ПУТ ЗА НИГДИНУ

 

Пут за Нигдину
 

 
ПРЕ РОКА
Conditio sine qua non
“Живот више опонаша Уметност него што
Уметност подражава Живот”
Оскар Вајлд
Амерички културолог Џон Вајтхед овако подвлачи црту испод сабирака западне културе од 18. до 20. века: “Двадесети век обележен је узнемиреношћу у свим областима живота каквој нема преседана. Традиционална религиозна начела која су во времја оно, западном друштву давала осећај постојаности напуштена су. Од 18. до почетка 20. века збило се низ револуција против традиције, које нису довеле до новог етичког поретка него до још више револуција и рашчовечења. Мислиоци просветитељства одбацили су традиционалне вредности у име Разума. То је, са своје стране, довело до романтичарског одбацивања Разума у корист обоготворења природе и првобитног човека. Ово је сменио реализам и, коначно, песимизам. Као што је просветитељство пало у насиљу Француске револуције, тако је неуспех романтичарског покрета водио рашчовечењу и суровом друштву позног XX века.”
Заиста, рокенрол као нихилистичка субкултура не би био могућ без одређених предуслова. Покушаћемо да их побројимо. Наравно, набрајање је непотпуно, али нам може помоћи да схватимо како је било могуће да забављачи постану пророци једног доба. Нашег…
Пре XX века, у коме је рок постао могућ, хришћанско друштво Запада веровало је да сваки човек у себи има апсолутну вредност (теолошки речено, носи “лик Божји”) и да ту вредност не могу уништити ни појединци ни држава. У двадесетом веку, на основу развоја просветитељске мисли од XVIII столећа па на даље, тријумфовала је идеја да само разум даје вредност људском бићу што је водило потпуном порицању могућности човековог самонадилажења и сваке оностране стварности (“смрт Бога”, коју је објавио Ниче, водила је “смрти човека”, коју је објавио Мишел Фуко). Порицање апсолутне Истине водило је порицању апсолутне вредности сваког човека а онда су дошли комунизам и нацизам, са Аушвицом и ГУЛАГ-ом..
Одбацујући Цркву, Св. Писмо и монархију, просветитељи су устврдили да човечанство може да створи сопствене вредности и политичке идеје не обазирући се на онострано. Зато су они били творци многих утопијских пројеката (сетимо се да, по Сен-Симону, у савршеној држави треба да владају “просветљеници” попут научника, уметника и индустријалаца: на челу свих стоји “папа науке”, а осећањима управља “Академија за сентименте”). Покушај спровођења утопистичких идеја у живот довео је до Француске револуције.
Волтер, критичар Светог Писма и организоване религије, доживљавао је Бога Библије као суровог човекоубицу; Имануел Кант је веровао да је Бог само велики Часовничар који регулише природу, да је природа пука биолошка машина, да су разум и искуство једина оруђа познања и да, на крају крајева, сам човек ствара сопствену истину; Жан-Жак Русо је позивао на ослобођење од традиционалног религиозног морала, али је одбацио веру и у разум и у цивилизацију, према којој је првобитни човек (“племенити дивљак”- дете, урођеник, неискварен сељак) супериоран. Русо је веровао да личне слободе могу бити сачуване само у заједници која поштује “друштвени уговор”, који стоји изнад појединца као пројава некакве ‘опште воље’. (Из русоистичких идеја развиће се, касније, идеологија усрећитељске тираније тоталитарних режима, као и пракса културолошког инжењеринга, индоктринацијеи обмана да би се дошло до праве ‘опште воље’.)
Из русоизма ниче романтичарски покрет, који пориче математичко-механички поглед на свет (Блејк је грмео против Њутна). Уместо традиционалне религије, потребна је ‘религија срца’, која подразумева окретање природи и средњовековном мистицизму. Романтичари су, попут Русоа, веровали да су људи по природи добри, док их друштво не исквари, и стремили да створе стварност коју неће ограничавати религија, породица или друштвени морал. Романтизам је донео, преко Бајрона и бајрониста, веру у аутономно “Ја”с оне стране добра и зла, у генија кога ништа не сме да спутава, превредновање традиционалних појмова морала, веру у то да је свака врста спознаје добра. Романтизам је, преко Бетовена, славио природну човекову доброту и братство свих људи, а кроз сликаре попут Блејка и Гоје објављивао продор несвесног у свакодневицу.
Слом романтизма и његове метафизике довео је до”реалистичке” реакције: вера у науку, претворена у идеологију сцијентизма и позитивизма, захватила је и уметност, тражећи од ње да служи човеку као ‘друштвеној животињи’.
Ударац реализму задао је нихилистички плод романтизма – симболизам, ларпурлартизам. Касније су дошли експресионизам и авангардни покрети. Бодлер је већ написао “Литаније сатани”, а Рембо, који је све своје песме сачинио од 16. до 19. године живота, да би касније постао трговац оружјем у Африци, живео је животом бунтовника против друштвених норми и исказивао мржњу према религији, називајући песника пророком чији је метод прорицања заснован на ‘систематском растројавању свих чула’. Бодлер је међу првима открио и описао ‘вештачке рајеве’ дроге (мада су њима стремили и романтичари, попут Колриџа.)
Деветнаести век је напустио религиозне традиције, али није успео да их замени постојаним системом вредности: јавило се само још више револуције и дехуманизације. Просветитељство је веру у Бога заменило вером у разум, романтизам веру у разум вером у природу и примитивног човека, реализам је донео веру у могућност “научног”, “објективног” описа стварности… На крају, модерна је објавила “смрт Бога”и долазак Ничеовог “слободног човека” који пљује на све о чему маштају “трговци, хришћани, краве, жене, Енглези и остале демократе”, пошто је”слободан човек – борац”.
Наравно, све би то било другачије нијансирано без дарвинизма. Дарвин је устврдио да је сав живот плод развоја из неорганског у органски, с преласком старе врсте у нову врсту, при чему је кључни еволутивни механизам опстанак најјачих. То је значило да свет није створио Бог Који је љубав, и да круна стварања није човек као икона Божја; свет је плод случајности, а човек је син мајмуноликог претка.
Ова “истина” дарвинизма прихваћена је као откривење; Џон Рокфелер ју је применио у области економије, да би оправдао индустријски монопол; Адолф Хитлер је Немце прогласио “вишом расом”, уздигнутом на еволутивној лествици, а Јевреје, Словене и Цигане нижим расама које треба истребити. Дарвин је и сам био расиста који је веровао да су људи црне боје коже нижа бића. Аустралијски дарвинисти су због тога, све до двадесетих година XX века, имали дозволу за лов на Абориџине…
Одушевљени Дарвином били су и Маркс и Енгелс, аутори “Комунистичког манифеста”, који су веровали да човека обликују природа и економија, и да је он пуки одраз својих материјалних добара и привредних односа. Уместо расе, они су веровали у једну класу – пролетаријат, која ће, кад победи, путем своје диктатуре, остварити утопију звану комунизам, “скок из царства нужности у царство слободе”.
Док се део човечанства опијао сцијентизмом, уметници су бежали у крајњи субјективизам. Импресионисти су сликали своје чулне утиске у свету без апсолута, испитујући сам појам “објективне стварности”. Поентилиста Жорж Сера, у свом покушају да научно истражи начин на који око усваја стварност, дошао је до извесне хладноће и отуђености од предмета сликања, да би се Пол Гоген вратио мистици, видећи у примитивној уметности извор надахнућа: сматрајући савремени живот отуђењем од првобитности, он бежи из Француске на Тахити. Разочаран у неплеменити живот “племенитих дивљака”, пада скоро у очај и слика дело под насловом “Одакле смо? Ко смо? Куда идемо?”
А онда је тријумфовала машина. Џон Вајтхед вели да је XX век постао век машине: “Људи су од технологије почели да траже смисао живота. Уместо да реши животне проблеме, доба машине је, у многим областима, свело човека на безлично, безначајно биће. Уметници попут кубиста су представљали људе као бездушне креатуре, док су психолошки проблеми војника након Првог светског рата условили да други крену у правцу таквих истраживања. Експресионисти и психолози окренули су се подсвесном у потрази за одговором, нашавши уместо тога мрачну страну човештва. Надреалисти су носили поруку да нема извесности у стварности и упутили су изазов традиционалној религиозности”.
То јест:
– Човек је, захваљујући развоју технологије (дела сопствених руку), изгубио сваку представу о себи као бићу које носи значење;
– Технологија је укинула потребу за личношћу човековом, јер машином може да управља свако ко је обучен;
– Научна открића постала су свештени догађаји (попут Међународне изложбе у Паризу или проналазака филма, телефона, радио-апарата, авиона).
У том смислу, кубизам је покушао да се суочи с технологијом сводећи човека на геометријске структуре; футуризам у Италији је ускликнуо да је савремени аутомобил лепши од Нике из Самотраке; дадаисти су величали апсурд као прибежиште у свету машине. Коначно је разорена тријада Добро-Лепо-Истинито, чија је разградња, одбацивањем Добра и Истинитог као циља уметности, почела још у романтизму и настављена култом “лепоте ужасног” (Бодлер и модерна): Марсел Дишан је нацртао бркове репродукцији Мона Лизе, објављујући смрт оригиналности, а затим изложио писоар као естетски објекат, најављујући доба у ком се уметничка дела неће стварати, него ПРОГЛАШАВАТИ.
Искуство Првог светског рата (“Ја сам газио у крви до колена | И немам више снова”, каже Душан Васиљев у песми “Човек пева после рата”) довело је до рушења традиционалне европске културе: ужаси машинског, масовног убијања, бојни отрови, тенкови и авијација разорили су идеале, поверење и добру вољу, остављајући духовну празнину. Јавио се јаз између поколења, због непреносивости ратног искуства онима који у рату нису учествовали, као и због гнева против оних који су рат изазвали.
На таласу антиратног расположења, раширио се експресионизам, који је устао против предратних традиција и био вапај за бекством од лудила рата. Трагајући за неком новом “космичком”, универзалном човечношћу, експресионизам се окренуо крајњем субјективизму. Појавили су се и експресионистички филмови, попут “Кабинета доктора Калигарија” (Роберт Винс, 1919.) који су нагласак стављали на психолошке ужасе и таму која куља из подсвести модерног човека. А Фриц Ланг је, 1927. године, у “Метрополису”, показао свет којим владају машине.
Продору у подсвест нарочито доприноси фројдизам, који указује на то да је човек само бојно поље Ероса и Тантатоса, нагона сексуалног и нагона уништења. Фројд укида појам греха и гриже савести због њега: човек није грешан него неуротичан, болестан, и треба да се лечи тако што ће заронити у дубине сопствене подсвести.
Надреалисти су одмах усвојили ову идеологију. Мешајући фројдизам и марксизам, трудили су се да нађу начина за исказивање мрачне стране људског бића, сликајући свет у коме су једина поузданост сан и садржаји подсвесног. Основна надреалистичка техника, аутоматско писање, бележење излива несвесног, била је комбинација фројдистичке технике “слободних асоцијација” и окултистичког писања у трансу. Сликари попут Салвадора Далија нуде узнемиравајуће садржаје снова, а режисери попут Луиса Буњуела (“Андалузијски пас”) настоје да се наругају религији и шокирају свесно несвесним.
Јаловост савременог човека и света исказује Томас Стернз Елиот у својој поеми “Пуста земља”, која говори о рушењу западне цивилизације захваљујући напуштању хришћанства.
У науци се такође разграђује традиционалан представа о објективној истини: Ајнштајнова теорија релативности, Боров модел атома, Шредингерова истраживања и Хајзенбергов принцип неодређености указали су да је и у науци антропоцентричност неизбежна. Курт Гедел, аустријски логичар, доказао је да у сваком научном систему морају постојати аксиоми, који се аргументима датог система не могу доказати. Простор и време нису апсолутни.
Сексуална револуција, заснована на фројдистичким полазиштима, налази своју гласноговорницу у Маргарети Сејнџер, која се залаже за масовну употребу контрацепције и сексуално образовање од раних дана. И жена, као и мушкарац, треба да буде сексуално слободна. Сејнџерова се залагала и за расну хигијену, еугенику. Побуна у музици огледала се у појави Шенбергове атоналности, у тријумфу џеза, који је, међу интелектуалцима “изгубљене генерације” сматран новом, виталном формом, ослобођеном традиционалних уза. Џез је стваралачки израз примитиваца, ослобођених окова цивилизације.
Писци “изгубљене генерације”, попут Ернеста Хемингвеја, хтели су да разорене илузије предратног доба надокнаде херојским авантуристичким животом, пркосом опасностима, нихилистичким витализмом акције…
Поред тријумфа рационализма, оживљава занимање за магију и окултно: од песника Јејтса до сатанисте Кроулија.
Али идеје имају последице, а лоше идеје имају лоше последице. Док је “изгубљена генерација” експериментисала, комунизам је у бившој Русији уништавао људске животе, покушавајући да у Совјетском Савезу успостави “диктатуру пролетаријата”.
Милиони људи су убијени за време Лењина и Стаљина, само да би се доказало како Бога нема и како је човек бог. На најснажнијем удару била је вера у Христа.
У Немачкој, један вагнеријанац и ничеанац, обузет окултизмом спремао је кланицу Другог светског рата, у име “више расе”.
И Лењин и Хитлер и Стаљин били су дарвинисти који нису веровали у предрасуде “хришћанског морала”.
Тако се свет тресао пре почетка Другог светског рата, после чијег краја ће протећи десет година да би се млади затресли уз чувено одбројавање Била Халејаи”Комета”: “1,2, 3,4, o’clock rock…”

Comments are closed.