Пут за Нигдину
Џемс Дин: рокер пре рока
Живео је само двадесет и четири године (1931-1955.) Каријера му је трајала само три године. Снимио је само три филма: “Источно од раја” (1954), “Бунтовник без разлога” (1955) и “Див” (1956). То је било довољно да уђе у легенду, и постане архетипски лик будућих рокенрол судбина. Чак и годину дана после смрти, примао је осам хиљада писама седмично од својих обожавалаца. Приликом приказивања “Дива”, монтираног након његове погибије у саобраћајној несрећи, девојке у биоскопима су вриштале: “Џими, врати се, волимо те. Чекамо те!”
Дин је био оличење “гневних младих људи”, “бунтовника без разлога”, широм западног света. Носио је белу кошуљу, џинс и црну кожну јакну. Са доњег угла усне висила му је цигарета. Био је тврди момак рањеног срца, пали анђео који пати због губитка невиности – једном речју, типична романтичарска фигура. У “Бунтовнику без разлога”он је средњошколац згађен светом америчке средње класе којој припадају његови родитељи. Он не зна шта хоће, али хоће сад и хоће све. Нестабилност породице и недостатак општења главни су узроци његовог незадовољства, које се може претворити у експлозију. У филму се ипак дешава помирење. Али краја филма се нико не сећа. Битан је био бунт.
Дејвид Далтон је, у својој књизи “Џејмс Дин: краљ мутаната” (1974.), објаснио Динову славу типичном америчком причом: од фарме до града, од сиромаштва до богатства, од анонимности до славе. Далтон вели: “Његова личност одражавала је шизофрене елементе нације засноване и на старом и на новом, на пуританизму и романтици, духовном утопизму и материјалистичком елдораду.”
Педесете године су, скупа са Џемсом Дином, донеле и појаву омладинске субкултуре. Тинејџери су добили свој сопствени новац, и почели да га троше на одећу, плоче и филмове. Једно истраживање је показало да је 1956. у САД било 13 милиона тинејџера, који су имали у рукама 7 милијарди долара.
Појавили су се и јефтини транзистори; крајем педесетих, у Америци се продавало десет милиона грамофона годишње.
Време после Велике депресије, светског рата и макартизма било је време гнева и бола. Насиље, брзина и дивља неспутаност су изгледали као средства да се некуда побегне. Идеали родитеља више нису вредели. После Џемса Дина, дошао је Елвис Присли.
А затим је идеологија “Живи брзо, умри млад, буди леп леш” почела да се спроводи у дело.
