НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Савремени изазови и искушења » ПУТ ЗА НИГДИНУ

ПУТ ЗА НИГДИНУ

 

Пут за Нигдину
 

 
„ВРАТА ПЕРЦЕПЦИЈЕ“
Опијум је религија за народ
Дакле:
– Дроге и алкохол убиле су низ значајних рок-звезда;
– Песме рок-музичара дрогу славе као пут ка самом себи; -Млади се угледају на рок-звезде; -Млади слушају рок.
„Стоунси“ су певали „Sister Morphine“, и у песми су говорили о слатком „рођаку кокаину“ („sweet cousin cocaine“ и „сестри морфијуму“ „Mother’s Litlle Helper“ је песма у којој она тражи малу жуту пилулу (LSD); „Brown Sugar“ је израз из сленга за мексички хероин.
LSD је био дрога шездесетих, која је сваком довела његово сопствено искуство „trip“-а у забрањене области. У то време, Џими Хендрикс је исповедао своју нову веру: „Некад сам ишао на веронауку али сад верујем само у музику /…/ Ствари попут вештичарства, које је форма истраживања, и уобразиље естаблишмент је забрањивао и називао их злим. То је зато што се људи плаше да открију пуну моћ ума /…/ Једном, кад сам био на трипу, видео сам како зидови дишу – и начелна ствар са искуством је то што сте ви од свог искуства неодвојиви /…/ Приликом лоших трипова виђао сам чудовишта преужасна да би их описао, и са психичким ужасом који дрога изазива није лако изаћи на крај.“ Године 1969, Хендрикс је покушао да прошверцује хероин и хашиш преко канадске границе; године 1970. био је мртав од превелике дозе барбитурата.
Анита Палемберг, љубавница Брајана Џоунса, описала га је као човека који је, приликом узимања LSD, видео створења која излазе из тла, из зидова, из патоса. Писац књиге о овој самопроглашеној вештици, Тони Санчез, сведочио је како су Анита и Кит Ричардс навлачили младе на дрогу. Ричардс је на кокаин навукао новинара који му се дивио – понудио га је да се „опусти“.
Џим Морисон је, на халуциногенима, стекао спознају да „потичемо од змија“.
Пит Таусенд је, узевши халуциноген 1967, имао осећај да му неко одсеца главу.
Ленон је, говорио је то сам, имао на хиљаде LSD „путовања“.
Јоко Оно је тврдила да су она и Џон хероин ушмркивали као уметници, не из очаја, него славећи живот.
Хероински уметници су били и Џими Пејџ, Деби Хари, Лу Рид, Џони Тандерс из „Њујорк Долсa“, Ерик Клептон, Дејвид Боуви, Меријен Фејтфул, Најл Јанг, Иги Поп…
Иги је до хероина дошао преко немачке певачице Нико, која се дружила са Лу Ридом, прославитељем преласка на „дивљу страну“ („Walk On the Wild Side“ ) хомосексуализма.
А Боб Марли, који је пушио ганџу са Јамајке барем по фунту седмично, умро је од рака плућа који је метастазирао на мозак.
О својим делима Ленон говори: >>“Help“ је прављена на марихуани. „A Hard Day’s Night“ – био сам на пилулама. То су дроге, јаче од марихуане. На пилулама сам од 15, не од 17 или 19… Од када сам постао музичар… Дроге су ми увек биле потребне да бих преживео.“<<
Очито је да се рок-идеологија заснива на улажењу у „виртуелну стварност“, које нема без нарко-мистике. Али, исто тако је очито да постоји тенденција да се све то и минимизује, да би се могло рећи: „It’s only rock’n’roll“ , и да би се, над вратима у пакао, могла ставити плочица на којој пише: „Exit“.
У својој исповести „Бог и рокенрол“, монах Арсеније из манастира Црна Река у епархији рашко-призренској, који је у свету био део београдске субкултуре осамдесетих година XX века, веома јасно и одлучно говори о вези између дроге и рок музике. Ево његовог искуства које је, свакако, искуство самог поколења; без те аутентичне, дакле доживљене, приче испричане у првом лицу, увек смо изложени ризику веровања утварама сопствене интелектуалистичке склоности да будемо симпатизери не само жртава нихилизма, него и идеолога истог.:
>>Са почетком осамдесетих, кренули смо да оснивамо рокенрол групе и да се бавимо музиком и јавним наступима. Почели смо да се поносимо својим положајем у друштву. Сва омладина је гледала у нас као у недостижне идоле. Осећали смо се супериорним и сви наши таленти, али без свести о „Талентодавцу“, били су у ствари наше смртне пресуде. Говорим у првом лицу, јер сам и ја био део свега тога, али не на самој фронт линији, него само једна корак иза. То је тада већ постало потпуно нераздвојно и незамисливо без дроге. „Секс, дрога и рокенрол“, „живи брзо, умри млади буди леп леш“, били су само неки од манифеста и парола оваквог стила живота. Тако је било у време бит и хипи генерације, у наше време и у времену после нас, када неки други клинци чине исто или на врло сличан начин оно што смо чинили и ми.
Рокенрол или било који од модерних електро музичких праваца јесте нераскидиво повезан са наркоманијом, односно рок музика и јесте оличење саме наркоманије и њен израз. Нема рока који није без неког спољног вештачког стимуланса, а ако га чак и има ту је онда у питању или сексуална мутација и перверзија или некакав други деформитет и настраност, који кад-тад избију на видело.
Они неискусни и неопрезни ентузијасти, који данас мисле да на неки начин споје Православље са рок музиком и тако „освештају“ рок, нису свесни да покушавају да споје светлост и таму, мед и отров, живот и смрт, Бога и сатану. Уместо „освештања“ рока овде може доћи само до поруге и онечишћења Православља. Сам ритам рок музике, који је и њено срце, без обзира на текст, јесте узнемирујући и разарајући. После брзопролазног „доброг“ расположења он доводи до туге и чамотиње из које се жели и мора побећи поново у тај исти анестезирајући ритам, и тако у круг без излаза, што и симболизује саму наркоманију. Ово је наравно потпуно неспојиво и неуклопиво са Црквом, а нарочито са молитвом и душевним спокојством које из ње произлази. Зато, она црквена лица која заиста желе да помогну овом типу омладине, не треба да покушавају да уведу Цркву у рокенрол, него да ове постепено изводе из рока и да мудро и поступно у њима потпуно гасе жељу за рок музиком, што ће истовремено резултирати и гашењем жеље за хемијским стимулансима. С обзиром да су ово већином уметничке, интелигентне и креативне душе, треба их упознавати са вечним и непролазним вредностима у које спадају духовне уметности, на првом месту иконографија и уметнички дуборез, заједно са црквеним појањем, нарочито оним византијским појањем за чију је дубину и лепоту, изучавање и савлађивање, потребна читава једна академија. Ту је, затим, духовна молитвена поезија као и сваки други вид уметности који је прожет религиозним осећањима.“ << Тако отац Арсеније.
Зашто се дрога толико пропагирала преко садржаја поп-културе?
Одговор можемо потражити у књизи Жака Аталија, биографа Ротшилдових и познатог делатника европског банкарства.У књизи „На прагу трећег миленијума“, објављеној 1991, Атали нуди своју слику будућности; он тврди да ће трговачки поредак коначно заменити сваки други поредак на свету. Нови свет ће бити „номадски“: у њему ће живети номади који су изгубили „традиционалну везаност за земљу, заједницу, породицу“. То јест: „Поредак заснован на сили уступиће место поретку заснованом на новцу. Новчани поредак постаће универзалан. Од Сантјага до Пекинга од Јоханезбурга до Москве сви економски системи клањаће се олтару тржишта. Свет никад није био у таквом ропству закона које диктира новац. Победници те нове ере биће градитељи, а у њиховим рукама ће се наћи и власт и финансијска моћ /…/ Основна технологија будућег биће микрочип, уграђен у све могуће предмете, који ће, на тај начин, постати нека врста продужетка наших чулних органа, функције нашег организма /…/ Човек нигде неће моћи да се сакрије… Први пут ће он бити без адресе. Да би се идентификовао номад трећег миленијума, биће довољно именовати га или укуцати његов број.“ Победници трећег миленијума биће као богови. Они ће у себе уграђивати имплантате, који „обнављају лепоту“. Биће му доступни вештачка плућа, бубрези, желудац, срце. Захваљујући генетичком инжењерингу, каже Атали, човек трећег миленијума ће моћи да „продаје и купује своје сопствене двојнике, „копије“ драгих људи /…/ Човек ће почети да производи самог себе, онако како се производи роба“.
Али, у Новом поретку биће много више побеђених него победника. Аталио њима вели: „Они ће покушавати да добију шансу за достојан живот, али, по свему судећи, неће им дати такву шансу… Они ће се наћи у резервату, гушиће се од отровне атмосфере, а на њих нико неће обраћати пажњу – због равнодушности“.
Но, да се побеђени не би бунили, њима ће бити понуђена виртуална стварност.
Атали каже да ће им бити понуђени „стимулатори, нарочито наркотици /…/ Наркотици су номадска супстанца за побеђене у трећем миленијуму“.
Сад нам је јасно зашто је, од шездесетих година XX века, дрога наметана омладини широм света. Сад је јасно зашто је стварана нарко-мистика и зашто су се појављивали гуруи типа Тимотија Лирија, спремни да до краја улепшају слику онога што се заиста збивало, и да заувек спрече побуну против лажи потрошачког друштва.
Одавно се знало да је дрога била ту да би спречила побуну. Ево Тимотија Лирија: „Они који су упућени у LSD чине најнапреднији део америчких универзитета, они су најинтелигентнији, најздравији, најкреативнији. LSD није дрога него начин живота. То је пут живота усмерен лепоти и духовности уместо механизацији и аутоматизацији. То ће довести од културне револуције. За сада, 15% америчких студената узима дрогу, а тај се проценат вртоглаво пење. Кроз петнаест година, ти „нови момци“ ће заузимати најодговорнија места и за то се ми можемо надати бољој и спокојнијој будућности /…/ Пут под дејством LSD је као поклоничко путовање. Замислити пут у Меку: да би стигли у Меку, муслимани су се подвргавали најтежим невољама. Многи умиру од глади и умора дуж пута у Меку. Друге нападају и убијају пустињски разбојници. То су драме свих верника и сваке религије. Узети дозу LSD можда је опасно. Пут који води ка потпуној духовној слободи је тежак, али је још теже и штетније остати код куће.“
Наравно, све ово је била лаж. Оних 15% креативаца углавном су помрли, а власт у САД преузели су људи какав је Бил Клинтон; било је теже и Америци и свету. Но, прича је причана због лаковерних, које је требало навести на смрт viа вештачки рајеви. Ту је тајна пропаганде „номадских супстанци“ за побеђене у XXI веку.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *