ПУТ ЗА НИГДИНУ

 

Пут за Нигдину
 

 
Блејково дело
Блејк је себе сматрао пророком и видовњаком, човеком коме су доступни други, виши светови, и друге, више спознаје. Као песник и сликар, био је самосвојан у поступцима и идејама које је обрађивао, али његова су пророштва управо она која Богочовек Христос приписује “лажним пророцима и лажним христосима”.
Највећи део својих “пророчких” списа Блејк, као и већина самоомбанутих, пише “аутоматски”. Говорећи о спеву “Милтон”, он тврди да је био само секретар силе која је то дело кроз њега написала. За до тада непознату технику израде гравира тврдио је да ју је научио у паклу. Његове слике са библијском тематиком сасвим су изопачене: сатана је лепи ангео светлости, “бог” са козјим папцима ствара Адама обмотаног змијом, демонска бића здружују се са нагим паганским телима…
У првој значајној збирци “Песме невиности”, Блејк пише намерно детињасте песме, чији је ритам-ритам пљескања рукама, или, пак, ритам успаванке. Занет првим чулним утисцима, песник инфантилизује свет, желећи да га учини бескрајним. У уводној песми на облаку седи дечак који зачикује збуњеног фрулаша и наводи га да запише то што пева (а фрулашева песма код дечка изазива час смех, час сузе, детињска је и непостојана, хермафродитна). Затим читалац шета кроз поља пуна дечије игре, ливадом што одјекује, слушајући дадиљин пој, и стиже до “Јагњета”, песме којој по љупкости и ведрини поређења детета са јагњетом и Христом, Јагњетом Божијом, нема премца у оновременој романтичарској поезији Европе. На жалост, Блејк је превише веровао својим прелестним визијама да би остао на чедном Хришћанству прве песничке фазе. Бог “Песама невиности” је Бог дечијег цртежа: Он нуди “милост, сажаљење, мир и љубав”, све опрашта зато што се игра, свему даје снагу за игру. У игри се зачиње вечност у људским срцима. Све је чедно: свему се благодари; мајчине речи успављују, а снови су једино слатки. Најчешћи придев “Песма невиности” је “sweet” – сладак. Радостан, ведар, опијен, он признаје право свему што живи да буде радосно, ведро и опијено скупа са њим. Мали црни дечко и мали бели дечко имају истог Творца, коме ће се обрадовати у Дан свеопштег есхатолошког братимљења.
“Песме искуства” говоре о искуству као губљењу првобитног себе, упловљавању у царство сенки, обмана, времена, простора насупрот вечности. Бог “Песама искуства” кажњава, суров је, а човек каља своју “божанствену људску форму” (“The human form divine”). Слатки занос чула нестаје . Телесност је крива, жеље су неутољене, деца у колевкама умиру од страха. Уместо Јагњета, у “Песмама искуства” је присутан Тигар, моћно, паклено биће, за које изгледа да га није начинила иста она рука која је начинила Јагње. Овај Тигар лута земљом у којој децу мори беда, док им шкртице ускраћују храну. У њој Црв начиње Ружу својом “тамном тајном љубављу”, а сунцокрети, људи чије се жеље не остварују, посрћу под теретом сопственог корења. Тигар види изгубљену девојчицу Лизу, и усељава се у њено тело које је, кад је родитељи нађу, већ престало да буде чедно, окусивши сласт пожуде. Блејк урла у врту љубави у коме су, уместо цвећа, надгробни споменици, а уместо љубавника – представници званичног хришћанства са трновим крунама. Као звер у кавезу, Блејк би да побегне – али се нема куда из сопствене сенке. Нема наде, а вериге не спадају са руку.
У “Песмама невиности” и “Песмама искуства”, јавља се манихејско-гностичко веровање у божанственост како добра, тако и зла. “Песме искуства” Бога Старог Завета називају “Никомтатица”(“Nоbо-daddy”) а Блејк Јахвеа, као и многи рани гностичари, назива “сатаном”, јер “ограничава људску чулност”, за коју би дотични визионар хтео да је сасвим неспутана. (Типична мука западног човека XIX века: на једној страни сурово потискивање чулности проповедано од представника званичне верзије Хришћанства, а на другој страни, жеља за разузданошћу и рушењем свих ограничења, предавањем једној оргијастичкој стихији). “Бог, поп и краљ” су, сасвим у складу са идеалима Француске револуције, символи тираније, и Блејк их мрзи из дна душе. Гностичка идеја апокатастазе у његовом делу добија вулгарну форму у песми “Мали скитница” у којој дечак предлаже мајци да се храм претвори у кафану, а да Бог престане да туче ђавола, части га “пићем”, па чак и “пољуби”. Идеја о доживотној вези са мајком, кроз коју неостварен човек покушава да побегне у ништавило, јавља се у песми “Детиња туга”, много пре Фројда:
“Мајчин, очев јецај гласан,
падох у свет преопасан…
Беспомоћан, наг сам био
к’о враг што га облак скрио.
С очевом се тукућ руком
да пелене скинем с муком.
Везан, сморен, боље, мишљах
с мајчиних да дојим сиса”.
Блејкове “пророчке” књиге попут “Милтона”, “Вале”, “Јерусалима”, “Књиге о Тели”, “Лосове песме” настале су под утицајем Сведенборга, алхемије, кабале, целокупне гностичке традиције из које је Хришћанству стизало само мноштво нових јереси. У овим књигама ликови Уризена, Аханије, Ринтраха, Луваха, Тхармаса, Енионе, Лоса, итд. представљају космичке силе налик на паганска божанства.
Идеја Адама Кадмона, предвечног човека, сурогата Христовог, навела је енглеског песника да створи лик Албиона, пра-Адама. Уместо насиља друштва, Блејк нуди револуцију, а мушкарцима и женама предлаже ослобођење од “стега чедности”. Његова пантеистичко-кабалистичка мистика сва жива бића спаја у јединствену целину: “Знамења невиности” то зову “вером детета!” Критикујући рационализам Лока, Њутна и Волтера, такође великих антропоцентриста, Блејк спас види у ирационалном, у походу за ослобођење похоте и фантазије. По њему, песнички геније је једини извор верског откривења, па је песнику “све допуштено” (типично лудило романтичарског “ја”). Тврдећи да је “бог” стално уз њега, Блејк верује да је гностичко знање исто што и Божанска Мудрост, па каже: “Глупак неће ући у рај, ма колико да је светац. Светост није улазница за рај”. Врхунац Блејковог умног и духовног растројства је позни, старачки спис “Вечно Еванђеље” у коме је антихрист представљен као “Христос”. У “Вечном Еванђељу” Блејк тврди да је “Исус” био горд, а да је благост и понизност глумио да би обмануо људе. Он није нудио љубав према непријатељима, јер то значи “мржњу према пријатељима”. Смирење понижава “чак и Бога”, а пошто је живот саздан од противречности, треба чинити оно што хоћеш. По учењу Цркве, антихрист ће бити син блуднице; Блејк тврди да је његов “Исус”-“син блуднице”, јер друкчије не би могао да на себе узме грехе света.
Најгромкији позив “Вечног Еванђеља” упућен је десетлећима пре Ничеа:
“Ти си човек, Бога више нема, научи да поштујеш своју људскост”.

Comments are closed.