NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » UMEĆE UMIRANJA ILI UMETNOST ŽIVLJENJA

UMEĆE UMIRANJA ILI UMETNOST ŽIVLJENJA

 

UMEĆE UMIRANJA ILI UMETNOST ŽIVLJENJA
 

 
Naš prijatelj i naš neprijatelj
 
Zamislite dete koje svojom rukom želi da uhvati zrak svetlosti. Ono skuplja prstiće, čini mu se da je sunčev zrak uhvaćen među njima, ali zatim širi dlan i vidi da u njemu nema ničega. Tako čovek ne može da zadrži trenutak. Vreme teče kao široka bešumna reka. Ma šta čovek da radi: da li da spava ili je budan, da li radi ili se moli, da li da razmišlja o smislu života ili je uronjen u ispraznost svojih strasti, – čas za časom, dan za danom, talasi ove reke u neumornom trku streme jedan za drugim i kao što se ne može zaustaviti tok reke, isto tako se ne može zaustaviti vreme. Junaci istorije činili su velika dela, osvajali pobede nad neprijateljima, osnivali ogromne imperije, podizali neosvojive tvrđave, pravili bašte i cvećnjake koji su visili na lancima, podizali zgrade koje su se nazivale svetskim čudima, ali… niko od njih nije mogao da vrati nijedan minuli trenutak, nijedan od najvećih umova čovečanstva nije mogao da vrati unazad reku vremena. Ova reka ih je odnela kao zrno peska u okean večnosti. Probudili su se iz nebića i ponovo utonuli u san.
Zamislite drugi primer: dete trči za sopstvenom senkom i želi da je stigne. Ono ubrzava korake, ali svejedno ne može da je stigne: što brže čovek trči za senkom, tim brže senka beži od njega. Nemoguće je stići krilato vreme.
Vreme je u stalnom samouništenju. Drevni su ga prikazivali u obliku zmije koja guta sopstveni rep. Vreme je atribut relativnog bitija. U vremenu nema prošlosti: ona je nepovratno nestala; u vremenu nema budućnosti: ona se samo pretpostavlja; u vremenu nema sadašnjosti: to je zrak koji nema ni dužinu, ni širinu, koji neprekidno klizi od već izgubljene prošlosti ka još nepostojećoj budućnosti. Dok se naši organi čula trude da fiksiraju vreme kao sadašnjost ono je već prošlo, pretvorilo se u prošlost, taj talas je projurio pored nas. Znači, sadašnjost je samo sećanje na nedavnu prošlost, tromost organa naših čula koja do nas donose trenutak kojeg već nema. Dakle, sadašnjost je samo trag prošlosti i očekivanje budućnosti.
Sama smrt nije izlazak iz vremena. Jednostavno, čovekova duša prelazi u stanje novog doživljaja vremena koji je nama nepoznat. Vreme će nestati kad nebo i zemlja izgore u kosmičkom plamenu koji neće uništiti svet već će ga preobraziti. Do Strašnog Suda vreme ne caruje samo na zemlji, već i na nebu i u preispodnjoj. Duše svetaca čekaju vaskrsenje tela, duše grešnika – milost Božiju po molitvama Crkve i onih koji za njih na zemlji daju milostinju. Izmena pretpostavlja vreme, to je kretanje po horizontali. Večnost je kretanje po vertikali, u njoj nema izmena kao prelaza iz jednog stanja u drugo, u njoj je prisutno otkrivanje sadržaja ljudske duše.
U večnosti nema onog gubitka bitija koji filosofi nazivaju asimetrijom vremena, tamo nema perioda koji se smenjuju. Večnost nije nepokretnost, nije statika, već je kretanje, dinamika, samo drugačijeg karaktera nego što je to dinamika vremena.
Vreme je jednodimenzionalno, a večnost je polidimenzionalna. To je teško shvatljivo. Pretpostavimo da je površina koja je bila dvodimenzionalna dobila treću dimenziju, da je postala voluminozna. Tako je, slikovito govoreći, i u večnosti: ono što je bilo jednodimenzionalno postaje polidimenzionalno, i čovek ne gubeći prošlost širi sadašnjost, i u ovoj sadašnjosti se kroz pričešćivanje blagodaću stalno otkriva nešto novo: nove dimenzije bića, nove dimenzije doživljavanja. U večnosti je novo bez gubitaka. Večnost je istinsko bitije. Vreme je etapa. Vreme ne prelazi u večnost i večnost ne prelazi u vreme. Vreme protiče na pozadini večnosti. To je period nastanka, prenatalni period večnosti. U Apokalipsi se kaže da posle Strašnog Suda vremena više neće biti.
Postoje dve vrste besmrtnosti. Prva je besmrtnost svetih, večno približavanje Bogu, stalno kretanje ka Božanstvu, stalno nova ozarenja Božanske blagodati kad prošlost ne nestaje, već postaje podobije sadašnjosti, a sadašnjost se ne pretvara u prošlost, već postaje podobije budućnosti. Međutim, večni život nije samo samootvaranje, to je opštenje u kojem postoje dva pola: za spasene je to Bog, za poginule – satana. Opštenje s Bogom je istinski život, opštenje sa satanom – bitije kao antiživot, bitije kao večno umiranje. Kad govorimo o dva pola nipošto ne stavljamo između njih znak jednakosti. Opštenje s Bogom je prednaznačenje, cilj, sadržaj samog ljudskog života. Opštenje s demonom je večni raspad gde nema nestajanja kao razlaganja na elemente proste i jedinstvene prirode duše, ovde je kretanje od centra ka periferiji, koje takođe nema granica; zato je ovde smrt – u najstrašnijem i najzloslutnijem smislu ove reči – besmrtna smrt.
Neki ljudi se pitaju kako će za grehove koji su učinjeni u vremenu duša biti osuđena na lišavanje večnog života. Međutim, tajna ovoga je u opštenju: udeo grešnika je večno opštenje sa satanom, večno upodobljenje satani, večno udaljavanje od Boga, večiti gubitak. Ovde na zemlji se određuje s kim je duša – s Bogom ili s đavolom. Tamo, u večnosti, više nema određivanja, već je prisutno ostvarivanje, zato je zemaljski život tako dragocen, tako je dragocen svaki trenutak koji može biti stepenik na lestvici koja vodi naviše, ka duhovnom nebu, ili naniže, u bezdan, koji zaista nema dna. Zato je vreme – naš prijatelj i naš neprijatelj; i jedno i drugo zavisi od usmerenosti naše volje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *