НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » СТАРАЦ ЈЕФРЕМ КАТУНАКИЈСКИ

СТАРАЦ ЈЕФРЕМ КАТУНАКИЈСКИ

 
>
 

 
Његов крај
 
Новембра 1996. један снажан удар га је коначно бацио у кревет скоро сасвим непокретног, немог, без могућности да гута. Изгледало је да нема никакав контакт са околином. Није покушавао ништа да каже, чак ни знацима нити се чинило да чује оно шта су га питали. Само када би био у јаком боловима, стењао је.
Браћа која су га волела, написала су му: „И када ме свакодневица повуче много пута, видим умно у себи ваш поглед и врти ми се у глави пред вашим стрпљењем и пред вашим искушењем“.
А други још више песнички и апокалиптично:
 
„У старости корачаш
дубинама болести.
Привучен за Жеником,
Изван мноштва,
Изван капије,
Изван твога сјајног града,
И твоје лепоте,
Далеко од предстојеће ти славе,
Удостојаваш се да страдаш за све,
по угледу искупљења за Цркву.
Попут праха сачуван
за кропљење и очишћење
од века тврдовратог народа.
 
Јер виде неко од оних који ти се приближише Пресвету Богородицу распрострту преко тела твога као скупоцени покров преукрашен божанским сјајем како се спушта и успокојава на теби.
 
+ + + + +
 
Упркос свим искушењима међутим, видео је, макар за кратко, и чуо добро. А доказ је био што је одговарао осмехом, чак и смехом, када су му приповедали његове омиљене радосне причице које је он некада имао обичај да користи. Био је једини начин комуницирања са њиме у стању тетраплегије у којој се налазио. Увек му је представљало задовољство да се шали говорећи поучне приче из грчке митологије или народног предања, неки пут да се шали на сопствени рачун или да задиркује друге са бистрином и добротом.
Када би неко самовољно постио приповедао је о Хоџином магаренцету које Хоџа није нахранио једном па други пут, радујући се што му магаре ради без трошкова. У једном тренутку врата штале се нису отварала, јер је магаренце угинуло и прострло се колико је дуго и широко.
Други пут би да би указао на нечију дечју лукавост, подражавао разговор двоје мале деце: – Где је грожђе? – Шта ће ти? – Да га видим!
Кад неко не би научио основе из типика, сећао се поповог боба. Поп је био неписмен и бројао је боб у једној врећи, једући сваки дан по један да би знао када да слави Ускрс. Попадија је то приметила и додала је боб да би му удовољила. А поп је одговарао сељанима који су се жалили: „Како стоје ствари са бобом и како показује мера, нити ћемо ове године да имамо Велик дан нити догодине Ускрс“.
Ако би неко чинио само спољашње послушање климао је смешкајући се главом и са тешким гласом, претварајући се, говорио: „Андони, Андони…“, подсећајући на искушавајућу фразу и израз једног светог старца коме је послушник чинио послушање само када су били присутни и други.
То је одржавало радосном пратњу током тринаест месеци непрекидног лежања у кревету бола. Када је болест оснажила, осмех би венуо на његовом лицу.
Није налазио спокоја у лежећем ставу. Више је волео да седи у кревету са ногама ниско на земљи и леђима ослоњеним на јастуке, као и увек врло погурен. Његов омиљен став молитве. У овом ставу га је мирно узео Бог 14/27 фебруара 1998.
Стално је понављао наредбу да се сахрана обави у уском кругу суседа. Али, многи су оци стигли да га последњи пута целивају. Један од њих је записао:
„Старац, човек блажени, светог живота, сав испуњен благодаћу живео је са осећањем грешности и молио ме да се молим за њега.
„Чедо моје, молим те, када будем отишао, да ми начиниш четрдесетодневни помен и увек да ме спомињеш.“ Дао је налог да се при његовом укопу окупе суседи, међу којима је напустио овај живот. За мене је дао благослов да ме позову. Хвала му. У ноћи његове сахране, сањао сам га обученог у белу јерархијску одежду, сијајућег и радосног како говори: „Оче мој, треба да служим Литургију“.
Присуствовао сам његовој сахрани. Видео сам уснулог једног преподобног који је већ припадао кору Светих Отаца и захваљивао сам Богу и Старцу који ме је волео и обележио мој живот својим. На крају, тело његово прими мајка земља, њиме освећена, а његову свету душу прими радосно хор свих Преподобних који су у подвигу заблистали.
Нама је оставио сећање и пример врлинског исихастичког живота, живота светогорског монаха и носталгичну успомену на његово поштовано лице.
Нисам био у могућности да присуствујем четрдесетодневном помену, зато што смо у нашој келији имали монашки постриг, и било ми је криво што нисам био и ја тамо. На Литургији након освећења, при помену упокојеног, казах: „Помени, Господе, оца нашег Јефрема…“, и осетих две руке да ме загрлише покровитељски око рамена. Ухвати ме дрхтавица. Зауставих се. Окренуо сам се, али нисам видео ништа. Захвалио сам му се и наставио Литургију. Његово срце пуно љубави верујем да нас прати. Моли се и то осећам“.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *