НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Савремени изазови и искушења » ПУТ ЗА НИГДИНУ

ПУТ ЗА НИГДИНУ

 

Пут за Нигдину
 

 
Звона пакла
Амерички истраживач Ерик Холмберг снимио је неколико документараца о утицају мас-медија на савременог човека. Међу њима се нарочито истиче двосатни филм „Звона пакла“, који се бави рокенролом.
Говорећи о физичком утицају који музика има на жива бића, Холмберг истиче да звук може да згусне беланчевине у течној средини. Огледи су показали да биљке одлично реагују на класичну музику -уз њу расту брже и боље; исто тако, утврђено је да хеви метал музика не само да може да успори раст биљке, него и да је убије. Такође, зна се да се глодари много теже сналазе у лавиринтима ако им се пушта хард рок.
Утицај музике на душу, наравно, још је већи; аудиторни нерви нису случајно најбројнији у нашем организму. Музиколог Дејвид Тено је с пуним правом закључио: „Музика је језик свих језика. Може се рећи да ниједна друга уметност није кадра да тако снажно покреће и мења свест.“ Један други стручњак, Еди Менсон, изјавио је: „Музика се свуда користи да обликује људски ум. Она може бити моћна попут дроге… А и много опаснија, јер манипулисање музиком нико не схвата озбиљно.“
Зар Хендрикс, у интервју у часопису „Лајф“ 1969. године није рекао да све може да каже музиком? Враћајући људе у њихово првобитно стање, доводећи их до најслабије тачке, у подсвест им, вели Хендрикс, усађујете све што желите да кажете.
Кад се о музици говори, треба се сетити да су Музе биле богиње заштитнице разних уметности и вештина, и покровитељке надахнућа. О том надахнућу, рокери говоре на разне начине, а веома често као правој ОПСЕДНУТОСТИ НЕКИМ ДУХОМ. Тако је Џони Мичел тврдила да је кључеве за свој „храм креативности“ добила од духа по имену Арт, Џон Меклафлин је почео да свира боље од како је неки дух ушао у њега, Ангус Јанг из AC/DC је тврдио да га на бини поседа неко ко њиме управља у току концерта…
Какви су то духови?
Ако знамо да је Бог-Дух (Јн.4,24), пун љубави и премудрости, и даје човек духовно биће, створено по обличју Божјем (Пост.1,27), и да Отац небески очекује да му се људи обраћају у Духу и истини (Јн. 4, 23), јасно је да музика која слави таквог Духа мора да буде испуњена љубављу, светлошћу и благодаћу, а њени творци радоснии пуни утехе коју преносе на друге.
Али, наравно, има и других духова. Апостол Павле јасно каже да постоји „дух овога света“; он је „кнез који влада у ваздуху“ и „дејствује у синовима противљења“ (Еф.2,2). Тај дух је у неправедној побуни против Бога, и на своје следбенике наводи осећања таме, мржње и очаја. Док се Бог труди да спасе човека, ђаво настоји да га пороби и упропасти. Холмберг каже: „Бојно поље је пре свега људски ум. Сатанина стратегија је данас помоћу разних техника испуни лажима, да нас убеди да је црно бело, а зло добро. Да оправда грех и заслепи нас у нашој потреби за Спаситељем. Да искриви наше виђење Бога и избрише или тривијализује наше виђење сатане, уверавајући нас да он или не постоји или да је лик из цртаног филма са црвеном пиџамом. Просто – његов циљ је да заслепи ум неверујућих тако да не виде светлост Христову (2. Кор. 4, 4). Пошто има моћ над срцима људи, музика је међу најјачим од тих техника. Важно је приметити да и Свето Писмо и црквено предање указује на то да сатана уме да користи музику и да је он, пре свега пада, био један од анђела који су песмом славили Бога на небу.“
Мржња многих рокера према Христу јасно показује његово право порекло. Јер је управо Христос одузео власт сатани, која је, до Васкрсења Спаситељевог, била неограничена. Шандор Ла Веј га, у својој „сатаниној библији“, назива „кнезом зла и царем робова“. А рокери су ту мржњу сатанистичког порекла наставили да упражњавају… Холмберг наводи читав низ примера: Нина Хаген, немачка панкерка, на албуму „Nunsexmonkrock“, поред песама о реинкарнацији и вештичарству, руга се безгрешном зачећу и рођењу Христовом. Група „Џеферсон Ерплејн“ има песму „Син Исусов“ која је пуна је светогрђа (много пре „Да Винчијевог кода“, у њој се говори да је Исус био „ожењен“ Маријом Магдалином, и да је“имао потомство“).
Џон Ленон је био Христофоб . Приликом посете Немачкој, на Велики Петак, Ленонје на балкон свог апартмана („Битлси“субили на турнеји) окачио лутку распетог Христа у природној величини, а затим почео да гађа часне сестре, које су тај призор запањено посматрале, кондомима пуним воде.
Група „Ludichrist“ је певала да је Христос – „само човек“, и да је све то с Њим била лаж и обмана. „Merciful Fate“ су исповедили су: „Поричем Исуса Христа Обмањивача и одричем се хришћанске вере.“
Било је и подсмеха Тајној Вечери, на којој је Господ Својим ученицима дао Свето Причешће. Група „MDC“ на албуму „Милиони проклетих хришћана“ ругала се Христовој крви повезујући речи о Евхаристији са рекламом за пиво. Албум групе „Вештице“, под насловом „Крв на снегу“, на корицама је имао демона који свира виолину над проливеном крвљу Господњом.
Група „Coven“ је, сасвим у складу с духом Ла Веја, певала: „Божји Син се каје због ваших греха и душу вам осуђује на пакао. Молите се да вам сатана опрости кад ваш Бог буде пропао. Они који се моле давно умрлом Богу, умреће. Ваш Бог је мртав, а сад је ред на вас. Коначно сатана влада“. Група „The Cars“ у споту за песму „То је чаролија“ изругивала се Христовом ходању по води.
Сатанисти мрзе крст, оруђе људског спасења, и непрестано га исмевају Шандор Ла Веј је у „сатанској библији“ јасан: „Погледајте распеће! Шта оно симболизује? Бледог неспособњаковића обешеног на дрво.“ Холмберг каже: „Суптилнији и преовлађујући начин ругања је ношење крста уз чињење дела која су Христа распела. Милиони младих људи не мисле ништа о томе што носе крст око врата или као минђуше, док се баве свим и свачим, од сексуалних перверзија до наркоманије. Због таквих греха, Господ је Себе жртвовао на крсту, да би људима омогућио да се зла ослободе. Како сатана ужива у иронији! Ова врста обесвећења све је чешћа у року – крст је најомиљенији накит звезда! Изгледа да што је рокер изопаченији, то је веће, чешће и оспесивније његово усредсређење на крст.“
Принс је носио крст у свим могућим приликама, певајући о свим могућим врстама сексуалних „уживања“. Лујза Чиконе је 1995. изјавила да су „распећа секси јер је на њима наг мушкарац“, а Били Ајдол је у својим спотовима распињао полунаге девојке. Ту је и ругање крсту кроз његово обртање (обрнути крст је знамење сатанизма.) Рецимо, идеолог „Секс Пистолса“, Џони Роутн, дизајнирао је мајицу с обрнутим крстом, ликом Христовим и натписом „Уништи“. Мајицу је, на турнеји „Стоунса“, носио Мик Џегер 1981. Група „Blue Oyster Cult“ користила је обрнути знак питања, сатанистички знак сумње у искупљујуће дело Христово. У једној песми са албума „Mirror“, уназад је снимљена порука која гласи „Наш отац који је на небу-сатана…“
Крст је, свакако, унапред предодређен да буде граница којом се, у овом и оном свету, деле два царства. Јер, за оне који гину, крст је лудост ( јурење за задовољствима и избегавање бола, каже Свети Максим Исповедник, сав је смисао живота оних којима Бог не треба), а за оне који се спасавају (који, по Његошу, и знају да „васкрсења не бива без смрти“) он је сила Божја (2. Кор. 1,18).
Мржња према Творцу саставни је део сатанизма. У „сатанској библији“ ЛаВеј каже: „Гледам у стакласте очи вашег Јехове… Подижем своју секиру и разбијам његову црвима изједену лобању.“ „Веном“ у песми „Добродошли у пакао“, у духу Ла Веја, узвикује да тражи смрт Бога. Транс сексуалац Вејн Каунти позива да се „сруше врата раја и да се Бог гледа право у очи“ (то је, наравно, потежак посао, поготову за сатанисте, јер Његове су очи као пламен огњени (Отк 1, 14)).
Бог се оптужује за сва зла овог света („неуспелог“, зар не?) Није крив човек који је рај претворио у кошмар;“крив“ је Бог Љубави који је свет створио. „Depeche Mode“ су певали: „Не бих желео да делујем светогрдно, али мислим да Бог има болестан смисао за хумор, и када умрем очекујем да ћу Га видети како се смеје.“
Група „Ecstasy“ је у песми „Благи Боже“ рекла све што се могло рећи на ту тему, у песми која се окреће Светом Писму:
„Благи Боже, не знам да ли си приметио,/али Твоје име се често помиње у овој књизи./ Ти луди људи су то написали, ваљало би да погледаш./ И сви ти људи које си ти створио верују да је то ђубре истина,/ Е, ја знам да није, а знаш и ти./…/Нећу да верујем у рај и пакао, / свеце и грешнике, нити у ђавола,/ бисерне двери и трнову круну/ увек нас људе изневераваш, / шаљеш нам ратове, убијаш бебе / људи нестају на мору да их никада не нађу/ и свуда је на свету исто, / патња коју видим помаже ми да схватим,/ Отац и Син и Свети Дух/ само су нечија несвета превара.“
У споту, један лудак ужарених очију сече дрво које символизује крст и хришћанску веру.
Јасно је зашто у таквом свету постоје групе попут „Christian Death“, које певају: „Једини добар хришћанин је мртав хришћанин.“ И јасно је шта би се десило да су отпевали: „Једини добар Јеврејин је мртав Јеврејин“ или: „Једини добар муслиман је мртав муслиман.“
Чак је и Ени Ленокс, својевремено певачица „Јуритмикса“, била врло јасна, одбијајући сваку врсту хришћанске проповеди: „Рођена сам у првобитном греху, /као првобитни грех./И да сам добијала рачуне за оно што сам учинила, досада би то било брдо пара/… Немој се петљати са проповедником.“
Холмберг веома чврсто стоји иза тезе да ако човек сумња шта је срж рок-субкултуре, треба да погледа њене плодове. Христове речи о ПОЗНАЊУ ПРЕМА ПЛОДОВИМА кључне су за схватање ове теме. Ако Дух Божји човеку дарује љубав, радост, мир, доброту и уздржање, онда су „дарови“ сатане гнев, страх, немири похота. Смрт и уништење су на крају таквог пута, који је у песми „Стоунса“ „Симпатија за ђавола“ представљен као пут неког „које бог а ти препун доброг укуса“.
Смрт није сналазила само премладе рок звезде. Она је саставни део опште сценографије. Не само урлање, шутирање и самонагрђивање, него и убиства и самоубиства на концертима; не само имитирање разарања, него и разарање, право и непатворено…
Реч је о оживљеном паганизму. Нису се резали на бини само Иги Поп, Елис Купери Сид Вишиз; много пре тога, у доба пророка Илије, резали су своју кожу и жртвовали своју крв жреци паганског бога Ваала, против којих је Илија устао (I. Цар. 18, 26-28). Мада људи који себе рањавају не знају ништа о Ваалу, очито је да им је дух исти.
Музика пуна таме не може да прође без последица. Злогласни масовни убица из Калифорније, Ричард Рамирез, себи је дао име „Ноћно вребало“ (Night Prowler), по једној од песама AC/DC. Том песмом се надахњивао пре одласка у крваве походе. На суду је изјавио да се не каје, да је сатана господар света, и да обрачун тек предстоји.
Године 1988. САД су сезапањиле злочином који је починио 14-годишњи дечак Томи Саливен; он је извиђачким ножем искасапио своју мајку, а затим убио и себе. Дете се није дрогирало. Нико није знао због чега је то урадио. Међутим, кад су ушли у његову собу, имали су шта да виде: Саливен је, слушајући хеви метал, почео да се занима за сатанизам, и, на крају, принео мајку и себе на жртву ђаволу. Претходне, 1987, ухапшен је Гери Хеднек, масовни убица и људождер из Филаделфије, који се такође надахњивао хеви метал окултизмом. Холмберг, међутим додаје: „Не кажем да ће вас, ако слушате хеви метал, ђаво навести да убијете своју мајку. Особе о којима је реч имале су и друге проблеме осим заљубљености у рокенрол. Сетимо се, ипак, да је главни циљ сатане да вас одвуче у пакао са собом. Ако вас наведе на убијање у његово име, то је шлаг на торти. Али главни циљ му је да вас одвоји од Онога Који може да вас избави од пакла – од Христа.“
Поред убиства сатана, први самоубица, наводи и на самоубиство (други по реду узрочник смрти код младих на Западу.)
Рок бендови се нису стидели да и о томе певају; рецимо, „Metallica“ („Fade to Black“): „Живот ће изгледа нестати./ Издана удан лутам све даље./ У себи се губим./ Нико и ништа ми више није важно./ Изгубио сам вољу за животом./ Ништа више не могу да дам./Замене ничег више./ Треба ми крај да ме ослободи.“
Развијајући хедонизам код младих и уништавајући веру у вечни Смисао, субкултура рока је допринела да момци и девојке имају јако низак праг бола. Разлог за самоубиство могу бити лоше оцене, бег од стварности, неузвраћена љубав. Трпљење и самоконтрола се више не упражњавају. Др Марк Розенберг се 1988. обратио америчком Удружењу суицидолога следећим упозорењем: „Сматрало се да код превенције младалачких самоубистава треба лечити депресију. Са овом децом то није случај. Ове младе самоубице су надасве импулсивне и иживљавају своје фантазије, а нису толико клинички депресивни.“ Дакле, скок у понор доживљавају као херојски чин. Јер „хоће сад и хоће све“.
Ту је, наравно, и пропаганда дроге. Дроге су, још из античког доба, биле повезане са враџбинама и гатањем. Џорџ Харисон је, својевремено, описао пут којим је стигао до Махариши Махеш Јогија, оснивача трансцеденталне медитације: „Кад сам био млађи, уз ефекте LSD-a који су отворили нешто у мени 1966… Моју главу преплавиле су мисли које су ме довеле до Јогија.“
Група „Грејтфул Дед“ такође је била бенд који рекламира употребу марихуане и LSD-a, управо као мистичких путева „ка Богу“. Џери Гарсија је говорио: „Не поричем да је било тренутака када сам се преображавао, када је Бог изненада говорио кроз моје струне…“ О Роберту Смиту из групе „Cure“ рок критичари су писали: „Он често добија своје најмрачније идеје за песме у кошмарима после пијанки. Читав албум „Head On the Door“ направљен је у таквом стању.“
Наравно, повремено се покрећу кампање типа „Рок против дроге“. Комичар Сем Кинисон је, поводом такве кампање, узвикнуо: „То је као хришћани против Христа – рок је створио дрогу.“
Разарање Богом благословене полности такође је обављено путем рокенрола. Јер, како рече режисер спотова, Марти Колнер: „У рокенролу се све врти око секса…“ Свих „врста“ секса… Сидни Лопер је, „слатким гласом“, певала химну мастурбацији, „She Bop“ , у којој „еманциповано“ тврди: „Кажу ми да је боље да прекинем или ћу ослепети.“ Јер, како рече Ла Веј у „сатаниној библији“: „Сатанизам поздравља сваку врсту сексуалне активности“. Тако се долази и до омиљене Де Садове маштарије – комбинације сексуалности и насиља. Тако су „Guns’N’Roses“ у једној од својих песама, са албума снимљеног 1988, клицали: „Везаних руку и ногу за зид./ Буди моја гумена девојка/ и урадићемо све што желимо.“ Албум групе „Motley Crue“ под називом „Ђаволова сенка“ имао је и овакве стихове: „Ниси жена, него курва/ Осећам мржњу /Е, сад те убијам/ Гле, како ти је лице помодрело…“
Наравно, зар би могло без педерастије? Група изопаченика, „The Frogs“, објавила је албум на коме се види дечак са ружичастим троуглом – симболом милитантних хомосексуалаца. На плочи је песма „Окупите се око Спаситеља број 2“. Певач говори о будућем свету у коме ће деца напустити и цркву и окупити се око њега као „новог месије“. Све се завршава поруком: „Деца не треба да брину/ кад су са мном./ Баците своје Библије, децо/ и дођите овамо/ код Спаситеља број 2.“ Други бенд хомосексуалаца, „Frankie Goes To Hollywood“ , на једном од својих албума приказао је Нојеву бараку као мушки полни уд…
Рокенрол је такође увек представљан као уметност побуне. Блеки Лоуелс је својевремено изјавио: „Рокенрол је агресивна уметност, чисто непријатељство и агресија. У то верујем као у религију“ У емисији поводом двадесетогодишњице излажења часописа „Rolling Stone“ јасно је речено: „Рокенрол је то и такав треба да буде. Да те удари право у главу. Не мислим да ломи носеве, него да деци поручи оно чега се одрасли грозе. Да се одраслима смучи.“
У једној својој песми Рони Џемс Дио био је више него јасан: „Велика црна овца гледа у мене, | каже: „Знам где би требало да будеш“. | Рече ми:“Пођи за мном и даћу ти уживање, | али прво мораш да гориш, да гориш, да гориш у огњу“ Када му се обратила мала бела овца с предлогом да треба да буде на небу Дио јој је, у песми, рекао: „Одлази“, и определио се за црну овцу хедонизма.
Симболи везани за сатанизам стално су присутни у животу и раду рокера – нарочито пентаграм, и нарочито обрнути пентаграм. Често се користи и „Il Kornuto“, два подигнута прста која означавају ђавоље рогове. Холмберг каже: „Сатанистичке роге најчешће се срећу код рок обожавалаца. Несумњиво, огромна већина младих не зна о чему се ту ради /…/ Духовне силе могу јако утицати на човека, а да он није ни свестан тога…“
Последњи стихови већ поменуте Диове песме гласе: „Боље да будем краљ доле него роб горе/ радије бих био слободан у мржњи него заробљен у љубави/ Чули сте моје упозорење, али нисте научили 666…“ Три шестице, знак антихриста из Откривења Јовановог, појављивао се много пута и на омотима албума и у насловима песама. Хијероглиф са насловне стране албума “ Лед Цепелина“, најчешће читан као „Zoso“, по Пејџовом признању означавао је стилизацију броја 666.
Хеви метал је одавно огрезао у култу зла. Довољно је чути отворени призив групе „Possesed“ („Поседнути“), у песми „Иза врата“: „Луцифере, чуј ме, молим се на жртвенику / чујем звуке лудила/ Господару пијем несвету воду/ сачувај ме од мука које ме дозивају.“ Осамдесете године XX века донеле су успон „Dark rock“ правца. Групе попут „The Cure“ „Bauhaus“, „Christian Death“ , „Sisters оf Mercy“, „Lords of The New Church“ , „The Smiths“ комбиновале су елементе панка, „новог таласа“, па чак и класичне музике, са отвореним сатанизмом. Питер Парфи из „Баухауса“ појао је на латинском и унапред и уназад црну мису. У једном часопису описан је његов „стваралачки поступак“ у том тренутку: „Питер је скупио последњу снагу за завршни напор. Као да је изненада био поседнут демонима, читава бујица смрдљиве твари покуљала је из његових уста налик на бљувотину… Касније су их зли дуси буквално истерали из тамног студија, нагонећи их да се осврћу и нервозно смеју док су излазили на улицу.“
Дајамонда Галас, алтернативна рокерка, чији је глас коришћен као глас поседнуте у филму „Змија и дуга“, „завршила је литаније сатани“ (по Бодлеровим стиховима) жељом да њена душа, скупа са сатаном, једном почива под дрветом знања. Цео њен албум, „Божанска казна“, састоји се од сабласног рецитовања стихова Старог Завета, да би у једном трену дотична узвикнула: „Sono L’ antikristo“ („Ја сам антихрист“).
Стара прича о року и вудуу у Холмберговом филму испричана је са пуно подробности. Вуду-култ био је драг многим рокерима. „Fleetwood Mac“ не само да су користили вуду-ритмове, него је њихов бубњар носио и обредну вуду-одећу Древни вуду-симболи коришћени су на албуму „Супа од јарчеве главе“, групе „Rolling Stones“ .
Један од познатијих вуду-случајева је случај Џимија Хендрикса. Његов сарадник, који је ударао у нарочиту врсту бубњева, звао се Квази Дзидзурну, и био ј е син вуду-врача из неког села у Гани. Једна од првих ствари коју је Квази приметио била је истоветност многих обредних ритмова које је примењивао његов отац и ритмова које је Хендрикс упражњавао уз гитару. Обред вудошија, којим је у Гани призиван Оксун, бог грома и муње, био је веома доступан Хендриксовој гитарској вештини.
Хендрикс је, попут шамана, био опседнут некаквим духовима. Његов менаџер и продуцент, Алан Даглас, и Фејн Приџон, дугогодишња „пријатељица“, сведочили су о томе; „Он је веровао да поседнут, да су га запосели неки духови“, вели Даглас. „И ја сам веровао у то. Није волео да о томе разговара, али је стварно веровао у то. Стално се рвао с тим.“ А Фејн Приџон додаје: „Он је стално говорио о ђаволима и да нема контролу над собом. Није знао шта га тера да ради онако као што ради, да говори оно што је говорио. Изгледало ми је као да пати, као да га нешто разара. Као да је поседнут нечим стварно злим.“
Дејвид Брн из „Talking Heads“ се такође веома занимао за вуду-ритмове. У периоду сарадње са Брајеном Иноом, снимили „My Life In The Bush of The Goats“ ; имао је и песму о демонској опседнутости, под насловом „Дух Језавеље“. Брн је урадио и документарни филм „Иле Аје“,о култу урођеника који спаја вуду и римокатолицизам. У интервјуу датом тим поводом, Брн је сведочио:“ Ако погледате историју америчке поп музике, у њој се стално срећу скривени елементи јоруба вудуа. Ту је ритам као и сензибилитет у стиховима.“
У вези са причом о „backward masking“ , Холмберг износи веома озбиљну тезу кад је у питању песма у којој се с једне стране чује једна, а с друге друга углавном сатанистичка порука. Холмберг каже: „Да би то било намерно, певач мора да пева тачно одређене речи на тачно одређен начин. Нико није толико паметан, а то су многи музичари и продуценти посведочили. Под два: случајност Ово не само искључује логичка вероватноћа, него и чињеница да су све овакве поруке демонске. Заиста, једино логично објашњење је да је реч о духовном пореклу оваквих порука. Неке бестелесне, интелигентне силе, натприродних моћи, повремено су у стању да управљају музичарима, баш као што смо ми у стању да свирамо на инструментима.“
Поигравања са спасењем су више него опасна. Како је у „Писмима Кусог Репатоме“ забележио К. С. Луис: „Најсигурнији пут у пакао је онај који иде постепено – блага падина, мекана под ногама, без наглих заокрета, без путоказних каменова, без саобраћајних знакова.“
Холмберг упозорава да кључ сатанизма није у пијењу крви и ритуалним жртвама – то је спољашњи чин нечег много дубљег: САМООБОТВОРЕЊА Ла Веј у „сатаниној библији“ каже: „Једна од кључних тачака сатанизма је постизање сопствене божанствености у складу са сопственим потенцијалом. Стога су сваки мушкарац и жена бог или богиња у сатанизму.“
Није случајно речено да је „побуна као грех враџбина“ (1. Сам. 15, 23).
Холмберг је трезвен: „Наравно, нема ничег лошег у певању о љубави, уколико није реч о условљеној и себичњачкој љубави, коју популарише данашња рок музика. Нема ничег лошег ни у певању о миру и бризи за свет. Све су ово врлине о којима је учио Господ Исус Христос. Нема ничег чак ни у певању о смрти и очају, све док се то ради у оквиру истине и спасоносности Божје. /…/ Хеви метал се овоме руга, а поп музика то игнорише (што је, можда, још горе).“
На крају, Холмберг подсећа да се не могу служити два господара (Мт.6,23).

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *