>
Послушање
Предао се послушању и љубави према старцу Јосифу свим својим срцем. Са радошћу је прихватао његово вођење. Тачно му је износио помисли и своје духовно стање. Без прекида је одлазио ноћу до Светог Василија, а након 1938. у пећине Мале Свете Ане, где је старац прешао да би служио Литургију и причешћивао. Али и друге је напоре подносио са захвалношћу. Тако, када је старац Јосиф напустио манастир Свети Василије, и отишао у Малу Свету Ану, покушао је да сагради колибу и малу цркву у шупљини једне стене користећи као грађу дрво, миљадја[1] и цигле од црвенице. Тада је Старац товарио црвеницу из Кареје сваки други дан и односио је у Малу Свету Ану где је старац Арсеније правио цигле. Да би се ослободио обавеза које имао у Светом Јефрему где је старац Прокопије „писао“ печате, старао се да нареже дупло више печата. Тако је старац Прокопије имао спремне печате да изрезује, а старац Арсеније довољно црвенице за цигле. Његова љубав и послушање помагали су му да ради два пута више.
+ + + + +
Призивао је врло често молитве старца Јосифа и поучавао је све да често узимају благослов свога духовника.
Писао му је касније један брат: „Каква је то неисказива тајна, ходочасниче Старче мој? Каква је то света веза што везује послушника са његовим старцем! Говорили сте нам „Бог мога старца Јефрема“, и осећали смо да у овом исказу постоји сва сладост света.
+ + + + +
Једном је падао снег и дувао ледени северац. Требало је да оде до Мале Свете Ане да би служио Литургију. У долини Катунакије хладноћа је пробијала попут ексера. Скупио се у својој сиротињској одори и кренуо одлучно. Прво, стрма узбрдица Катунакије уз ледени ветар што пробија до дна задиханих плућа. Онда, удубљење на висини засипано снегом и северцем што бије. Смрзао се, није издржао. Предомисли се и сиђе без даха стазицом кући. Уђе у кухињу и полуонесвешћен паде. Отац Прокопије остави рукодеље и постара се да га поврати. Исприча након неколико дана старцу Јосифу. Он га ни мало није штедео: „Оче, да си уложио више снаге, Бог би ти помогао и дошао би“, прекорео га је, држећи свој морал на висини.
Њихова је духовна веза била толико истинска, дубока и јака, а духовно стање старца Јосифа тако високо, да му је Бог запечатио говор. Много пута, тражећи благослов, целивао би му руку при одласку у Катунакију. „Иди“, говорио би старац из срца и значајно. „Иди, па ћеш видети“. „Богатио бих се у молитви и благослову“, сећао се узбуђене душе отац Јефрем. „Хајде, одлази сада“, говорио би грубо када би га нечем ражалостио. „Празнина, напуштање“ сећао се горко исповедао отац Јефрем.
+ + + + +
Када су пожелели да оду од матејеваца и да буду уз флоринеје (две основне групе старокалендараца), требало је да сачине један документ. Док су се налазили свакодневним пословима Катунакије, отац Јефрем мисли да би требало да се измени неки став у документу зато што није био у свему онакав како га је написао старац Јосиф. Након неколико дана отишао је служи Литургију. Обрати му се старац након Литије: „Оче, пази, нека те помисао одваја од мене.“ чуди се отац Јефрем. Није се ни сећао. Прекопавао је по свом сећању, напокон се досети и задиви се.
+ + + + +
Изгледа да је једном, као човек, огорчио старца у чему. Затражио је опроштај али старац није смекшао. „Иди“, казао му је, „и немој да долазиш док те позовем.“ Дани су пролазили у духовном мртвилу. Коначно посла оца Атанасија и позва га. За време Свете Литургије преплави га благодат након толико дана обрадова се. Касније је то изнео Старцу. „Добро, чедо моје“, рече му благим очинским гласом, „зар си схватио да сам те загрлио и целивао у духу?“
Једном, за време службе, при изговору благослова „Мир свима!“ помислио је зачуђен: „Па ја од старца примам благослов, како га сада благосиљам?“ „Ја благосиљам“, зачу глас из свог епитрахиља и схвати да Дух Свети благосиља путем оног који служи.
НАПОМЕНЕ: