НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » СТАРАЦ ЈЕФРЕМ КАТУНАКИЈСКИ

СТАРАЦ ЈЕФРЕМ КАТУНАКИЈСКИ

 
>
 

 
Прве поуке
 
До почетка 1981. било је окупљено читаво братство. Петорица младића. Старац их је неуморно поучавао, саветовао, објашњавао монашки живот. Нарочито за време јела када су сви били окупљени. Прво што су чули било је практичне природе. Требало је да се заштите од хладних струја Свете Горе и где год да иду, поткошуља у торби. „Ознојио си се? Одмах да се пресвучеш“, говорио је. Иначе ћемо да трчимо по болницама“. Нико није смео сам да подиже џак цемента, обавезно по двојица, колико год било незгодно. Када су копали и користили ашов, поготово двојици нејаких забрањивао је да га напуне: „Пола, пола ашова!“ викао је. Водио је рачуна о квалитету и о количини хране. Забрањивао је претеривања, али још и више самовољне постове и произвољности. Јело је било засићујуће, али је тањир увек морао да се потпуно испразни.
 
+ + + + +
 
Два израза треба монах увек да има на уснама: „Нека је благословено“ када треба да послуша, и „Опрости“ када треба да тражи извињење. И ум да буде у молитви „Господе Исусе Христе, помилуј ме“. И ако мисао и срце одлутају код родитеља и пријатеља, треба да зна да је по његовом одласку Бог послао анђела на његово место.
Тако, трудећи се да охрабри у одрицању од света монахе почетнике, обичавао је да говори: „Живеше један старчић на Светој Гори и прими крај себе једног младића који је желео да постане монах. Саветовао га је да не мисли о свету, о својој породици (имао је мајку и две неудате сестре), и да остави бригу и старање Богу. Дао му је једну заповест: Ако њихову колибу посети неки мирјанин, да избегава да пита шта се дешава у свету.
Након неког времена прође неки просјак и монах га, заборавивши на старчеву заповест, упита одакле је. И када сазна да је из његовог места, превари се и упита за своју породицу. Сазна да његови тешко живе, јер је мајка била удовица а сестре су морале да раде разне послове излажући се као незаштићене опасности. Имале су једног брата који их је оставио и дошао овде на Свету Гору да се замонаши.
Помисли загушише младог монаха. Старац га виде тужног и упита за разлог. Кад сазна, заврте главом рекавши: „Није требало да прекршиш послушање, чедо моје“. Монах није издржао терет помисли, остави старца и крену путем ка своме месту. Уморан од пута, једног часа седе у неку сенку да се одмори. Тамо га је на кратко опхрвао сан, и одмах се појави пред њиме анђео светлости и рече му: „Бог је, од тренутка кад си кренуо на Свету Гору да се Њему посветиш, мене послао на твоје место да штитим твоју мајку и сестре. Сада кад ти идеш да их штитиш, ја сам више непотребан и одлазим“. Монах се пробуди пометен и покајан због свог чина. Врати се одмах своме старцу на Свету Гору. „Чедо моје, рече му он, вратио си се? Непрекидно сам се молио док си био одсутан да те Бог просвети, да избегнеш замку непријатеља“. Тако су у миру наставили свој подвижнички живот.
Поново прође неколико година и један побожни ходочасник их посети ради благослова. Млади монах га ћутећи почасти водом, ратлуком, кафом. Док је старац са њиме разговарао, схвати да је посетилац из истог места као и послушник. Пажљиво упита за стање његове породице. Зачу за чудо Божије, да се неки сељанин врати из печалбе са богатом имовином, виде старију кћер и понуди јој брак. И млађој даде мираз и тако је обезбеди. Тако је благослов Божији дошао на њихову кућу. Позва послушника и пун радости исприча му о благослову који је донео анђео у његову кућу“.
 
+ + + + +
 
Толике је године истрајавао да саветује, да моли, да дели епитимије, да се брине о духовности. Увек изнова се враћао на исту тему: „Дошли смо овде због овог Вечерњег, правила, Јутрења. Ако их занемаримо или их обавимо половично са хиљаду изговора, та зашто смо овде?“ Ако би он сам из неког озбиљног разлога оставио бројаницу, сматрао је то дугом. Следећег дана би га испунио.
Телесна и духовна благодат која га је одликовала није ни најмање нарушавала његову подвижничку строгост и доследност. Озбиљан и повучен, удубљен у себе, није дозвољавао превише смеха и изразе нежности у свакодневном животу. Неко од послушника се усудио да га назове „Старчићу“ уместо уобичајеног „Старче“ и беше кажњен са много метанија. Он сам, који је са људима који су долазили са разним проблемима говорио умилно, чак и нежно, био је прилично уздржан. У пратњи својој и свакодневном животу био је непопустљив и строг и на најмање показивање нарочитог пријатељства. Да неко некога додирне пријатељски или, још горе, помази, било је незамисливо.
Поучавао је чистоти помисли и срца, која се постиже исповешћу, читањем духовних књига и молитвом. И чистоти тела која се постиже тајним постом и бдењем, трудом и другим.
 
+ + + + +
 
Допадало му се да користи примере и поседовао је велику ризницу. Црпео их је из Старог и Новог Завета, из подвижничке традиције Цркве, чак и из историје и савремене народне традиције. Охрабривао је приповедањем о благородним плодовима послушања, али се бавио и супротним.
 
+ + + + +
 
Желећи да покаже да послушање није неки устаљени процес већ суштински опроштај љубави, Старац наводи следећи пример: „Један је старац, имао обичај да исповеда послушника у вези са помислима након Повечерја. Након тога би давао свој благослов послушнику и одлазили би да се одморе. Једном, док је монах исповедао своје помисли, уморан од дневних послова, старац заспе. Монах је из поштовања заћутао и чекао да се старац пробуди, да му да благослов да оде и он да се одмори. Сати су пролазили, он сам је осећао све већи умор али старац се није будио. Током сати који су протекли, седам пута је монах био наговаран својим помислима да пробуди старца, да узме благослов и да оде да спава. Али његова љубав га је спречавала и убедила да сачека још мало.
Коначно, старац се пробуди и даде му благослов. Позва га следећег дана и поче да испитује помисли које је имао претходне ноћи. Монах му је испричао своју борбу и труд који је уложио да га не узнемири. Тада му старац рече да је имао виђење кад заспа по други пут. Видео је престо и на престолу седам венаца. И зачу глас: „Овај престо припада твом послушнику, а седам венаца је стекао ове ноћи““.
 
+ + + + +
 
Близу Данилеја, у једној малој кући, живео је старац Дионисије са својим послушницима, Арсенијем и Атанасијем. У неко доба поче Атанасије да показује непослушност према своме Старцу и да одлази ‘онако из злобе’. Буде празник Благовести и славила је суседна колиба. Старац Дионисије са својим послушницима оде на бденије. Међутим, кад су стигли до колибе која је славила, монах Атанасије га остави да би другде отишао на славље. „Чедо моје, хајде са нама на славу“, рече му старац. Али он није дао да се убеди. И старац га подсети: „Зао човјек тражи само одмет, али ће се љут гласник послати на њ“ (Прс 17, 11). „Нека дођу, нека дођу“ рече раздражен монах Атанасије и оде.
Следећег дана оци га видеше лица измењена, болесног. Одмах су га посаветовали да посети лекара у Светој Ани. Лекар, када га виде, запањи се. Није знао шта да му ради, толико је био лоше. Стање му се нагло погоршавало и за неколико сати је умро јецајући и ударајући се песницама о груди. Пренели су га мртвог из Свете Ане у Малу Свету Ану, а одатле у Катунакију, његовој кући. Старац његов, мртвоме му опрости. Отац Јефрем, чудећи се казни непослушног монаха, приповеда да, пролазећи путем којим је стигао мртвац од Мале Ане до Катунакије, осећа пометњу.
 
+ + + + +
 
У прво време (1975-1976) посети га један монах кога су мучиле помисли. Старац његов је имао неке лоше навике и монах га је, у жељи да то избегне, напустио. Међутим, осећао се пометен, није могао да обавља своје духовне обавезе. На основу монашког типика имао је право што је отишао. Међутим, Старац је био оштар попут мача: „Одмах да се вратиш своме старцу! Ништа! Да се вратиш и да водиш рачуна!“
А резултат: врло брзо старац се разболео, монах га је служио из свег срца и није дуго прошло и у миру му склопи очи. И старац је спокојно уснуо, а монах је наставио радостан и поучен свој живот.
 
+ + + + +
 
Један послушник му је пришао и исповедио му своје помисли. Уочио је код Старца грешке, пропусте, недостатке. „Чедо моје“, рече му он, „када увиђаш недостатке других, а поготово духовника, знај да ти се духовно стање погоршало.“ Монах је тражио мишљење Старца о случајевима када су људи стварно злоћудни и лукави, и односе се према нама на лош начин. А Старац рече: „Чедо моје, плод тиховања је да друге видиш попут анђела“.
 
+ + + + +
 
Кад би приметио превелики ентузијазам код некога, говорио би: „Куда идете, куда идете? Ка соли (живахно)! Одакле долазите? Од соли (клонуло).“ И објашњавао је: „Крену караван камила ка Палестини на Црвеном мору, дакле ка соли. Пут од много дана, заморан, кроз безводне пустиње, са тешким временским условима. Камилица је скакутала око своје мајке и, када би неко питао „куда идете“, одговарала би танким гласом, живахна и весела, пуна ентузијазма, али и несвесна будућег труда: „Ка соли, ка соли!“ Међутим, када су се након доста времена вратили са врло заморног путовања, одговарала би неком ко би питао „одакле долазите“: „Од соли“ и глас јој је био клонуо, тих и спор. Тако би Старац имитирајући успешно ова два гласа мале камиле, покушавао да спута претерани ентузијазам.
 
+ + + + +
 
Један брат, растужен, пришао је старцу и замолио га: „Старче, помоли се за мене, да ми нестане туга.“ Ставио му је руке на главу и помолио се као и обично. Након тога рече: „Чуј, чедо моје. Ових дана у молитви Бог ми откри „женика“ моје душе, као што каже тропар Страсне Седмице: ‘Ложницу Твоју видим, Спасе мој, украшену. А одежде немам да уђем…’ А онда ми је открио одежду моје душе“. Лице његово, док би то говорио, било би прелепо. „Чедо моје, моли Бога да и теби покаже ‘ложницу’ твоје душе“.
Други би пут поверио шта му је открио Христос и како му је показао Своје. Прилазио би са крајњом побожношћу и клањао би им се…
Често би приповедао Старац своја радосна духовна стања да би окрепио и утешио своју браћу.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *