ, па преко њега меље ли меље, и људе и људско достојанство, а онда је спреман и да коље. То је голем посао за све нас, не само за нас, не само за мене. Ја сам само ту да подстичем браћу Црногорце у том правцу, ка оздрављењу душе оног народа, ка буђењу у њему духа мирења, духа праштања.
Докле смо знали за Цркву, за Бога, докле смо ишли Светом причешћу, ми смо знали да не можеш ићи да носиш Богу даре, без узајамног праштања, јер призив Христов библијски каже: “Нађи мир са својим братом па онда носи даре у цркву”. Нема вајде да носиш дар у Цркву, да тражиш опроштај од Бога а да мрзиш брата свога, да кажеш: “Волим Бога кога не видим!”
Док је било страха божијег у људима и осјећања за светињу, јер у причешћу један хљеб једемо, из једне чаше пијемо крви Христове, та иста крв иде у вене свих нас – остваривали смо братство дубље од биолошког, и крвио сродство дубље од материнског. Али, кад смо то заборавили, онда смо изгубили способност да хљеб свагдашњи дијелимо братски, да живимо и да доживљавамо једни друге као браћу.
Оно наше вријеме је шизофрено, расцијепљено, раздробљено. Ту расцијепљеност, раздробљеност и ми носимо у себи. А чим је носиш у себи онда је преносиш и на друге. Зато, зацјељивање рапа, обједињавање око Светог причешћа, Преко поста и молитве, преко исповјести, преко узајамног праштања, преко буђења тог духа праштања у народу – основни је задатак Цркве, он је то био и остао. Није лако опростити. Али никад човјек није тако узвишен и чудесан и диван, него кад опрости. Што је повод за праштање дубљи и што је његова праведност већа, то је веће и његово достојанство. Тако да они који опросте, чак и онима који су им убили најближе, то су тек прави људи, тек они се уписују у људе.
Кад човјек прашта, постаје као Бог. Тад се као Бог понаша. Ми, међутим заслијепљени својим самољубљем и мржњама и страстима, понашамо се као бесловесна бића. Што мање праштамо сличнији смо бесловесним бићима, што пише праштамо сличнији смо Богу. Што човјек пише прашта, то се дубље појављује боголикост његовог бића. Нужно је продубити у Црногорцима, који имају у себи херојског, јуначког, пробудити осјећање да је јунаштво (као што је схватио наш умни и дубоко етички Марко Миљанов право јунаштво, бранити друге од себе.
Потребно нам је буђење за духовна предања. За изворну нашу културу, коју морамо да обновимо. Људи који изгубе своју оријентацију и градове граде без оријентира. Одвајкада је средиште сваког људског насиља, града, био храм, а сад граде неке сандучаре, спаваонице. Не умијеш кућу да градиш на прави начин јер ти душа није саграђена. Душу нијеси саградио а она је први и основни дом. Онај који је душу саградио, који је постигао равнотежу, само та његова унутрашња архитектура ће да се манифестује на здрав и праведан начин у камену. Обновљено наше духовно биће, наше национално биће обнавља наше културно биће, наше духовне чудесне обичаје, наше саборе. Али не саборе који се саборе око флаше!
Пазите колико смо ми напредовали! Некад смо се савијали око хљеба, око Светог причешћа и сва наша зборовања су тако настала. Данас се савијамо око флаше. Одатле потичу помрачени мозгови, помрачене савјести. То је тај тзв. напредак који смо остварили. Намјесто миомирног тамјана, данас нам је цигара оно што нас кади, што уствари трује организам и празни џеп.
Намјесто око Књиге живота, око Светог писма скупили смо се око разних новина и часописа. У њима, истина, има добрих и лијепих ствари, али ако прелисташ све што ту пише, колико ту само избије и има гноја који носимо у себи.
Оно што носиш у души то и пишеш. А оно што си написао, то је сјеме које си посијао, које расте независно од тебе, и које трује, или преображава.
Дакле, много нам треба, не само мени, као митрополиту, већ свима нама. Сви смо ми у том погледу – митрополити. Неопходна нам је велика обнова храмова и цјелокупне културе, али првенствено обнова душа, као вјечних божијих храмова и изворишта сваког стваралаштва.

“Покрет”, 24. јул 1991.

Comments are closed.