НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Савремени изазови и искушења » ПУТ ЗА НИГДИНУ

ПУТ ЗА НИГДИНУ

 

Пут за Нигдину
 

 
СУПРОТСТАВЉАЊЕ И КОМЕНТАРИ
Опозиција року (Кратка историја неуспеха)
Од самих почетака постојала је борба против штетних елемената субкултуре рока. И, од самих почетака, била је аргументована. И, опет од самих почетака, неуспешна. Ово је кратак преглед историје неуспеха.
Већ 1955, после туча на рок концертима у Бриџпорту и Њу Хејвену у Конектикату, полиција је настојала да забрани окупљања младих уз такву музику. Полицајац Џон Лиди је устврдио да тинејџери себе уводе у лудило помоћу брзих свинг ритмова, а то је друштвено опасно. Поводом концерата у Њујорку, „Њујорк Тајмс“ је писао о „грубој и бучној музици“, надајући се да је то лудило само пролазна мода. У марту те године, на Масачусетском технолошком институту дошло је до гужве, у којој је учествовало око три хиљаде младих, а полиција морала да интервенише. Све је почело од чињенице да није било места за игру. Испоставило се да су многи присутни пили мешавину кока-коле и бенседина. Пошто је програм водио популарни диск џокеј Бил Марлоу, градске власти су се окомиле на диск џокеја. Школски комитет Бостона донео је строга правила за употребу школског простора за игранке. Мари Дрискон, из једне од образованих установа, рекла је тада: „Тинејџери немају шта да траже у поноћ са диск џокејима. Наставе ли тако, пре двадесете године имаће висок крвни притисак“. У Атланти у Џорџији, полиција је наредила да млађи од осамнаест година на игранке могу доћи само у пратњи родитеља или старијих рођака. После туче у клубу у луци Њупортна Роуд Ајленду, а на концерту Фетс Доминоа, истрага је тврдила да је узрок рокенрол музика.
Сличне ствари су се збивале и у Енглеској. У Манчестеру је „руља“ (полицијски израз) од двестотинак тинејџера, после гледања рок – филма, ишла улицом урлајући, вриштећи и „кињећи пешаке“. Многи су осуђени због „организованог хулиганства“.
Први рок филм, „Rock Around The Clock“, у коме су се, поред Била Халеја и „Комета“, појавили и „Плетерси“ и Ален Фрид, био је, због „узнемиравајућих ефеката“, забрањен у низу енглеских градова: од Бирмингема, преко Ливерпула, до Бредфорда.
Године 1958, једна слушалац је тужио локалну радио станицу због замене класичне музике роком. Судија је наредио да се класика врати у термин у који је био убачен рок.
У јужним деловима САД извесни Картер, секретар Северно алабамског савета белих грађана, тражи да се плоче рока, сексуалне и аморалне, са „примитивном музиком тешких црначких ритмова“, која игра на човекове нагоне и анимализам, уклони из џубоксева у земљи. У америчком Бирмингему група расиста је, у априлу 1956, напала Нет Кинг Кола у току концерта.
Многи музичари су се, у прво време, ограђивали од рока. Мич Милер, и продуцент „Колумбија рекордс“, називао је рок „слављењем монотоније“, и рокере оптуживао за „неписменост у области музике.“ Чак је рекао да је Елвис Присли „циркус“,и да је рок, по примитивизму, на корак до фашизма. Композитор Мередит Вилсон је рекао да то није музика, него најгоре ђубре. Френк Синатра је тврдио да је рок „најбруталнија, најружнија, најочајнија и најопакија врста израза за коју је имао несрећу да је чује“. Класични музичари су се такође оглашавали. Диригент Берлинског филхармонијског оркестра, Херберт фон Карајан, упозоравао је да се „у крви збивају чудне ствари кад се музичка резонанца поклопи с ритмом човековог пулса“, а диригент симфонијског оркестра BBC, сер Малколм Сарџент, тврдио је да се „рокенрол у џунгли свира столећима“.
Чувени музичар Пабло Казалс врло је оштро устао против рока као „отрова сипаног у музику“. Омладина је изложена двоструком ужасу, тврдио је-епохи атомске бомбе и року.
Рок су многи сматрали одговорним за увећање насиља међу младима. Психијатар др Френсис Брејсленд, директор Института за живљење, назвао је рок „канибалистичким и трибалистичким“ „болешћу комуникације“. Др Хауард Хенсон са Истманове школе музике на Рочестерском универзитету рок је сматрао „звучним загађењем“.
Колумниста британског „Мелоди Мејкера“ Стив Рејс, упозоравао једа је рок „једна од најстрашнијих ствари које су се десиле популарној музици“. Говорило се и о томе да су рокери лишени дара.
Највише критике добијао је популарни Елвис. Његови наступи називани су „стриптиз у одећи“. Џек Васерман, колумниста „Vancouver Sun“, дао је читаоцима задатак да пишу на тему „Мрзим Елвиса због…“ Победник је добијао плочу Френка Синатре. Међутим, када је Елвис, као добар момак, одслужио војску, прво је наступио у шоу Френка Синатре, који је својевремено тврдио да је рок кретенска музика.
Рок је играо улогу и у сукобу НАТО-Варшавски пакт. Министар одбране Источне Немачке, Вили Стоп, тврдио је да западно немачко министарство одбране финансира концерт Била Хелеја у Западном Берлину зарад претварања потомака „Баха и Бетовена у подивљале звери“.
Када је Чак Бери ухватио једну четрнаестогодишњу девојчицу у Мексику и пребацио је преко границе, да би се „забавио“, случај је доспео на суд, и Бери је добио две године робије. Рокер је оптужен за сексуално иживљавање, а критика рока се појачала. Такође, Џери Ли Луис је био оптужен због бракова с малолетницама и развода, па су новине тражиле његово протеривање из Велике Британије. Морао је да оде због протеста јавности, а и у САД је доспео на црну листу. Луис се касније, попут Литл Ричарда, кајао због свог учешћа у музичкој-хистерији, и тврдио да је рок „демонска музика“.
Приказивање филма „Rock Аround the Clock“ изазвало је немир у Норвешкој, Западној Немачкој, Белгији. Свуда је позивана полиција. И Египат и Куба су слично реаговали. Концерти Била Халеја у Шпанији 1958. били су забрањени. У Јужној Америци, Аргентина се борила против рока који изазива „кризу тангоа“. Градоначелник Буенос Аиреса забранио је рок-плесање због „колективне хистерије“ и „могућег насиља“. Совјети су рок звали „западном дегенерацијом“.
Изгледало је да је рок побеђен.
Али, онда су дошли „Битлси“.
Кренули су напади на њихову фризуру Фризери Енглеске су били јасни: „Они изгледају као морони“. Међутим, због доприноса енглеској економији, 1965, они су добили право да буду „Чланови реда Британске империје“. То је изазвало шок у јавности. Херој-пилот из Другог светског рата, Пол Питерсон, вратио је Краљици свој орден, не желећи његову деградацију Други јунак, Ричард Пајп, учинио је исто. А др Гаетан Цари, један од официра Канадске краљевске морнарице, вратио је орден јасно дефинушићи разлог: „У следећем рату не рачунајте на мене – узмите „Битлсе“ или битнике“. Пуковник Ф. В. Ваг не само да је вратио свој орден, него је и напустио Лабуристичку партију која је тада била на власти.
Џон Ленон је, револуционарно јасно, одговорио, рекавши да су официри одликовани због убијања, а „Битлси“ због тога што су забављали људе. Сам Ленон је, протестујући због рата у Вијетнаму и Биафри, вратио свој орден 1969 године. „Стоунси“ су изазивали још веће гнушање. После појаве у TV емисији „Thank Your Lucky Stars“ , гневни гледаоци су бурно протествовали. Поруке су биле: „Прво да се добро окупају па на шишање!“ Џегер је договорио: „Ко нас не воли, нека се склања с пута“.
Џегерово сексуално понашање на бини објаснио је он сам: „Чудно се осећам на бини. Осећам да ми од публике стиже енергија. Треба им нешто од живота и настоје да то добију од нас. Често ми дође да згазим микрофон јер нисам иста особа ван сцене и на сцени /…/ Оно што радим је сексуална ствар. Ја играм, а сав плес је замена за секс. Оно што заиста узнемирава људе је то да сам ја мушко, а не женско. Нерадим ништа више од многих играчица, али оне су прихваћене јер је ово мушки свет. Оно што радим веома личи на женски стриптиз“ (Тони Санчез, Up & Down). „Стоунси“ су померили границе одевајући се у женску одећу… Сви напади су им ишли на руку. „Кад год ме неко проклиње, кажем себи: „Запамти, то ти чини богатијим“, сматрао је један од њих.
Утицај на масе који су имали „Стоунси“ навео је јеврејског новинара „Њујорк Тајмса“, Алберта Голдмана, да њихов лосанђелски концерт, одржан 1968, упореди с нацистичким митингом. Устврдио је да је рок фашизам који се пише као „мода“ („Rock is Fascism spelled Fashion“), и да је то чињеница исто као и то да пушење изазива рак.
Усред хипи-револуције, било је много реакција против револуционарног духа. Али, шта је могло да заустави Морисона, иако је дотични хапшен десет пута од 1963. до 1969? Када је био на суду 1970, рекао је да сене сећа да ли се опсцено понашао, а његов адвокат, Макс Финк, бранио га је и правом на слободу изражавања.
Елис Купер је носио змију око врата, секиром секао лутке беба, имитирао гиљотинирање и вешање… Британски парламент је покушао да га спречи да уђе у Енглеску, а његове наступе називали су „културом концлагера“.
Кит Емерсон из „Емерсон, Лејк енд Палмер“ заривао је нож у синтисајзер. Пит Таузендиз“Ху“ разбијао је гитаре на сцени. Објашњавао је то чињеницом да су те гитаре индустријски производ, а не Страдиваријусове виолине. Протестује против технологије, једном речју. Хендрикс је своју гитару палио. Грејс Сликиз „Џеферсон Ерплејна“ је показивала своје голе груди на бини. Џегер, Боуви, „Долс“су пропагирали трансвеститски изглед.
Било је забрана концерата-„Стоунси“ нису могли да се појаве у Јапану 1973; Хендрикс је осуђиван због опсцености на концерту – понашао се према својој гитари као да је гола жена. Наступ Џенис Џоплин био је забрањен у Хјустону у Тексасу. Концерту Алтамонту, са убиством, изазвао је осуду чак и међу рокерима.
И феминисткиње су покушавале да се огласе, критикујући мушки шовинизам рокера-рецимо, на питање која му је омиљена крема за обућу, Џегер је одговорио: „Овде, у Америци „киви“, али код куће, језик Меријен“ (Фејтфул, његова љубавница).
Било је и захтева да држава ограничи буку на концертима зарад здравља омладине. Године 1973, лорд Кенет је тражио такву регулацију у Британији: „Ситуација је аналогна отровима и опасним дрогама -људи их воле, али они изазивају штету“. Било је лекара, попут др Фредерика Доја из Конектиката, који је тврдио да бука на концертима изазива „акустичку трауму“.
Др Морис Шир је, 1974, тврдио да рок музика, ако је прегласна, убија потенцију…
Римокатолицизам се понашао као и увек-опортунистички. Папа Павао VI је 1965. критиковао „сулуду забаву“, да би 1968. била одобрена „Миса за младе“, уз коришћење рок-ритмова. То је изазвало реакције у „конзервативним“ круговима, али „модернисти“ су тврдили да је посета омладине храму била већа него до тада.
Било је пуно скандала на „религиозној основи“. Ленонова изјава у „London Evening Standard“ дата 1966 („Хришћанство ће нестати. Нестаће и потонуће. Не морам то да доказујем. У праву сам и то ће се показати. Ми смо сад популарнији од Исуса. Не знам шта ће пре нестати – рокенрол или Хришћанство“) изазвала је буру. Многе радио станице у САД забраниле су емитовање „Битлса“; у Мексику у појединим градовима свештеници су спаљивали њихове плоче; у Јужноафричкој Републици била је забрањена продаја њихових албума и јавно емитовање, све до 1971. Брајан Епштајн, менаџер, молио је Ленона да се извини пре америчке турнеје. Ленонова изјава у Чикагу била је веома „убедљива“: „Не кажем да смо бољи или већи, нити се поредимо са Исусом као личношћу или Богом као појавом, или шта год да је. Рекао сам шта сам рекао и погрешио сам, и сад је све то ту… Верујем у Бога, али не као у једну ствар, као старца на небу Верујем да је оно што људи зову „Бог“ у свима нама… Нисам рекао да су „Битлси“ бољи од Бога или Исуса. Рекао сам „Битлси“ јер је за мене најлакше да причам о њима“. Новинари су наставили с питањима, и Ленон је на крају изјавио: „Жао ми је што сам то рекао, стварно. Нисам мислио да ће то бити антирелигиозно… Ако вас то чини срећним, извините…О.К, жао ми је“.
Године 1969, Џон је певао „Баладу о Џону и Јоко“. У њој су били стихови: „Христе, знаш да није лако, /знаш да ће бити тешко./ Како је кренуло, / разапеће ме“. То је опет изазвало скандал.
Мјузикл „Исус Христос суперстар“ био је богохулна „рок верзија“ Еванђеља. И он је изазвао скандал…
Албум Џона Ленона и Јоко Оно, „TwoVirgins“ , са омотом на коме су они представљени наги, био је на удару као и омот Хендриксове плоче „Electric Lady“ , на коме је било двадесет нагих девојака.
Било је и цензуре стихова – пре свега, због опсцености. Али, 1965, група „The Who“ је била критикована због стихова из песме „My Generation“: „Надам се да ћу умрети пре но што остарим“.
Јавност је, наравно, рокере нападала и због дроге. Када је Џејс Слик из „Џеферсон Ерплејна“ позвана у Белу кућу, рекла је да ће тамошњи чај попити с LSD-ом. Ерик Клептон се бранио: „Наш проблем је свеопшти – како наћи мир у друштву за које осећамо да је непријатељско. Желимо да ту потрагу изразимо у својој музици, јер је то наш најаутентичнији глас. Дроге су нам потребне да нам помогну, да наше умове и машту ослободе од предрасуда и снобизма који су у нас усађени“. Пре но штоје LSD забрањен 1966, Макартни је изјавио да је пробао и да су му се „очи отвориле“, јер ми користимо „само десет процената свог мозга“. „Дејли Мејл“ га је због тога назвао „неодговорним идиотом“.
Џегер и Ричард су хапшени због поседовања „лакших дрога“, али су брзо пуштани. Хапшен је и тешки наркоман Брајан Џоунс.
Године 1968, Ленон и Јоко Оно су привођени због марихуане.
Никсон је, у октобру 1970, позвао седамдесет представника радио-станица из целе САД, молећи их да помогну у борби против дроге тако што неће емитовати нарко-музику.
Др Дејвид Смит, са Хајт Ешбури клинике, који је лечио наркомане, тврдио је, међутим, следеће: „Омладина воли рок музику. Омладина која се дрогира воли рок музику. Омладина која се не дрогира воли рок музику. Нема узрочно-последичне везе међу њима!…/ Алкохолизам је много већи проблем од марихуане. Има седам милиона алкохоличара и осамдесет милиона корисника у овој земљи“. ДрСмит је навео да се рокери боре против дроге: њему се, за лечење наркомана, паре уплаћивали или давали концерте Џенис Џоплин (умрла од дроге), Греј Слик (LSD) и Френк Запа, такође нарко-мистик.
Борби против дроге прикључио се и нарко-зависник Елвис Присли. Сарађивао је са Џон О’Гредијем из полиције Лос Анђелеса. Покушао је да се сретне и са Едгаром Хувером, кључним полицајцем Америке, али он није био заинтересован.
Година 1977. донела је још један секс-скандал са „Стоунсима“. Жена канадског премијера, Пјера Трудоа, Маргарет, дружила се у Торонту са „Стоунсима“ приликом њихових наступа, а изгледа да је имала аферу са Роном Вудом. Док су канадске новине ствар прикривале, британске су биле пуне вести. Чак је и члан „Стоунса“, Чарли Вотс, изјавио: „Не бих волео да се моја жена дружи са нама“.
После нестанка хипика, седамдесетих година XX века појавили су се панкери. Малколм Мекларен, који је 1975. у Лондону у својој радњи („Секс“ се звала) продавао панк-одећу направио је и бенд који ће је носити. Бенд се звао „Секс Пистолс“. Открио је Џонија Роутна, познатог по вриштању Први наступ група је имала 1975, у новембру Џони је вриштао „Мрзим вас!“ и порезивао се по лицу. Медији су реаговали жестоко на то „ђубре“. Панкери нису остајали дужни: „Жилети су за панкере оно што је цвеће за хипике“. Роутн се ругао „Стоунсима“ и „Ху“, тврдећи да су се продали и постали део естаблишмента. Панкери су углавном били из радничких кругова (Роутн је живео од социјалне помоћи), и изражавали су бес због друштва у коме су живели. Певали су („Анархија у Великој Британији“): „Ја сам анархиста, ја сам антихрист, не знам шта хоћу али знам како то да добијем – желим да разарам“. Радници компаније EMI, која је издала тај њихов сингл, одбијали су да пакују дотичну плочу -али није вредело. На аеродрому Хитроу „Пистолси“ су јавно пљували и повраћали, што је изазвало још већи бес јавности. Напустивши EMI, „Пистолси“ су снимили, за Virgin Records , ругање британској химни „God, Save The Queen“ , у коме је речено да „краљица није људско биће“, и да је режим у Британији фашистички. Било је доста забрана емитовања, а скандали су се слагали један на други, све док Роутн 1978 није напустио бенд, а Вишиз умро.
Онда се појавио хеви метал. „Открио“ га је поново MTV. Године 1983, „металци“ су продавали свега 8% своје робе на дискографском тржишту. Већ 1984, после MTV интервенције, било је то 20%.
Џон Дајамонд, лекар из Њујорка, који је 1977. године био председник Међународне академије за превентивну медицину, тврдио је да рок може да подстакне стрес и гнев. Говорио је да анапестички ритмови штетно утичу на рад срца.
Очито, опозиција рокенролу није успела. Овај планетарни феномен био је јачи од сваке критике. Но, донкихотовски посао се наставља. И даље има људи који препоручују стављање воска у уши кад се пролази покрај сирена. Верују да се бар нечији брод неће разбити.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *