Пут за Нигдину
ОТВАРАЊЕ “ВРАТА ПЕРЦЕПЦИЈЕ”
Виљем Блејк
Кратак животопис
Виљем Блејк се родио 1757, управо оне године за коју је Сведенборг тврдио да је година Страшног Суда на небу, од скромних људи – оца Џејмса и мајке Катарине. “Врата перцепције” су му се отворила још као маломе: 1765. године угледао је “дрво прекривено анђелима”, због чега га је отац, мислећи да лаже, хтео да претуче, али га је мајка избавила. Имао је визије “сахране једне виле”, угледао “порока Језекиља”, “бог” му се јавио кроз прозор и натерао га да завришти. 1767. године почео је да учи сликарство. У Краљевској академији 1780. излаже своје слике без икаквог успеха. Две године касније жени се Катарином Бучер, која га је обожавала и трпела скоро све његове “пророчке” хирове. 1787. умро му је брат Роберт кога види како се “успиње на небо, пљештући рукама”. 1789. у Лондону приступа, као тринаести члан, скупа са својом женом, “цркви” Сведенборгових следбеника, а следеће године. пише “Венчање небеса и пакла”, које, као и друге своје књиге, сам илуструје.
Подржава америчку и француску револуцију, радујући се погубљењу Луја XVI (спевови “Америка”, “Француска револуција”, итд.). Пише прве “пророчке” књиге у којима износи своје паганске визије света пуног нових “богова”. Године 1800. сели се у Фелфам где му кућицу обезбеђује мецена Томас Батс. До тада је живео у неомиљеном граду свога рођења, Лондону, који је због своје беде и прљавштине заиста био страшан. 1802. завршава спев “Милтон” у коме позива да се Нови Јерусалим гради у “дивној, зеленој Енглеској”. 1809. излаже слике. Лист “The Examiner” га, тим поводом, назива “несрећним лудаком”. Изузев поменутог Батса и сведенборговца Флаксмана, нема пуно пријатеља, а неки веле да је он” лудак чије смештање у лудницу онемогућује чињенице да је безопасан”. Блејк се често спори са онима који су му блиски и веома је склон да их вређа. Пише “Јерусалим” и “Вечно еванђеље” где Христа представља сличним себи – као “охолог и грешног”. Под старе дане је умислио да је њему, као старозаветним праоцима, потребно да има две жене, али се Катарина Блејк томе одлучно успротивила. Умире 12. августа 1827. године, записујући нове визије и узвикујући: “То није моје! То није моје!”
