>
ПРОЛОГ
Објављивање књиге о животу најпреподобнијег оца нашег Јефрема Катунакијског, била је света дужност његове побожне пратње, верног сведока његовог живота и учења. Ми, скрушени, предлажемо као увод ово мало скромних редова, призивајући његову очинску заштиту и заступање и искајући његову светоплу љубав, коју нам је заштитнички пружао.
Овај великан доследности, као у изреци, није дао “сан очима својим нити одмора веђама својим” док није пронашао драгоцени бисер, за чије освајање је дао све. А тај бисер беше Божија благодат прочишћења, просветљења и васкрсења.
У свим тешкоћама и несрећама, што попут обруча стежу нашу немарну генерацију, за његову победу заслужни су неуморни и доследни живот, скривено проучавање и сазерцање. А шта друго рађа и одржава скривено проучавање и сазерцање, ако не упорно држање аскетског правила и типика?
Колико сам се дивио његовој несаломљивој вољи, његовој доследности у чувању предања наших светих отаца! Кад сам га једном запитао за разлог толике упорности, он ми смело одговори: “Заборављаш колико нас је Старац (мислећи на старца Јосифа исихасту, кога је сматрао својим Старцем) поукама и начином свог живота подстрекивао и уразумљивао да чувамо истрајност и доследност у одржавању правила указујући нам пут духовног узрастања и радости!”. Иако му је старац био незаборавни јеромонах Никифор, у духовном раду и животу беше верни ученик Старца Јосифа исихасте код кога је неуморно служио. Због своје чудесне доследности, коју можда немарници сматрају претераном, Старац Јефрем је изазивао деловање присуства Божије благодати која га је водила ка прочишћењу и просветљењу.
Забележићу само једну од многих особина, у које сам се својим очима уверио, код овог изузетног духовног прегаоца. Једном када сам га поздрављао, одлазећи из његове испоснице, каза ми да пошаљем писмо на чијем је коверту у том тренутку писао адресу. Пишући, истроши му се оловка и ја му одмах понудих своју да доврши. Кад је завршио, дивио се мојој оловци јер је, тобож, врло лепо писала. Рекох му да је задржи за себе. Он не прихвати, већ ми рече да му купим исту такву. Обећах му да ћу се побринути за то, и то врло брзо, јер ће већ следећег дана неко из Новог скита отићи у свет. Поздравих га и одох до Новог скита где сам боравио. Касно увече, док смо били на бденију, у нашем дворишту зачух лупање на капији па отворих. Изненађен угледах оца Јефрема који ми одсечно рече: “Јосифе, молим те, немој да ми наручујеш ту оловку о којој смо причали зато што нисам узео благослов од свог старца” и оде одмах без речи. Међутим, разлог није био благослов његовог старца, који тада беше слаб и није могао да се споразумева. Истински разлог отказивања наруџбине беше негирање самодопадне жеље према нечему што је пожелео. Због тога је пешачио два и по до три сата, и то у пола ноћи.
Читав живот овог великана беше пун таквих прегалаштава. Иако није пронашао праву традицију код свог Старца и његове пратње, није престао да трага док није пронашао тражено у Старцу Јосифу исихасти, и то је очувао са преданошћу и доследношћу.
Преподобни Старац наш Јосиф исихаста беше један од будилаца наше генерације. Својим животом и делом рекао је “не” струји препорода и вратио је трезвеноумни светоотачки начин живота. Није се занимао за “спољашњост чаше” већ за унутрашње прочишћење ума и срца. Следбеник и послужитељ ове личности беше и остаде до краја преподобни отац Јефрем, који потом постаде пример и нама раслабљенима.
“Деловање је усхођење ка созерцању”. Његов став према темељу делања, послушању, беше непроменљив. Ако узрок пада и страдања људске природе беше непослушност, онда је послушање њен лек и васкрсење.
Његово духовно искуство на путу традиције наших светих отаца начинило га је мудрим и поузданим. Примером, на делу, и својим животом убедљиво истиче важност послушања као најздравијег и непогрешивог пута ка уништењу “старог човека”, “мрзости пустошења”, егоцентричности и самољубља. Послушност је показао и сам Исус својим примером као темељем нашег препорода.
Уз непрекидан труд и самоодрицање, преподобни Старац Јефрем је постао симбол који нас упућује ка болољубљу, ношењу крста, животу мученика, ка Царству Божијем, које достижу трудбеници. Користио је слободно и без силе сваки начин молитве, нарочито “исповедни” начин, којим сваки подвижник на свој начин призива Бога Оца, и тако “рађа” молитве за одређене ствари које га заокупљају. Истицао је храброст вере у Христа, којом верни побеђују обесхрабрење, што је због небриге нашег времена, постало главно оружје непријатеља. Преслатка и охрабрујућа његова поука, настала његовим узвишеним живљењем, подстиче нас да прибегавамо заштити Христа Спаситеља и Оца нашега, његове Пресвете Мајке и наших Светитеља.
Приликом наших честих сусрета, увек је наглашавао избегавање немарности и доследно држање светоотачке традиције. Потпуна небрига за светска догађања, ограничавање на само неопходне потребе, трпљење током честих болести, богато болољубље проузроковано аскетским окружењем, нарочито настојање за скровитим проучавањем и созерцањем, сачињавали су стално и доживотно правило живљења. Непрекидна молитва, као и често и прецизно светослужење страшних тајни, не одоцнише да уроде плодовима. Често је, колико год да је то тајио, откривао, не само наше мисли, већ и будуће животне догађаје које Божија промисао за свакога унапред зна.
Са умереним тиховањем и упорним трудом сазерцања, прегалац наших дана је освојио награду вишњег призива Христа. Постао је ученик Божији и доказао је да је наше атонско устројство непрекидно исто, управо онако како су наши свети Оци зацртали. Изванредан пример овог нашег духовног оца и брата оснажује наше скромне покушаје наставка светоотачког предања, да бисмо се и ми понизни, благодаћу Христовом и заступништвом и старатељством Богородице, удостојили истог циља и краја.
Овим издањем, не описује се само личност овог великог подвижника бескрвног мучеништва, већ се нашој успаваној генерацији доказује да и данас благодат Господа нашег остаје непроменљива, у тежњи ка нашем препороду и васкрсењу.
Старац Јосиф Ватопедски,
марта 2000.
