НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » СТАРАЦ ЈЕФРЕМ КАТУНАКИЈСКИ

СТАРАЦ ЈЕФРЕМ КАТУНАКИЈСКИ

 
>
 

 
Сам
 
Отац Јефрем је након толико година општежића, остао сам. Сам са горким успоменама. Једина му је утеха било дописивање са његовим братом који му је истовремено послао брдо неопходних ситница. Сећао свога оца који је једном приликом рекао док га је опслуживао: „Јефреме, тебе ће анђели да опслужују“. И покушавао је да се утеши.
Новац, неких пет стотина дуката које је старац оставио, разделио је на милостињу и четрдесетодневни помен за његову душу. Поносио се јер му је начинио четрдесет помена. Али је и молитву појачао. На сат времена вечерњег додао је још пола сата и на два сата службе још сат времена за свога старца. Све уз бројанице. Предао се свим својим бићем молитви за његову душу. Неком је посетиоцу исповедио како се молио, а он је забележио молитву: „О Пантанаса Царице, Мајко Бога, реци неку реч Своме Сину, да опрости овој души. Ево, силазим у Пакао, ја један грешник и молим те за још једног грешника. Преузми га и узвиси га горе у Рај. Реци неку речцу Своме Сину… о, каква ће радост да наступи тада на небу! Сви ће анђели да славе и биће празник за цело небо. А ако се приближи господар таме, удари га да падне доле у дубине Пакла…“
Благодат га је стално посећивала. На крају му би пројављено о спасењу душе старца. Био је Васкршњи пост 1974.
Али, изгледа да га је оборио труд и самоћа и подвиг за спасење душе преминулог, јер је крајем маја добио тровање бобом, којим се иначе годинама хранио. Лежао је немоћан и блед у својој келији. Бог је хтео да му у гостима тих дана буде један побожни монах који је позвао лекара задуженог за ту област, оца Димоклита. Он, пошто га је прегледао, подигао је руке увис говорећи: „Старче, пред Богородицом ти објављујем да треба да одеш у Солун, јер је у опасности!“ Старац није желео, али су га оци убедили те је колима пребачен у Солун где је и излечен.
Није напуштао Свету Гору твој живот тридесет осам година (1936-1974).
Убрзо се опоравио и почели су да га посећују многи побожни људи. Старац се бунио зато што се након четрдесет година нашао ван Свете Горе. Међутим, људи су му наглашавали колику им духовну корист он доноси а старац би климајући главом рекао: „Светиљка гори, али гори и њено грло…“
Он сам, у посланици пише следеће: „Лекари кажу да ако у крви човека недостаје један састојак, тада је боб шкодљив и човек добија тровање. Међутим, када је крв савршена, тада боб не шкоди. Мене је боб затекао исцрпљеног и телесно, али још више духовно, због мог старца, и зато ми се то десило. Лежао сам због тровања на одељењу патологије осам до девет дана.
Након тога је требало да изађем излечен. Али желео сам да узмем наочаре за очи на основу мишљења очног лекара који је, прегледавши ми очи, установио промене на оба ока, и због тога ми није дозволио да изађем из болнице већ ме је упутио на очно одељење. о сам остао шеснаест-седамнаест дана. Десет дана су ме лекари пратили а да нису могли ништа да учине. Давали су ми лекове, инјекције, капи. Заслепили су ме светлима апарата. Узели су ми крв из прста. Испитао ме је и доктор неуролог. Снимали су ме рендгенским зрацима, као и струјом, електроенцефалографом, а све то да би пронашли узрок који је довео до болести на очима и ништа нису пронашли.
Једанаестог дана лекари ми рекоше: „Оче, данас се вид побољшао“. Након двадесет пет дана сам дошао својој кући на Катунакији, са налогом лекара да ново дођем на преглед након два месеца у Солун. Међутим, ја нисам отишао. Очитао сам Молебан Богородици Брзопомоћници и престао сам да бринем. Када сам био у Солуну, посетили су ме моја браћа и сестрe и много света. Међу многим женама дошла једна и, пошто је села на мој кревет, врло близу, рече: „Јефреме, да ли ме познајеш?“ „Не“ рекох јој. „Ја сам Елени, твоја сестра“, и саже се да ме пољуби. Поред ње је седео један господин и, док сам се спремао да питам Елени, своју сестру „Да ли је ово твој муж, он ме претече и упита: „Јефреме, да ли препознајеш мене?“ Погледах га целог и након тога рекох да не. „Ја сам Нондас, твој брат“.
Чедо моје, дирљиви тренуци. Након пуних четрдесет година не препознајем свога брата и сестру. Коначно, вратио сам се својој колиби. Седим, гледам.
Стара је ова кућа. Треба да се окречи. И даске пропуштају ветар. Треба да се промене. Ко ће то да уради?…сад кад сам овакав!…Хајде, да урадим нешто па да једем. Имам двопек.
Ма зар ћеш да једеш двопек?
Зашто? Шта сам јео толике године?
Да скувам и мало тестенине?
Болестан човек. Замало да умреш. Хоћеш ли млека, сира? Зар ћеш да једеш тестенину?
Ово је Катунакија, није ово свет…
Да, али ти си остарио. У свету те је толико људи услужило и ти колико си њих помагао и видиш какву потребу имају!…
Шта? Да одем у свет?
Зашто да не ? Ко има више искуства од тебе?
Шта, да узмем парохију? Где ја то знам?
Зашто, јеси ли неписмен?
Не, нисам неписмен, али не могу.
На крају нека вртоглавица, нека брига.
Да одем, да узмем парохију, ма… Рогати ђаволе! Ти ли си тај који си овде толико времена и ратујеш против мене!….
Дошао сам себи, чедо моје и почео исти живот. Да, али молитва, шта да ти кажем! Шест месеци ми је требало да поново пронађем стање молитве у коме сам био пре него што сам изашао! Ето! То је свет! Зато кажу Оци: „У последња времена биће блажени они који не излазе у свет“. Шта ће ти, дете моје? Ми смо заветовани на другачији живот. Спокој ће калуђер да пронађе у унутрашњем животу. Ми ћемо да говоримо о молитви, о послушању, о покајању. Зашто се, детенце моје, називамо анђеоском државом? Зато што је наше дело, као и анђела, непрекидно обожавање и слављење Бога. Ми, ни жене, ни таште немамо, нити у свету живимо да бисмо знали проблеме и да бисмо преузимали њихов терет. Пази се не сврсташ међу ‘учеснике туђих падова'“.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *