НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Добротољубље » ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ II

ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ II

 

ДОБРОТОЉУБЉЕ

ПРЕПОДОБНИ ОЦИ ВАРСАНУФИЈЕ И ЈОВАН

 

Кратко саопштење о њима
 
Свети Варсануфије се родио у Египту. Од младих година је желео да води подвижнички живот. Пролазећи једанпут поред коњског тркалишта, и видећи како се ту један стара да предухитри и заобиђе другога, он је у себи помислио: „Видиш ли како се усрдно подвизавају они који траже трулежне венце? Зар нисмо утолико више дужни да се подвизавамо ми – наследници Царства небеског“. Он је од тог призора отишао још више горећи духом за подвиг.
Није познато да ли је био у каквој египатској обитељи. Повест указује на њега као на монаха у Палестини. Дошавши у Јерусалим на поклоњење светим местима. он је решио да у њему и остане. У почетку је живео под руководством старца Маркела, а затим је отишао у обитељ аве Серида, близу Газе. Стремећи, пак вишем подвижништву он је саградио малу келију изван обитељи. Затворивши се у њој, он се наслађивао најслађим медом безмолвија.
На почетку његовог безмолвија из манастира су му доносили само три хлеба недељно. Он се предавао плачу и из суза је црпао сладост. Због осећања те неизрециве сладости он је често био задовољан са једним хлепчићом, а често је заборављао и њега да се дотакне. Тако је он храну узимао понекад два пута недељно а понекад једанпут. Он је често био узвођен ка духовној храни и због њене сладости заборављаше на чулну.
Омивајући се свагдашњим сузама, временом је блажени очистио своје срце од телесних и душевних страсти и постао недоступан непријатељским стрелама. Он је стекао мир помисли, који постаје сместиште за дарове Духа Светог. Постигао је и то да у њему утихне, или боље рећи, умре сваки страсни покрет и мудровање због чега је свој затвор и назвао гробницом.
Од како је своје срце очистио од страсти и удостојио се да постане храм и обиталиште Духа Светог, он се обогатио узвишеним, истинским и савршеним смирењем. Он је себе сматрао земљом и пепелом, и то на делу, а не само на речима. Он је увек себи говорио: „Ко сам ја? Ко мене сматра за нешто“.
Кроз такво смирење он се удостојио највеће међу врлинама – расуђивања, које Бог монаху даје као управитеља.
Велики Варсануфије се путем расуђивања удостојио да стекне прозрење, којим се, по објашњењу преподобног Петра Дамаскина схватају мислене и скривене суштине чулне и мислене творевине.
Он се удостојио да прозрењем стекне дар прозорљивости и пророштва којим је видео оно што се дешава у даљини као да је близу, и будуће као да је садашњост. По благодати, он је такође знао и срдачна расположења људи.
Стога је онима који су га питали одговарао саобразно са настројеношћу њиховог ума и мисли а не сагласно са њиховим речима.
Блажени Варсануфије је, по речима божанственог Давида, у срце своје примао усхођења, смирењу додајући смирење, безмолвију безмолвије, љубави љубав, да би се на крају удостојио и највишег дара – усхићења у Богу и вазношења до седмог неба, и то не на мисленим крилима маште, него у неизрецивој сили Духа. Тамо је он примио благослов и видео неизрецива блага Царства Божијег, не знајући да ли је био у телу или изван тела, слично великом Павлу (2.Кор.12,3).
Због тога је њему дата обилна благодат чудотворства, те је именом Владике Исуса Христа могао да васкрсава мртве, да изгони демоне, да исцељује неизлечиве болести, да чини и друга знамења и чудеса и, слично Илији, да закључа и отвори небо.
Таквих дарова се удостојио и у такво савршенство врлина је достигао велики међу оцима, Варсануфије. Међутим, тако велики дарови дошли су после искушења које многи не само да не могу на делу претрпети, него их ни њихов слух не може поднети. Исто тако се преблажени подвргавао и великим болестима, али их је подносио са таквом великодушношћу да не само да никада није легао ка одар ради одмора, него ни рукодеље своје није остављао.
Овај светитељ је живео у 6. веку, у време цара Јустинијана. Више од 50 пуних година њега није видео нико од људи. Само једном се он показао неколицини братије и умио им ноге како би развејао сумње о свом постојању. Пред крај живота он се још једном одвојио од свог драгог безмолвија и то ради добра Цркве. Тада је Јустинијан почео да притешњује оне који нису примали учење афтартодокета, које је сам подржавао. Јерусалимски патријарх је у тој невољи наговорио великог аву да се упути императору са поруком да свој гнев промени у милост. Посланство је имало успеха. Убеђен силом речи аве, император је прекинуо замишљено прогањање непокорних. Он је Јерусалимској Цркви вратио своју наклоност, пославши јој дарове са Варсануфијем.
Велики ава се упокојио 563. године. Неки, пак, не наводећи годину, једноставно кажу: „Пре 600. године“.
Други старац преподобни Јован, проводио је безмолвни живот као и Варсануфије и удостојио се истих дарова Духа. Нарочито је стекао дарове прозорљивости и пророштва, због чега је и назван Пророк.
Одакле је био родом и откуда је дошао у обитељ преподобни Јован није познато. Живео је у првобитној келији Варсануфија Великог пошто је велики старац изваи Гаске обитељи сазидао другу келију. У њој је безмолствовао 18 година, до своје кончине. Нико га није видео да се икада насмејао или био смућен, или да се без суза причешћивао Божанственим Тајнама, као што о томе сведочи игуман тог манастира.
Преподобни Јован је много тога предвидео и предсказао, што се на делу и остварило. Прелодобни Јован је унапред знао о својој смрти, рекавши: „У седми дан по ави Сериду и ја ћу се упокојити. Да је ави Сериду био продужио живот, и ја бих проживео још пет година. Међутим, пошто је Бог то сакрио од мене и узео га, ни ја нећу дуже живети“.
Ава Елијан, који је пострижен и постављен за игумана обитељи, још беше млад по годинама, без познавања манастирског правила и начина управе над братијом. Стога је он молио божанственог Јована: „Поклони ми барем две недеље, како бих могао да те питам о манастиру и управљању њиме“. Старац је сажаливши се над њим и будући покренут Духом Светим који је обитавао у њему, одговорио: „Добро, остаћу са тобом још две недеље“.Тако га је ава Елијан испитивао о свему што се тиче управљања општежићем. После две недеље преподобни је позвао сву манастирску братију и, опростивши се са свима, све отпустио у њихове келије. Затим је у миру предао дух свој у руке Божије.
По кончини преподобног Јована и свети Варсануфије је савршено заћутао и више никако није давао одговоре, како предаје ава Доротеј у заглављу свог 2. слова. А када је заћутао Варсануфије, и сам ава Доротеј је напустио обитељ утемељивши своје одвојено општежиће.
Ови блажени оци су свом душом заволели ближње, и помагали им и користили им не само за свог живота, него и по смрти, будући да су оставили душеспасоносну књигу својих богомудрих одговора, као отачко наслеђе духовној деци. Приљежно је читајући, они из ње могу извући велику корист за душу.
Та књига садржи 850 одговора пружених на различита питања разноврсних лица: архијереја, јереја, монаха, световњака. стараца, младића, немоћних и здравих. Неке од њих је написао такозвани „други старац“, Јован, а друге, и то већину, дао је сам велики старац Варсануфије. При томе, он их није писао сам, него преко аве Серида.
Када је Варсануфије Велики почео да даје одговоре игуману манастира, преподобном Сериду, десила се једна околност достојна дивљења. (Наиме), позвавши свог писца Серида, свети Варсануфије му је наложио да напише одговор преподобном Јовану, иноку обитељи светог Саве. Не могавши да задржи у уму своме све речи које мује рекао свети, Серид се замислио и био у недоумици како ће да запише толико мноштво речи. Он је очекивао да ће му старац наредити да донесе мастило и хартију да би, слушајући, записивао реч по реч. По благодати прозрења даној му од Светог Духа, свети Варсануфије је познао тајну мисао Серида. Лице му је изненада засијало као огањ и он је рекао. „Пођи, напиши и не бој се. Ако ти кажем и безбројно мноштво речи са намером да их забележиш, знај да Свети Дух неће допустити да напишеш ни једну реч више или мање од онога што ти је речено, чак и кад би желео, већ ће твоју руку водити са циљем да запишеш све по реду којим ти је говорено“.
Таква је ова књига! Изобилујући дивним расуђивањем, она разрешава и најзамршенија питања. Она је учитељица трпљења, искорењивач роптања, мач који одсеца самовољу, секира која сече лицемерство, руководилац ка истинском и савршеном смирењу које нас поучава да себе сматрамо ништавним, проповедница покајања, родитељка плача и заступница спасења душа и савршенство у Христу Господу.
 

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *