НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » СТАРАЦ ЈЕФРЕМ КАТУНАКИЈСКИ

СТАРАЦ ЈЕФРЕМ КАТУНАКИЈСКИ

 
>
 

 
О свештенству
 
Када служиш Литургију имај на уму да си посредник. Преузимаш од света бол, сузе, болести, молбе и износиш их пред престолом Божијим. а онда преносиш свету утеху, исцељење, све за чиме неко има потребе. Велике части те је удостојио, чедо моје, Бог. Да то негујеш. Ухо Бога је крај уста свештеника.
 
+ + + + +
 
Велику силу има епитрахиљ. Епитрахиљ је помиритељ посрнулог човека са Оцем, његовим Творцем. Због тога, колико можеш, више имена да спомињеш. Колико год можеш више.
 
+ + + + +
 
У време ропства под Турцима били су многи свештеници, али је један ишао около и скупљао имена која је помињао на Литургији. Турски официр га оптужи да подиже народ на устанак, и затвори. У сну му се појаве сви које је свештеник спомињао и казаше: „Чуј, или ћеш да пустиш попа, који нас спомиње и утешује, или ћемо ти узети прво дете“. И Турчин се уплаши. „Хајде, попе, иди с милим Богом, каза, иди јер ћу да изгубим дете“.
Велику силу поседује епитрахиљ, чедо моје, велику силу. Колико год можеш више имена да спомињеш.
 
+ + + + +
 
Да, мени је давно дао отац Арсеније, брат старог Јосифа, нека имена из времена када је био емигрант и дошао у Грчку. И ја сам их спомињао. А онда ми каза: „Знаш Старче, шта сам видео? У сну сам видео да сам та имена која сам ти дао однео у једну кућу. Упитах, како вам је овде? Један рече: „Није лоше, онако, али долази отац Јефрем и даје нам утеху“. А други: „Ето, тако и тако, мало пада киша и хладно ми је, али долази отац Јефрем и пружа нам утеху“. Казах: „То су, брате, имена која помињем“.
 
+ + + + +
 
Зашто се посветио отац Плана? Помињао је целе листове. И ја сам се сетио неких имена и залепио сам их на зид на Проскомидији, онако необавезно. И у сну видех да су дошли неки Старци, у старој одећи, како су их описивали мајка и отац. Кажу: „Ти си нас, чедо моје, записао, али Старац нас не спомиње“.
Кад сам питао Старца, рече ми да није добро видео.
Од тада сам стекао жељу да спомињем што више имена. Што више имена, то већа плата.То је највећа милост: да повежеш човека са Богом. То је највећа милост. И можеш то да учиниш. Колико год више имена, чедо моје, спомињеш, толико већу плату примаш. Да.
Један јеромонах: А сузе? Како неко може да има сузе за време Свете Литургије?
Старац: По цео дан се припремам за Свету Литургију. Не ограничавај се, чедо моје, на молитве за Свето Причешће. Зато што то чита и мирјанин, и свештеник, и владика, и патријарх. Али нису сви исто. Свет прима спремне Дарове, док је свештеник касапин. Жртвује Христа, а онда га предаје читавом народу. Постоји велика разлика, није то исто. Због тога, чедо моје, ако желиш да поседујеш стање, немој да се ограничаваш на молитве за Свето Причешће. Ти си касапин. Кољеш и жртвујеш. Док други прима. Због тога по цео дан моли Богородицу која је уз тебе: „Богородице моја, удостој ме да видим шта жртвујем, какву ми је дужност дао Бог. Да то осетим“. И даће ти то Богородица. Да. Ако служиш, и не плачеш, помало си… под оптужбом, ти си под осудом.
Јеромонах: И ја сам тужан.
Старац: Да, али, ако плачеш на Литургији, схватићеш да служиш, да си јео духовно месо, да кажемо. Ако, међутим, не плачеш ни при својој молитви, нити при Литургији, то је као да си јео кувано на води. Ако, међутим, заплачеш, схватићеш да си јео духовно месо.
 
+ + + + +
 
Јеромонах: Старче, улажеш напор да се припремиш што боље, међутим, видиш да непријатељ не седи скрштених руку већ ти често доводи богохулне помисли, скаредне, прљаве. Шта онда радиш, рецимо, шта треба, како да се суочимо са њима?
Старац: Слушај, чедо моје, ми смо људи. Е, људи смо, нисмо анђели. Доноси и скаредне помисли, доноси и помисли гордости, и помисли осуде, све. Ми ћемо да се боримо.
 
+ + + + +
 
Једном у току разговора одосмо у осуду. Након тога одох да служим Литургију и не могу да изговорим молитве. Шта сам учинио? Дође тај сусед и осуђивали смо неке владике. На Литургији служећи казах: „Боже мој, опрости ми. Опрости ми, Боже мој. Згрешио сам Боже мој. Постоји и за мене опроштајна молитва“, казах. „Добро, Боже мој, благослови“. На крају сам се смирио и казао себи: „Ако хоћеш, а ти и други пут осуђуј!“
Велико зло је осуда. Као људи ћемо да згрешимо, чедо моје. Али шта? И исповест је тајна, чедо моје.
 
+ + + + +
 
Ја сам само гимназију завршио, нисам ишао даље. И записао сам све своје другове из школе и све професоре, учитеље од првог разреда Основне до последњег разреда гимназије. И када их спомињем, колику радост осећам! Знаш ли колику радост осећам?! Зато што спомињем оне који су ме начинили добрим човеком. Има већ годину дана како не идем на Литургију зато што не чујем, а желим да поново помињем она имена, и сећам их се мало-помало, тим људима је то од користи. Зато, чедо моје, желиш ли да спасеш своју душу, помињи колико год можеш више имена.
 
+ + + + +
 
Велику утеху пружа епитрахиљ, велику утеху. Ако служиш Литургију и не плачеш, негде си посрнуо, негде си згрешио. Ја по читав дан припремам себе за час Литургије. И када сам улазио на Литургију, нисам могао да зауставим сузе. Да! Много сам пута видео и на Светој Трпези мртво тело, као у иступљењу, мртво тело.
 
+ + + + +
 
Јеромонах: Ја сам, Старче, био двадесет година обичан монах. И истина је да, када сам постао јереј, тешко ми је било, нисам могао да се навикнем да сам јереј. Већ други дан пошто сам постао свештеник, ратује против мене ђаво помислима, агонијом, страхом, са свим тим много се против мене борио.
Старац: Е, и он ради свој посао. Свој посао, али и ми ћемо свој посао да радимо. Да молиш Богородицу, чедо моје, зато што су сви свети молили Богородицу. Не предаје се дар од Бога ако не иде путем Богородице. Богородица дели дарове свету, Богородица их дели.
Јеромонах: Помислих како се ђаво ни Свете Литургије не боји. Помисли хулне, једно, друго…
Старац: Не недостају те ствари, чедо моје. Не недостају.
Јеромонах: Презир је потребан….
Старац: Презир. Свој посао он обавља, чедо моје, свој посао обавља. Али и ми свој посао, свој посао.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *