НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Савремени изазови и искушења » ПУТ ЗА НИГДИНУ

ПУТ ЗА НИГДИНУ

 

Пут за Нигдину
 

 
Психоделија и сатанизам (од Coven-a до Led Zeppelin-a)
Крајем шездесетих година философија „tune in , turn on , drop out“ (Тимоти Лири) требало је да добије своју конкретну инкарнацију у Ноћи вештица, на „Фестивалу црних вештина“ у Детроиту на Олимпијском стадиону. Антон Шандор Ла Веј је требало да „благослови“ (прокуне?) скуп, а Тимоти Лири је хтео да одржи говор. Отпор јавности је овај догађај спречио.
У то време, појављује се и први албум сатанистичког психоделичног бенда „Coven“ („Вештичје коло“), под насловом „Witchcraft Destroys Minds and Reaps Souls“. На омотници, група је окупљена око голе плавуше, певачице Џинкс Досон, као око жртвеника. На плочи је, први пут у историји снимљеног звука, понуђена и црна миса.
У Британији и САД појавили су се бендови под називом „Луцифер“.
Психоделични музичар Роки Ериксон, оснивач бенда „Thirteenth Floor Elevators“ , почетком седамдесетих година завршио је у лудници. Одатле је изашао с новим луциферијанским надахнућем, и песмама типа „I Think of Demons“ и „Don’t Shave Me Lucifer“ .
Група „Black Widow“ сарађивала је са чувеним вештичарским гуруом Алексом Сандерсом, који им је чак „позајмио“ своју нагу жену Максину за наступ на бини, режиран да представља црну мису. Први албум, „Sacrifice“, у песми „Comе to the Sabbat“, описивао је средњовековну црну мису а „Seduction“ је била посвећена демонском завођењу Сандерс их је упозорио да су превише убедљиво направили плочу, и да то може привући тамне силе. Бенд је ускоро имао опасну саобраћајну несрећу после које су уплашени, престали да се играју том темом
У то време, и у Грчкој се појавио бенд са луциферијанским претензијама – „Aphrodite’s Child“ . Снимили су албум „666 -Откривење светог Јована“, представљајући апокалипсу као весео догађај. Певач је био Демис Русос, а клавијатуриста касније славни Вангелис.
Наравно, кључна појава постхипијевске ере био је Led Zeppelin . Гитариста Џими Пејџ на сцени је био моћан, и његово свирање је било у класичном рок стилу, прави фалички култ, а музика наслеђе црначког ритма и блуза (оног џонсоновског, наравно, алко-нарко-женскарошког и луталачког, као што и врапци знају веровало се да је највећи блузер свих времена, „вуду дете“, како га је звао Хендрикс, Роберт Џонсон продао душу ђаволу да би био најбољи гитариста.)
Гејвин Беделеј, у својој сатанистичкој историји сатанизма, каже: „Као и кад је у питању Роберт Џонсон, чуле су се широм гласине да је Zeppelin склопио савез са ђаволом, тражећи од кнеза таме да им наштимује инструменте и заузврат му дајући своје душе. Мит је закључивао да само сатанина помоћ може да објасни тако огромну популарност коју је бенд стекао тако изненада, и сексуалну моћ коју су модерни фрулаши стекли над младим цурама. Исте ове легенде везивале су се за музичаре од Роберта Џонсона до Елвиса Прислија и даље, али мит о савезу са ђаволом у вези са Цепелинима нарочито је дуго трајао.“ Томе је, наравно, допринела чињеница да је Пејџ био кроулијевац, који је говорио: „Мислим даје Кроули веома важан данас. (…) Не можете игнорисати зло, ако, попут мене, изучавате натприродно. Имам много књига на ту тему и посетио сам многе сеансе. Настављам да истражујем.“ Пејџ се, приликом уређивања Кроулијеве куће Боускин, саграђене на темељима цркве изгореле у пожару консултовао са једним познатим црним магом. Прво издање трећег албума Цепелина на корици је имало Кроулијев credo: „Чини оно што хоћеш.“ У филму посвећеном бенду, „The Song Remains the Same“, извесне сцене (између осталог, Пејџ који изучава стелу испред Кроулијеве слике) снимљене су у Кроулијевој кући. Симбол „ZOSO“, са најпознатијег свог албума, Цепелини су преузели из дела енглеског окултисте и црног мага, Остина Османа Спера, који је себе предавао духовима да би, преко њега, они слали поруке свету (тзв. „аутоматско писање“).
Пејџ је тврдио да је скоро у трансу написао „StairwaytoHeaven“. Извесно време дружио се са Кенетом Ангером, који му је тражио музику за „Успон Луцифера“. Онда су се посвађали, па је Ангер претио Пејџу проклетством.
Џон Бонем, бубњар бенда, угушио се после пијанчења у Кроулијевој – Пејџовој кући. Бенд се, после свега, распао, 1980. године.
Остале су чињенице – да је Пејџ својој кћери дао име Скарлет, по „Скерлетној жени“, једном од кључних појмова кроулијанизма; да је Пејџ имао низ упозорења, о која се оглушивао, све до Бонемове смрти: 1973. године повредио је леву руку; године 1975., уочи турнеје, врата воза сломила су му домали прст, врло битан за свирање гитаре; те исте године, Плант умало није погинуо с породицом, а био је тешко повређен; године 1977., за време турнеје по САД, Плант је добио тешку инфекцију грла, и није могао да пева, док је Пејџ доживео колапс на сцени; те исте године Планту је умро син. Тек онда постаје јасно куда води такав начин живота, у коме је Пејџ упражњавао хероин и сексуалне односе с девојчицама од четрнаест година, басиста Џон Пол Џонс имао хомосексуалне односе, Џон Бонем, стално пијан, јурио да силује жене и туче људе „у пролазу“, а певач Плант све то правдао речима да је „рокенрол животни стил да се живи добро и да се има згодна женска“.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *