СТАРАЦ ЈЕФРЕМ КАТУНАКИЈСКИ

 
>
 

 
Светост – Врлина – Подвиг
 
Човек који хвали ближњег и осуђује себе, стиже до мере светости. Ако ти од другог тражиш зато што те је ожалостио да ти начини метанију, ниси добро и не корачаш путем калуђерским.
 
+ + + + +
 
Стигли смо, оци, до тога да могу да кажем да смо, док смо били у свету, били бољи. Сада не можемо да поднесемо ни реч.
 
+ + + + +
 
Авва Нистеро стекао је славу светог човека. Када су га једном питали: “Какву си врлину стекао, оче, и достигао до ове мере?”, одговори је: “Чим сам ушао у манастир себи сам рекао: ја и магарац смо исто. Колико говори магарац када га бијеш, толико ћу и ја говорити”.
То је био темељ, како год да га бију “Благослови”. А ми смо сада стигли до тога да не подносимо ни реч.
 
+ + + + +
 
Човек, док је жив, стално треба да се бори. А најважнија борба је да победи самог себе. Први и највећи непријатељ човеков није ђаво. Човек је самом себи највећи непријатељ, и то зато што не слуша друтога, већ слуша шта му говори помисао. Иако имамо толико светих Отаца да их опонашамо читајући њихова дела, наш его нас толико пута побеђује. Човек који победи самог себе највећи је великомученик, победоносац и славодобитник пред Богом!
 
+ + + + +
 
Много пута сам се уплашио суда Божијег. Да ли је Бог сагласан са мном или можда и Бог мења своје судове: “Памтим судове Твоје од искона, Господе, и тјешим се” (Псал. 119, 52). Тако је.
 
+ + + + +
 
Крст никога неће мимоићи. Зато што је наш вођа распет на Крсту, и ми ћемо бити распети. С једне стране он је сладак и лак, а с друге је горак и тежак. Према опредељењу нашем. Ако са љубављу прихватимо Крст Христов, врло је лаган, као сунђер, као плута. Ако га прихватимо с друге стране, тада је тежак и немогућ да се понесе.
 
+ + + + +
 
Мене је искуство овоме поучило: биће воља Божија; од Бога је тако. И смириш се. А ако кажеш зашто ово а не оно, немаш смирења. Није била воља Божија да одем у недељу, била је у понедељак. Није хтео Бог у уторак, хтео је у среду. Тако је Бог уредио. Ако расуђујеш са друге стране, својим судом, погрешићеш и немаш плату. Немаш плату!
 
+ + + + +
 
Ако у себи трепериш од среће, нека се не види. Ако тонеш од туге немој да покажеш. То је калуђер.
 
+ + + + +
 
Најбоље ти тамо а ја овде, и да се молимо. Да не чујемо један другога. Можемо и ти и ја да доживимо умиљење, а један код другог да то не приметимо. То је по Богу. Ако то испољиш или ће те обузети гордост, или … ћеш то изгубити.
 
+ + + + +
 
Где год да се човек нађе да не очајава. Да се не изгуби, да се не збуни. Из неког разлога који Бог зна, искушава те. Проверава: Можеш ли да поднесеш ову тугу? Ако можеш, пружићу ти дар. Ако не можеш, и то што сам ти пружио одузећу ти. Ја не желим људе кукавице. Као што су уходе које је Мојсије послао: “Видјесмо ондје и дивове… и чињаше нам се да смо према њима као скакавци” (Четврта књига Мојсијева. 13,34). “Кукавица послан на послушање каже: лав је на путу и на трговима су разбојници” (Приче Сол. 26, 13) Човек кукавица не вреди ништа. А храбар увек излази као победник.
 
+ + + + +
 
Оправдавање није записано у Светом Писму. Светитељи, не само да се не оправдавају, већ свесно страдају за друге.
 
+ + + + +
 
Оче, не тако. Ти треба да исправиш себе, а не да очекујеш да се други исправљају. Ти ћеш да се поставиш ниже да те сви газе. Тада си у реду. Идеално…
Ти се наоружај стрпљењем. То је пут Крста.
 
+ + + + +
 
Човек, коликогод даје мудар, нека се саветује. Нисмо ми Богом научени. Може ли сам Бог да ти каже? Нисмо у том стању. Е, да упитамо и неког другог, да се посаветујемо. Зар немаш ниједног човека бољег од себе?
 
+ + + + +
 
Трпећеш у својим страдањима, трпећеш и у мојим. Тако ћеш да постанеш светитељ.

Comments are closed.