Пут за Нигдину
Уместо предговора
Књига “Пут за нигдину/ Рокенрол и доба нихилизма” настајала је од 2001. до2007. године, у периоду у коме је Србија била у транзицији, прелазећи из трулог комунизма у канцерогени капитализам (пљачкаши народних добара постају “контроверзни бизнисмени”, а издајници – “кооперативци Међународне заједнице” која је Србе завила у црно 1995. и 1999. бомбардовањем што нас је отровало осиромашеним уранијумом!) Да би се показало како смо постали “напредни” и спремни за “европске интеграције” на Петроварадину је почео фестивал “Exit”, а непрестано се вапи јало и лелекало да угосте треба да нам дођу “Ролингстоунси”, чиме бисмо доказали да смо људи, а не Абориџини, које су белопути евро-дарвинисти у Аустралији легално ловили до двадесетих година XX века. “Exit” се ширио и трајао, а 2007. у Будви и Београду гостовали су Мик Џегер и екипа. А ја сам решио да књигу објавим, без обзира на то што би јој требало извесног дотеривања.
Циљ књиге је да покаже да “Exit” није Излаз, и да рок-поткултура није била никакав бунт против лажи света у коме живимо, него још једна од обмана глобалистичке врхушке, која, разарањем вере у Бога и сваке породичне и националне традиције, жели да обави “атомизацију човечанства”( М.С.Марковић), да би човечанством лакше могла да влада. Наравно,то не значи да није било искрених рокера-тражилаца Смисла, или правих уметника међу њима..То не значи да многи рокери код нас нису, на свом путу, уместо Нигдине пронашли Христа. То не значи да је ово књига која читаоцу соли памет шта да слуша, а шта да не слуша. Јер, није реч о МУЗИЦИ као таквој, него о злоупотреби музике за циљеве нихилистичке револуције.
Многе људске судбине су у другој половини XX века, биле везане за субкултуру рока, и многима је “SEX, DRUGS &RNR” идеологија однела живот. Нихилистичко “превредновање свих вредности” одразило се на читав свет, па и на наш народ ,на многе младе људе. Зато и ова књига: да се,о томе, чује и друга страна. А каквим све путевима младост без Христа може стићи сазнајемо из разговора са монахом Арсенијем Црноречким (“Политика”, 14.04.2006; разговор водио Бошко Ломовић):
>>Под врхом Мокре Горе је манастир Црна Река, а у њему, ево навршила се година, борави иконописац монах Арсеније (45). Дипломирани стоматолог, млад и надобудан, провео је седам година у Њујорку, потом на Светој Гори, у Острогу, 12 година у Дечанима и, најзад, скрасио се у Црној Реци. Ових дана дошли смо до његове књиге “Бог и рок-ен-рол”, а убрзои до аутора. Велики љубитељ рок-ен-рола и још којечега што је “красило” београдске рок-групе, седамдесетих и осамдесетих, постао је противник свега реченог. Тврди- уз помоћ вере у Бога.
– Живео сам веома распусним животом. Почињало се у дискотеци “Цепелин”, потом је дошло друговање са члановима “Електричног оргазма”, “Идола”, “Екатарине Велике”. Осећали смо се друкчијима и почели се самообожавати, презирући друге. Дрога нам је давала осећање испуњености и креативности. Марихуана је била она јабука коју је Адам загризао на наговор Луцифера. Наш манифест је био: секс, дрога и рок-ен-рол; живи брзо, умри млад и буди леп леш-говори нам монах Арсеније (Александар Јовановић).
Не исповеда се случајно и није случајно написао поменуту књигу. Све је наменио потенцијалним наркоманима, јер мало је, каже, шансе за оне који су “дубоко загазили”.
По завршетку студија, са групом истомишљеника одлази у Њујорк. Били су дубоко несрећни што у Америци нису рођени. Ево, стигли су и наставили да се урушавају: ни дана без секса и дроге (“Пушио сам марихуану, каткад ушмркивао кокаини свако вече излазио у кафић по нову женску за наредну ноћ.”).
-Ни новац ни жене, ни дрога ме нису испуњавали, празнина у мени је расла. Кад сам био сасвим близу да притиснем гас “доџу” и да се стрмоглавим у Источну реку, случајно сусрећем једног познаника, узорног православца који је зрачио унутарњим спокојем. Тражио сам да ми помогне, а он ми је дао књигу о Његошу владике Николаја Велимировића, која говори о универзуму и Богу, потом и практичну књижицу о православљу руског подвижника Нила Сорског. Та литература ме је избавила. Бацио сам дуван, дрогу и лишио се свих дотадашњих порока-открива нам радикални животни преокрет.
Међутим, његове среће нису били други, па је монахова књига непреболно туговање за пријатељима из београдских скамија, чијег је умирања био сведок. Били су музичари, песници, глумци, сликари, а покосила их је СИДА, хепатитис, “предозираност” и самоубиство.
И док данас, надлежни и штампа, из разних обзира, крију идентитет страдалника од дроге, објављујући само суву статистику, монах Арсеније описује појединачно трагичну коб, па за чланове популарне групе “Екатарина Велика” наводи у књизи:
– Први је од хероина умро Ивица, вероватно најбољи бубњар кога је Београд имао. Затим је отишао вођ групе, гитариста Милан, певач и надарени композитор. У Лондону је завршио басиста Бојан. После свих, преминула је Маргита, клавијатуриста при крају сва отечена од наркотика, алкохола и лекова. Пошто је описао коју су идеолошку тортуру трпиле Мира и Маја, кћери високог државника (био је чест гост у њиховој кући на Дедињу, у књизи наводи и име њиховог оца) и њихово спасавање у рок-ен-ролу и дроги, констатује да су му “обе кћерке као тешки зависници од хероина, једна за другом умрле од СИДЕ”. Најболнији губитак за Арсенија је друг из детињства и свих каснијих година, садруг у Њујорку, талентовани сликар Душан Герзић Гера. И њега је убио хероин, јер је “сатана бацио своје зверско око на његову душу”.
Није марихуана лака дрога, како је означавају, па чак и законски допуштају њену употребу у неким земљама. Лаке дроге су кафа, црни чај и чај од америчке биљке мате. Цигарете су јаче од свих лаких дрога. Тешке дроге су хашиш, марихуана, LSD и кактус мескалин. Смртоносне дроге су деривати кокаина и опијума-класификује монах Арсеније, несумњив познавалац наркотика. Он сматра да је наркомане тешко лечити медицином. Може да помогне једино искрено призивање Бога у помоћ (“Вера је мост ка избављењу, сведочим мојим примером.”).
Монах Арсеније сведочи да је вером испунио празнину у себи “коју сам узалудно покушавао да зачепим свеколиким развратом.” Рече још да ће ускоро ући у своју испосницу на Мокрој гори и ту остати дуго, награђен љубављу и срећом због победе над сатаном у себи.<<
У овој књизи не пише:
-да су људи који траже истину слушајући рок музику заувек осуђени на пропаст;
-да је турбо фолк бољи од рока;
да потписник ових редова мрзи Запад;
– да је Исток овакав какав јесте, у посткомунизму , нешто боље од
запада;
-да не може бити другачијих мишљења од овде изнетих… Али, пише да су:
– многи млади људи пропали јер су, уместо вере у Живог Бога, себе прожели духом нихилистичке рок побуне;
– многи на Западу заборавили Христа и скочили у бездан новог паганизма;
– да се то десили и православном Истоку који је, културолошки, постао Запад…
Због свега тога, ова књига је пред читаоцем. Читаоче имаш реч!
Аутор
Св. Великомученица Христина, лето 2007
