НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » СТАРАЦ ЈЕФРЕМ КАТУНАКИЈСКИ

СТАРАЦ ЈЕФРЕМ КАТУНАКИЈСКИ

 
>
 

 
Једно вече у пустињи
 
Старац је био врло тачан човек. Његов је унутрашњи сат радио са великом прецизношћу. Сати служби, ноћне молитве, сна и устајања били су строго одређени, али их је он испуњавао са великом лакоћом. У јутарњим сатима, пошто се мало одморио од ноћног бденија, пењао се нечујно и узимао време* да би обавио Свету Литургију. Након Свете Литургије и јутарње трпезе, предавао се са великом радошћу разним пословима, или рукодељу, или раду у врту, зидању стаза, потпора, магацина и др. Браћа су му помагала у радовима које би обично завршавали у подневне сате, када би сунце постало превише јако. Тада би окупљао у трпезарији браћу, узимали би лак оброк и након тога се одмарали. Увече, након Вечерњег и вечере, желео је и препоручивао прекид свих брига и послова да би била слободна и спремна душа за ноћни духовни подвиг.
Након Повечерја, одмах би заспао и будио би се за три и по сата без будилника, ствар коју изузетно мали број пута због премора није одржао са тачношћу. Тада би се мали зрак лампе појавио на његовом прозору. Погледао би џепни сат који је висио на зиду. Ускоро би његова танана фигура кренула кроз ходнике и одаје тамне куће. У једној руци лампа и бројаница од триста чворова са мартирицима (мала зрна за бројање молитава), а у другој руци његова морнарска столичица. Одлазио би, и сео у одређени ћошак дворишта. Простро би пред себе и један комад џака за метаније. Једна од многих звезда на звезданом небу израњала би иза литица. Када би касније дошла на сред неба, то би значило крај његове молитве.
Литице провалије, Богу видљиви тамни гранитни стражари тишине и звездама осветљене слатке таме, освојене само лаганим зри-зри неког зрикавца, и непрегледно пространство мора које неки пут шуми а неки пут грми под налетом пет ветрова. Природа у свом најзамамнијем виду, у свом најтајновитијем часу, богата својим ноћним радостима, подсећајући на други свет, на свет Духа.
Брзо би подвижник отпочињао своје правило чинећи у крст бројанице и додајући приличан број за доброчинитеље и за оне који су имали потребу. Наставио би вршећи службу са бројаницама и завршавао би чинећи метаније. По неки пут би држао крај себе неког брата који се борио са сном. Понекад би долазио себи и чуо би свој глас да поје са благодаћу своје сопствене оде. „Бог је љубав… Узљубите Бога и узнесите хвалу Његовом имену… Увек у мудрости, са очинском бригом чинећи…“ Након тога би читао са једним малим фењером часове, своје вољене подвижничке поуке, углавном Авве Исака. Користио је издање Спецјери из 1895. Листови су се раздвојили од силне употребе па их је спојио лепљивом траком. На првим унутрашњим страницама има гомилу цитата написаних мастилом, а новије оловком. Чини се да је волео нарочито поуку 81.
Из Филокалије је нарочито волео Поуку Авве Филимона. Постоје многа подвлачења. Забележићемо их зато што их је често користио у својим поукама:
„Могуће је доиста и спор говор да раздвоји ум од сећања на Бога“.
„Пази дакле тачно и чувај своје срце да не прихвата зле помисли, или било шта узалудно и бескорисно“.
„Ако пожелиш, сачувај скривено делање у чистом срцу“.
„Залудне помисли које настају у уму, болести су лење и раслабљене душе. Приличи дакле, као што је писано, да сваком пажњом чувамо свој ум“.
„Потребно је много пажње, телесних трудова и очишћења душе да бисмо уселили Бога у своја срца“.
„Ово сам у искушењима увек чинио, да увек на Бога полажем своју наду“.
„Само у дому своме узносим непрекидну молитву“.
„Од када сам дошао у скит, нисам допустио својој помисли да изађе ван келије“.
„Страшна је небрига; потребно је непрекидно се молити да нас не би помисао одвојила од Бога“.
„Многи од светих Отаца виђали су свете Ангеле како их чувају. Јер су, не разговарајући ни са ким, чували себе“.
И многе је друге књиге читао, а највише Свето Писмо. Често је хвалио књиге приповести као најмање заморне а корисне.
Тако би, након читања, испуњен плодовима ноћне молитве, одмарао. Снови су му били радосни. Једном је зачуо у свом сну најлепше и најмелодичније појање. Питао се затим о пореклу његовом. Помолио се и спознао да су појале „богомдане душе“, душе које су спасене.
Старац је веровао да програм и начин живота (типик у манастирима је покретачка снага општежића) монаси треба да прате са љубављу и расуђивањем. „Једном“, приповедао је, „требало је да се одслужи пређеосвећена Литургија и свештеник је спремао цркву палећи кандила и сређујући све што је било потребно. Одуговлачио је, међутим, колико је више могао, да би прошло време, зато што се Пређеосвећене на Светој Гори обављају након поднева. Његов остарели духовник га је сваки час пожуривао: „Оче, брже, да почињемо!“ Он, знајући да треба да прође одређено време, настави натенане, и тада зачу глас из Христове иконе како му говори: „Оче, пожури! Старац је гладан!“

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *