NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM II

DOBROTOLJUBLJE – TOM II

 

DOBROTOLJUBLJE
PREPODOBNI JOVAN LESTVIČNIK

II

O POKAJANJU
1. Pokajanje je obnova krštenja. Pokajanje je zavet sa Bogom da će se voditi jedan novi život. Pokajanje je izvor smirenosti. Pokajanje je neopozivo odricanje od svake želje za telesnim dobrima. Pokajanje je samosudna misao i briga o sebi bez brige o spoljnim stvarima. Pokajanje je kćer nade, i poricanje beznadežnosti.
2. Kada padnemo u jamu bezakonja, mi se ne možemo izvući na drugi način do da se spustimo u dubinu pokajničke smirenosti.
3. Jedna je stvar setno smirenje pokajnika; drugo je griža savesti onih koji još greše; a drugo je, opet, blažena i bogata smirenost koja po dejstvu Božijem ulazi u savršene. Mi nećemo ni pokušavati da rečima objasnimo u čemu je suština ove treće vrste smirenja, jer bismo se samo uzalud trudili. Znak druge vrste smirenja jeste svecelo trpljenje sramote. Navika često tiranski muči i one koji plaču zbog svojih grehova. Nije ni čudo: nauka o Sudu i padu je veoma tajanstvena. Nijedna duša nije u stanju da shvati kakvi se gresi događaju sa nama zbog našeg nehata, kakvi po promisliteljskom Božanskom napuštanju, a kakvi zbog toga što se Bog od nas odvraća. Uostalom, neko mi je i to pričao: kada nam se to desi po promislu Božijem, brzo se spasavamo od nevolje. Onaj, naime, koji je dopustio da padnemo, ne dozvoljava da dugo budemo obuzeti time.
4. Dok je još sveža i zapaljenja, rana se lako leči; no zastarele, nelečene i zapuštene rane se teško leče: da bi se iscelile, potrebno je već mnogo rada i svestranog zauzimanja lekara. Mnoge rane sa vremenom postaju i neizlečive. Ali, Bogu je sve moguće (up. Mt.19,26).
5. Pre nego što padnemo u greh, demoni nam govore da je Bog čovekoljubiv.
6. Ne veruj onome koji ti po padu tvome govori o tvome grehu kao o maloj pogreški: „Samo to i to nemoj ti da učiniš, a ovo – pa to nije ništa“. Često su, naime, i mali pokloni veliki gnev sudije stišavali.
7. Čovek koji istinski polaže računa svojoj savesti, smatra izgubljemim svaki onaj dan u koji nije plakao, makar učinio tog dana ne znam kakva dobra dela.
8. Neka niko od onih što plaču ne očekuje da će u času svoje smrti dobiti potvrdu o tome da mu je oprošteno: ono što nije jasno, nije ni sigurno. Oslobodi me straha dokazom da mi je oprošteno, da se odmorim pre no što odem odavde bez potvrde da mi je oprošteno (Ps.38,14). Gde je Duh Gospodnji, tamo se raskidaju okovi. Gde je najdublja smirenost – i tamo se okovi raskidaju. A onaj koji je i bez jednog i bez drugog, neka se ne vara: okovan je!
9. Oni koji žive u svetu, ne dobijaju takve potvrde. Naročito ne onu prvu. Uostalom, oni koji čine milostinju će u času svog odlaska iz ovog sveta saznati kolika im je korist od nje.
10. Onaj koji plače nad sobom, ne vidi plač, i pad, i grižu savesti kod drugog. Pas koga ujede zver, još više se na nju razjari i od bola što ga oseća u rani laje bez prestanka.
11. Pazimo da savest naša nije prestala da nas grize usled toga što se, na izvestan način, umorila, a ne usled čistote naše. Znak razrešenja od greha je u tome što čovek uvek smatra sebe dužnikom.
12. Svi, a naročito pali u greh, treba da pazimo da nam se u srce ne uvuče bolest bezbožnog Origena. Njegovo pogano učenje o Božijem čovekoljublju veoma je prihvatljivo za ljude koji vole uživanja.
13. Pre svega, ispovedimo se našem dobrom sudiji, ne samo nasamo nego i pred svima, ako zapovedi. Rane koje se otkrivaju, ne samo što se ne pogoršavaju nego se lakše i leče.
14. Na ispovesti budi i po spoljašnjem izgledu i u dubini duše kao osuđenik: nikom ponikni i ako je moguće orosi suzama noge sudije i lekara kao da su Hristove.
15. Demoni često imaju običaj da nam savetuju ili da se uopšte ne ispovedamo, ili da se ispovedamo u trećem licu, ili da krivicu za svoj sopstveni greh prebacujemo na druge.
16. Neka te ne prelesti duh gordosti: nemoj kazivati svoje grehove učitelju kao u trećem licu. Jer, bez sramote se od srama ne može osloboditi. Pokaži slobodno svoju ozledu lekaru. Ne stidi se, reci: „Moja je to rana, oče. Moj je to ožiljak. Nije ga niko drugi napravio nego moja sopstvena lakoumnost. Niko drugi nije kriv – ni čovek, ni duh, ni telo, niti šta drugo – već jedino moj nemar“.
17. Jovan Preteča je od onih što su mu dolazili tražio da se pre krštenja ispovede (up. Mt.3,6; Mk.1,5) ne stoga što je njihova ispovest njemu samome bila potrebna, već zato što mu je stalo do njihovog spasenja.
18. Ništa toliko nije nedolično onima koji se kaju, kao uzbuđenje gneva. Jer, obraćanje [Bogu sa pokajanjem] zahteva veliko smirenje, a srditost je znak velike gordosti.
19. Kao što zrak sunca, koji kroz prozor uđe u kuću, sve osvetljava, tako da se može videti i najsitniji trun prašine što lebdi u vazduhu, tako i strah Gospodnji koji uđe u srce, pokazuje sve njegove grehe.
20. Kao što voda može izbrisati slova, tako i suze mogu izbrisati grehe.
21. Kao što slova, u nedostatku vode, brišemo i drugim sredstvima, tako i duše koje nemaju suza izglađuju i odstranjuju svoje grehe tugovanjem, uzdasima i dubokom setom.
22. Kao god što se sveža rana lako da izlečiti, tako i zapuštene rane u duši teško zaceljuju, premda se i mogu izlečiti.
23. Kao što bi bilo nečasno da neko ko je sahranio svog oca odmah po povratku sa pogreba ode na svadbu, tako ni onima koji plaču zbog svojih grehova ne odgovara da traže od ljudi bilo kakvu čast, ili spokojstvo, ili slavu u sadašnjem životu.
24. Kao što se stanovi građana razlikuju od obitališta osuđenika, tako i život pokajnika treba da bude različit od života nevinih.
25. Osećanje duše je njeno prirodno svojstvo, a greh je njegovo mrcvarenje. To osećanje dovodi ili do prestanka ili do smanjivanja zla. A saosećanje je plod savesti. Savest, pak, jeste glas i prekor našeg anđela čuvara, koji nam je još prilikom krštenja dodeljen. Zbog toga se nekršteni i ne muče toliko u svojoj duši zbog svojih zlih dela, već samo nekako slabo.
26. Ko napusti svet da bi sa sebe zbacio breme grehova, neka se ugleda na one što sede na groblju van grada, i neka ne zaustavlja vrele i gorke svoje suze, ni nečujni lelek srca, dok i sam ne ugleda Isusa gde dolazi da odvali stenu okorelosti sa srca i oslobodi um od veza grehova – kao što je Lazara oslobodio (up. Jn.11,44) – zapovedajući svojim poslušnim anđelima: „Razdrešite ga od strasti, i pustite da ide k blaženom bestrašću“.
 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *