НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » СТАРАЦ ЈЕФРЕМ КАТУНАКИЈСКИ

СТАРАЦ ЈЕФРЕМ КАТУНАКИЈСКИ

 
>
 

 
У САМОТНОЈ КАТУНАКИЈИ
 
Место тиховања
 
Катунакијска литица, отворена према Егеју, налази се на југозападном крају полуострва Свете Горе. Огромна провалија, која уздужно цепа планински масив Свете Горе, почиње од мора и стиже до подножја крајњег врха Атоса. По њеним исихастичким недрима налази се четрнаест разбацаних кућица, закачених о стрме планинске литице које, ако их угледаш са мора, изгледају попут орловских гнезда.
Да би ико овде стигао 1933. године, требало је да се укрца у месту Дафни, луци Свете Горе, у велики чамац са веслима и да са много стрпљења прође манастире и скитове на јужној страни. Није постајало пристаниште. Један велики камен служио је овој сврси, када је море било мирно. Иначе, требало би да дође пешке из Свете Ане, што је три пута дуже растојање.
Пут ка колибама, узана стаза, где често не би могли да се мимоиђу два човека, попут змије се извијао међу стенама, шљунковитим стрминама (сарес)[1], маслинама, жбуњем, зидићима. Негде ископан у земљи стрмине, негде поплочан каменом као уски дугачки потпорни зид, другде просечен канал услед сливања кишнице. Узак, невидљив, као нерукотворен, успиње се уз стрму литицу, са малим кривинама. Уз много труда и зноја, стрпљиво и упорно, пењати се корак по корак. Сваки корак по једно зрно на бројаници, свако зрно једна молитва, свака молитва топли отежали дах, сваким дахом све ближе подвижници, уз тешку пуну торбу на леђима. Пуна потребштина за свакодневни живот, а често и са зидарским материјалом, цементом, песком, дрвом и др.
Кућице у околини мале, аскетске, са челом – црквом према истоку и ногама – собама ка западу. Шири се појање псалама и молитве монаха и узноси се миомирис тамјана. Тела мртвих нераспадљива.
„Кажу, објашњавао је старац“, да се у области Катунакије некад населило неких стотинак отаца који су дошли из Палестине и Египта, отерани навалом Арапа. У оној сувој клими живели су од хлеба, воде и соли. Велико суздржавање. Желели су да наставе са истом исхраном и на Светој Гори. Али нису издржали. Влага, ледени ветрови и остале тешкоће, одувек су приморавали Светогорце да користе уље, сир, рибу, они најстарији мало вина. Тако су, за две-три године, сви умрли. Остали су њихови катуни и место је прозвано Катунакија.“
Изгледа да су прве колибе Катунакињана од тада почеле да се појављују на окомитим странама литице. Биле су то праве колибе, грађевине без вредности, пружале су дом једном или двојици монаха. Након пресељења монаха ка Господу, рушиле су се, постајале олупине изложене тешким временским условима. Постоји и неколико пећина које су пружале привремено склониште оним старим, лутајућим прегаоцима подвижничког живота.
Чврсто сазидане кућице и црквице, које постоје и данас, почеле су да се зидају половином 19. века. Дакле, организовани живот у малим или већим пратњама нема историју дужу од сто година. Међутим, све ово време, Катунакија је духовна кошница што ври.
На надморској висини од 250 метара и у најдубљем делу провалије, полускривена стенама, налази се подвижница Светога Јефрема Сиријског. Црква са својих четрнаест стасидија, за Катунакију пространа, на спрату, као глава читаве грађевине. У правцу запада нижу се две мале собе са унутрашњим ходником и на крају једна већа коју су некад користили као шиваћу, а сада као гостињску. Испод ње, у приземљу, исте величине је и кухиња. Испод кухиње постоји мали подрум са поклопцем који се користи као природни хладњак. У наставку кухиње према истоку – две собице исте као оне горе, а доле, испод цркве, пространа остава.
Врата ниска и уска. Сагињеш се да би прошао. У собице једва да стане узани дрвени лежај и наспрам њега сандук за одећу,са малим пролазом, ниских таваница; велике кутије, мале шпиље, капуљаче за тела али још више за дух што се труди да се прибере у молитви. Само је прозор, иако мали, отвор ка светлу севера, ка мору и ка мало неба.
Спољашњи зидови – северни и јужни – дебели дувари (60 сантиметара) сазидани од камена и блата.
Унутрашњи зидови, лагани, танки. Подови и плафон дрвени. Кров са тамошњим цепаним каменом, натопљеним у блату да би чувао топлоту. На југу, испред црквице и архондарикија[2], примајуће собе, два дрвена доксата (касније затворена прозорима), са каменим степеницама за прилаз из приземља. У дворишту од камена изграђена цистерна (60 кубика), сазидана од корасана[3], зарад свеже и здраве воде. Тридесет метара даље, пред главном стазом, капија од камена, са сводом од плоча. Позади нужник, далеко од куће, мала камена грађевина, без воде, који користи малу провалију за одвод. Око куће подзидане њивице од донесене земље. Усред највеће од њих велика смоква „Германија“. Извор слатких сувих смокава за чашћење малобројних ходочасника и утеха испошћених монаха. Касније су говорили старци: „Од како је дошао ратлук у Катунакију, осушила се смоква“, и значајно климали главом.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Саре: планинске литице пуне одроњеног камења.
  2. Архондарики: Простор за пријем и угошћавање ходочасника у сваком Манастиру.
  3. Корасан: тирејска земља (градивни материјал).

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *