ПУТ ЗА НИГДИНУ

 

Пут за Нигдину
 

 
Легенда о “Дорсима”
Џејмс Даглас Морисон родио се 8.децембра 1943. године у месту Мелбурн на Флориди. Био је први син Стива Морисона, који је био морнарички официр, и Кларе Кларк. Имао је млађе сестре и брата, којима је управљао по својој вољи: хвалио их и кудио, тукао и грлио, али увек и свагда доминирао. Од малена је хтео да ре разликује. У пубертету је читао Џека Керуака (“On the Roаd”, наравно), Ничеа, Рембоа, Плутарха, књиге о демонологији; поезију и есеје је писао, трагајући за собом. Још као средњошколац, одлазио је од куће, пијанчио и скитао. Очева официрска каријера је напредовала, а син је био све бунтовнији. Године 1964, уместо права уписао је филмску режију Колега му је био Френсис Форд Копола, а један од професора Жан Реноар.
Занимање за филм га није дуго о држало. Негде крајем 1965, предложио је, после пијанке, свом другу Сему Климану, да направе музичку групу, у којој ће он, Џим, певати. Климан, иако припит, био је сасвим рационалан: “ОК, човече, хоћеш рок-групу, хоћеш да певаш, а не знаш да певаш… А како ће се звати та твоја група?”
Одговор је био јасан: “Doors. Постоји познато а постоји и непознато. Између њих су врата, а то је управо оно што ја хоћу да будем”.
Климан је одустао, али се појавио клавијатуриста Реј Манзарек, који је имао бенд “Реј и гавранови”.
Ускоро су почели да свирају по клубовима. Морисон је, да би победио трему, много пио и узимао LSD. Чланови бенда су хапшени због поседовања дроге, а Морисон је избегао служење војске изјавом да је хомосексуалац
После наступа у клубу “Whiskey”, уочили су их из “Elektra Records” и дали ми могућност да сниме албум “The Doors” . Ускоро су у Сан Франциску наступали пред десет хиљада људи, а слава им је све више расла. Уследили су албуми “Strange Days” , “Waiting for the Sun” , “Soft Parade, “L.A.Women”,итд.
Били су кључни шамани психоделије. Својевремено је познати рок-критичар из Хрватске, Дарко Главан, овако дефинисао психоделију (“Џубокс”, 14/1975): “Бит психеделичног назора о животу и умјетности лежи у тоталности, вишедимензионалности, митско-цјеловитом доживљају живота /…/ Неточно је иначе распрострањено увјерење да психеделичка дјела искључиво описују халуцинације изазване дрогом.. Управо обратно, психеделички умјетник тежи да надражај проузрокован употребом његовог дјела постигне снагу и интензитет “трипа” изазваног неким наркотиком. Тенденција чулног преоптерећења (sensory overload) постаје средство за продор у дубље, ониричке слојеве /…/ Психеделична глазба одликује се техником колажа, слободног преплитања појединих тема, изразитом тежњом за синестезијом (light show , свјетлосно-кинетички ефекти који су на сцену увеле прве психоделичне групе)”.
Морисон је почео да концерте претвара у праве дионисијске мистерије: од помињања инцеста у песми “The End” , преко певачевог симулирања мастурбације набини до сукоба са полицијом. У разговору за “Newsweek”, Морисон је изјавио: “Мислите о нама као о еротичним политичарима /…/ Интересује ме све у вези са побуном, нередом, хаосом, нарочито активности које наизглед немају никаквог смисла. Мени то изгледа као пут од слободе”.
Морисон је будио стихије несвесног у себи и око себе: “Што смо цивилизованији, то супротне силе више најављују своје присуство. Ми се обраћамо истим људским потребама као класична трагедија или рани јужњачки блуз. Можете то схватити као сеансу у околини која је постала непријатна за живот – хладна, ограничавајућа. Људи осећају да умиру у ружном пределу. Људи се окупљају на сеансама да призову ублаже и одагнају зло. Помоћу певања, плеса и музике они покушавају да лече болест, да склад опет врате у свет”.
Катарина Костић за Морисона каже: “Сматрао је да је рок-музика пре свега ритуал коме се обраћамо да бисмо се ослободили наслага отуђења којима нас је оковала цивилизација и да суочимо с природом. Себе је видео као шамана (врача), предводника ритуала, особу која одлази најдаље и служи да подстакне (иницира) публику. Да је доведе до стања у коме ће циљ представе – обреда бити испуњен”.
Заиста – Морисон је био доследни ничеанац, који је, попут овог наговеститеља доба “звери са веселим трбухом”, учествовао у рату Диониса против Распетога. Једном приликом, јасно је истакао да зна шта хоће: “У свом почетку, грчка драма била је група верника који су се скупљали ради певања и плесања почетком критичног годишњег доба за пољопривреду. Тада, једног дана, даровита личност се издвојила и почела да опонаша бога. У почетку, то су били само тело и покрет. После развоја градова већина људи се посветила новчаном привређивању, али су ипак хтели да одрже додир са природом. Зато су поседовали глумце који су то радили уместо њих. Сматрам да рок врши исту функцију и да може постати нека врста театра”.
Морисон, Манзарек, Денсмор и Крајгер кренули су путем изазивања јавности; децембра 1967, Морисон је дошао у сукоб с полицијом, грдећи их на бини, због чега је ухапшен. Изгреде је правио и на Лонг Ајленду и у Финиксу у Аризони, да би у марту 1969. био ухапшен и оптужен за “опсцено и ласцивно понашање које се састојало у показивању својих полних органа, као и симулирања мастурбације и оралне копулације на позорници”. Суђење је трајало годину дана, али пошто полиција није имала фотографије тог чина, оптужба је одбачена. Јавност је била узнемирена, у Мајамију су биле и демонстрације “Збора за пристојност”. И ништа. Још један табу је заувек прекршен. Бенд је престао с концертима. Снимали су албуме и били слушани. Морисон се окренуо филмовима и поезији. Објавио је збирку песама “Господари и нова створења”, која се тако придружила “Америчкој молитви”. После албума “L. A. Women” са женом се преселио у град уклетих поета, Париз, и ту умро, после срчаног удара, 3. априла 1971. На гробу Пер Лашез сахрањен је као “песник”. Извесно време кружиле су гласине да је своју смрт исценирао, да би започео нови живот. У сваком случају, Памела Морисон о томе ништа није рекла. Умрла је од овердозирања хероином 1974. године.
Група је после Џимове смрти снимила још два албума,а онда је свако кренуо својим путем.
Оливер Стоун, који је направио филм о њему, каже да је Морисон био гадан само кад је пијан: “То је она ирско-лудачка страна, страна Дилена Томаса, која би избијала на видело, па би онда бунцао, фразирао, постајао агресиван /…/ Сигурно је да је имао две стране: од крајње осећајне, пуне љубави, брижне особе која је са свима разговарала, на сцени би се претварао у шаманистичког, ђаволског човека, а у тренуцима пијанства и управог монструма /…/ Покушао сам да у филму покажем ту дихотомију, свеца и будалу истовремено /…/ Био је веома свестан властите воље за самоуништењем. Желим да верујем да је умро смејући се. Волео је то, уживао је у свему јер је био близак искуству смрти. Пожелео је да је испроба и учинио је то”.
Анегдота каже да је, пијући са друштвом, после смрти Хендрикса и Џенис Џоплин, изјавио: “Сада пијете с бројем три!” Све је изгледало као у Керуаковом роману “На путу”: битник који лута Америком у потрази за узбуђењем, добром музиком, алкохолом, дрогом, сексом…
Према књизи Џерија Хопкинса и Данија Хопкинса, “Нико одавде не излази жив”, Морисон се “венчао” са љубавницом Патришијом Кенели, уредницом часописа “Рок”, која је била припадница вештичијег “сестринства”. Жрец и жречица њене вештичарске групе извели су “венчање” у апартману, уз светлост црних свећа. Морисон и Кенелијева су се порезали по руци, сипали своју крв у један пехар, и након тога све испили. Потписали су и два “венчана листа” украшена рунама, да би показали да су”муж и жена” (Морисон је касније срео Памелу, иона му је постала нова жена. Ово је била само пролазна авантура.)
Прича се да је Ниче, у једној пијаној студентској ноћи, излио вино у таму и позвао демоне да га обузму. Очито је да је и Морисон жудео за сличним. А што се тиче његовог шаманизма, уопште није реч о некој безазленој игри са “силама природе”. Као и свака магија, тако је и шаманизам нешто много озбиљније но што се данас верује.
Од када је човек отпао од Бога, његов однос и према Богу, и према свету, и према самом себи се суштински изопачио: Бог је схваћен као спољашња сила, свет као непријатељско окружење, а “ја”, надувено од безумне гордости, желело је да потчини и Бога и свет. И то је корен магије. У својој “Историји магије” Ричард Кевендиш примећује: “Магија је покушај да се употреби извесна моћ, помоћу поступака за које се верује да имају непосредна и аутоматски утицај на човека, на природу и на божанско…” Мада постоје извесне спољашње сличности између религије, науке и магије, религијско поимање света превасходно подразумева поклонење и обожавање, научно тумачење значи објашњавање, а магијско -ВЛАДАЊЕ И ЗАПОВЕДАЊЕ.
Од најстаријих времена у дивљим племенима постоје врачи и шамани, са разним натприродним моћима. Они падају у транс, проричу, виде догађаје на даљину, итд. Одакле су потицале њихове моћи, на основу којих им се племе клањало као својим заштитницима и потенцијалним казнитељима? У својој студији “Шаманизам”, Мирча Елијаде описује шаманистичке иницијације сибирских племена. Код Јакута, рецимо: “Након што га духови “изаберу”, стари шаман води свог ученика на једну падину или на неку равницу, облачи му шаманску одећу, даје бубањ и палицу и са његове десне стране ставља девет невиних младића, а са леве девет девица. Потом, обукав своју одећу, пролази иза неофита и изговара одређене формуле које овај понавља. НАЈПРЕ ЗАХТЕВА ДА СЕ ОДРЕКНЕ БОГА И СВЕГА ШТО МУ ЈЕ ДРАГО, И ДА ОСЕЋА ДА ЋЕ ЧИТАВ СВОЈ ЖИВОТ ПОСВЕТИТИ ЂАВОЛУ, А ОВАЈ ЋЕ МУ ЗАУЗВРАТ ИСПУНИТИ СВЕ ЖЕЉЕ (подвлачење наше, нап.В. Д.) Потом учитељ шаман показује места на којима пребива зли дух, болест коју лечи и начин да је стиша. Напокон искушеник убија животињу одређену за жртвовање: крвљу кваси одећу, месо једу ученици”. Само једи и Остјаки су имали овакву иницијацију: ” Искушеник се окреће према Западу, а учитељ моли Духа тмине да му помогне и да водича. Потом пева похвалну песму Духу тмине, а искушеник је понавља. Напокон, Дух удара на искушење новог шамана тражећи од њега жену, сина, имање, итд.” Елијаде је, узгред буди речено,за све ове обреде тражио “антрополошка” “објективно-научна” објашњења, не сећајући се православног Предања Румуније у којој је рођен и одрастао.
Магија је од почетка била повезана са развратом. Пратиље Диониса, Менаде, падале су у занос, држећи у рукама и трчећи по брдима, да би на крају комадале животиње и јеле њихово сирово месо. Дионисове мистерије су биле познате по необузданим оргијама. У Вавилону су се владари спаривали са жречицама богиње пожуде Иштар, да би обезбедили “плодност земље”. Ритуална проституција постојала је у Месопотамији, Малој Азији, Сирији и Египту…
Магија се, сматра Кевендиш, само условно може поделити на црну и белу (зато је Црква одувек забрањивала БИЛО КОЈУ ВРСТУ МАГИЈЕ). Он каже: “Магија је мач са две оштрице и популарно разликовање беле магије од црне зависи од посматрачевих очију. Врач који баца проклетство на неког непријатеља свог племена бави се са гледишта свог народа белом магијом, али црном магијом са непријатељевог гледишта.”
Магија се од античког доба делила на високу и ниску. Висока магија је за циљ имала СТИЦАЊЕ БОЖАНСКОГ СТАТУСА, достизање стања НАТЧОВЕКА. Ниска магија има за циљ тренутну овосветску добит – успех у љубави, добијање иметка, освету непријатељу. Високом магијом се, рецимо, бавио Питагора; тврдили су то и за философа Емпедокла, који је веровао да је бог у људском облику и да може да влада временским приликама. Скочио је увулкан Етну, а би доказао своје “божанство”. Скакање у вулкан у име самообоготворења-зар то није судбина Џима Морисона?
Почело је са романтичарима и Блејком, који је желео отварање “врата перцепције” и “венчања небеса и пакла”. Наставио је Ниче, објавивши рат Диониса против Распетог. Били су ту и уклети песници попут Рембоа. Била је ту и Џемс Динова побуна ради побуне…
А онда је дошао Џим Морисон, и скочио у вулкан свог гнева.

Comments are closed.