ДОБРОТОЉУБЉЕ
ПРЕПОДОБНИ ЈОВАН КАСИЈАН
ПРЕГЛЕД ДУХОВНЕ БОРБЕ
III
БОРБА ПЛОТИ ПРОТИВ ДУХА
8. Постоји борба у удовима нашим, као што читамо код апостола: Јер тело жели против Духа, а Дух против тела, а ово се противи једно другоме да чините оно што не бисте хтели (Гал.5,17). По промислитељској одлуци Божијој, она као да се укоренила у саму нашу природу. И зар можемо да је не сматрамо природним својством човековог састава после пада првоствореног, с обзиром да је општа за све без изузетка? Потребно је, међутим, веровати, да се она, уколико је већ свима природна, у нама налази по вољи Божијој и за наше добро, а не на зло. Она је у нама остављена ради буђења ревности за више савршенство.
9. Реч плот на овом место треба схватити у смислу плотске воље или злих жеља, а не у смислу човека као бића. Исто тако и под речју дух не треба разумети неко лично биће, него добре и свете жеље душе. Такав смисао одређује и сам апостол, говорећи: По Духу ходите, и похоту телесну нећете чинити. Јер, тело жели проти Духа, и остало (Гал.5,16-17). Будући да се и једне и друге жеље налазе у једном те истом човеку, у нама се води непрестана борба. Док похота плоти, углавном тежећи ка греховном, налази задовољство у ономе што се односи на задовољавање потреба садашњега живота, дух, напротив, у потпуности жели да се прилепи за духовна дела, занемарујући чак и најнеопходније телесне потребе и не посвећујући ни најмању пажњу трулежној плоти. Плот се наслађује изобиљем и сваковрсним задовољствима, а духу није пријатна брига чак ни о предметима природних потреба. Плот жели да се насити сном и препуни храном, а њему су храна бдења и постови у тој мери да не би хтео да допусти сна и хране чак ни онолико колико је потребно за живот. Она жели да изобилује сваковрсним богатствима, а он није задовољан чак ни због тога што има малу количину хлеба за свакодневну употребу. Она жели да се разнежује и да буде окружена гомилом ласкаваца, а њему је утеха строг живот и ширина неприступне пустиње, при чему му присуство смртника није угодно. Она се заноси почастима и похвалама људским, а њему су угодна гоњења и увреде.
10. Руководећи се самољубљем и земаљском мудрошћу, наша воља замишља да може постићи неку средину (иначе, достојну сваке осуде) између ова два стремљења, намеравајући да се уздржава од плотских страсти тако да нимало не трпи невоље које су неизбежне при испуњавању захтева духа: она би хтела да без кажњавања тела постигне телесну чистоту, да без труда бдења стекне срдачну чистоту, да и поред телесног спокојства обилује духовним врлинама, да без жестоких клевета задобије благодат трпљења, да пројави смирење Христово без губитка световне почасти, да следи простоту благочашћа са сујетом овога света, да служи Христу са људском славом и одобравањем, да одважно казује правду, не срећући чак ни најмање жалости. Уопште, она би хтела да постигне будућа блага, не губећи садашња. Таква воља не води ка истинском савршенству, већ, успостављајући стање непожељне топлине, [људе] чини достојне прекора који Господ наводи у Откривењу: Знам дела твоја, да ниси ни студен ни врућ!О да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих (Отк.3,15-16). Када, пак, наиђе благодат, буди се енергија духа и у [човеку] васпостављају виша стремљења која га одвраћају од свега земаљскога. Излажући се њиховом утицају, воља већ не може да остане равнодушна и млака, те задобија ревност за боље и њему приноси на жртву све ниже. Па ипак, наклоност ка ранијем покоју равнодушности остаје у њој, и она је врло склона да се опет врати њему. Да се то не би десило, у плоти остају покрети који су непријатељски према вишим стремљењима, према којима воља која је окусила виша блага не може да буде наклоњена: чим их осети, у њој се одмах буди сва ревност и она храбро чува своја виша блага. Међутим, дешава се да воља падне у богопротивну млакост, услед чега се подиже борба плоти и подстиче млакост на делање. Из овога је видљиво да бисмо се ми заувек задржали у стању поменуте богопротивне млакости кад нас из ње не би изводила борба која се подиже у нама. Јер, при њој, када, робујући самоугађању, зажелимо да себи учинимо неко олакшање, одмах устаје плот и, рањавајући нас жаокама греховних покрета и страсти, не допушта да останемо у утешној и жељеној чистоти, те нас одводи ка охлађујућем и нежељеном задовољству, тј. као да нас одвлачи на пут који је посут трњем. Међутим, то раздражује уснулу ревност по Богу: она устаје и прогони непријатеље који су се приближили. Свакодневно дејствујући у нама, ова нас борба доводи до благотворне решености да, одбацивши широки и безбрижан живот, са великим знојем и скрушеношћу духа стекнемо чистоту срца, да са строгим постом, глађу, жеђу и неспавањем чувамо чистоту тела, да кроз читање, размишљање и непрестану молитву усходимо у добру настројеност духа.
11. Осим тога, нешто тајанствено је изображено у Божијој одлуци која се тиче народа непријатељски настројених према Израиљу, као што читамо у Књизи о судијама: А ово су народи које остави Господ, да њима куша Израиља… да би се научили на борбу (Суд.3,1-2). Такву борбу је Господ устројио не стога што није хтео покоја Израиљу или што се није бринуо о његовом добру, већ зато што је видео да је она веома корисна за њега. Излажући се готово непрестаном нападу тих народа, он није могао а да не осећа сталну потребу за Божијом помоћи. Због тога је био дужан да пребива у свагдашњем обраћању Њему са надом, и у молитви. Немајући могућности да остави дело борбе, он није имао времена да се преда безбрижности, или да се раслаби од лењости и беспосличења. Јер, често мир и срећа обарају онога кога није могла да победи несрећа.
12. Због чега ми код ушкопљеника по телу налазимо успавану душу: управо због заблуде да им, по ослобођењу од ове плотске потребе, није ни потребан труд телесног уздржања и скрушености срца. Они који су раслабљени таквом безбрижношћу, не брину се о стицању истинског савршенства, или о очишћењу срца од душевних страсти. Такво стање, премда се уздиже над плотским, ипак остаје само душевно. По речима самога Господа, оно је достојно одбацивања због тога што се, од хладнога прешавши ка млакоме, зауставило на непожељној топлини.
13. Према томе, у самом почетку одрицања, када престајемо да будемо плотски, тј. када почињемо да се одвајамо од световних обичаја и да се уздржавамо од очигледне плотске нечистоте, треба да пожуримо да се свом снагом одмах постарамо да усвојимо духовно стање, да се не би десило да узмаштамо да смо, самим тим што смо се одрекли од света по спољашњем човеку, или што смо прекратили оскврњење плотском прељубом, већ постигли савршенство, те да постанемо лењи и безбрижни у истребљивању узрока страсти. Иначе, десиће се да ћемо се зауставити на средини између плоти и духа и да не нећемо постићи степен духовног савршенства, мислећи да је за њега довољно на спољашњи начин се одвојити од светског живота и задовољстава и бити једноставно далек од разврата и телесних веза. Јер, ако останемо у овом стању млакости (равнодушности), које се сматра најгорим, бићемо избљувани из уста Господњих, као што каже: Тако. пошто си млак… избљуваћу те из уста својих (Отк.3,16). Праведно је Господ објавио да ће они које је примио у недра љубави, и који су се показали као хладни, бити избљувани са неким гађењем. Јер. лакше се обраћа ка спасењу и лакше узлази на врх духовног савршенства плотски човек, тј. световњак или незнабожац, него онај, ко је примио јарам Христов, али није ступио на пут савршенства, већ је допустио да се први огањ духовне ревности охлади. Наиме, први ће, будући смираван чулним страстима и постајући свестан своје нечистоте због плотског оскврњења, доспети у скрушеност и прибећи Источнику сваке чистоте и савршенства, те се узгнушати хладног стања неверја и безбрижности у коме се налазио. Горећи духом, он ће лакше узићи ка савршенству. Томе насупрот, онај ко се хладно прихвата дела Господњег и без смирења и дужног усрђа ступа на пут овог звања, будући једном поражен овом бедном заразом, већ не може сам себе да умудри на боље, нити прима уразумљење од других. Јер, он, по речи Господњој, говори у срцу своме: Богат сам, и обогатио сам се и ништа ми не треба, премда њему више пристаје оно што даље следи: А не знаш да си несрећан, и јадан, и сиромашан, и слеп, и наг (Отк:-3,17). На тај начин, он постаје гори од световног човека јер губи свест о томе да је бедан, слеп и наг, да му је у много чему потребно исправљање, да има велику потребу за поукама и уразумљивањем од стране других. Услед тога он не прихвата ни једну спасоносну реч, не схватајући да ће у будућем веку неизбежно бити подвргнут најстрожијем суду и казни.