НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Савремени изазови и искушења » ПУТ ЗА НИГДИНУ

ПУТ ЗА НИГДИНУ

 

Пут за Нигдину
 

 
„Битлси“ и „Стоунси“
„Битлси“ и „Харе Кришна“
Утицај „Битлса“ на свет у XX веку био је већи од утицаја свих теолога, укључујући и такве модернисте какав је Тејар де Шарден. Они су, од1962. до 1970, не само произвели 13 албума и пет филмова, него су извршили револуцију. За њих Петар Поповић каже („НИН“, специјални додатак 10. октобра 2002.): „Запалили су фабрику експлозива која је имала тајне погоне широм света. Један велики био је у Београду“. Поповић овако описује своје виђење утицаја „Битлса“ на Титов Београд шездесетих година XX века:
>>Београд шездесетих, временски то је од Конференције несврстаних, преко европске премијере у Косеу до покретања Студија Б. То је доба када је град слушао Радио Луксембург али и добио „Састанак у девет и пет“, „Пријатеља звезда“, „Минимакс“, „Вече уз радио“, своје параде Ритма и прве Гитаријаде, свој телевизијски Концерт за млади луди свет. У граду су покренути и штампани „Џубокс“, „Чик“, „Гонг“ и „Сусрет“. Тада су се догађања са Калиша или Лазарца померила ка Градском подруму, новоотвореном Дому омладине, Топчидерској ноћи, Академији, као и дискотекама код Лазе Шећера и у „Цепелину“. Сањани су али и настали Битеф, Њупорт џез фестивал и Фест. „Партизан“ је био други у Европи, а Шеки предао Џаји фудбалско царство. Јован Буљ је елегантно командовао саобраћајем а многе су дугоноге девојке промовисале мини моду. Једна је једина била Тофија. Уместо „фиће“, национално возило постао је „тристаћ“. Протествовало се због Лумумбе, Че Геваре, Чехословачке и студентских захтева. Из Лондона су стизали Марк Истерн, Холиси, Серчерси…
То је онај непоновљиви духовни амбијент који су карактерисали клубови (Дадов, „Браћа Стаменковић“, Синагога, Молерова…) у којима се свирало, глумило и маштало. То је град Медијале, Макавејева, Љубе Мољца, Владе Револуције, Пеђе Ристића, Жике Павловића. То је доба кад су почеле да цветају Михаиловићеве тикве, кад је тамнопути Еди Декинг певао у „Елипсама“ а из Сарајева стигао Бата Ковач. Тад је дописник из света био Миро Радојчић а симбол нашег пробоја у тај свет Беба Лончар. Цигани су почели да буду срећни захваљујући „Скупљачима перја“ а фризери задуго избили једну генерацију муштерија. Постери су почели да се лепе по зидовима, орманима и плафонима а цветне кошуље, беџеви и огрлице постали обавезни део градске ношње. Прве стране новине стизале у подземне пролазе а плоче у комисионе. Квалитет журева одлучиле су особе са оригиналним издањима албума под мишкама. Насред Теразија спроводио се први демократски референдум: млади су потписом бирали Битлсе или Стонсе. Свака права игранка ваљала је у зависности колико су и како они на сцени савладали Битлс лектиру.
Тада су почели да се гутају први прелудини и пали прва трава.
Тај Београд, важна станица аутобуса који су спајали Лондон са Истоком и Оријент експрес воза, велико стециште и обавезно одмориште хипи хаџија, био је на нивоу своје космополитске репутације. Муњевито је препознао важност Битлса. Дао им је простор, срце и кадрове. Убрзо се огласила фантастична генерација уметника свих медија.
Разумљиво, у опису великог града одувек је богатство различитих погледа, па и оних конзервативних. Било је и низ пратећих неспоразума, забринутих чистунаца за развој младежи, округлих столова и демонстрација силе у вези с другим косама. Један досељеник у Београд, који је стигао до пензије као музичка власт, тврдио је ’65, како су Битлси безвредна лудост која ће врло брзо и трајно изаћи из моде. Опет, Душко Радовић ће луцидно приметити да се захваљујући музици ливерпулских момака, наша планета далеко и добро чује у космичком бескрају.
Пет детаља нас нераскидиво везују у узбудљивом сећању.
Мит је и недовољно објашњена улога Иве Робића у првом хамбуршком дискографском искуству групе Silver Beetles; такође је кренула у свет преко Београда.
Случај је хтео да први фотограф Тита и Битлса буде исти човек – Дезо Хофман.
Никола Нешковић је слушаоцима Радио Београда представио комплетан „Клуб усамљених срдаца…“ оног истог дана када се албум појавио у Енглеској.
Студио Б почео је да емитује програм 1.априла 1970, дана када је Пол исписао судбоносно „не“ као одговор на питање „Предвиђате ли када ће Ленон-Макартни поново бити ауторски тандем?“
Ленон је убијен 8. децембра 1980. Те вечери Београд је задесио највећи распад енергетског система у историји. Безброј свећа горело је целе ноћи. Зна се за чију душу.<<
Толико о Београду и „Битлсима“. Али, било би крајње неупутно заборавити какву су „Бубе“ имали улогу не само у ширењу Махаришијеве секте „трансцедентална медитација“, него и „Харе Кришне“, чији је оснивач, Свами Прабхубада, дошао у Америку у доба хипи-револуције и понудио „кармаколично“ учење о „плејбоју“ међу боговима, Кришни, који је за једну ноћ имао 16108 жена, и коме предане бакте служе тако што најмање два сата дневно певају „Харе Рама, Харе Кришна“. („Карма-кола“ је појам Гита Мехте, и означава трговину нео индуизмом кроз гуру-покрете на Западу; нео индуизам је Њу Ејџ верзија аутентичног индуизма, и начињена је по укусу западне публике, као „fast food“ просветљење.)
„Харе Кришна“је велики успех међу хипицима остварила између осталог и захваљујући Џорџу Харисону. Секта се у Енглеској укотвила благодарећи новцу који јој је он дао.У почетку ,до темена обријане бакте (посвећеници), који, носећи индијску одећу, скачу, певају и играју по трговима изазивали су само знатижељу многобројних пролазника. Уз Харисонову музичку пропаганду и још живог Прабхубаду, ствари су ишле као по лоју. Али, после Прабхубадиног одласка са овог света ситуација се променила.
После смрти Прабхубаде, једанаест његових ученика међу собом је поделио свет, кренувши у проповед. Веома брзо, код њих је дошло до сукоба око територија и верника, а откривене су и многобројне криминалне радње , посебно у гурукулима, школама – интернатима, где су деца била силована од стране следбеника „Кришнасвести“.
Омиљени Прабхубадин ученик, Кејт Хам (Киртананда), у Западној Вирџинији отворио је свој ашрам, Нови Врндаван, саграђен од злата и мермера. Следбеници секте су били сурово експлоатисани, долазило је до насиља, па чак и убистава – али је Прабхубада Киртананду истицао као пример свима. Киртананда је, после Прабхубадине смрти, наручио низ убистава. Злочини су откривени, део кришнаистичких убица осуђен, део одбегао у Индију а Киртананда, упркос најскупљих адвоката, 1996. осуђен на двадесетогодишњу робију као наручилац убистава.
Лондонски гуру – наследник Прабхубаде, Џејатирта (Џејмс Химелн) играо је у славу Кришне користећи LSD. Напустио је секту, основао харем, наредио барем једно убиство, а онда га је неки од увређених ученика заклао.
У књизи „Мајмун на штапу“, која је изазвала праву буру у САД, објављен је низ података о кришнаистичком криминалу: било је трговине дрогом, оружјем, убистава, итд.
А без Џорџа Харисона све то не би било тако популарно.
Још 1969, пре но што су се „Битлси“ распали, Џорџ Харисон је снимио плочу „Мантра Харе Кришна“ са кришнаистима из лондонског темпла.Мантра је ушлана топ листе, а ВВС је секташима четири пута дао могућност да учествују у емисији „Top of the Pops“ . За то време, Џон Ленон и Јоко Оно су у Монтреалу снимали „Give Peace А Chance“. С њима су били, поред Тимоти Лирија, Алена Гинзберга и Боба Дилана, и кришнаисти, који су учествовали у певању пацифистичке химне.
Харисон је са кришнаистима дошао у непосреднији додир 1973, кад им је купио „Bhaktivedanta Manor“ , имање од седам хектара у близини Лондона, да тамо направе свој ашрам. Давао је и новац за штампање пропагандног материјала секте. Песме с Харисоновог албума „Све мора проћи“, попут „Мој драги Господе“, биле су посвећене Кришни. Харисон је о свом искуству кришнаистичког мантрања рекао:“ Ако довољно дуго изговарате мантру развићете однос са Богом /…/ На пример, једном сам без прекида певао мантру „Харе Кришна“ целим путем од Француске до Португала. Возио сам око двадесет три сата и непрекидно певао. То је узроковало да се осећам помало непобедивим“.
Још пре сусрета са сектом, Ленон и Харисон су слушали плочу на којој Прабхубада, оснивач секте, пева мантру; надахнути тиме, два „Битлса“ су пловили око грчких острва и, уз укулеле бенџо, по шест сати
непрестано мантрали: „Настављали смо док не бисмо осетили бол у вилицама. Певали смо мантру изнова, изнова, изнова, изнова и изнова. Осећали смо се узвишено; то су била срећна времена.“
Харисон је волео и кришнаистички метод дељења хране жртвоване Кришни, зване „прасадам“: „Прасадам је сакрамент о коме говоре хришћани, није само обланда- то је читава гозба и има диван укус који није из овога света. Прасадам је фини, мали мамац у ово доба комерцијализма“.
По Харисону, оснивач секте, Прабхубада, већи је и од Шекспира – бар по количини написаног; утицао је на ширење свесности Кришне, и био веома велики гуру, сматрао је бивши „Битлс“.
Да је био веома свестан пропагатор индуизма у хришћанској култури, Харисон доказује објашњавајући како је настала његова песма „My Sweet Lord“, у којој се са „Алилуја“ прелазина „Харе Кришна“: „Пре свега, „Алилуја“ је радостан хришћански израз, али „Харе Кришна“ има и мистичну страну. То није само слављење Бога, већ захтева и да постанемо Његов слуга. Због начина на који је мантра састављена, с мистичном духовном енергијом која се налази у тим слоговима, много је ближа Богу од начина на који га хришћанство тренутно представља /…/ Желео сам да покажем да су „Алилуја“ и „Харе Кришна“ прилично иста ствар. Отпевао сам гласове с „Алилујом“ и онда прешао на „Харе Кришна“ да би људи певали маха-мантру пре него што схвате шта се догађа“.
Септембра 1969, оснивач секте, Прабхубада, био је на Леноновом имању у Енглеској. Харисон, Ленон и Јоко Оно су жудно упијали његову пропаганду. Ленон и Јоко Оно су касније скренули са правоверног „Харе Кришна“ пута, али утицај антихришћанског духа је остао…
Харисон је умро 2001. године. Иза њега је, поред песама, остало и сећање на чињеницу да је подржавао једну од најопаснијих тоталитарних секти у XX веку.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *