Пут за Нигдину
Још о личним разлозима
Када су ми, негде 1992. године, дошле до руку прве књиге о рокенролу из критичке перспективе, чинило ми се да не знам где сам. Одавно сам схватао да у тој причи није све на свом месту, и да би штошта могло да се нађе, само кад бисе тражило, али прво читање ми је потпуно “изломило” перцепцију. Рецимо, књига Боба Ларсона о року (“Приручник за оне који слушају и не свиђа им се оно што чују”), приликом првог сусрета, изгледала је као низ блицева фотоапарата, који су испали овако (ово је запис из тог периода):
>>Познати истраживач рокенрола Боб Ларсон је много допринео упознавању начина на који музика делује на човека: почев од физиолошког, преко психолошког, до теолошког аспекта проблема, Ларсон и његова екипа веома озбиљно су се суочили са рокенролом. И њихов закључак је јасан: то је, у многоме, окултистичка музика. Ларсон овако износи своје тезе:
1. Ако је популарни рок музичар обузет магијом и сатанизмом, његов утицај на омладину и следбенике је много већи него утицај било кога другог.
2. Музика може привући Духа Светога (пример пророка Давида, који је свирањем и појањем божанских химни смиравао цара Саула), а може служити и у демонским култовима као израз инвокације зла.
3. Чак и да не слуша речи, млад човек може бити повређен сатанском музиком, надахнутом од злодуха.
4. Свако увучен у слушање сатанске музике, посредно или непосредно, служи нечистој сили.
Ево неколико података које Ларсон објављује у својој књизи “Рок: практична помоћ за оне који га слушају, а не свиђа им се то што чују”.
– “Стоунси” себе осећају као спиритистичке медијуме. Бар тако каже Ричардс, који вели да им надахнуће стиже као на спиритистичким сеансама.
– “Квин” су, између осталог, певали химне хомосекуалистичком тријумфу; Фреди Меркјури је рекао: “На сцени, ја сам ђаво… Мислим да бих могао да сиђем са ума за неколико година.” (Умро је, знамо, од СИДЕ.)
-Група “Ху”, један од познатијих бендова у историји рокенрола, није била лишена разних врста лудила. Пит Таузенд, фронтмен бенда, био је следбеник окултисте Мехер Бабе. Отворено каже: “Баба је Христ.” Једном, док је медитирао, ушао је у “астралну пројекцију” и чуо “урлик милијарди људских бића у вриштању” (можда искуство пакла?) Роџер Далтри је порнољуб: “Кад си у хотелу, слатка млада госпођица чини живот подношљивим”, каже он. На свом имању у Сасексу подигао је огроман споменик фалусу Кит Мун је био наркоман који је био кадар да узме 25 амфетамина одједном. Умро је од дроге.
– Без дроге, нема рокенрола. Роберт Фроубс вели да је немогуће живети на рок-начин, ако се не користи дрога. Линда Ронштат је рекла: “Боље певам кад уфиксам хероин у обе руке него кад се преједем.”
– “Муди блуз” су на албуму “In Search of the Lost Chord” , објавили мноштво музике магијског типа. Слушаоцу је препоручивано да буљи у геометријске шаре на омоту док слуша плочу (тзв.” јантра”, визуелни еквивалент мантре), чиме се постиже измењено стање свести.
– Албум групе “Yes”, “Приче са топографског океана”, био је надахнут аутобиографијом гуруа Paramahamse Joganande .
– Неки од “Бич Бојса” бавили су се “трансценденталном медитацијом” (Мајк Лоув, на пример).
– Џон Меклафлин је следбеник гуруа Шри Ћинмоја. Каже за њега: “Он је Божанско Биће. Савршенство. Милошћу Шри Ћинмоја, постао сам свестан присуства Врховног Бића /…/ Кад допустим да дух свира у мени, то је силно уживање. Моја улога као музичара је да сваког учиним свесним његове божанствености. /…/ Једне ноћи смо свирали, и дух је изненада ушао у мене, и ја сам свирао, али то више нисам био ја” – Меклафлин је Сантану учинио следбеником Шри Ђинмоја.
– Бивши “Битлс” Џорџ Харисон био је прво следбеник Махаришија, оснивача ТМа, затим члан “Харе Кришне”; клањао се “богињи Кали”, а затим се окренуо Саи Баби.
– Сатанизам је био присутан код многих. “Иглси”, следбеници Карлоса Кастанеде, снимили су песму “Вештичја жена”, а у “Хотелу Калифорнија” прославили оснивање “цркве сатане” Антона Шандора Ла Веја, чији се лик налази у једном од прозора на омоту албума. Младић из ове песме стаје у пустињу да би преноћио. У хотелу су га примили, а он није знао да ли је стигао у рај или у пакао. На крају кад треба да изађе, схвата да не може.
– “Блек Сабат” је покренуо црни талас. По писању “Циркуса” од фебруара 1976. године: “Они показују најпакленију моћ над публиком”Ози Озборн, фронтмен, каже: “Не знам јесам ли медијум неке спољашње силе. Шта год да је, надам се да није оно на шта мислим” -сатана.
– Група “KISS” названа је, од стране критике, “демонима бљувачима ватре из рокенрол-пакла”. Џин Симонс из ове групе каже: “Ако је Бог прави, зашто се боји других богова осим Њега? Увек сам
желео да будем бог”. Њихова популарност је била толика да је направљен стрип “KISS”. Настала је читава индустрија: џинс, патике, одећа за “Ноћ вештица”, шампон, сапун, колоњска вода, шешири – све
је имало ознаку “KISS”. Симонс тврди да је спавао са хиљаду жена. Један младић је убио свог школског друга, зато што се овоме није свиђала група “KISS”. Стив Гланц, рок-активиста из Детроита, каже: “То је нека врста хитлер-рока због публике – због њиховог ритма, они хипнотишу публику. Они имају хипнотисану публику. Могу да изађу и кажу: “Дигните ову зграду у ваздух!”, и људи ће је дићи у ваздух. Такву контролу имају”.
– Џони Мичел се предавала духу званом” Арт” због кога је била спремна да напусти мушкарце.
-Ричи Блекмур, бивши члан “Deep Purple” и групе “Rainbow”, тврди да за време концерта врши астралну пројекцију да би могао да лебди изнад сале.
– Црни бенд “Earth, Wind and Fire” имао је лидера Мориса Вајта који је веровао да поседује окултне способности из претходног живота. Пре концерта, он и чланови бенда стали би у круг и чекали да их обузму “силе”.
– Сантана је додао једно “н” да не би баш до краја одао коме се посветио. Снимио је LP “Aбраксас”, у част паганског божанства с главом петла и роговима, као и ногама у виду змија.
– Дерил Хол био је следбеник Алистера Кроулија.
– На плочи “Стоунса” “Супа од јарчеве главе” чују се крици поседнутих демоном у току вуду ритуала.
– “Тенџерин Дрим” су свирали у катедрали из 13 века пушећи џоинт и мокрећи уз стубове…
Живот јавних личности утиче веома много на оне који их прате. Тако је са свим популарним ликовима масовне културе, не само са рок-старовима. Ако, вели Ларсон, у само једној од “сапунских опера” о богатим и славним породицама, у току једне године буде пет афера, четири абортуса, три прељубе, два самоубиства и један покушај инцеста – то се мора одразити на свест гледалаца. Колико “сапунице” испирају мозак, види се по томе што понеки слуђени гледалац шаље пакете ликовима ТВ серије, а многи прослављају њихова фиктивна венчања, рођендане,итд.
Изградња “паралелне стварности” је најбољи начин да се људи заглупе и да не гледају шта им светска мангупарија, тзв. “управљачка елита”, ради у правој, све црњој и горој, стварности.”<< Тако сам мислио 1992. године.
Текст нисам објавио нигде. Било ми је јасно да морам да га систематизујем, да га “доведем у ред”. Литературу сам добијао и из Америке, од православног Србина Синише, који је, шаљући потребан материјал, много учинио за мисију хришћанске вере међу нама. Разговарао сам с младима, држао предавања. Године 1995. имао сам низ емисија на једном локалном радију где сам говорио о тамној страни рокенрола. Тада сам, са аудио-траке, пустио снимке сатанистичких порука урађене “bаckward masking” методом. Били су ту хитови попут “Stairway To Heaven” … Емисије су имале великог трага. И данас срећем људе који су после њих, почели да размишљају.
Сећам се и неких предавања: са оцем Савом Дечанцем и вероучитељем Предрагом Цветковићем у Ваљеву уз пуштање одломака из филма “Hells Bells” Ерика Холмберга. Године 1997. учествовао сам у снимању серије о сектама “Рибарење људских душа” (г. Јокић и “Дунав филм”.) Говорио сам о сатанизму у поткултури. Често сам младој публици обећавао књигу о томе.
Најзад, 1999, после НАТО бомбардовања, монах Митрофан Хиландарац ме је питао имам ли неки рукопис за објављивање. Нисам имао целовито дело – било је ту нешто написаних поглавља, туђих текстова, па и читава књижица Анкерберга и Велдона “Чињенице о рок-музици”…
Скрпио сам од тога зборник “Од Елвиса до антимадоне”. Нисам стигао да се бавим рејвом и новијим феноменима. Па ипак, књига се читала, наилазећи и на похвале и на покуде, и у црквеној и у световној средини. Чак сам био удостојен пажње наше “грађанске опције” (у Црној Гори ме, у “Вијестима”, напао Андреј Николаидис, коме сам одговорио у “Гласу Црногораца”, а затим и Драган Мишковић, у “Републици”, коме сам одговорио другим поводом.)
Схватио сам да нисам сасвим задовољан оним што сам својевремено потписао. Кад сам прегледао “Од Елвиса до антимадоне”, било ми је јасно да много тога не написаног мора да се напише. На крају, испала је сасвим друга књига, са новим насловом.
Морам да признам да, од доба “распоређивања грађе” из записа “Истраживања Боба Ларсона”, до данас нисам много еволуирао у свом схватању подкултуре рока. То је, у суштини, била антихришћанска револуција, без обзира на ствараоце који се нису уклапали у “main-stream” и који су тражили вечне вредности. Ако се погледа духовни лик рок звезда, види се да су они били или Њу Ејџ верници окултног пантеизма (од далекоисточних секти до “беле магије”), или отворени сатанисти, или неуспешни у потрази за Христом. Било је много карикирања хришћанских вредности (рецимо, хипици су хтели Хришћанство без одговорности и без личности). По речима оца Серафима Роуза, можемо имати саосећања за жртве нихилизма; али већина њих се СВЕСНО определила да потоне у ништавилу лажних вредности, па наше саосећање то не сме да превиди – управо зарад Истине.
Трудио сам се да пишем “sine ira et studio”; кад се поглавља прочитају, све изгледа као монотоно набрајање корака на путу ка бездану.
Но, за разлику од онога што је писано пре десетак година, желео сам да озбиљније културолошки контекстуализујем рок-побуну, без које би лице човечанства било другачије. Имао сам и више литературе…
Какав је исход новог подухвата, расудиће читалац.
