Пут за Нигдину
Још мало о антимадони
Александар Ламброс у својој студији о Лујзи Чиконе тврди: “Оцена Мадониног утицаја који врши на готово све аспекте савремене културе најчешће се сублимише у једној речи -ИКОНА. За једне она је икона попа, друге феминизма, за неке постмодернизма, сексуалне мањине такође је сматрају својом иконом, а све је више и оних који је виде и као икону нове духовности”. Да би поткрепио ову своју тезу, Ламброс цитира Стинга који вели: “Она је нечувена, провокативна, недостижна. И током година, сви смо били сведоци њене еволуције, од превејане уличарке до девичанске младе, од богиње секса до јогија. Њен ум је прослављен колико и њено тело, она је страсна колико и пожељна, она води док други следе… Жена која је сва жена…и која је све жене”.
Једном речју, испунио се младалачки сан Лујзе Чиконе: “Слава је нешто веће од свега што могу да замислим. Нећу бити срећна док не будем славна као Бог”.
Још 1989. године Гранада је ставила лик Лујзе Чиконе на поштанску марку; 1991. учинило је то карипско острво Сент Винсент, а 1992. афричка држава Гамбија. У граду Паћентру у Италији, родном граду њених бабе и деце, 1987. подигнута је њена бронзана статуа у природној величини.
Шта се поштује код ње?
Које су то особине?
Бритни Спирс каже да се Чиконеова “једноставно појави и буде она”; Шер тврди да “нико то не ради боље од Мадоне”; Аланис Морисет се диви “њеној отпорности и снази у овом сулудом послу”, као и утицају који је имала на њен живот када је Аланис, као тинејџерка, почела да спознаје своју сексуалност и чула њене приче о слободи; Тина Тарнер је “фан њене одлучности, њене воље да буде оно што јесте и у томе остане успешна”; Гвинет Палтроу је научила да не брине о томе шта људи мисле о њој; Лиз Розенберг, задужена за њене односе с јавношћу, диви се њеној породичности и духовним уверењима. Амерички културолог, Камил Паља, тврди да је она права феминисткиња која има много дубљу визију секса од савремених, плачљивих феминисткиња Америке: “Мењајући стил одевања и боју косе практично сваког месеца, Мадона отелотворује вечите вредности лепоте и задовољства. Феминизам каже: “Нема више маски”. Мадона каже да нисмо ништа друго до маске. Кроз свој огроман утицај на младе жене у читавом свету, Мадона представља будућност феминизма”.
Уметност иконе у православној духовности је битијна уметност – она захтева од човека да се, кроз свештену слику, уздигне ка Прволику, Христу, с обзиром на кога је свако од нас створен. Иконе нуде обрнуту перспективу: за њих је смрт неприродна, а златокруг нестворене светлости око главе светих показује пут ка остварењу човековог призвања као пут подвига у сарадњи с Богом. Међу светима нема маски: њихова лица угледала су Лик Бога Који је постао човек, и било каква дволичност им је страна. Ђаво је сав маска: он се по речима Светог Писма претвара у анђела светлости да би ако је могуће, преварио изабране. Он се никад – осим кад је човека победио и покорио! – не јавља у свом правом обличју, јер је, гордошћу, постао гнусан и Богу и људима. Највише се труди да га не примете -како рече Бодлер, највећа обмана његова састоји се у томе да нас увери како он не постоји. И његове слуге, свесне или несвесне, протејски се мењају, да би завеле (скренуле с правог пута) и саблазниле (навеле на грех). Блуд у хришћанском предању има двоструко значење: мистички, то је одступништво од Господа, Истине и Љубави, и поклонење лажним боговима – идолима; у односу мушкарца и жене, блуд је, како каже Антанас Мацејна, лаж телом. Јер, полни однос између мушкарца и жене треба да буде сведочење њихове љубави, а у блуду је реч само о коришћењу другог ради постизања сексуалног задовољства. Блудник мрзи живот који би могао да се роди из односа мушкарца и жене: њему је довољно да осети сласт, а одговорност му није потребна. На крају, нема чак ни сласти: све се претвара у сувопарну вољу за моћ, у донжуанство и фамфатализам.
Суштина сексуалне револуције је била у побуни: у побуни против љубави, брака, породице, а у име стицања моћи. Лујза Чиконе је у том смислу сасвим јасна: “Себе доживљавам као сексуалног револуционара”. Бранећи се поводом напада на своју порнографску књигу “Sex” од оптужби за вређање породичног морала, она узвикује: “Због чега не бисте могли да имате породицу, а да останете слободни и отвореног ума за друге идеје?” Волети друге значи прихватати их онакве какви јесу: ако ти је син педер, сматра Чикеонеова, нормално је да га таквог волиш. Пошто је у својој књизи имала низ садомазохистичких слика, она је свој однос према садомазохизму бранила лажном наивношћу: “Дефиниција садомазохизма се састоји у томе да ћете некоме допустити да вас повреди знајући да ћете у томе уживати, а границу ћете сами одредити. Ко смо ми да судимо да ли је то добро или није? /…/ Има нечег у томе да будете везани. Као када сте били беба и мама вас везивала за седиште аута. Хтела је да будете безбедни. То је био чин љубави.”
Лујза Чиконе се “прославила” и својом пропагандом хомосексуализма: њен учитељ балета, Флин, био је изопаченик који ју је учио да је лепа и женствена док је била у пубертету. Сама она се хвалисала својом бисексуалношћу и уживањем у женским телима, а нормалним мушкарцима је препоручила да бар једном” у устима осете језик другог мушкарца”. Младост је проводила у “геј” клубовима (очито је да веза са моћним хомосексуалним лобијем веома допринела њеној популарности, за шта се Чиконеова одужила пропагандом педерастије и лезбејства као нечег нормалног.) Она свој однос према пубертетлијама правда њиховом “прогоњеношћу”, њиховим комплетном људскошћу (јер су они у “додиру са женственим у себи”). Њени најбољи пријатељи су педери и лезбејке…
Шта је суштина хомосексуализма, који је само врх леденог брега званог “сексуално ослобођење?” То је нарцисоидност, самозатвореност и самозаљубљеност без преседана у историји досадашње културе. Други су само гориво за које Ја, жељно уживања. Говорећи о свом полном органу, Лујза Чиконе је, у доба књиге “Sex”, рекла да је тај орган “комплетан сиже њеног живота”, “местона коме су се одиграле најбоље ствари” и “храм у коме се стиче знање”. На једној од фотографија књиге, она мастурбира гледајући се у огледалу. То је срж сексуалне револуције: маструбација пред огледалом. Одатле потиче експериментисање са свим могућим врстама изопачености: задовољство више није у сексуалном односу као таквом, него у прелажењу граница, у скрнављењу целовитости, у “радосном” легионизирању самог себе.
Наравно, егзибиционизам има и комерцијални карактер – боље се продају производи; њено љубљење са Бритни Спирс (која је, можда, како каже, “у неком претходном животу” била супруга Мадоне, као мушкарца) и Кристином Агвилером (“Има мека уста и лепо се љуби”) дигао је комерцијалну прашину невиђених размера. Сада, као мајка и кабалисткиња, Лујза Чиконе каже да је у епохи “Секса” била несташна, жељна померања граница и егоистична, али сада, када је превазишла, не каје се – таква је била, то јој је била фаза.
Наравно, читалац (као и увек када се ради о рок субкултури) може да каже да је све то реклама, да је трговина. Неоспорно! Али, како је било могуће да пропаганда хомосексуализма, до пре педесет година законски кажњивог у већини земаља Запада, постане мода? Да разврат, који се крио од очију јавности, постане мода? Да егзибиционизам постане мода? Да говорење поганих речи постане мода? Треба ли пред тим појавама ћутати или их поредити са неком битијном нормом којој се морамо вратити ако хоћемо да будемо људи, а не “звери веселог трбуха” (Ниче)? Писац ове књиге се јасно определио. Он је против “чиконизације” света, јер Лујза Чиконе је од проституције направила медијски пожељан облик понашања. Продати себе, своје тело, свој дух, уживајући у ефектима те продаје – то није чак ни изворни, романтичарско-рокерски пакт са ђаволом. Роберт Џонсон је продао душу да би одсвирао неодсвириво, а Џенис Џоплин је давала тело верујући да је то начин да у свету буде више топлине. А Лујза Чиконе је себе продавала (као уметничко дело сопствених руку, додала би она) уживајући у томе. И њено проституисање постало је оруђе постмодерне револуције више него било шта друго у новијој историји медијског утицаја.
Жан -Пол Готје је изјавио да је Чиконеова инкарнирана “мода”. То значи: Чиконеова је начин на који се људи мењају у складу са захтевима глобалног капитализма. Јер, у данашње време, модели се обликују пожељни облици понашања широм света. Она се прво облачи као улична дроља (trash style ) и говори да би волела да се свака америчка тинејџерка облачи као она; затим се облачи као женствена, крхка плавуша, одева се као дечак, латино меланхоличарка и фламенко играчица… И тако даље, и томе слично. Коначни ефекат? Жан Пол Готје: “Она тера људе на размишљање, да се запитају да ли је нормално заиста нормално. Не. Не постоји таква ствар као што је нормално. Ја јој се најискреније дивим”. И она је свесна тога да је модом уобличила поколења: “Суочимо се с тим, све оно што сам годинама радила људи су научили да прихватају. Данас то више не звучи тако нечувено, такви смо ми, сваке деценије постајемо отворенији за идеје. Хомосексуалност се више не поставља као питање у поп култури, а до пре десет година то је представљало нешто ужасно срамно”.
Као што су хипици хтели да буду хришћани првих векова, али без одговорности, тако је и Лујза Чиконе решила да буде револуционарка, али заклоњена у “женску нежност”. Она никада није сагледала последице својих поступака. Она није помислила на чињеницу да начин живота који је нудила другима води право у смрт (ако ништа друго, могла је да се сети својих, сексуално изопачених, пријатеља, учитеља плеса Кристофера Лина, цимера Мартина Бургојна, уметника Кита Харинга и режисера Хауарда Брукинга, који, су сви, умрли од СИДЕ.) Покретана “ужасним страхом да не буде медиокритет” (њена изјава), она је у main stream рок субкултуре унела све врсте перверзија, које су сада саставни део глобалног малограђанства. Данас не бити медиокритет може само онај ко је “нормалан”; “straight”, веран основним начелима живота.
О свом односу према религији Лујза Чиконе је волела да прича у познатом стилу привлачења пажње на невино које у сваком тренутку може постати опсцено: “Црква је увек раздвајала сексуалност и духовност /…/ја мислим, да то баш иде једно с другим. Оно што сам ја радила у споту “Like a Prayer”, водила љубав са светитељем, то је и те како нешто стресно. Због чега то човек не може да верује у Бога и да буде сексуалан истовремено? /…/ Кад вас васпитавају да верујете да је све у вези секса забрањено и табу, онда је, наравно, то све што вас занима. То вам постаје потпуна фасцинација.То је најсигурнији начин да заинтересујете дете. /…/ Једва сам чекала да изгубим невиност због тога што ми је толико пута поновљено да је то најгори грех који можеш да починиш”.
Нападајући римокатолицизам (патња, грех, испаштање, чистота – све то смета), Лујза је изјављивала како се моли својој идеји о Богу… И на крају постала Њу Ејџ кабалиста. Захваљујући кабали (јеврејској магијској мистици), почела је да размишља “какву поруку шаље у универзум”;и још: “Кабала не значи одрицање од свега и посвећивање монашком животу. Тражиш све, али тражиш да би то поделио”(остајеш звезда, пуна пара, али стичући “духовност”, наравно). По Јехуди Бергу, она сада носи црвени кончић који спречава утицај злих сила. А Лујза Чиконе жели да преко кабале, контролише свој его – сатану у себи. И сад, пошто је славу стекла медијском проституцијом, саму себе је промовисала у кабалистичку светицу, која се бори против оговарања у америчким медијима, са жељом да окупи људе и “помогне им да стекну свест о целини” (јер у кабализму је “све једна велика повезана целина”). Живећи у свету коме је стало до популарности, она пати (јер јој то више није битно). Верујући у личну и глобалну карму, она се плаши појаве новог Хитлера или Бин Ладена, јер их ми призивамо својим лошим мислима и делима.
Толико је узнапредовала да је ,по свом учитељу рабину Ејтану Јарденију “постала толерантнија, его јој се смањио, смиренија је, сажаљивија, мање импулсивна, способнија да сагледа ширу слику света уместо што само реагује на бол и тешкоће”. Јардени чак тврди да је она међу један посто људи који су потпуно разумели кабалу.
Какав постмодернизам: уличарка постаје светица не престајући да стиче материјалну добит од своје уличарске фазе, и не бежећи међу опатице, него остајући звезда MTV-а!
Да је иза Лујзе Чиконе антихришћански лоби, не може се доказати “математички”. Али, да је њен пројекат антихришћански, и да је у њега много уложено, сасвим је јасно. Рецимо, песма “Like a Prayer” састоји се од стихова из Откривења Јовановог, то јест речи Христових обраћања Црквама у Малој Азији и вернима, као и помињања звери – антихриста који ће доћи. Њено римокатоличко порекло веома је погодовало прављењу богохулног мита са “еротском” позадином. “Уметничко” име јој је Мадона, а ћерка јој се зове Лурд, по најпознатијем римокатоличком Богородичином поклоничком месту у Француској.
Спот “Like a Prayer” представља Лујзу Чиконе како страствено љуби црног свеца (“светог Мартина од Пореса”), а у позадини горе крстови (критика расизма, зар не?) Оптужена да јој је спот богохулан, Чиконеова је одговорила у свом познатом стилу (наивна и невина девојчица не зна због чега је тако мрзе, а она се само игра): “Замерали су ми због запаљених крстова. А они могу имати различита значења, од расизма, Кју Клукс Клана и тога да су они увек спаљивали крстове, мог беса према негативним конотацијама католицизма и религије уопште, па до страсти и Божје љубави или топлине, врелине коју ватра доноси. То, дакле, може значити милион ствари, али сигурно није било богохулно”.
Шта год ради, носи псеудоним “Мадона”.
А то и јесте циљ антихришћанског лобија.
Но, судбина Лујзе Чиконе, која је постала “икона” буди у нама тугу; како каже свештеник Владимир Зјелински, “наметање разлике, култ обоготворења плоти, заснован на тоталној стандардизацији човековог тела, када женска лица служе само као допуна ногу, кад се свако лице раствара у маси и руљи, рађа у нама тугу за иконом-иконом не само као предметом који се може начинити и купити, него као откривењем аутентичног људског лика, као тајном присуства Сина Божијег, Који је пожелео да се очовечи да би свако од нас стао да бива почетком Његовог новог богојављења”…
Та туга помаже да преживимо доба у коме “ад на мене са проклетством риче, сва му гледам страшна позоришта” (Његош).
“У свету у коме данас живимо дешава се немогуће. Бог је поред нас, а ми Га не видимо. Говори нам нешто, а ми Га не чујемо. У нама је Његов дах, а ми Га не осећамо. Наша срца не куцају брже кад чујемо реч “истина”. Ми смо безбожници. То је наша суштина. То смо поначину живота. По томе како звучи реч “човек”. А она звучи гордо. Престали смо да се клањамо. И Бог је престао да нам се јавља. Он нам не долази. А ми смо решили да Га нема јер претпостављамо да оно што перципирамо постоји, а неперципирано-непостоји. Само моје “Ја” не може а дане постоји, а свега другог може и бити и не бити. У оквиру случајног нашао се и Бог”, каже руски мислилац Фјодор Гиренок.
Брзина којом живимо лишила нас је могућности да догађаје примамо тако што ћемо их осмислити. Не пада нам на памет да било шта осмишљавамо. Зато нам свет постаје нејасан и мутан. У свету без смисла нема ни напора воље. Нема вере у Вишње; нема намере да се било шта постигне. Људску празнину попуњава реклама-човек не зна шта да ради, како да досегне своје човештво, и баца се у понор медијског шаренила. Психоанализа је рекла: ти ниси слободна личност; ти си нагон. Нешто те НАГОНИ да се тако понашаш. Подсвесно. Емоције. Нема ума. Нестао је… Остаје ти само да се помириш са модом; све пролази, све је ништавно, али нека бар буде по најновијој моди. Опусти се… У том сјају шареног ништавила и Бог је ништа. Или Све. Пантеистичко, Њу Ејџ све. Све је Једно. Свеједно. Сви смо Једно. И нема нас, и има нас. Носимо своја тела као маске.А душе нема, као што нема Бога. Бар их ми не опажамо. А то је исто.
Лујза Чиконе је мајстор празнине одеване у разне костиме. Она је и фатална жена, вампир који сише мушку крв, и храбра секс-револуционарка, и лезбејка која је спремна да се допадне геј-популацији, и мајка, нежна као маслачак, и уметница, самој себи уметничко дело, и рањива девојчица којој треба снажно мушко раме, и богаташица, али жељна скромности, и проститутка и кабалисткиња… Она је Све; и Ништа. Јер, Ништа је Све. И Све је Једно.
Свеједно.
