Пут за Нигдину
Пакао Виљема Блејка
Да је овај несрећни човек заиста био ђавољи секретар, најбоље се може видети из његовог списа “Венчање небеса и пакла” (алхемичарима омиљени “спој супротности”, зар не?) Како је ово дело настало и шта му је порука?
Већина Сведенборгових дела је на енглески преведена осамдесетих година XVIII века. Око 1780. године Блејк је срео Џона Флаксмана који га је одвео на први сведенборгијански скуп у Лондону
45
1789. Песник се одушевио Сведенборговим занесењаштвом, вером у Божију Човечност(уантропоморфног бога пагана, уствари),уБиблију као књигу за “посвећенике”. Саведенборг је величао сексуалност и човека називао обличјем раја. Када је одбацио свог учитељ, Блејк је урадио 27 плоча свог “Венчања небеса и пакла”, својеврсне пародије Сведенборгових дела, којасувећ била пародијанаХристово учење о рају и паклу. “Венчање небеса и пакла” је до данас, са Блејковим графикама, сачувано удевет примерака.
Спис би се могао поделити на” Визију пакла” и “Паклену проповед”.
По лудом визионару, светћенестатиуогњу после “шест хиљада година”, и тада ће се јавити “бесконачно тамо где је сада ограничено”. Ово је могуће остварити једино “путем повећања чулних уживања”, уништавајући “схватање по коме човек има тело различито од душе”. Блејк се прихвата тог задатка штампајући књиге “по пакленој методи” и то нагризајућим киселинама, “које су у паклу лековите”. У опису пакла Блејк говори о “пакленој штампарији” у којој се знање преноси са поколењана поколење. Разна наказна бића (између осталог,ичовек-змија) врше обраду метала и предају их људима који те метале претварају у књиге. Енглески инферналиста види читаве библиотеке пуне демонске литературе која чекадауђеуовај свет. (Садасетекњиге, очито, могу наћи усвим светским књижарамаибиблиотекама…)
Један анђео (вероватно маскирани злодух, учесник у игри “вучења занос” самообманутог песника) долази даму, као “будаластом младићу”, покаже прави пакао и његов удео у вечном огњу који ће добити ако се не покаје. Ево застрашујуће визије:
“Посматрали смо бесконачни амбис, страшан као дим горућег града. Под нама на огромној удаљености беше сунце црно, али светло. Око њега пламене траке,апоњима пауци којисујурили свој плен. Плен су биле страшне животиње које су израсле из нечисти. То су ђаволи којихјебио пун ваздух. Упитах свог другара којамијесудба,аонрече дајеизмеђу црнихибелих паукова… Гледајућинаисток између облака и таласа видесмо израслину од крви смешане са пламеном и недалеко од нассепојави,папотону, клупко змија крљуштавихиужасних… Указа
46
се пламена креста изнад таласа дижући се као гребен и видесмо две кугле гримизног плама, из којих је море испаравало… То беше Левијатанова глава…”
Ова визија, међутим,не преобрази Блејка јер се он, одмах после, нађеуз некаквог харфисту, који у идеалном пејзажу свируцка отоме да они који се никад не мењају рађају гмизавце ума. Блејк тврди да је визија пакла лажна, плод “Аристотелове аналитике”, па, кроз понор у Библији, угледа седам кућау којима смрадом обливени бабуни ждеру један другом…
Паклена проповед почиње критиком Сведенброга, пошто дотични није разговараосађаволима, којису сви “Божији непријатељи” (да би тако постигао “јединство супротности”). Наравно, јасно је да су и Сведенборгови анђели такође демони, алијеовај бар мислиоданису. Блејк, његов настављач се, међутим, хвалише својом склоношћу да “саслуша и другу страну”, па тек онда да расуди. Додуше, Блејку се, поред очитих слугу Хромог Дабе, јављају и”Исаија”и”Језекиљ”.
Не постоји пакао као казна за грешнике, вели Блејк, јер је зло само једна одљудских енергија коју треба следити, пошто она доноси сласт, а због сласти Бог не кажњава. “Необузданост је лепота”, вели Блејк у “Изрекама пакла”, као и: “Чедност је богата и ружна уседелица, којој се удвара Немоћ”; или: “Никад не знаш шта је доста док не знаш шта је превише”; или: “Боље убиј дете у колевци него да узгајаш неделатне жеље”, каже “пророк”, додајући тако штафету свом духовном следбенику Алистеру Кроулију, највећем идеологу “делатне жеље” међу савременим окултистима.
Треба срушити све штопостоји,ионтичкииетички све окренути наглавце: анархија је предворје сатанине монархије, коју Блејк жели. Ђаво се руга Блејку, говорећи да је “Христ” кршио десет заповести, и дасениједна врлинанеможе остварити акосетезаповестинепрекрше. Овај то прихвата, па каже да ће свет ускоро добити “паклену Библију”, хтео он то или не. (Ова се, заиста, и појавила у другој половини XX века, кадаје Антон ШандорЛаВеју Сан Франциску основао “цркву сатане”!).
Ђавопоклонство је очигледно: по Блејку, сатана је само једна од
47
“препотопских енергија”, а девичанство “бледа религиозна блудност” коју треба уништити.На крају, нема Истине, него јесве онако каквим се осведочимо дајесте. Све религијесу добре, јер извируиз”песничког генија”…Први који је говорио о отварању “врата перцепције” био је, дакле, Виљем Блејк. После њега је о томе говорио Олдоуз Хаксли, који је свој оглед о узимању халуциногена мескалина назвао “Врата перцепције”. Накрајусепојавио Џим Морисон, којијесвој бенд назвао “Врата”, због Хакслија. Крозтаврата ће, ипак, прво проћи Дионис, кога ћенакрају Блејковог века, призвати Фридрих Ниче.
