Пут за Нигдину
Дали је то стварно побуна?
Познати амерички публициста, Гери Ален, рекао је у својој књизи “Доба рока”: “Млади су у заблуди када мисле да се буне против естаблишмента. Управо естаблишмент поседује и управља радио и ТВ станицама, најтиражнијим ревијама и диско-компанијама, које су рок музику и њене извођаче претвориле у моћне чиниоце америчког живота.
Без помоћи медијума естаблишмента, ‘Битлси’ би и данас лупали по раштимованим гитарама у неком ливерпулском подруму, а хиљаде њихових обожавалаца и подражавалаца били би радници, студенти или уметници.
Без посредства естаблишмента LSD би за већину људи била три безвезна слова абецеде, а марихуана би остала проблем повезан са џез музичарима и криминалцима, а никако не пролазна мода… Наши тинејџери би добро учинили да се запитају због чега естаблишмент финансира оне који тврде да се залажу за промену система, у случају да ово што се дешава ниje део исте завере, чија ће коначна жртва бити целокупни млад нараштај Америке.”
Тако је Ален писао у доба хипи револуције.
А Џозеф Кроу, својевремено професор социологије и музике на Универзитету у Сијетлу, такође је уочио: “Не знам знају ли ‘Битлси’ шта раде, или се нeко њима служи. То и ниje важно. Важан је резултат. Они који су присуствовали рок концертима знају да атмосфера на њима може да се упореди са хипнотизерским сеансама. То такође значи да се порука текста рокенрол песме дубоко утискује у подсвест слушалаца. Они чак могу бити и несвесни тога. Ипак, све што чују слаже се у трезорима памћења и биће активирано одговарајућим стимулансима кад за то дође време.”
А Дејвид Боуви је, у тренуцима искрености, знао у ком ће правцу и с каквим циљем свето бити активирано: “Сви ми, као и наши славни претходници, говорили смо да користимо рокенрол првенствено у циљу критике и, самим тим, мењања услова у којима смо принуђени да живимо. Желели смо да изменимо свет помоћу рокенрола. Нажалост, испоставило се да смо заједно с публиком ишли у круг, по каналима које су нам унапред припремили, добро их подмазавши. Данас је извесно да је рокенрол мртав, бар у размерама његовог изворног одређења. Шта ће сменити рокенрол? Диктатура! Поjaвиће се политичка фигура, у не тако далекој будућности, коja ће у овом делу света апсорбовати и каналисати енергије рокенрол публике.”
Да, на крају историје, кад се тама згусне, хришћанство види глобалну власт антихриста, месије у злу уједињеног човечанства. Али, пре но што се то деси, све треба да буде “анти”: антидржава, антирелигија, антикултура, антиуметност, антиљуди. И наравно – антимузика.
Зар читав XX век ниje био припрема за ту диктатуру?
Зар “хуманисти” већ читаво столеће не користе машинске изразе за човека (сетимо се: меморија, сензибилност, импулс, пражњење, механизми, структуре, шок)?
Зар медији не делују урагански силовито на свест људи, без обзира на садржај својих порука? Хипнотичка везаност за екран, чак и кад постоји критички однос према виђеном, доводи до тријумфа механичког над органским. Пошто медији као продужеци чула служе за то да човека извуку из његове унутрашњости ка спољашњем, садржај човеков више није у њему, него у планетарној мрежи комуникације. Због тога је Норберт Винер рекао: “Кад су људске личности организоване у системе који их користе не по њиховој пуној способности одговорних људских бића, него као зупчанике, полуге и везе, нема великог значаја то што је њихова материја – крв и месо. Оно што се користи као елеменат у једној машини, јесте део машине”.
И рок је део машине, а не “Rage Against The Machine” .Као што су “Стоунси” похлепни старци који јуре новац, а не некакви млади бунтовници из предграђа. Права побуна је побуна против лажи доба у коме живимо, а зарад заједнице са Христом, Који је Истина. И на ту побуну и данас Црква од Истока зове свакога човека, а пре свега младог. И ова књига је о томе, а не о музици и забави, скривеној иза фразе ” It’ s only rock’n’roll”.
