НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Савремени изазови и искушења » ПУТ ЗА НИГДИНУ

ПУТ ЗА НИГДИНУ

 

Пут за Нигдину
 

 
Мерилин Менсон, сатанистички кловн
Рођен је као Брајан Ворнер. У детињству обожавалац група „Kiss“ и „Black Sabath“ решио је да подражава своје идоле: „Рокенрол ме је спасао као клинца. Увек сам желео да будем као људи које сам слушао и о којима сам читао. Они су били магични, они су били већи од живота. То је одувек био мој циљ“. Пре но што се појавио на сцени, пажљиво је изучавао „шок-рокере“, Дејвида Боувија, Елиса Купера, „Kiss“ и остале. Одевајући се и фотографишући као жена, секући се, по телу, носећи сочива различите боје, упознао је Трента Рејзнора из „Nine Inch Nails“, и узео „уметничко име“ Мерилин Менсон, комбинујући тако енергију симболичности две америчке фасцинације – глумицу Мерилин Монро и масовног убицу Чарлса Менсона. Група је понела име по његовом псеудониму. Веома рано се учланивши у Ла Вејеву „цркву сатане“, Ворнер је почео да даје громопуцателне изјаве попут: „Већи сам од сатане. Он је појава која не постоји, а ја сам видљив и, самим тим, много неугоднији“. Уследили су албуми „Portrait of An American Family“ (1994), „Smells Like Children“ (1996), „The Anthichrist Superstar“, итд. Светска турнеја се звала „Dead to the World“ .
У Америци су га кругови традиционалиста жестоко напали, што је само повећало продају његове музике и јавних наступа. Извођен је на суд, јер је отац петнаестогодишњег Ричарда Кунца, који се убио, устврдио да је Менсонова плоча „Antichrist Superstar“ крива за то, пошто је њоме дечак био потпуно слуђен. Менсон је то искористио за циничне примедбе које ће му донети још већи публицитет: „Ако неко жели да криви музику зато што је неко дигао руку на себе може, али онда лако можете кривити Шекспира и његово дело „Ромео и Јулија“. Читао сам га као клинац То је прича о двоје пубертетлија који се убијају јер их родитељи не разумеју. То је поента свега. Родитељи не разумеју децу. Ако одвојите више времена за њих, она ће бити много срећнија“.
Менсонов „пројекат“ је веома промишљен; он зна шта се сме, а шта не сме, да не би доспео у сукоб са законом. Менсон се полива вештачком крвљу и цепа Библију али не пали америчку заставу јер би дошао под удар државе. Менсон провоцира да би зарадио паре, а не да би правио политичке побуне. То је кловновски, комерцијални сатанизам.
Менсон је учлањен у ЛаВејеву „Chruch of Satan“ 1994, када је званично постао и жрец. Примљен је као искусан наркоман, и ако је Ла Веј тврдио да је против дрога; примљен је као трансвестички кловн, иако је Ла Веј био за „мачо-типове“ и „праве женске“. У својој аутобиографији, Менсон се сећа како га је Ла Веј благословио (проклео?) после сусрета и рекао му: „Оставићеш утисак на свет“. У предговору за збирку Ла Вејевих чланака „сатана говори“, Менсон о свом покојном учитељу каже: „Био је највећи праведник кога сам срео“.
Менсон тврди да је почео да се понаша антихришћански захваљујући учењу у приватној школи протестаната фундаменталиста, у којој су му говорили о антихристу и Армагедону: „Оно што сам имао на уму је: те ако се Армагедон неће десити, ја ћу га направити. Осетио сам обавезу да будем управо оно од чега су ме учили да се бојим. Зато сам на плочи узео улогу антихриста“.
Гејвин Беделеј, у „Успону Луцифера“, каже да је основни принцип сатанистичке културе прихватање свега онога против чега се хришћани боре као дела свог идентитета. Због тога се „луциферијанска култура“ показује занимљивијом од „хришћанске неурозе“.
Куп (Coop) је „ликовни уметник“ и припадник Ла Вејеве организације. Радио је „сисате цуре и ђаволе“ које су, на својим мајицама, носили многи рок-старови од „Секс Пистолса“ до „Нирване“. Он је свестан да је улога Менсона у ширењу сатанистичких идеја веома битна, али сматра да је менсоновски кловновски стил још битнији; сам архикловн, Ла Веј, свирао је клавир у току карневала и у кућама за забаву. Правити људе будалама и забављати се, једном речју. Куп додаје да је Холивуд препун лавејевских следбеника, који, макар и немали чланску карту секте, мисле сатанистички. У додиру са „Холивуђанима“, нико се никад није чудио његовој припадности. Више би га избегавали да је протестантски фундаменталиста…
Менсон је, по Урошу Смиљанићу, „екстремност прогурана до саме ивице легалног, али никад преко, суптилно изведен пословни план који подразумева обрт капитала на контролисаног лудила које се изазива /…/ Реакција коју Менсон изазива у медијима добар је показатељ принципа функционисања глобалне медијске мреже. Сеизмички таласи које његово деловање производи далеко надрастају суштину Менсонових порука које су најчешће у облику општих места и површних знакова. Али, имамо посла са системом у коме брзина протока информација далеко превазилази могућност њихове асимилације и анализе. Комуникација се своди на општење симболима који производе инстант, снажне реакције без потребног времена за евентуалну обраду примљеног. Тим који се бави каријером групе „Мерилин Менсон“ ово зна и обавља свој посао прорачунатим инјекцијама виртуалних симбола, који, иако сами за себе безопасни, убачени у хиперубрзану матицу података изазивају потресе и дегенерисање комплетне слике“.
„Златно доба гротеске“ (наслов једног од Менсонових албума) заиста је ту. Само се питамо да ли би неко Менсону допустио да се изругује јудаизму или исламу као што се руга Хришћанству. У првом случају, нашао би се у затвору због антисемитизма, а у другом би прошао као холандски режисер Ван Гог, кога је исламски фундаменталиста заклао на улици.
Тек дасе зна шта се сме, а шта се не сме.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *