НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Савремени изазови и искушења » ПУТ ЗА НИГДИНУ

ПУТ ЗА НИГДИНУ

 

Пут за Нигдину
 

 
Права песма о тајни рока, уз једну личну белешку о смислу писања
„Well wе know where wе’re goin’
But we don’t know where we’ve been
And we know what we’re knowin’
But we can’t say what we’ve seen
And wе’re not little children
And wе know what wе want
And the future is certain Give us time to work it out
Wе’re on road to nowhere
Comeon in side
Takin’ that ride to nowhere
We’ll take that ride
I’m feelin’ okay this mornin’
And, you know
We’re on the road to paradise
Here we go, here we go…“
„Та1king Heads“
LP“Little Creatures“
Песма „Пут за нигдину“ („Road to Nowhere“ ) групе „Talking Heads“, објављена на албуму „Litlle Creatures“ 1985. године слободно би се могла назвати химном савременог човека. Као и за остале песме ове групе, њен текст је написао Дејвид Брн, стваралац који се појавио у доба „новог таласа“ са, условно говорећи, уметничким приступом рокенролу. Његов специфични, отуђени глас, сценски наступи у чудној одећи (носио је огромне сакое и панталоне да би му „глава изгледала мања“), изругивање потрошачкој, супер маркетској цивилизацији, препоручили су Брнову рок групу широј јавности. Сонгови „Тallking Heads“-а говорили су о технолошкој поробљености човека (само име бенда означава „причајуће главе“ TV екрана, спикере, људе роботе), о поремећеним људима (чувени хит „Psycho Killer“), о чудовиштима из мочваре („Swamp Thing“ ). На албуму „True Stories“ нашла се и песма „Papa Legba“ , посвећена врховном духу (лои) вуду пантеона. И Брн је био заинтересован за вуду римтове; пошто се бенд распао, он је наставио своју каријеру и своја истраживања.
Песма „Road to Nowhere“ има ритмику марша. Спот који je пратио песму имао је нагласак на Брновом трчању у месту, које је символизовало човекову суштинску спутаност и укоченост, бесмисленост и бесциљност кретања. Весео, полетан ритам и Брнов глас у песми прикривају поруку која је, дакако, нихилистичка. Уосталом, то је метод којим савременост делује на човека: иза шарених привида и распеваних кулиса медијске стварности крије се апсурд и ништавило, немогућност да се живи на фреквенцијама од којих се умире. Пут у ништавило представљен је као путу рај; ништавило глобализације исто је што и рај глобализације. И ту је скривена тајна рок музике у њеној најдубљој суштини.
С тим у вези, био је потпуно у праву руски мислилац И. Саначев, који је у свом огледу „О лажним пророцима“, писао: „Року сваком року туђ је појам националног и народног. У рок музици појмови какви су Рус, Узбек, Чуваш, Француз, Пољак очито недостају јер су уништени самом чињеницом постојања рок музике. Јер, кад на бину излази идол, свака група фанова (фанатика) предаје се идолопоклонству пред својим мини-божанством.
Рок је неизбежно разједињење, разбијање на кланове. У року нема Руса, постоје фанови ове или оне групе, који на стадионима масовно приносе жртве – с тучама, крвопролићем, баханалијама насиља, глупости и пијанства. Из те перспективе, рок је аутентични паганизам, то јест, тачније речено, онај стадијум паганизма који се назива варварством у најцрњој и најгрубљој форми истог. (…) Рок је болесно чедо савремене свести унакажене индустријализмом. Али, варварство XX века је, да тако кажемо, варварство технизовано, индустријализовано. Рок је параноја човека који се гуши у индустријским тамничким ћелијама што их је, ма како то страшно било, изградио својим рукама. Рокер не може ни корак да учини без техничких помагала (микрофона, звучника, лајт-шоуа), а стално се прича о некаквом ‘дионисизму’, ‘природној стихији’, ‘души’. Ако се разматрају идеје рокера о року, није тешко видети још једну важну, за све ‘рок концепције’ битну, црту: еклектицизам. (…) Рокерима све одговара: марксизам, паганизам, будизам, хришћанство – све подшишано, дотерано, прерађено, у датом моменту нужне, теоријске поставке. Класичан пример за то је – преузимање идеје о месији и месијанству. Рокери се не стиде да рок поставе на место месије, проповедајући ‘спасење’ целом човечанству. Идеја месијанске улоге рок музике види се у свим рокерским маскарадама: од рата се спасавамо антиратним роком, од еколошке катастрофе – еколошким роком. А разрешавање националних проблема и народни препород – јасно, кроз национални рок. Запрепашћујућа способност ‘измена изгледа и мимикрије’.“
Овај руски мислилац је уочио да су и космополитизам и еклектицизам и мимикрија најдубљи знак да је рок разорна сила која је, урагански жестоко, рушила све вредно у традиционалној култури. Зашто? О томе је Достојевски писао у „Злим дусима“. Да би тоталитаризам завладао свуда, морају се уништити врхови човечанства: „Прво треба смањити ниво образовања, науке, талената… Високе способности увек су преузимале власт и биле деспоти… Њих треба или протерати или побити… Цицерону ће одсећи језик, Копернику извадити очи, Шекспира ће каменовати… Све се своди на исти ниво, потпуна једнакост…“ говори Шигаљев у“Злим дусима“ Саначев каже: „Рок је заиста потпуна једнакост, пре свега једнакост анти интелектуална. Гомиле фанатика, који не мисле, не расуђују, потчињени само једном пориву – да гледају свог идола и да му се поклоне – зар то није „апсолутна једнакост“ о којој су маштали Шигаљев и Верховенски? .“
Човечанство је ушло у ћорсокак идући путем „прогреса“. Саначев болно каже:“У име чега је човечанство створило постојећи, непрекидно активан, систем који самог себе разара и обнавља на ширем плану? Шта је човечанство од њега добило? Каква духовна и материјална добра тај систем ствара? Ми прождиремо природу, остављајући само ђубриште иза себе. Заборавили смо оно што су нам оци завештали.
Шоу индустрија и рок индустрија само су део тог система. Али на примеру те индустрије се најбоље види да сам систем ништа не пружа човечанству у целини, не ствара ништа вечно и нетрулежно. Индустрија само приводи прерасподели тренутних материјалних и псевдодуховних задовољстава .“
Оно што рокере задржава у области рока није само новац, него и моћ, макар и краткотрајна, над масом. Опијеност влашћу над људима је снажан наркотик, који држи рокера у стању сталне само узбуђености, а његову публику чини веома погодном за индоктринацију. Тако уништење културе и духовности постаје планетарни феномен.
Како каже Саначев: „У суштини, рок дефинише све као секундарно у односу на себе. Наравно да ће ретко ко од рокера то јавно рећи. Али, донедавно је таквих изјава било више него довољно. (…) Шта ће ономе ко се појавио на стадиону ‘застарела’ класична култура? Шта ће му она ако рок месија собом компензује све, од свега спасава и ако ће, на крају, довести човечанство у природно, ‘нормално’ стање? У варварство?!“
Да ли сами рокери верују у свој месијанизам? Наравно да не. Можда понеки залуђеник. Саначев каже да остали вешто глуме, с једним јединим циљем -да би остали ИДОЛИ руље и да би и даље имали моћ и новац: „Желе да увек буду пророци, без обзира шта пророкују. Само да су у центру пажње.“ Јер, како вели Саначев, „рок је нарочита област светског бизниса. Какав је размах у тој области, може се судити по добити корпорација које се њоме баве. Само у САД бизнис у року доноси од 4 до 4, 5 милијарди долара чистог профита. Рок је одавно престао да буде (ако је уопште било када то и био!) омладинска појава. Рок музика и рок бизнис су сада као саставни део масовне културе – нешто што прожима све области друштва, увлачећи у рок машину све шире слојеве становништва. Колико је хиљада-или већ милиона људи у рок индустрији? Ко то зна? Колико им је година? (…) А ми упорно рок музику сматрамо омладинском, зар не? А попут сваког бизниса који је крупан, рок бизнис одавно специфично и снажно утиче на нашу идеологију и политику – више не говоримо о култури!
У духовном смислу индустријски свет масовне културе подсећа на закључану циркуску „кућу смеха“, где је скупљена огромна маса људи. Периодично се у соби пали лампица изнад овог или оног кривог огледала, и избезумљена од страха и мрака руља почиње да виче, да се комеша, да се хистерично смеје. Затим трен таме, и опет паљење лампице. Како време више пролази, лампице се пале све чешће и чешће, интервали су све краћи, а ђаволско лудовање заточених људи све хистеричније. Нико не зна како да дође до прекидача и упали светло сасвим, да би сви видели како су око њих једино крива огледала.
Али, да ли људи желе да се упали пуна светлост? Плашим се да већина то не жели.
И мистички точак се окреће све брже и брже. Плес све жешћи. Људи не виде да после њиховог dance macabre на земљи има све више пустиња и смрдљивих ђубришта. Они разарају смејући се и смеју се, разарајући“. Тако завршава своја размишљања Саначев, Рус из Владивостока (писао је крајем осамдесетих и почетком деведесетих година 20.века).
Да ли сте заборавили од чега смо кренули? Од „веселе“ песме „Talking Heads“ , „Road To Nowhere“, у којој се рај изједначава са ништавилом, јер је свеједно. За Саначева нико није чуо, а за Лујзу Чиконе знају сви…
Посао писања књига попут ове често изгледа узалудно. Медијска бука је толико јака да књиге каква је „Пут за Нигдину“ чак нису ни донкихотизам; оне се, једноставно, не примећују. Али, с друге стране, човек не може а да не сведочи. И да се нада да ће читалац који тражи смисао у мору савременог бесмисла схватити да никад није касно да се избегне пут у нигдину, макар на личном плану А Божја логика, логика Логоса Христа, другачија је од ове, масмедијске: за Логоса Христа једна душа вреднија је од читавог света.
И због тога вреди писати.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *