НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Добротољубље » ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ II

ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ II

 

ДОБРОТОЉУБЉЕ
ПРЕПОДОБНИ ЈЕФРЕМ СИРИН

ПОДВИЖНИЧКЕ ПОУКЕ

 

V

O БОРБИ СА ОСАМ ГЛАВНИХ СТРАСТИ, УОПШТЕНО
1. Знај да постоји осам помисли од којих настаје све оно штоје рђаво: стомакоугађање, блуд, среброљубље, гнев, туга, униније, таштина и гордост. Оне воде борбу са сваким човеком.
2. Ти, пак, ако хоћеш да победиш стомакоугађање, заволи уздржање и стекни страх Божији. Тако ћеш победити.
3. Ако хоћеш да победиш блуд, заволи бдење и жеђ, увек мисли на смрт и никада не разговарај са женама. Тако ћеш победити.
4. Ако хоћеш да победиш среброљубље, заволи неграмжљивост и нерасипност.
5. Ако хоћеш да победиш гнев, стекни кротост и великодушност. Опомињи се колико су зла Јевреји чинили Господу нашему Исусу Христу. Па ипак, Он се, као човекољубиви Бог, није гневио на њих, већ се, напротив, молио за њих, говорећи: Оче, опрости им, грех овај, јер не знају шта чине (Лк.23,34).
6. Ако хоћеш да савладаш неблаговремену тугу, никада се не жалости због нечег пролазног. Ако те ране речју, или те узнемиравају, или срамоте, немој се жалостити, него се, напротив, радуј. Жалости се само онда када сагрешиш. Па ипак, и у том случају држи меру да не би пао у очајање, и да не би погинуо.
7. Ако хоћеш да победиш униније, бави се, премда на кратко, неким рукодељем, или читај, или се често моли.
8. Ако хоћеш да победиш таштину, немој волети похвале, ни почасти, ни лепе одеће, ни прва места, ни првенства. Напротив, воли да те укоревају и срамоте, да те лажно окривљују. И укоревај сам себе као грешнијег од свих.
9. Ако хоћеш да победиш гордост, немој говорити да оно што чиниш, чиниш својим сопственим трудовима, или својим сопственим силама. Било да постиш, било да проводиш време у бдењу, било да спаваш на голој земљи, било да певаш Псалме, или чиниш много поклона говори да све бива уз Божију помоћ и уз Божије покровитељство, а не твојом силом и твојим старањем.
а) O БОРБИ СА СТОМАКОУГАЂАЊЕМ
10. Немој, монаше, желети месо и не опијај се вином. У супротном, твој ум ће огрубети и житејским бригама неће бити краја.
11. Знаци доброг живота младог монаха су – смиреноумно уздржање од пијења вина и многоговорљивости. Ко их, пак, воли неће добро завршити живот.
12. Немој принуђавати свога брата да пије вино до пијаности, чак и ако га он одавно употребљава. Јер, брод се гради дуго времена, а уништава се тренутно, од једног ударца.
13. Ко жели телесно спокојство себи припрема многа искушења, а дуготрпељиви се спасава.
14. Боље је јести у Господу и благодарити Господу, неголи не јести [тј. постити на води] и осуђивати оне који једу и благодаре Господу.
15. Сео си за трпезу? Једи хлеб и не осуђуј ближњега да се кроз осуђивање не би десило да прождиреш брата свога.
16. Буди здрав у вери и једи у Господу све што је изнесено пред тебе. Ако ти је понуђено неко јело које не желиш да једеш немој га одгуривати са трпезе уколико други желе да једу и благодаре Господу.
17. Сео си да једеш? Једи као човек и не осврћи се око себе као незнавен.
18. Један брат је рекао: „Не одбијам да једем месо због неке одвратности, будући да је свако створење Божије добро и ништа није за одбацивање (1.Тим.4,4), него стога што је написано: Безумном не користи сладост (Прич.19,10). За монаха је неразборито да једе месо животиња“.
19. Немој се гнушати ни остатака уколико су ти понуђени. Јер, Господ је заповедио својим ученицима да сакупе преостале комаде, да ништа не пропадне (Јн.6,12).
20. Срамота је за човека да се опија вином. Видевши многе, нисам пронашао никога ко би био сличан ономе ко се опија.
21. Уздржање изнурује тело, а преједање ум чини грубим.
22. Ћути иноче, и потчињавај тело своје да не би био одбачен.
23. Ради са телом својим и донећеш плод Богу.
24. Желиш ли, иноче, да постигнеш покој у братској заједници? Буди задовољан општом братском трпезом. И биће исцељено тело твоје, и излечене кости твоје (Прич.33,8) и душа твоја неће претрпети штету. Ако се на чаши и стакленцу задржавају очи твоје свакако ћеш оболети и биће ти као да те змија ујела (Прич.23,31).
25. Јурећи за пленом да би наситио стомак, лав бива ухваћен: и стомакоугодник бива понижен због задовољства стомака.
26. Од мноштва хране ум постаје груб, а добро уздржање га очишћује.
27. Човек који се опија и раздражује смућује душу братије, и његова срамота је стално уз њега.
28. Човек који се увече опија, чини и говори што не треба, и ујутру се каје. Али, ако опет пије вино, поступа на исти начин.
29. Не пиј вина до опијености, макар те и молили пријатељи који се налазе са тобом. Јер, ако те вино савлада, тобом ће се саблазнити најпре они који су те молили.
30. Онај ко угађа стомаку се труди и пашти око тога како да напуни свој стомак јелима, а када поједе – мучи се да их свари. Уздржање, пак, прати здравље и бодрост.
31. Монах који угађа стомаку брине се о многоме, а онај који се уздржава сличан је срни у пољу.
32. Иноче, не брини се о стомаку, и бићеш спокојан.
33. Сва дрва у шуми нису довољна да се насити огањ. Тако је ненасита и плот, ма колико јој угађао.
34. Пијани пастир не чува поверене му овце, а сањиви и сам постаје плен звери. Јер, трње ће нићи у руци пијанице делима (Прич.26,9), а душа онога ко се уздржава припада Богу.
35. Уздржање је особина трпљења.
36. Не опијај се вином ради угађања људима. Јер, обузеће те велики стид када те нађу пијаног.
37. Јео си хлеба и наситио се! Подај славу Богу који те је нахранио. А ако хоћеш да твоје тело буде задовољно малим, подај славу Богу који те укрепљује и не говори пред свима: „Нисам појео ни такав комад хлеба“. Јер, шта би тиме себи додао? Не осуђујеш ли тиме само оне који једу и благодаре?
38. Монах који угађа стомаку пост назива временом жалости, а онај ко се уздржава ни у време поста не изгледа тужно.
39. Чини ми се да прекомерно уздржање није похвално. Исто тако, ни пренебрегавање дужног уздржања није корисно. Као што дуготрајно удаљавање од установљених јела доводи до раслабљености и недостатка снаге за служење, тако и пресићавање храном подвргава осуди. Речено је: Тешко вама који сте сити сада, јер ћете огладнети (Лк.6,25). Поврх тога, неуздржљивац од неумерености упада у плотске страсти. Због тога треба побожно и на правилан начин управљати телом.
40. Уставши по примању утехе (за трпезом) немој ићи по келијама, већ безмолствуј у својој келији, будући да је ђаво многе преварио вином. Због тога, бити у туђој келији након примања утехе служи као знак бесрамности и распуштености. На сличним скуповима догађају се душевни падови, нарочито када жезал настојатеља није делатан. Јер, онај ко свој ум неће да обуздава страхом Божијим има потребу за страхом од људи како би се уздржавао од онога што није корисно, као што је слуга целомудрен захваљујући строгости господара.
41. Употребљавај просту и неопходну храну да ти ум не би огрубео преједањем, пијанством и бригама овога живота (Лк.21,34). Јер, побеђени сличном страшћу ни блуд не сматрају блудом, ни прељубу прељубом, нити се одричу свега онога што чине незнабошци. Напротив они све то чине без страха, ничим се не разликујући од свиња у блату. Они не мисле на Закон, ни на пророке, ни на самог Господа који се очовечио да би уништио безакони грех. Не буди пристрасан према месу и вину да ти ум не би постао неспособан за примање духовних дарова.
42. Не наслађуј се бањама, пићем и мноштвом меса да не би пао у несавладиве опасности, грешећи у нечему важном.
43. Не слушај савете људи који себи угађају, који су себе учинили робовима стомака и телесних страсти.
44. Преједање и много пијење пружа пријатност само у текућем дану, док следећег дана у помисли остављају непријатност и раслабљеност.
45. Монах који најпре не заволи ћутање и уздржање неће остати дуго на једном месту, нити ће наћи покој. Јер, ћутање учи безмолвију и постојаној молитви, а уздржање помисли чини нерасејаним. Онога ко је то стекао очекује мирно устројство срца.
46. Не обмањуј се насићивањем стомака и не опијај се вином, јер је у њему блуд (Еф.5,18). Ти ни у чему нећеш наћи користи, осим у испуњавању воље Божије.
47. Знај да сразмерно са негом тела (на властиту пропаст) душа у себи умножава страсти тако да, обремењена злом навиком тела, најзад постаје бесплодна. Због тога Спаситељ каже: Пазите на себе да срца ваша не отежају преједањем и пијанством и бригама овога живота (Лк.21,34). Стога и апостол каже: Изнуравам тело своје и савлађујем га, да проповедајући другима, сам не будем одбачен (1.Кор.9,27). Тело онога ко се принуђава на дело Господње постаје силно, а душа му се просвећује. Борац упорно проводи време у телесним вежбама како би своје тело оспособио за вештину борбе. И подвижник побожности је дужан да се вежба у сваком добром делу, као што говори апостол: Вежбај се у побожности (1.Тим.4,7),
б) О БОРБИ СА БЛУДНОМ СТРАШЋУ
48. Сластољубиви при сусрету са женама постаје весео и бива привучен њиховом лепотом. Њега телесна лепота доводи до лудила, леп изглед лица га усхићује, виткост стаса га опчињава. Он се у разговору са женама топи од задовољства. При сећању на оно шта је видео он похотљиво машта, живо представљајући у уму женска лица, њихове страсне изразе, опчињавајуће осмехе, покрете очију, лепоту одеће, ласкаве речи, стиснусте усне. Са мушкарцима њему је досадно, а ако види жену постаје радостан и трчи напред-назад како би се нашао на услузи. Тада се код њега однекле јавља и глас за певање, и умешност да каже оштроумну реч, и да се смеје, и да се покаже као занимљив и пријатан.
49. Не дозвољавај својим очима да гледају тамо-амо, и не загледај се у туђу лепоту да те помоћу очију не би оборио твој непријатељ.
50. Око које лута је прекор за монаха. Око које блуди причињава многе жалости ономе ко му следи. Ако се не уздржиш од скитања очима, нећеш прокрчити праву стазу целомудрености.
51. Ако заволиш уздржање, обуздаћеш демона блуда.
52. Ко насићује плот свога тела храни зле похоте, и срамне помисли неће понестати код њега.
53. Ко обуздава своје очи, постаје лаган, а онај чији поглед блуди сабира бреме. Јер, речено је: Подизање похоте мења незлобив ум (Прем.4,12).
54. Ако се превариш и очима даш на вољу да гледају на сујету, потруди се да их што брже зауставиш, да не би пао у срамоту угађања телу.
55. При распаљивању плоти не дотичи тело да не би произвео још силније распаљивање.
56. Буди пажљив према себи, иноче. Буди пажљив сусрећући се са женама.
57. Ти бежиш од змије која уједа тело. Међутим, још више бежи од жене која уједа душу.
58. Онај ко се занима женском лепотом, у својој души засађује жељу за њом, а онај ко се задржава на вратима њеног дома постаје сличан ономе који хода по леду с обзиром да од њега није далеко поклизнуће.
59. Монах у друштву са женом представља слику два борца. Међутим, трезвени ће извући корист, а сам неће бити покраден.
60. Не окрећи слух свој ка срамним речима да се не би оскрнавио ум твој. Јер, као што дим [шкоди] очима (Прич.25,20) тако и срамна реч шкоди души.
61. Ако те узнемирава дух блуда, запрети му говорећи: „Господ нека те уништи, бесу нечистоте који си испуњен смрада“. Јер, знамо онога који је рекао: Јер је телесно мудровање непријатељство Богу (Рим.8,7).
62. Свако ко воли чистоту и целомудреност постаје храм Божији.
63. Ко разара храм Божији, разориће њега Бог (1.Кор.З,17), говори Божанствено Писмо. Демону блуда се противи упорно као псу. Никако се не саглашавај на повођење за таквом помишљу стога што од искре настаје много жара и што се од рђаве мисли умножавају рђаве жеље. Више се старај да истребиш сећање на њих него на прљави смрад.
64. Као што леп мирис весели чуло мириса, тако се и Дух Свети радује чистоти и обитава у човеку.
65. Као што је свињи угодно да се ваља у блату, тако и ђаволи налазе пријатност у блуду и нечистоти.
66. У чистоти обитава велика светлост, и радост, и мир, и трпљење, а у блуду обитавају туга, униније, ненасити сан и густа тама.
67. Заволи монаше, чистоту љубави Христове. Она приличи твом животу, као што дрводељи приличи длето.
68. Патећи од блуда један монах је запретио бесу, говорећи: „Иди у таму, сатано! Зар не знаш да носим удове Христове, премда и јесам недостојан?“ И истог тренутка се изненада пресецала распаљеност (као кад неко дунувши угаси светиљку). Он сам се дивио због тога и прослављао Господа.
69. Због чега са таквом небојажљивошћу волиш да се украшаваш? Чуј шта каже апостол: Бежи од младалачких жеља (2.Тим.2,22). Зар не знаш са каквим се непријатељем бориш? Зар не знаш како је опасно бити замка за другу душу? Зар не размишљаш какву трулеж и какву распадљивост наслеђују они који чине слична дела? Жеља ми је да схватиш да је станиште душе оскрнављено, премда је спољашњи човек лепо обучен. И његова лепота ће се убрзо нарушити. А уколико стекнеш душевну лепоту, нешто од њене светлости ће се излити и на спољашњег човека. И таква лепота је постојана.
70. Ко украшава своје одеће и преједа се, претрпеће многе борбе, а трезвени је страшан противницима.
71. Ако те за време посла узнемирава дух блуда, немој се олењити да своје руке подигнеш на молитву. И молитва вере ће се борити за тебе.
72. Савлађуј похоту у себи, да она не би савладала тебе. Јер, оне које покори, она суновраћује на дно пакла.
73. Воли мир и светост (чистоту) да би се удостојио да угледаш лице Господа Бога.
74. Уздржавај се, брате, од шала да не би постао бестидан. Јер, бестидност је мајка разврата.
75. Не иди у келију оних који се опијају да изненада не би изгубио богатство целомудрености.
76. При распламсавању похоте у телу приведи себи мисао о вечном огњу и црву који не спава, и одмах ће се угасити распаљеност удова. Иначе ћеш, раслабивши се, бити побеђен и почећеш да се кајеш, те ће те обузети огањ покајничке жалости. И ти ћеш се навикнути да грешиш, премда ћеш и да се кајеш. Постарај се да у почетку будеш строг према сваком покрету те жеље да не будеш савладан њом, и да се не навикнеш да јој препушташ победу над собом. Јер, навика је друга природа. Навика попуштања никада ти неће дати да стекнеш строгост. Она увек зида и разара, греши и раскајава се. Ако се навикнеш на раслабљеност када нападају на тебе, натпис твоје обавезнице у векове векова ће бити: раскајавање. Онога ко се навикне да жељи препушта победу над собом увек изобличава његова савест. Он је у свако време жалостан. И премда пред другима показује весело лице, њега мори унутрашња туга будући да га изобличава савест. Јер, уобичајено наслеђе похоте је саопштавање мучне жалости онима који је испуњавају. Због тога пази свом душом својом и свагда имај у себи Бога.
77. Пази на самога себе и старај се да се до смрти сачуваш чист како би са смелошћу и радошћу сусрео бесмртног Женика. Веома поштуј девственост: она ће те увести у небески дворац. Због тога је апостол и рекао: Јер вас обручих мужу јединоме, да девојку чисту приведем Христу (2.Кор. 11,2).
78. Чувај тело од греха да не би слагао пред Саздатељем. Јер, ми смо себе принели на дар Господу, и већ немамо власти над својим телом. Ми тај дар не можемо узети назад по својој сопственој вољи. Када неко да завет Богу и принесе дар Господу, јереј га ставља у храм. И тада већ онај који је принео дар Господу више не може да се предомисли, будући да нема власти да га узме назад. Уколико се, пак, одлучи да га украде тајно неће бити слободан од кривице, будући да није узео своје: он ће бити кажњен као крадљивац светиње. Слично томе и они који су своје душе посветили Богу већ немају власт над својим сопственим телом.
79. Чувај се рђавих савета. Јер, дешава се да се они који су отпали од врлине труде да спотакну и друге како не би сами пребивали у развратном животу. Они говоре са љубазношћу да би оне који их слушају одвукли од целомудрености и погрузили у грехе. Подвргавши се паду, они не само да не желе да устану, него и другима намерно бивају на саблазан, наводећи их на пад и разврат. И ђаво се њима користи као мамцем на удици. Њихово је грло гроб отворен. Они су предани у срамне страсти (Рим.3,13; 1,26). Чувај их се, да те не би спалили својим умиљатим речима.
80. Блажени су они који у смиреноумљу чувају светост (чистоту)! Али, нека се нико не нада да ће постићи покој (у овом делу) уколико се предаје на послушност наговорима непријатеља. Јер, тада ће их овај мучитељ држати у ропству преко помисли и наслађивања жељама, иако без срамних дела. Пошто нису познали жену, непријатељ им убацује мисао да себи приписују девственост, премда је сво њихово тело испуњено прљавштином похоте. Тако непријатељ чини да се они хвале као да су слободни од греха, док их он храни, гроздом жучи, и гроздом горчине (Пон.Зак.32,32).
81. О томе да се не треба опијати вином и да не треба проводити време са женама излишно је и говорити. Јер, свако јасно и сам види колико је то туђе врлини. И није неопходно да се само у томе чувамо од непријатељских напада, већ ни са мушкарцима не треба да водимо разнежавајуће разговоре, који могу пробудити похотну сласт и душу повући у пропаст. Ми се од сусрета са женама не одричемо због тога што сматрамо да су препредене, већ стога што нас кроз сусрете и беседу са женама непријатељ лако може оборити и довести до преступања Божијих заповести. Ми треба да се са свих страна чувамо од напада лукавих духова, полажући наду на свеоружје и силу Светога Духа. Онај ко непријатељу затвори једна врата, а отвори двоја, и мисли да није у опасности, налази се у обмани. Не, неопходно је заштити се са свих страна, и не давати повода ономе који тражи повод.
82. Немој бити лењ у односу на врлину целомудрености, већ се свим силама старај да у себи имаш светост (чистоту). Јер, ради тога си и напустио свет. Стекни девственост да би се у тебе уселио Дух Свети. Немој обраћати пажњу на срамне жеље и сујетна ласкања. Чувај своју чистоту. Ако у теби почне да се разгорева греховни пламен, лати се суза и молитве Господу, који љуби оне који траже светост и који му служе у светости. Девственост у правом смислу је најдрагоценија својина. Ако је заволиш, Господ ће те прославити, и у свему ћеш напредовати.
83. Немој се бојати пити падај духом ако се у теби подигне телесна борба. Јер, тиме ћеш осмелити непријатеља против себе, и он ће почети да у теби сеје саблажњиве мисли, говорећи: „Није могуће да се у теби прекрати пламен, уколико не задовољиш своју похоту“. Међутим, трпећи чекај Господа, и са плачем изливај молитву своју пред Његовом благошћу. Он ће те услишити, подићи из јаме страсти, тј. нечистих помисли, и из блата, тј. срамних маштања, и поставити ноге твоје на камен светости (тј. чистоте) (Пс.39,1-3). И ти ћеш осетити помоћ која ти долази од Њега. Само трпи, не раслабљуј се помислима и немој да изнемогнеш избацујући воду из чамца: пристаниште живота је близу. И још док говориш Он ће рећи: Ето дођох (Ис.58,9). Он само очекује да види твој подвиг, тј. да ли си до смрти спреман да се супротставиш греху. Према томе, не буди малодушан. Бог те неће оставити. Он посматра твој подвиг. Посматрају га и чинови светих анђела, као и мноштво бесова. Анђели су спремни да дају венац победнику, а бесови да стидом покрију побеђеног. Буди пажљив. Немој ожалостити своје (анђеле), и обрадовати туђе (бесове).
84. Нема места које би било скривено од очију Божијих. Нека те не заведе противник, говорећи: Неће видети. Ти стојиш близу ногу Божијих. Немој то да пренебрегнеш. Јер, написано је: Небо ми је престо, земља подножје ногама мојим (Дап.7,49).
85. Није невоља у томе што се страсти боре са нама (и ми смо дужни да се боримо са њима), него у томе што попуштамо себи и падамо пред противницима. Супротстављај се похоти која се распаљује у теби да би избегао огањ који се никад не гаси. Ако те једном победи, страст више неће одступати, него ће још јаче нападати на тебе. Буди, међутим, пажљив према себи да се не би лишио славе Лица Божијег.
86. Бежимо од опијања. Бежимо, коликоје могуће, од сусрета са женама. Јер, реч жене је као замка у срцу (Прич.7,21). Она оне који је слушају вуче у скверну везу.
87. Гледај да не будеш уловљен краткотрајном слашћу како се не би лишио вечног живота. Позван си да будеш трговац: буди потпуно трезвоуман да не би изгубио бисер, да непријатељ не би покрао твоју ризницу, и да не би потопио твој брод са товаром остављајући те да се вратиш кући без ичега. Знајући какву славу код Бога стиче онај ко се чува од телесне нечистоте, непријатељ човека силно напада помислима желећи да га заплете, те да, заневши се њима, не задобије будућу славу. Душу која одбацује непотребне помисли он, пак, не напада често, премда је и не оставља сасвим. Он радије иде тамо где му отварају чим закуца, те најнечистијим жељама прља тело и душу оног који му се не супротставља. Напокон, као наводно добар саветодавац, он му саветује овакву помисао: „Боље ти је да идеш у свет, и да се ожениш, него да на тај начин измождаваш своје тело“. Ништа слично се не приближава ономе ко је трезвоуман. Пази на себе да те не би постигло нешто слично.
88. Памти шта си обећао Богу и чувај светост (чистоту) како би обрео благодат пред Господом. Послушај онога који је рекао: Бежите од блуда (1.Кор.6,18). Желиш ли да сазнаш колико је тежак грех блуда? Ево погледај: оне које нису могле да усмрте змије у пустињи, оборио је блуд у Мадијамској земљи. Ако си пао у грех, немој се задржавати у паду, нити буди немаран према Божијем дуготрпљењу и Божијој поштеди. Сећај се да смрт неће закаснити (Сир.14,12). Сећај се да не можеш да побегнеш из руку Божијих. Према томе, немој бити немаран, него се кај, плачи и уздиши због тога што си био заведен. Ако ми и предамо пад забораву, Бог који нас је створио зна дела сваког [од нас].
89. Немој бити немаран, него се храбро супротстави непријатељу, и загради канал којим непријатељ обично улази у тебе и пустоши те. И он ће, не нашавши погодно место да уђе, отићи празан. Заградити канал значи обезбедити осећања којима у душу улази и добро и зло, тј. вид, слух, мирис, додир и укус, те помислима не дозволити да лутају тамо где не треба. Имај на уму дивове који су оскврњивали земљу својом владавином, и то како их је Господ потопом истребио са лица земље у једном трену. Њихова сила им није била ни од какве користи. Расуди о Содомској и Гоморској земљи и о њеном уништењу због грехова њених житеља. И раскош и гордост им нису донели никакве користи. Побринимо се о свом спасењу да и нас не би постигла изненадна смрт, и да не пођемо одавде са великом осудом.
90. Ономе ко ти убацује скверне и нечисте жеље реци: „О, непријатељу истине! Зар да се ја стидим себе због тога да би ти испунио своју жељу? Иди ка онима који су непристојни као и ти. Измолио си себи стадо свиња! С њима се и удави. А ја више нећу да будем послушни слуга својих похота. Довољно им је пређашње време. Од сада ћу се побринути о истини, и умољавати Бога мога да ме савршено избави од твојих дела. Он ми је дао Светога Духа, а ја сам га гневио. Он ми је дао чисту душу и тело, а ја сам их оскрнавио“. Тако говори, вољени, ономе ко ти нашаптава сличне страсти.
91. Неко од светих је рекао: „Блуд је сличан псу: ако га будеш мазио, неће отићи од тебе, а ако га потераш, побећи ће“. Пази на себе и не пренебрегавај свој живот. Пази да због малог задовољства не уништиш плодове својих трудова, да због нечистоте не предаш награду за своје делање, да ради нечистоте не уништиш награду за безмолвије, награду за бдење, уздржање и за друге врлине. Немој бити сличан човеку који плату коју је добио ставља у шупљи новчаник. Огради се страхом Господњим.
92. Уколико разговараш са лепом особом чувај око да не би похотом помутила ум твој. Иначе ћеш почети да продужаваш разговор пун страсних покрета. И показаће се да само језиком говориш о целомудрености, док се душом предајеш похоти и свецело си њоме заузет. Када ти се деси такав сусрет најбоље је да се, што пре прекинувши [раз]говор, држиш ћутања. Јер, Писмо каже: Превари га многим речима (Прич.7,21). Чести разговори такве врсте причињавају души значајну штету.
93. Блудник не може да воли онога ко осећа одвратност према његовој страсти: Човек се прилепљује уз оне који су му слични.
94. Испитуј чиме ћеш савладати своје сладострашће: то је препуштено твом труду.
95. Као прибежиште од сладострашћа служи, најпре, честа и трезвоумна молитва, а затим – препуштање владалаштва уму и чистим мислима, те – избегавање развратних речи (несагласних са побожним настројењем духа) услед убеђености да је Господ непогрешиви Судија. Пажљивост ума и очекивање Суда уништавају унутрашње голицање и исушују растућу похоту. У таквој души настаје тишина (утишавају се похотљиви покрети).
96. Уколико си целомудрен, немој се превазносити својим уздржањем, већ са смиреноумљем моли Господа да до краја живота буде твој Чувар. Јер, често је, услед немара стражара, изненадан упад четвероножаца у виноград одједном уништавао плод.
97. Када лежеш да спаваш немој испод себе простирати више него што је потребно. Јер, нега природно може да распали твоје тело и да силно разгори угаљ сладострашћа.
98. Блажен је онај ко држи своје тело у светости ради Спаситеља, и ко није постидео своју душу рђавима делима, него је остао благоугодан Господу. Блажен је онај ко је омрзао гнусна и срамна дела, и принео самога себе на живу и благоугодну жртву Господу.
99. Блажен је онај ко је на делу изобличио мучитеља (ђавола – тиранина душе), и није се уплашио пламена сладострашћа. Због тога ће његова душа бити орошена росом Светога Духа.
100. Ако се храбро подвизаваш против оних који покушавају да покраду трудове твога делања (сујетне помисли), пази да неко не успе да се прокраде одоздо и не рани те (блудна помисао). Доводи у ред своје помисли (буди пажљив) како не би пропустио повољан ветар, те држи опрему у приправности како би спасао брод, уводећи га у пристаниште живота.
101. Зар ће онај ко посади смоквино дрво заборавити да надгледа његов плод? Утолико више треба пазити на чистоту и целомудреност. Или, зар се неће прибојавати да се приближи змијској рупи онај кога је ујела отровница? И уколико он и после угриза стави руку у њену рупу, и други пут га угризе, ко ће бити крив за његову смрт – отровна животиња, – или он који не пази на себе? А ти разуми речено.
102. За монаха је штетно да се дружи са женом. Ка девственици се, пак, уопште и не приближавај уколико у теби још постоји мисао о плотском. Монах који заједно са женама проводи време уз вино личи на онога који хрли у огањ. Бежи од сусрета са њима као што срна бежи од замке.
103. Чувај непорочност свога тела. Ако је сачуваш из љубави према Христу моћи ћеш лако да напредујеш у свакој врлини. Дух Свети (који обитава у теби) ће се радовати што свој храм Божији испуњаваш мирисом чистоте и исправних жеља, те ће те учврстити у сваком добром делу. Постоје три помоћна средства за напредовање у врлини и Божанственој чистоти: уздржање стомака и језика и обуздавање очију. Треба се држати сва три [средства]. Ако сачуваш, претпоставимо, прва два, а не уздржиш очи од лутања, нећеш стећи трајну чистоту. Као што поломљени водовод не може воду да сачува у себи, тако расејано око не може да сачува целомудреност ума. Не погледај на туђу лепоту (Сир.9,8), и нека твој ум буде прикован за страх Божији (Пс.118,120).
104. Монах не треба да са особитом пажњом пере тело и ноге. Сластољупци у лепоти тела и одеће траже задовољство. Подвижник благочашћа, пак, супротним средствима треба да се наоружа на противнике.
105. Није мала борба између светости (чистоте) и нечистоте. Они који нас подстичу да се оскрнавимо нашаптавају нам овакву мисао: „Нико те неће видети. Чега се бојиш“. А они који нам помажу у светости им противрече: „Бог види, и анђели Његови. Како кажеш ко ће видети“. Кушач наставља: „Где су они? Овде никога не видим“. Ту га прекидају они који нам помажу у светости: „Не видиш?! Истину си рекао, будући да је написано: Ослепи их злоба (Прем.2,21). Зар неће видети Онај који је створио око (Пс.93,9)? Где ћеш се сакрити од Бога (Пс.138,1-12)“. Ето шта треба да положиш у помисао и грех више неће господарити над тобом. Греховна жалост те неће постићи и радост и мир у Духу Светом ће ти прићи.
106. Чувај чистоту свога тела у Господу као драгоцени бисер. Немој се дичити са одећом, те поглед обраћај доле, а душу горе. Са младићем немој заводити слободне разговоре. И прича са женом је сасвим непотребно дело. Са дечаком немој продужавати разговор, и не дружи се са онима који се опијају и шале, него свецело пребивај у страху Божијем, сећајући се заповести апостола: Не опијајте се вином, у чему је разврат (Еф.5,18).
107. Догађа се да лукави саветују овакву саблажњиву мисао: „Непекидно те мучи блудна помисао. Колико ћеш дуго још носити то беспокојство и трпети? Удовољи телу да би прекинуо борбу, па ћеш се после покајати. То дело није важно“. Ти му, пак одговори са будношћу: „Ко ми, пак, каже да ћу наћи времена за покајање ако обешчастим тело своје и да нећу бити бачен заједно са онима који чине безакоње? Јер, наш живот на земљи је сенка (Јов.8,9). Сагрешити на тај начин исто је што и узети мач и убити самога себе? И како ти кажеш да то дело није важно? Јер, ја видим да се веома поштују они који нису попустили том искушењу и да су доживели велико бешчашће они који су му се предали. Јосиф се похваљује из покољења у покољење и на небу и на земљи, а Египћанки се подсмевају; целомудрена Сузана се прославља, а похотљиви старци су у свим нараштајима оставили рђав глас о себи. Како ти говориш: „3адовољи се једном и умирићеш се“. Зар не знаш, ђаволе, да звер која се навикне на месо стреми да често задовољава нову страст? А ти хоћеш да ме увериш да ме похота више неће узнемиравати уколико је једном задовољим. Господ нека ти запрети, лукави злобниче, који, слично лаву, иштеш, да прождереш моју душу. Твоја сласт је горка, савет твој – дубина злобе, а обећања твоја пуна смрти и погубности. Ти ми предлажеш грех који ће ме лишити благодати Господње и ожалостити Духа Светога којим сам запечаћен за дан избављења (Еф.4,30), а говориш да се ради о неважном делу. Ти ме наговараш да удове Христове начиним удовима блуднице (1.Кор.6,15), да у једном трену упропастим бесмртно богатство и изгубим освећење (тј. чистоту) без које нико неће видети Господа. И то, по твоме, не значи ништа? Ти ме наговараш да прогневим Господа, да у онај Страшни дан, пред страшним судијским престолом, од Њега, праведног Судије, чујем: „3ли слуго, више сластољубиви, него богољубиви, оскрнавио си земљу својим нечистотама и својим гресима“. Зар то није важно? Зар ти сам ниси искусио строгост и неизмењивост страшног суда праведнога Бога који тебе и анђеле који сагрешише не поштеде, него вас баци у окове мрака пакленога, и предаде да се чувате за суд? И још кажеш: „Није важна ствар“. Ти си лаж, обмана и погибао. Лажју и обманом ти ослепљујеш очи ума и довијаш се да намамиш друге, те да малу насладу претпоставе вечном животу. Међутим, предавши се Господу, ми се тебе не бојимо. Господ је наша крепост, Господ је наше уточиште, Господ је наш помоћник и заштитник“.
108. Дејство демона блуда се онемогућава не само уздржавањем од хране, него и уздржавањем очију које не треба да виде сујету (Пс.118,37). У оку, које расејано лута, већ пребива демон блуда о коме сведочи Господ: Сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме (Мт.5,28). Такву прељубу из себе искорењује онај ко очи обраћа доле, а душу горе – ка Господу. Које загосподарио над стомаком загосподарио је и над погледом. Расејано око је страшан издајник.
109. Борба која је пробуђена расејаношћу очију, и у присуству и у одсуству предмета, душу распаљује похотом. Предмет се представља срцу чак и у сну. Демони живопишу саблажњиву ствар у мисли и окупирају ум, обнављајући лик предмета који је човек раније видео очима. Стога се пророк моли: Одврати очи моје да не виде сујету.
110. Када бес почне у теби да слика саблажњиви предмет и кад у твоме уму наслика лепоту жене коју си некада видео, у својој унутрашњости пробуди страх Божији и сети се оних који спавају у гресима, помисли на дан свога изласка када ће се твоја душа разлучити од тела и представи онај страшни глас који ће нас бацити у страх, који ће чути они који се нису бринули о правди, и који нису држали заповести Христове: Идите од мене, проклети, у огањ вечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим (Мт.25,41), представи [себи] и неуспављивог црва и бесконачну муку. О томе мисли и тога се сећај, па ће из мисли твојих нестати жеља за наслађивањем, као што се топи восак пред огњем. Јер, беси ни тренутак не могу да се одрже пред страхом Божи-јим.
111. Ко се не противи похоти, већ својим очима дозвољава да слободно лутају умом се већ приклонио страстима, и кад не би постојао стид од људи он би и телесно већ много пута пао. Због тога, ако не буде био бодар и ако страх Божији не буде постојано имао пред својим очима, он неће закаснити да падне телесно. Јер, за демоном који очи учи расејаности следи демон који [учи] да се грех телом учини на делу. Ако види да је први успео да заведе душу и да је учини расејаном, други одмах почиње да јој саветује да изврши и телесни грех. Ономе ко је побеђен очима он почиње да саветује: „Ето, у намери си већ сагрешио и учинио прељубу у срцу. Заповест си већ нарушио и грех преступања заповести ти је већ урачунат. Стога сада задовољи и похоту. Јер, пожелети и учинити је једно исто. Наслади се најзад и својом похотом“. Међутим, ти не веруј његовим помислима, по речи апостола: Јер нам његове намере нису непознате (2.Кор.2,11). Он тиме хоће да улови твоју душу. Демону који ти саветује да извршиш безакони грех треба да кажеш: „Ја сам и пао оком, и учинио прељубу срцем. Међутим, своје прељубничко срце ја скрушавам уздасима покајања, и око које је пало умивам сузама. Јер, срце скрушено и смирено Бог неће понизити (Пс-50,19)“.
112. Ако се јави потреба да одеш у насеље, немој да се заносиш разговором са женама. У противном ће твоја заведена душа бити слична прогутано уду. Тада у већој мери буди бодар, будући да пад није далеко од тебе. Уколико будеш пазио на себе, бићеш као у пристаништу. С побожношћу и страхом Божијим се бори са искушењем. Бестидност је мајка блуда. Ако виде да се према њима опходиш слободно, и да говориш празне ствари, жене ће те покренути на још горе ствари и довести до пада. Међутим, пази се и од других које под видом скрушености и побожности хоће да раслабе твој ум. Неко од светих је рекао: „Оне продужују разговор покушавајући да те склоне на страст“.
113. Ако приметиш да те нека помисао подстиче на сусрет са дечаком или лепом женом знај да се приближаваш непријатељским мрежама. Ако и после уразумљивања (да то не чиниш) не оставиш своју намеру знај да си већ ухваћен у мрежу и да нећеш лако савладати сластољубље. Можда ћеш рећи: „Ја од тога нећу претрпети штету“. Али, да ли је могуће ходити по ужареном угљевљу и не опећи ноге.
114. Ако хоћеш да будеш целомудрен чувај уздржање и прекини са штетним сусретима. Сразмерно са приближавањем ономе што производи саблазан човеково срце постаје изложеније смућивању од стране помисли и распаљивању од лукавих жеља. Јер, виђено лице и [раз]говор њега побуђују на страст. Сунђер који се принесе нечем влажном у себе упија влагу. Тако и човек који у мислима није постојан у себе упија штету уколико се приближава и дуго разговара са онима који телесно расуђују. Напивши се тиме, он и без вина постаје пијан. И испунивши се штетним, он више не прима духовну реч.
115. Онај ко жели да се исправи и утврди у чистоти треба да се чврсто веже за помисао целомудрености. Он треба тело да изнурава добрим подвизима, те да непрестаним сећањем на Бога очисти мисао од свега рђавога и срамотнога. Тиме се наш ум испуњава благодаћу. Обитавајући у уму и владајући њиме благодат Божија не дозвољава злобнима да му приђу.
116. Видевши благоразумну жену која блиста лепотом, која има светао поглед, којој образи сијају и чије лице има пријатан израз, и која распаљује твоју помисао и појачава у теби жељу, помисли да је оно што те задивљује – земља, и оно што те распаљује – пепео, те ће твоја душа престати да махнита. Помишљу прођи иза коже њеног лица па ћеш видети ругобу оног што [споља] изгледа лепо. Јер, тамо нећеш наћи ништа осим костију, жила и смрада. Замисли такође да она стари, мења се, умире и да је цвет младости отпао. Расуди чему се дивиш и застиди се, те принеси покајање.
117. Блажен је човек који се брине да угоди Богу и своје тело чува чистим како би постало свети храм Христа Цара. Човече, ти си по својој доброј вољи већ постао храм. Буди пажљив према себи дан и ноћ да не би упропастио свој храм. Уколико га сачуваш чистим и погодним свом Владици, у теби ће обитавати Дух Божији и све више те освећивати.
118. Опаши се вером, надом и љубављу, и чврсто стани на стражу, чувајући храм Божији од свих нечистих помисли. Сав постани око и непрестано проматрај и испитуј лукаве грабљивце. Јер, ови грабљивци чим примете да је неко раслабљен и расејан, употребљавају сву силу да упропасте телесни храм јадника, како већ не би био погодан за Владику. Ти, међутим, пази на себе да се не би показало да сам примаш те лукаве грабљивце, тј. нечисте помисли скверне жеље.
119. Корен похоте је бестидан. Премда га сечеш свакога дана, он расте свакога часа. Сасвим ишчупај корен похоте из свога срца како не би ницала и расла свакога трена. Ако је и хиљаду пута посечеш, она ће двоструко већи број пута изнова да пушта изданке све док потпуно не ишчупаш њен корен.
120. Пази на себе да уместо Светог и Пречистог Владике у храм не би увео скверног непријатеља и да твој храм не би био упропашћен бестидношћу тог непријатеља и мрзитеља добра. Он Је бестидан и упоран у својој намери: ти га много пута са прекором изгониш напоље, али се он бестидно труди да уђе. Ако га уведеш у свој храм, Бог ће те оставити. И твој храм ће се испунити сваком нечистотом, смрадом и тамом.
в) О БОРБИ СА СРЕБРОЉУБЉЕМ
121. Не пружај се ка добитку у коме се налази штета за душу. Јер, шта је вредније од душе?
122. Сиромашан монах, који безмолствује у смиреноумљу, вреди више него богати монах који је испуњен гордошћу и надменошћу.
123. Ко воли злато неће бити оправдан, а ко воли Господа биће благословен. Ко је положио наду на злато пашће, а ко је положио наду на Господа – спашће се.
124. Ако заволиш среброљубље, одавде ћеш отићи празан, а ако заволиш неграмжљивост, нећеш се лишити небеског богатства.
125. Ако заволиш сиромаштво, натераћеш у бекство демона блуда.
126. Онај ко у својој келији скрива злато уједно у себи гомила страст високоумља и непокорности. Онај, пак, ко у своју ризницу сабира молитве и милостиње постаје богат код Бога. Нека други гомилају себи новац, а ти, монаше, скупљај молитве и милостиње.
127. Иштимо само оно што задовољава потребе. Јер, оно што је сувишно само расејава, не доносећи никакву корист.
128. Монах који тражи наследство од родитеља по телу упада у искушења, а онај који тражи Господа биће спасен.
129. Немој говорити; „Чиме ћу се хранити кад остарим“. Јер, нама није дозвољено да се бринемо ни о сутрашњем дану, а ти се бринеш чак о старости. Иштимо најпре Царство Божије и правду Његову и ово ће нам се све додати (Мт.6,33). Уколико га не будемо искали пре свега биће јасно да се и не бринемо о њему. Према томе, положи на Господа тугу своју и Господ ће те прехранити (Пс.54,23).
130. Лакоми монах је бесплодна палма. Неграмжљиви, пак, монах личи на поткресану палму која расте у висину.
131. Монах који је привезан за вештаствено је сличан јастребу који лети са завезаним ногама; где год да слети одмах се саплетне. А онај који није привезан за вештаствено је сличан путнику који је увек спреман за пут.
132. Злато не подстиче трпљење, а вера поставља на чврст темељ онога ко ју је стекао.
133. Зашто не одбацимо од себе сваку бескорисну бригу, и не олакшамо се од бремена земаљских ствари? Зар не знате да су врата уска и тесна и да грамжљивац не може ући на њих? Бог љуби оне који су неграмжљиви, који су Христа ради себе добровољно подвргли лишавањима и тескобама у подвигу, бдењу и у многом злопаћењу.
134. Нека твоја рука не буде испружена ради узимања, већ нека радије буде испружена ради давања (Сир.4,35).
135. Страст среброљубља је најтежа будући да је корен свих зала (1.Тим.6,10). Чиме се, пак, она искорењује? Надом на Бога из свег срца и душе.
136. Понекоме брату лукави даје усрдност према рукодељу преко мере. Одатле се рађа страст среброљубља. Ранивши се среброљубљем, кореном свих зала, душа побуђује монаха да ујутро седа за рукодеље раније него обично, и да га увече прекида касније него што приличи. Заузет једино послом и због среброљубља он већ занемарује молитву и службу Божију. Када звоне на службу он долази после свих, и тражи разлог да је напусти пре свих. Знајући то, чувај се да не изгубиш свој поредак уколико скренеш у недозвољено преко мере. Јер, непријатељ се не зауставља на томе. Нашавши приступ, он успева да понеког скрене са пута, саветујући му: „Ти се [ето], трудиш, трудиш, а готово ништа немаш. Иди и научи неко уносније рукодеље“. И не схвативши о чему се ради, он због тога иде у свет. А деси се да тамо и сасвим остане. Чувај се.
137. Целомудреност се не састоји само у уздржавању од блуда и плотских задовољстава, него и у слободи и од осталих страсти. Користољубац, среброљубац и грамжљивац нису целомудрени. Понеке плени телесна лепота, а њих – новац. И други су у већој мери нецеломудрени будући да за своју [страст] немају исту побуду као први, коју подстиче потреба саме природе. Страст према новцу није природна и побуде према њему се не налазе у нашој природи, већ у превртљивом произвољењу. Стога онај кога она савлађује по његовој сопственој вољи греши неопростиво.
г) О БОРБИ СА ГНЕВОМ
138. Онај ко од себе прогони дух гневљивости и раздражљивости налази се далеко од борбе и метежа, увек је спокојан духом, весео лицем, здрав умом и представља станиште Светога Духа.
139. Кротки се радује ако га увреде, а ако га ожалосте – благодари. Он гневљиве укроћује љубављу. Примајући ударце он се не смућује, а када се препиру са њим остаје спокојан. Када га присиљавају на покорност он се весели, туђа гордост га не рањава, радостан је у понижењима, не надима се заслугама, са свима је у миру, власти је покоран, приправан је за свако дело, туђ је лукавству, не зна за завист.
140. Онај који не завиди не стреми ка части. Он се радује са радоснима, помаже онима који напредују, за задовољством гледа на оне који иду добрим путем, хвали оне који живе како треба. Уопште, онај ко не завиди у себи нема непријатељства према успеху [ближњега] и радује се сваком племенитом делу другога.
141. Јадан је онај ко се рањава завишћу и супарништвом будући да је саучесник ђаволов, чијом завишћу у свет уђе смрт (Прем.2,24). Његово срце свагда изнемогава од туге, тело изједа бледило и снага му копни. Завист и супарништво су страшан отров: од њих се рађа клевета, мржња и убиство.
142. Онај ко свој језик није ранио оговарањем успео је да своје срце и своју савест сачува неоскврњенима. Ко није уловљен духом оговарања истински је познао да је човек од земље. Он се сачувао од злопамћења. Онај ко није у друштву са клеветницима пребива заједно са анђелима. Онај ко није отровао уши и језик оговарањем испуњен је леком љубави. Уста онога ко се није оскрнавио оговарањем миришу плодовима Светога Духа.
143. Ко другога оговара, сам себе осуђује. У ономе ко оговара пребива клевета, и мржња, и сплеткарење. Он се праведно сматра братоубицом.
144. Мржња или завист под видом благочашћа јесу горка вода у златним посудама. Стави у њу дрво живота и она ће постати слатка. Крстом нашег Спаситеља уништена су сва опадања лукавог непријатеља.
145. Љубав просвећује мислене очи. Ко, пак, воли непријатељство и свађу лича на човека који своју руку често ставља у змијско легло.
146. Уколико у свом срцу будеш скривао страст злопамћења, постаћеш станиште јарости и незнања, а уједно и жалости, те ће се и изглед твог лица изменити. Јер, речено је: Путеви злопамтљивих [воде] у смрт (Прич.12,28).
147. Онај ко у своме срцу скрива злопамћење личи на онога ко храни змију у грудима својим.
148. Жесток човек смућује душе братије, а дуготрпељиви у љубави се боји Бога.
149. Северни ветар узбуркава море, а плаховитост узбуркава човекове мисли. Великодушност, међутим, далеко прогони раздражљивост. Где, пак, нема раздражљивости, нема ни гнева.
150. Необуздани коњ свог јахача предаје у руке зликоваца, и гневљив човек упада у невољу.
151. Немој, монаше, слушати завист, немој смишљати сплетке брату своме, и немој му придавати погрдно име. Желећи да га са стидом истераш из његовог места, пази да се сам не подвргнеш ономе што њему смишљаш. Ко ближњему јаму копа, сам у њу упада (Проп.10,8). Слушај шта је написано: Грешници ће упасти у мреже своје (Пс.140,10).
152. Немој мислити: „Овај брат чини штету заједници“. Ти сам немој чинити зла другоме, нити се дружити са онима који чине зло. Јер, Бог испитује срца и утробе (Пс.7,10).
153. Ко је пронашао пут дуготрпљења и незлобивости, пронашао је пут живота.
154. Онај ко завиди успесима свога брата одлучује себе од вечнога живота, а ко помаже брату постаје његов сажитељ и у животу вечном. По суду се кажњавају и они који чине зло и они који им помажу. Неће ли тим пре Господ наградити онога ко потпомаже испуљавање воље Његове?
155. Боље је осмехом прекинути раздражљивост, неголи бити неукротиво суров.
156. Дим одгони пчеле далеко, а злопамћење из срца изгони знање.
157. Моли Господа, и проливај сузе пред благошћу Његовом. Тада се злопамћење неће уселити у твоју душу, и твоја молитва ће бити као кад пред Њим (Пс.140,2).
158. Онај ко хоће да мирно живи на сваком месту нека не тражи своје сопствено спокојство, него спокојство других у Господу. Тако ће наћи сопствено спокојство. А онај ко је свадљив и зле нарави никада неће бити спокојан.
159. Онај међу братијом који се, после свађе, први покаје задобија венац победе. Међутим, увенчаће се и други уколико не одбаци покајање, већ са готовошћу учини оно што је потребно ради мира.
160. За човека раздражљивост представља ров. Онај, пак, ко је у себи савладао раздражљивост, успео је да га прескочи.
161. Са једномисленом братијом пребива Господ, док њихово непријатељство весели лукавога.
162. Ко ћути када га изобличавају због порока, у своме срцу скрива злопамћење, а ко се мирно и са кротошћу брани (или признаје) није злопамтљив.
163. Човек који је раздражљив и бучан изобилује клетвама, а онај ко безмолствује поседује разум.
164. Шта је раздражљивост? Раздражљивост је прека и бестидна страст, за којом следи и раскајавање. И жалост изједа срце човека који је упао у њу.
165. Онога ко воли немир изненада ће постићи погибао, подељеност и непоправива пропаст. Јер, он се радује свему што је мрско Господу. Мир ће, пак, наследити онај ко га воли. Кротост у човеку предупређује раздражљивост.
166. Раздражљивост и злопамћење су исто што и змијски отров. Јер, они и лице мењају, и мисао смућују, и удове раслабљују, и онемогућавају да човек заврши дело. Кротост и љубав, пак, све то удаљују.
167. Чиме се истребљује злопамћење? Држањем у души страха Божијег и сећања на дан смрти. Сећај се своје кончине и престани са непријатељством (Сир.28,6). Сећај се смрти и не узноси се. Јер, још мало, па ћеш бити смештен у гроб. Какву ће ти корист тада донети зла дела?
168. Буди миротворац да би се удостојио да се назовеш сином Божијим.
169. Храна за огањ су дрва, а храна за раздражљивост је високоумље.
170. Хоћеш ли да укротиш раздражљивост? Прихвати се смиреноумља и иди путем кротких и смирених.
171. Блажен је миротворац који [умирује] братију која је у силном огорчењу. Онај, пак, ко их подстрекава на свађу неће остати без казне.
172. У кротком и смиреном човеку ће починути дух премудрости. Оне, пак, који ходе у премудрости љуби Господ.
173. Живот вечни ће наследити кротак и безмолван монах.
174. Кротки монах је стражар који прати страсти.
175. Опрости брату који је сагрешио према теби и Господ ће теби опростити сагрешења твоја.
176. Похитај да одеш код брата који те је ожалостио и да се покајеш пред њим од чистог срца по речи Онога који нам је заповедио да опраштамо брату грехове не само до седам пута, него до седамдесет пута седам (Мт.18,22).
177. Примај, брате, покајање од брата као од онога кога је Бог послао, да не би увредио Онога који га је послао и да га не би покренуо на гнев против себе.
178. Не нападај на брата свога у дан његове туге и његовој душевној тузи немој дометати нову тугу.
179. Немој се опомињати зла брата свога, јер је написано: Путеви злопамтљивих воде у смрт (Прич.12,28).
180. Ако не можеш да подносиш ожалошћење ћути, и успокојићеш се.
181. Пази на себе да се не би подао плаховитости, раздражљивости и злопамћењу. У супротном ћеш водити немиран и неуредан живот. Напротив, стекни великодушност, кротост, незлобивост и све што приличи Хришћанима како би водио миран и безметежан живот.
182. Немој никога мрзети у срцу своме, и не узвраћај злом за зло. Напротив, стекни љубав коју је Божанствено Писмо поставило изнад сваке врлине. Јер, њу је упоредило са Оним који је све створио, рекавши: Бог је љубав(1.Јн. 4,8).
183. Онога ко је пао, али који у себи не негује мржњу и завист, Господ неће оставити у паду, већ ће му пружити руку помоћи како би устао, будући да није одбацио љубав. Насупрот томе, онај ко, наизглед, чврсто стоји, али се надима гордошћу и у себи негује мржњу, није без опасности стога што је тама мржње осдепила његове очи и не види куда иде.
184. Подвизавај се да се не гневиш како се не би опијао и без вина, оптерећујући себе страшћу гнева.
185. Радовати се и веселити се због напретка ближњега јесте особина савршенства, а туговати и бити незадовољан када другога хвале јесте признак рђаве нарави и лукавог расположења.
186. Није могуће да врлина постане чврста уколико се не раствори са љубављу (1.Кор.13,2). Без љубави ми ћемо стојати далеко од правог пута који води према вратима неба. Плачимо да бисмо се ослободили од окова мржње, зависти, гордости и сваке ђаволске нечистоте. Жалостити се због успеха оних који напредују јесте ђаволско дело. У демоне се уселила мржња: они више од свега желе да сви савршено пропадну. Свети, пак, подражавајући Владику, желе да се сви људи спасу и да дођу у познање истине (1.Тим.2,4). Јер, испунивши се љубави, они су ближњега заволели као саме себе.
187. Буди дуготрпељив да би постао чвршћи у разборитости. Дуготрпљење је прекрасан дар. Оно изгони раздражљивост, гнев и презир, а у душу усељава мирно расположење.
188. Немој да се распаљујеш гневом када те буду оговарали, него истог тренутка, показавши осмех на лицу, са скромношћу раздражљивост промени у мир. Ипак, имај на уму да осмех при раздражљивости у другоме разгорева велики гнев. Стога најпре умири срце, а затим говори са осмехом. Огањ се не гаси огњем. Ти, пак, љубављу и добром благодушношћу угаси гнев раздраженог. Уколико се брат не уразуми, постарајмо се, на све начине, да употребимо друге мере како бисмо га излечили од раздражења, иначе ће све наше жртве Богу бити неблагопријатне (Мт.5,23-24). Уподобљавајмо се Господу Спаситељу нашем који не узвраћаше увредом када га вређаху, (1.Пт.2,23), и Давиду који је на клевете Семејеве, рекао: Оставите га нека псује јер му је Господ рекао да псује Давцда… да би како Господ погледао на смирење моје (2.Цар.16,10-12).
189. Сунце нека не зађе у гневу нашем, него све опраштајмо [својим] дужницима и учврстимо љубав, будући да покрива мноштво грехова. Онај ко има мржњу према брату своме и мисли да нешто принесе Богу, биће прихваћен исто као и онај који на жртву приноси пса, или плату блуднице. Онај ко мрзи брата свог и мисли да воли Христа јесте лажов и вара самог себе.
190. Ако имаш нешто на брата, или брат на тебе, потруди се да се помириш. Уколико то не учиниш, све што приносиш Богу биће некорисно (Мк.11,25; Мт.5,23-24). А ако испуниш ту заповест Владике, моли му се са смелошћу, говорећи: „Остави ми, Владико, сагрешења моја, као што и ја остављам брату моме, испуњавајући заповест твоју“. И Човекољубац ће ти одговорити: „Ако си отпустио, отпуштам и ја. Ако си опростио, и ја опраштам теби сагрешења твоја“.
 
д) О БОРБИ СА ТУГОМ
191. Онај ко трпељиво подноси када га оговарају или вређају личи на онога ко је закључао лава у кавез, а ко одговара оговарањем и увредом личи на човека који сам себе удара (оружјем).
192. Немојмо бити малодушни, будући да нећемо вечно живети на овој земљи.
193. Немој допуштати да ти срце буде жалосно. Јер, жалост овога света доноси смрт, а жалост која је по Богу доноси живот вечни (2.Кор.7,10).
194. Монах који је спреман да храбро претрпи све што се деси само ће делимично имати жалости.
195. Немој давати своме срцу да буде жалосно, него се теши у Господу.
196. Ако будеш подвргнут клевети па се касније открије чистота твоје савести, немој мислити високо [о себи], него са смирењем служи Господу који те је избавио од клевете људске, како не би пао великим падом.
197. Лукава душа се превазноси када јој ласкају, а побесни када је жалосте. Добра душа се, пак, не радује похвали, нити негодује када је вређају.
198. Трпљењу нема мере, нарочито ако је растворено љубављу.
199. Сачекај Господа у дан жалости, да би те покрио у дан гнева.
200. Немој се смејати огорченоме, нити се радуј кад видиш онога ко се предао разврату, да се на тебе не би прогневио Господ и ти остао без заштите у дан жалости.
201. Немој мислити да трпиш невоље више од свих [других]. Онај ко живи на земљи не може да избегне ваздух. Тако и човек који живи у овоме свету не може да избегне искушење невоља и страдања. Обузети земаљским од земаљског доживљавају жалости, а они који стреме духовном, због духовног и страдају. Међутим, последњи ће бити блаженији будући да је њихов род [из]обилан у Господу.
202. Ако смо сужњи Бога Спаситеља немојмо се стидети да на себи носимо окове невоља, него их са радошћу трпимо очекујући Његов долазак са небеса, када ће и нас прибројати лику светих. Јер, они који су постали заједничари Његових страдања постаће и заједничари утехе (2.Кор.1,7).
203. Постоје две врсте жалости којима је окружен сваки човек под сунцем: жалост по Богу и жалост овога света. И није могуће проживети овај живот без једне од њих – или без жалости по Богу, или без жалости овога света. Жалост овога света је тешка, и не обећава награду, а жалост по Богу доноси утеху и још више увесељава обећањем вечног живота. Ако си подвргнут првој пожури да је претвориш у другу. Тако ћеш отерати мучну жалост из срца.
204. Са побожношћу и смиреноумљем вршећи дело Божије, немој се плашити нити скрећи са правога пута када непријатељ, са намером да те омете у исправном животу, подстакне немарне људе против тебе. Сачекај Господа (Пс.26,14), изабраниче Божији, како би се они који те ожалошћују задивили твом славном спасењу, као што је написано: Ако га и смрт задеси, праведник ће у покој ући (Прем.Сол.4,7).
205. Као што огањ у топионици испитује злато и сребро, тако се у напастима испробавају душе смртних, имајући Господа за помоћника.
206. Немојмо се бојати искушења, већ се смело пружимо ка почасти вишњега звања у Христу. Јер, Господ увенчава све који га љубе.
207. Онај ко хоће да постане монах, а не може да подноси ожалошћења, понижења и губитак, не треба да се монаши.
208. Великодушно подноси ожалошћења од оговарања, те назив злог примај као назив доброг, и именовање непотребног као именовање благоугодног. И свако треба да се сећа да слуга Господњи не треба да се свађа, него да буде тих према свима (2.Тим.2,24).
209. Ако ти се деси да се разболиш немој прибегавати мртвој помоћи и људској заштити. Боље је да потрпиш очекујући милост Божију и Његово старање о свему. Јер, постоје тренуци у којима и тело има потребу за уразумљивањем. Угађајмо, пак, Господу у свему, јер се Он стара о нама (1.Пт.5,7). Душа човека који је болестан изнад свега почиње да иште Господа. Стога је уразумљење добро само уколико онај ко трпи уразумљивање благодари. Такав ће говорити: Добро смо примали од Господа, а зар зло нећемо? Нека је благословено име Господње у векове (Јов 2,10; 1,21).
210. Немој бити малодушан за време искушења, већ буди бодар у молитвама и добрим делима. Подражавај оне који плове по мору: када се подигне бура они пажљиво мотре на све, бдију и призивају Бога у помоћ. Господ не одбацује оне који га призивају у истини. Стога и ми, када нас постигне жалост, прибегнимо ка Господу, слично ономе који је рекао: Господе, у невољи те се сетисмо (Ис.26,16). Море није увек мирно. И садашњи живот се не може препливати без искушења. Међутим, ако се будемо држали за веру у Господа, као за кормило, доспећемо у пристаниште живота. Свукавши са себе напоре, тада ћемо се обући у живот и нетрулежност.
211. Кад нас постигне жалост очекујмо и приближавање радости. Узмимо као пример оне који плове по мору. Када се подигне ветар и силна бура они се боре са таласима, очекујући тихо време, а када настане тишина, очекују буру. Они су увек будни како их изненадни налет ветра не би затекао неспремне и преврнуо у море. Тако и ми треба да чинимо. Доживевши жалост и тескобу, очекујмо олакшање и помоћ Божију како нас, због дуготрајне жалости, не би умртвила мисао да већ немамо наде на спасење. На сличан начин, очекујмо жалост када је у нама присутна радост како од обиља радости не бисмо заборавили на сузе.
212. Буди чврст у искушењима и невољама и супротстављај се сладострашћу које те распаљује како и тебе, као неиспечену опеку, не би размекшале капи кише, и како се не би показао као онај који нема чврстину коју мисли да има.
213. Одлучивши се да угађаш Богу буди дуготрпељив. Погледај на древне нараштаје и видећеш да су сви свети добили обећано постојаним и дугим трпљењем. Стога се сваки дан побуђујмо да са њима наследимо Царство небеско. Трпљење се удаљује од нас због нашег неверја. Увећај ревност у Господу и храбри се као веран како од велике жалости не би ослабио душевне силе. Представи себи оне који беху подвргнути мучењима у изгнанству, у рудницима и горком ропству, и покори се у Господу невољама које те сусрећу.
214. Може се десити да те обузме огорчење. И то још није највеће зло. Тешко је и опасно остати у огорчењу. Ако те неко оговара у твоме одсуству и неко други ти, дошавши, саопшти да те је брат оговарао, као мудар схвати ко је изазвао непријатност и не љути се на брата свога. Ономе, пак, ко те је обавестио реци: „Премда ме је увредио, ипак ми је брат. Са друге стране, ја сам заслужио жалост. Уосталом, он ме није ожалостио својом вољом, него га је наговорио ђаво, желећи да посеје непријатељство међу нама. Нека би Господ растурио замисли лукавог, брата помиловао, и уз нас остао“. Уколико те опет у лице увреде, немој се раздраживати и нека ти се ум не помера. А када претрпиш жалост због рђавог дела немој бити окорелог срца, већ боље исправи своју грешку.
215. Ако је онај ко утешава ожалошћеног духован човек, донеће му корист, а не штету. А онај ко има телесни начин мишљења [ожалошћеноме] неће донети ни мало користи, него ће му, уместо да га утеши, још више растројити.
216. Чуо си непријатну реч и жалостиш се. Међутим, ако си по правди повређен радуј се јер си рањен ради уразумљења и постарај се да се исправиш у своме паду. Уколико су те, пак, неправедно увредили имаћеш већу награду ако добродушно поднесеш. И апостоли су били бијени посред града као неки злочинци. Они се, међутим, нису гневили, нити су негодовали, него су се радовали, будући да су се удостојили да поднесу срамоту за име Његово (Дап.5,41). Радуј се и ти што си се удостојио да примиш бешчашће за име Његово.
217. Неко од немарних ће можда рећи: „Тешко ми је што ми се то десило после толиких трудова“. То ти је тешко, слуго Господњи? Није ли боље да из тога схватиш да су после тако дуготрајног труда све твоје страсти остале несавладане, те да, познавши то, почнеш од сада да их побеђујеш? Јер ако ко мисли да је нешто, а није ништа, вара самога себе (Гал.6,3). Вештина кормилара се пројављује за време буре. Онај ко се хвали: „Толико сам година у монашком чину“, а не показује дела свог чина једноставно уз себе носи оруђа вештине којој се још није научио. Догодила ти се мала жалост и ти си одмах иступио из чина монашког живота и као да си га се одрекао. Не, брате, не окрећи леђа својим непријатељима, него стој чврсто, противи се, и они ће побећи од тебе. Обуци се у оклоп вере, стави на себе кацигу спасења, узми мач Духа Светога, који је Реч Божија (Еф.6,17), те се бори да би се твојој храбрости зарадовао Дух Свети који живи у теби.
218. Ако не поднесеш мало искушење, како ћеш поднети велико? Ако не савладаш дете, како ћеш победити одраслог човека? Ако не поднесеш реч, како ћеш претрпети ударац? Ако не подносиш шамар и ударац, како ћеш понети крст? Ако не понесеш крст, како ћеш наследити небеску славу заједно са онима који говоре: Ради тебе умиремо по цео дан, сматрају нас овцама за клање (Пс.43,23)? Зар смо ја и ти, брате, заборавили шта је претрпео за нас наш Владика? Он је био исмејан и понижен. Говорили су да је ђаво у њему и Он се није гневио. Њега су називали варалицом, били га по образима, тукли, приковали на крст. Он је окусио оцат помешан са жучи и био прободен копљем у ребра. Он је све то претрпео ради нашег спасења. А ми! Тешко нама беднима! Ми никакву жалост, чак ни реч не желимо да поднесемо ради Њега који је толико претрпео ради нас.
219. Онај ко жели да угоди Господу, да постане наследник Божији по вери и да се назове син Божији који је рођен од Духа Светога, пре свега треба да, обукавши се у благодушност и трпљење, храбро подноси скорби беде и невоље које му се догађају, било телесне болести и страдања, било грдње и увреде од људи, или различите невидљиве жалости које на душу наводе лукави духови са намером да је доведу до раслабљености, немара и нетрпељивости, те омету да уђе у живот. И све се то догађа по Божијем промислу. Он попушта да свака душа буде искушана различитим жалостима како би се показали они који љубе Бога из све душе, који све храбро подносе без губљења наде на Њега и који са вером, трпљењем и благодаћу Божијом свакодневно очекују избављење. Издржавши, на тај начин, свако искушење они постају достојни Царства небеског.
220. Душа која није храбра и која одлучно не подноси свако искушење и сваку жалост, већ пада у огорчење и униније, те негодује, узнемирује се, занемарује подвиг или чак очајава, коначно постаје недостојна живота будући да нема наде на избављење и да у себи није сачувала наду која са несумњивом вером очекује милост Божију. Она, наиме, није следовала свима светима и није ишла стопама Господњим. Погледај и примети како су у давнини оци, патријарси, пророци, апостоли и мученици прошли овај пут искушења и жалости, како су угодили Богу и удостојили се великих награда.
221. Бог не допушта да душа која је трпељива и која се нада на Њега буде искушана у тој мери да дође до очајања, тј. да падне у искушења и жалости које не може да поднесе (1.Кор.10,13). Лукави не искушава и притискује душу жалостима онолико колико би желео, него сразмерно са Божијим допуштењем. Само нека душа све храбро подноси, држећи се наде која произлази из вере, и очекујући од Бога помоћ и наду. Такву душу Бог неће оставити. Напротив, што се више душа подвизава, прибегавајући Богу са вером и надом, и несумњиво очекујући од Њега помоћ и избављење, тим је брже Господ избавља од сваке жалости која је окружује. Јер, Он зна колико душа треба да се подвргне испитивању и искушењу. Управо толико Он и допушта. Судови које направи лончар неће бити прикладни за употребу уколико се не положе у пећ да печењем очврсну. (Стављајући их у пећ) он зна колико времена треба да се држе на ватри да би постали употребљиви. Он их не оставља у пећи дуже него што је потребно да не би прегорели и попуцали, и опет их не вади пре времена да не би остали недопечени и некорисни за употребу. Кад људи при расуђивању о трулежном показују толико разборитости и знања, неће ли Бог утолико више знати колико је потребно испитати и искушати душе које желе да му угоде и да задобију вечни живот.
222. Из кудеље се не извлаче лако танке нити уколико се не истрли много пута. И што се више истрли, она постаје чистија и прикладнија за предиво. Исто тако и богољубива душа, подвргавајући се многим искушењима и испитивањима и храбро трпећи жалости, постаје чишћа и способнија за духовно делање, и на крају се удостојава Царства небеског. Жалости и искушења душу чине искусном и чврстом уколико храбро, радо и са надом на Бога подноси све што јој се деси, те са несумњивом вером очекује избављење од Господа и Његову милост.
223. Уколико душе које су подвргнуте невољама ради испитивања и које на различите начине муче лукави духови (било тајно – унутрашњим теретом невоља и лукавим помислима, било јавно – телесним страдањима) буду храбро трпеле, чувале наду и чекале награду од Господа удостојиће се венаца правде и у Дан суда ће пред Богом стећи смелост која је равна смелости светих мученика. Јер, мучење у невољама је подједнако: једни су га претрпели на крсту, а други од лукавих духова.
224. На човека кога не може да приволи на зло и обори мислима, непријатељ наводи невоље како би помрачио његов разум, а затим већ у љега посејао што му је угодно. Уколико ни тиме не може да га наведе на зло он му пружа све животне удобности, узноси га и уводи у велику обману, која је опаснија и рђавија од свих страсти. Она човека чини гордим, увлачи у пучину сластољубља и изгони сећање на Бога, на сопствену немоћ и смртни час. Он испитује према чему су наклоњена човекова расположења, па се против тога и наоружава како би му се супротставио свим неправдама.
225. Све је од Бога: и добро и прискорбно. Једно је, међутим, по благовољењу, друго по промислу, а треће по попуштењу. По Његовом благовољењу је да живимо врлински. Богу је угодно да се они који живе врлински украшавају венцима трпљења. По промислу се дешава да се уразумљујемо када падамо у сагрешења. По попуштењу се, пак, дешава да се не обраћамо иако нас [невоље] уразумљују. Опет, Бог нас по промислу кажњава када грешимо да не бисмо били осуђени са светом, као што каже апостол: А кад нам суди Господ, кара нас, да не будемо осуђени са светом (1.Кор.11,32). У том смислу је речено: Нема зла у граду које Господ не учини (Амос.3,6). Таква зла су: глад, ране, болести, порази, борбе. Јер, све то служи на очишћење од грехова. Бог напушта и потпуно оставља оне који или не желе да живе без греха, или се не обраћају иако се опомињу [невољама]. Њих предаде… Бог у покварен ум, тј. допусти њиховој слободи да чини што је неприлично (Рим.1,28).
ђ) О БОРБИ СА УНИНИЈЕМ
226. Онај који ропће није ваљан ни за какво дело, нити има расположење за њега. Он је лењив и увек има припремљен изговор за избегавање делања. Он и друге развраћа, говорећи: „Шта ће то, и због чега ово? И ето, од тога нема никакве користи“.
227. Када га зову на псалмопојање, лењивац се раздражује, а када га буде на бдење изговара се да га боли стомак и глава. Ако га саветују, он говори: „Учи себе „, а ако га нечему уче, виче: „Знам и сам“.
228. Није добро да човек који је способан да ради једе туђи хлеб у лењости, јер апостол каже: У свему чувах себе и чуваћу да не будем вама на терету (2.Кор.11,9).
229. Монах који ропће трпи велику штету, а ко све храбро подноси наслеђује радост.
230. Ако на тебе наиђе дух унинија немој остављати свој дом, већ му се са трпљењем супротстави. Немој дозволити да те мисао убеди да пређеш са места на место. Јер, уколико пристанеш на ту помисао, никада се код тебе неће наћи трпљење.
231. Монаше, немој говорити: „Овде је борба и тескоба, а тамо (на том и том месту) је спокојан и безбрижан живот (намеравајући да пређеш на друго место)“. Зар не знаш ко са нама води борбу? Зар не – наш непријатељ, ђаво? А он проходи сво поднебесје (Јов 2,2). Према томе, ма куда пошао остаћеш у поднебесју. Због тога је боље да се, остајући на месту, супротставиш ђаволу, и побећи ће од тебе, те да се приближиш Богу, да би се и Он приближио теби (Јак.4,7-8).
232. Лењив монах размишља и говори: „Данас ћу живети овде, а сутра ћу поћи на друго место. Због чега онда да се трудим“.
233. Мноштво изговора сабира лењиви монах, а спављив упада у невоље.
234. Онај ко стално прелази из једне келије у другу стиче сујетне помисли, а ко пребива на једном месту – добро безмолствује.
235. Монах који лута није нерањив уколико није трезвен, а онај ко пребива на месту на које је призван брзо налази покој.
236. Теби је пријатна лењост, али јој је горак крај. Изнемогаваш радећи, али ћеш се зарадовати касније.
237. Лењив и самољубив монах се скрива чим види посао, а за трпезом је међу првима.
238. Сећање на смрт и суд јесте мач против демона унинија.
239. Униније је једно од најтежих терета, нарочито уколико га прати неверје. Јер, његови плодови су пуни смртоносног отрова.
240. Монаше, оставио си келију, и луташ по свету: зар се не бојиш безакоња и свађе у граду (Пс.54,10)?
241. Ко је лењивији од жеднога који седи близу извора и неће да испружи руке да узме воду и утоли жеђ? И ко је немарнији од човека који има књигу, а не брине о читању.
242. Потруди се са оним ко жели да се описмени да би, читајући о чудесним делима Божијим, благосиљао дивно Име, па ће те Бог наградити.
243. На унилог монаха напада лењост, а када поседује трпљење – напада га високоумље. Ко, пак, заиста љуби Господа отклања и једно и друго.
244. Лењиви монах ће у многоме претрпети штету, а трезвени не пренебрегава ни један час.
245. Немој волети да прелазиш са места на место, већ боље трпљењем извлачи корист из незгода које те сусрећу на месту у коме живиш. Реци ми, зар нас ипак не очекује келија након што обиђемо цео свет, уколико желимо да се спасемо? Ако немамо трпљења да останемо у општежићу, и ако у усамљености не налазимо безмолвије, где ћемо наћи уточиште? То је исто као да кажемо: „Не могу да поднесем сунчеву топлоту, а и хладовина ми је неподношљива“. Бојим се да нас најзад не поједе она пећ.
246. Будимо постојани у срцу, будући да је слабост срца противна врлини. Немојмо бити малодушни ако нам се деси невелико униније, већ сами себе присиљавајмо, слично добром путнику. Када се деси да ослаби на путу, путник не одустаје од путовања, већ се теши речима: „Још мало, и доћи ћеш до преноћишта, па ћеш одахнути“. Видећи како се принуђавамо, Господ ће нам дати силу и олакшати нам тешкоће.
247. Радимо да бисмо се, у нади на Бога, исхранили. Не жалости се због труда. Многи су се, ништа не радећи, оптерећивали самом безбрижношћу. Учи се да радиш да се не би учио да просиш милостињу. Не буди немаран према послу. Господ је близу (Фил.4,5).
248. Немојмо падати у униније док седимо у келији, сећајући се да су свети мученици после многих мучења били стављани у железне окове. Због тога немојмо бежати од неудобности келије. Нека нам не буде тешко да радимо, сећајући се да су многи од светих Господа ради били слати у руднике. Да ли бисмо, да смо живели у та времена, изменили свој живот због мучења? Да ли бисмо се због најсуровијих околности одрекли своје вере?
249. Држи се места на коме живиш, супротстављајући се лењости. Јер, страсти нећеш укротити променом места, него пажљивошћу ума. Нама је потребно трпљење, да бисмо, пошто извршимо вољу Божију, примили оно што је обећано (Јев.10,36). Онај ко се предаје унинију далеко је од трпљења, као што је болесник [далеко] од здравља. Врлина се познаје у трпљењу, а не у унинију. Трпљење се, пак, обнавља и учвршћује када је ум заузет сагледавањем и Божанственим поучавањем. Ум који се тиме храни задобија снагу, као и тело које користи здраву храну. Ако одступи од ове благодати и од овога достојанства, ум заиста постаје бедан и немоћан. Стога, збацивши са себе пристрашће према вештаственом, упражњавај свој ум у том Божанственом делању. И тада нећеш имати потребе да прелазиш са места на место, и да изнураваш своје тело странствовањима без оправданих разлога. Јер, Царство Божије унутра је у вама (Лк.17,21).
250. Када приметиш да ти је досадно читање Божанствених Писма и да нерадо слушаш духовне поуке, знај да ти је душа упала у тешку болест. Јер, је то почетак злоумља којим се жање плод смрти.
251. Блажен је онај ко свакодневно у себи обделава прелепе и добре мисли, и ко је надом победио лукаву страст унинија, са којом се боре подвижници Господњи.
252. Блажен је онај ко је у делу Господњем постао сличан храбром војнику и који подстиче лењиве и ободрава малодушне на путу Господњем.
253. Блажен је онај кога, као плашљивог, није оборила страст унинија и који се прихватио савршеног трпљења, због кога су сви свети задобили венце.
254. Када те узнемирава дух унинија, немој се заносити његовим помислима, већ пребивај на месту на које те је поставио Бог. Присети се какву си љубав имао према Богу када си у почетку дошао пред манастирска врата. Ту љубав сачувајмо до краја чекајући Господа, слично борцу који трпљењем побеђује онога који му задаје ударце. Јер, ко претрпи до краја, тај ће се спасти (Мт.10,22).
255. Једном брату је пред бдење помисао предлагала: „Данас дај себи предаха и не устај на бдење“. Но, он је одговорио помисли: „Ко зна? Сутра, може бити, и нећеш устати. Стога треба данас устати“. Помисао му је и за послом нашаптавала: „Данас одмори, а сутра ради“. А он би јој опет одговарао: „Не, данас ћу радити, а о сутрашњем дану ће се постарати Господ“.
256. Ако те буде узнемиравало униније, немој падати духом, већ се помоли Господу да ти да трпљење. После молитве седи и, сабравши своје помисли, Псалмима теши своју душу: Што си жалосна душо моја? И због чега ме смућујеш? Уздај се у Бога, јер ћу га још славити. Спаситеља мога и Бога мога (Пс.41,6). Такође реци: „Зашто си се раслабила, душо моја? Та, нећемо вечно живети у овоме свету? Послушај шта говори Псалмопојац: Јер сам гост у тебе и дошљак као и сви стари моји (Пс.38,13). Преселићемо се и ми када Богу буде било угодно“. Живот праведних почиње после њихове кончине. Стога и пророк, зажелевши будући живот, каже: Као што јелен тражи потоке, тако душа моја тражи тебе, Боже!… Када ћу доћи и показати се лицу Божијем (Пс.41,2.3)? Свети су садашњи живот сматрали тамницом. Стога је један од њих са радошћу клицао: Сад отпушташ… слугу свога, Владико (Лк.2,29), док је други рекао да има жељу умрети и са Христом бити (Фил.1,23).
257. Када настане јутро, брат устаје, и извршивши молитву, прихвата рукодеље. Тада мрзитељ добра, демон, у њега полаже помисао унинија.
258. Брат који при унинију, које је наишло на њега, продужава да ради и да се труди, уз помоћ благодати од себе тера [искушење]. Онај, пак, ко га трпљењем не одбија од себе, бива побеђен и постаје његов плен. Попустивши помисли, он почиње да говори самоме себи: „Данас се осећам као да сам растројен и немоћан. Сада ћу се одморити, а сутра ћу урадити за два дана“. Тако брат тог првог дана ништа не ради, маштајући да ће сутра надокнадити пропуштено. Сутра, међутим, непријатељ добра, демон, на њега наводи још силније униније него јуче. Савладан помислима, брат устаје и напушта рукодеље. Он се или уопште њиме не занима, или се занима тек тако, тј. не као послом, или га непријатељ изводи из келије и чини луталицом.
259. Ако нешто радиш и непријатељ на тебе наводи униније, учини [напор да му се] супротставиш, указујући на неко слично занимање (и додајући: „Видиш, како се [други] труде ради пролазног? Због чега ти нећеш да се трудиш ради вечног“). Ма шта да радиш нека ти савест сведочи да је твој посао угодан Богу, па ћеш се спасти (од унинија).
е) O БОРБИ СА ТАШТИНОМ
260. Разуми, монаше, шта говорим: нека у мени и теби не буде побожност само када смо напољу, а када смо у келији – безбрижна распуштеност, да не бисмо били као окречени гробови (Мт.23,27). Јер, на сваком месту је један и исти Бог, коме нека је слава у векове векова! Амин.
261. Монах који се хвали својом чврстином није разборит. За монаха је стид и прекор да се хвали својом сопственом силом: Ко се хвали нека се Господом хвали (1.Кор.1,31).
262. Хоћеш ли да стекнеш добро име? Врши дела своја са кротошћу (Сир.3,17).
263. Бити осрамоћен и не узнемиравати се због тога још није врлина. Врлина је – осећати то и подносити ради благочашћа. Јер, речено је: Лењивац се не стиди када га срамоте (Прич.20, 4).
264. Славољубље је душевна болест, лукава страст.
265. Написано је: Нека те хвали ближњи, а не уста твоја; туђин, а не усне твоје (Прич.27,2). И још: Сребро и злато се испитују у топионици, а човек устима оних који га хвале (Прич.27,21).
266. Свима указуј част Господа ради, не тражећи је за себе и наћи ћеш благодат код Господа.
267. Нека те никада не задиви човекоугодник, који се стара да многима угоди, премда не Господа ради.
268. Љубљени, испуњавај заповести Господње у тајности и Господ ће ти узвратити јавно.
269. Немој се дивити кад видиш да је човек достигао велику славу на земљи, него се диви ономе ко је омрзао земаљску славу.
270. Пази да, желећи непотребну славу, не навучеш на себе бешчашће. Права човекова слава је да све чини по Богу. Велико, пак, бешчашће је да преступа заповести.
271. Немој се трудити да се покажеш вешт у сваком делу да не би упао у таштину која доводи до славољубља, гнева и жалости. Највише се брини да постанеш прост и једнак са другима.
272. Не хвали се, величајући се красноречивошћу, већ боље објављуј опитно учење простих и некњижевних људи како би постао ученик Христових апостола. Јер, забрањено је хвалити се спољашњом мудрошћу, и то нарочито Хришћанима. Ко се хвали Господом нека се хвали (2.Кор.10,17).
273. Они који због човекоугађања упражњавају врлину темељ спасења постављају на песку, а не на камену. Због тога њих обарају помисли чим падне киша, потеку реке и задувају ветрови (искушења). Уколико, пак, не падну, него живе како треба, они се надимају великом гордошћу. А ако падну, они се предају бескорисном очајању.
274. Јер није ваљан онај који се сам хвали (2.Кор.10,18). Ти најпре испитај своја дела, тј. да ли си заиста проводио живот како треба и како хвалиш самога себе, да ли си победио жеље, заволео сиромаштво, омрзао оговарање, одложио љубав према таштини, омрзао похоту, стекао одвратност према сластољубљу, да ли заиста никоме ниси учинио зло, да ли си савладао страсти, да ли се заиста ниси гневио на оне који су те ожалостили, да ли се ниси превазносио слушајући похвале, да ли си заволео Господа свом снагом и ближњега као самога себе. Уколико нисмо сачували све ово, због чега се величамо? Ми треба да плачемо пред благошћу Господа како би нас исцелио од окамењености срца, и како би нас оснажио да живимо како приличи.
275. Ништа не треба чинити са намером да нас људи виде, него у свему треба поступати са чистим срцем. Јер, Бог зна оно што је сакривено и тајно. Од Њега јединог очекујмо награду.
276. [Дешава се] да сујетан човек, уз то и оскудан имањем, узмашта да је цар. То још неће значити да је он заиста цар. Исто тако ни монах који потајно једе, а за братском трпезом се лицемерно представља као испосник и уздржљивац, није самим тим и подвижник. Он себи припрема тканину од паучине, и не иде путем светих, него путем човекоугодника.
ж) О БОРБИ СА ГОРДОШЋУ
277. Горди не трпи превласт над собом. Сусрећући је, он или завиди или се противи. Противљење и завист подупиру једно друго. У коме се налази једна од ових страсти, наћи ће се и друга.
278. Човека у коме оне постоје свакако ће мучити успех других. Онај, пак, ко их нема, биће слободан од те жалости. Он се не смућује када је другоме указана част и не узнемирава се када се други прославља, будући да свима даје првенство и све претпоставља себи.
279. Без смиреноумља је узалудан сваки подвиг, свако уздржање, свако послушање, свака неграмжљивост и свака ученост.
280. Нечисти дух високоумља је превртљив и многообразан. Он употребљава сав напор како би завладао над свима: мудрог лови мудрошћу, снажног снагом, богатог богатством, лепог лепотом, вештог вештином.
281. Он не пропушта да на сличан начин искушава и оне који воде духовни живот. Он ономе који се одрекао од света припрема замку у одрицању, ономе ко се уздржава – у уздржању, безмолвнику – у безмолвију, неграмжљивом – у неграмжљивости, молитвенику – у молитви. Он се стара да код свих посеје своју плеву.
282. Ради лечења од гордости почешће читај места из Светог Писма која су усмерена против ње: Када извршите све што вам је заповеђено, говорите: Ми смо непотребне слуге (Лк.17,10). Ако ко мисли да је нешто, а није ништа, вара самога себе (Гал.6,3). Што је код људи високо, гадост је пред Господом (Лк.16,15). Научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим, каже Господ (Мт.11,29). У смирењу нашем сети нас се Господе, и избави нас од непријатеља наших (Пс.135,23). Смирих се и спасе ме (Пс.114,5). Нечист је пред Господом сваки горд [човек] (Прич.16,15).
283. Немој се превазносити ако си здрав телом, већ се бој.
284. Ко сам себе узвишује себи припрема срамоту, а ко служи ближњему са смиреноумљем – биће прослављен.
285. Смири помисао гордости пре него што гордост смири тебе. Обори помисао високоумља пре него што она обори тебе. Савладај похоту пре него Што она савлада тебе.
286. Немој осуђивати брата због непостојаности да и сам не би упао у исту немоћ.
287. Почетник који нема смирења нема уз себе оружје против непријатеља. Он ће претрпети велике поразе.
288. Нека монах себе сматра последњим међу последњима, па стећи ће наду. Јер, који себе понизује узвисиће се, а који себе узвисује понизиће се (Лк.18,14).
289. Рђав прекор за монаха су гордост, дрскост, безосећајност, бестидност, неразборитост, плаховитост и безумље.
290. Ако заволиш гордост бићеш удео демона, а ако заволиш смиреноумље бићеш удео Владике Христа.
291. Надмени човек ће претрпети многе жалости, а смиреноумни ће се увек веселити у Господу.
292. Високоумље у свако време иште почасти, а смиреноумље се ни у слави не превазноси. нити се у бешчашћу узнемирава: оно од Господа очекује награду.
293. Превазношење ослепљује умне очи, а смирење их просвећује љубављу. Јер, Господ учити кротке путевима својим (Пс.24,9).
294. Опасно је да се човек узда у самога себе. Спашће се, међутим, онај ко се нада на Господа.
295. Ко украшава своју одећу пашће у гордост, а горди монах је – орао без перја.
296. Смиреноумни монах је лаки тркач и добар стрелац.
297. Као што железо све истањује и савлађује, тако и смирење по Богу разрушује сплетке непријатеља.
298. Што је копље за ловца, и оружје за војника, то је смирење за монаха.
299. Гордост је за човека опасна у сваком облику. Немој волети гордост зато што од ње нема користи. Свака немоћ се старањем исцељује. Међутим, болест гордости је зло које се тешко лечи. Она, наиме, одбацује целебни лек и себи измишља смртоносни отров. Нека је не буде у слугама Христовим.
300. Хоћеш ли да будеш велики? Буди мањи од свих (Мк.9,35).
301. Немој се превазносити у мислима над братом који изађе из манастира и нека у твојим очима не буде бешчастан, јер не знаш шта ће донети сутрашњи дан (Прич.3,28).
302. Слушај онога који говори: Који мисли да стоји нека пази да не падне (1.Кор.10,12), и још: Јер није ваљан онај који се сам хвали, него кога Господ хвали (2.Кор.10,18). Јер, многи су мислили да су достигли врх и да руководе, премда су постали задњи од најзадњијих, док су очајни људи примали благодат, будући да се Бог противи гордима, а смиренима даје благодат (Јак.4,6).
303. Ако видиш непослушног и гордог човека, који је сам себи мудар, [знај] да му је корен већ полумртав, будући да у себи нема хумуса који нам се саопштава страхом Божијим. А ако видиш ћутљивог и смиреног човека, знај да му је чврст корен, будући да се храни хумусом страха Божијег.
304. Велик је успех и велика слава смиреноумља: у њему нема падања. Признак смиреноумља је кад се обема рукама задовољавају потребе брата, тако као да и сам примаш помоћ.
305. Горд и непослушан човек ће угледати горке дане, а смиреноуман и трпељив ће се увек радовати у Господу.
306. Велика је ствар наћи смиреноумног и трпељивог човека. Његовој доброти нема мере!
307. Над оним ко се превазноси над својим братом изругавају се ђаволи.
308. Кише размножавају коров, а разговор са световним људима изазива страст високоумља. Међутим, онај који се боји Господа избегава превазношење.
309. Немој мислити високо о себи уколико си се удостојио дарова, будући да немаш ни једно савршенство које ниси примио од Бога (1.Кор.4,7). И ако не будеш ходио по Његовим заповестима и вољи, Он ће од тебе одузети своје власништво: тада ћеш личити на човека од кога одузимају перо које тек што је замочено у мастило.
310. Ма колико да се превазноси у гордости свога срца, човек ипак гази по земљи из које је узет и у коју ће се вратити, док Господ узвисује смирене.
311. Високоумље обара, а смиреноумље доноси победнички венац.
312. Сматрај себе непотребним сасудом чак и ако се пред својом братијом покажеш чист као злато, па ћеш избећи гордост која је мрска и Богу и људима.
313. Ако видиш да брат греши, и ујутро се сретнеш са њим, немој га презрети, сматрајући га грешником у својим мислима, будући да не знаш да ли је, можда, по твом удаљењу од њега, и после свог пада, учинио нешто добро и уздасима и горким сузама умилостивио Господа.
314. Треба да се уздржавамо од осуђивања [других]. Свако од нас треба да се смирава, говорећи за себе речима Псалма: Безакоња моја превазиђоше главу тоју и као тежак терет отежаше ми (Пс.37,5).
315. Немој ми дати, општи Владико свих, срце које мрзи послушност и отачке поуке. Удаљи од мене горде помисли, будући да си запретио гордима (Пс.118,21).
316. Нека твој поглед буде усмерен наниже и нека се срце твоје не превазноси над другима.
317. Ко је од два почетника који живе са старцем већи пред Господом? Онај ко је у страху Божијем смирио себе пред својим братом. Јер, не лаже Онај који је рекао: А који себе понизује узвисиће се (Лк.18,14).
318. Ко хоће да помери камен, полугу поставља одоздо, а не одозго: тада ће лако померити камен. То је образац за смиреноумље.
319. И Богу и људима је мрска гордост, а Господ узвисује оне који воле смирење.
320. У Царство небеско нас не уводе ни достојанство, ни почаст, ни величина, него смирење, послушност, љубав, трпљење и благодушност. Ето шта спасава човека. Зар нисте чули да је ђаво због гордости пао са неба? Зар нисте чули какве је велике славе био лишен због противљења Богу.
321. Смирени није ташт и не горди се, већ служи Господу са страхом. Смирени није упоран у својој вољи, противречећи истини, већ се покорава истини. Смирени не завиди успеху ближњега, и не радује се његовом неуспеху (паду), већ се радује са радоснима и плаче са жалоснима. Смирени лишавања и несреће не сматра понижењем, нити је надмен у благостању и слави, већ постојано пребива у врлини. Смирени не поштује само више, него и ниже од себе. Смирени не пада у раздражљивост, никога не ожалошћује, нити се са киме свађа. Смирени није самовољан и не лењи се чак ако га и у пола ноћи позову на посао, будући да се предао у послушност заповестима Господњим. Смирени не зна за гнев, нити за лукавост, већ у простоти служи Господу, живећи у миру са свима. Ако чује прекор, смирени не ропће, и ако га ударе, не напушта трпљење, будући да је ученик Онога који је за нас претрпео крст. Смирени мрзи самољубље и не тражи првенство, већ живи у овоме свету као привремени путник на броду.
322. Пази да те помисао, насупрот Писму, не надима уколико изучиш цело Божанствено Писмо. Јер, цело Божанствено Писмо нас учи смирењу. Онај ко мисли и ради противно ономе чему се учио, показује да је преступник.
323. [Буди опрезан] када те узнемирава дух гордости, или властољубља, или богатства и не заноси се њиме. Напротив, стани храбро наспрам напада лукавог и лажљивог духа. Представи себи у мислима старе грађевине, застареле слике, оронуле рђаве стубове и размисли где су њихови власници и градитељи, те се постарај да угодиш Господу како би се удостојио Царства небескога: Јер је свако тело као трава, и свака слава човечија као цвет травни (1.Пт.1,24). Шта је више и славније од царског достојанства и славе? Па ипак, и цареви пролазе и слава њихова. А они који су се удостојили Царства небеског не трпе ништа слично, већ у миру и радости пребивају на небу заједно са анђелима, без болести, туге и уздисања, у радости и весељу, хвалећи, прослављајући и величајући Небескога Цара и Господа све земље.
324. Немој да те надима помисао уколико пре свих дођеш на службу Божију и одстојиш до краја. Јер, високоумље је слично рупи у којој се гнезди змија и умртвљује онога ко јој приђе.
325. Немојмо се превазносити, већ боље постанимо смирени. А и каква је то сила у нама којом бисмо се превазносили, када нас и мале потешкоће обарају на земљу? Стога заволимо смирење, да се Господ не би удаљио од нас.
326. Нека смиреноумље буде са тобом на сваком месту и у сваком делу. Јер, као што тело има потребу за одећом (било да је топло или хладно у кући), тако и душа има свагдашњу потребу за одећом смиреноумља. Сматрај да је боље да ходиш го и бос, него да си обнажен од смиреноумља. Јер, сам Господ одева оне који воле смиреноумље.
327. Имај смирени начин мишљења да се, уздигавши се на висину, не би разбио у страшном паду.
328. Почетак смиреноумља је потчињавање. Нека ти смиреноумље буде и темељ и одећа одговора. Реч нека ти буде проста и срдачна у љубави Божијој. Високоумље се, пак, не потчињава, нема послушности, нема покорности и руководи се сопственим помислима. Смиреноумље је, напротив, послушно, покорно, скромно и одаје част и малим и великим.
329. Изабравши побожан живот буди бодар како ти лукави под видом побожности не би подметнуо туђу помисао, тј. [помисао] сујете и гордости, због које ћеш избегавати да се трудиш заједно са братијом. Ради, као и друга братија, и чувај своју побожност.
330. Ако те буде узнемиравала помисао самомњења, ономе који се бори против тебе реци: „Иди даље од мене, лукава помисли. Шта сам ја то учинио или у којој врлини сам напредовао, те ми убацујеш сличне мисли? Свети су били камењем побијени, престругани, измучени. [а многи и] од мача помреше (Јев.11,37). Сам Владика свих је ради нас претрпео крст, не марећи за срамоту (Јев.12,2). А какав ћу одговор ја дати у Дан суда, проводећи сво време живота у гресима“. Тиме ћеш високоумље отерати од себе.
331. Један брат је рекао: „Молио сам се да ми Господ да помисао смиреноумља како бих, када ми брат наложи да нешто учиним, могао својој помисли да кажем: „Ово је твој господар, [по]слушај га“, и како бих, када ми заповеди други брат, опет говорио: „Ово је брат твога господара“, те како бих, када ми заповеди дете, најзад говорио: „Слушај сина свога господара““. На тај начин је он, противећи се туђим помислима и уз помоћ благодати Божије, безметежно радио свој посао.
332. Неустрашивост рађа гордост, а гордост је мајка непотчињавања. Смиреноумље и кротост оне који их поседују учвршћују у страху Божијем, те личе на утврђен стуб у храму Божијем.
333. Чувај се од демона високоумља да не би пао у гордост и непокорност и повредио самога себе. Не треба да се стидиш да пребиваш у послушности у Господу и да својим рукама чиниш добро. Та мала пећ и жалост коју претрпиш ради Господа донеће ти вечни живот. Замисли да неко много хиљада таланата злата размењује за једну драхму. Исто значење има и свака жалост монашког живота у поређењу са будућом жалошћу која ће задесити оне који чине зло. Ти уступаш ништавно, а даје ти се нешто велико. Стога се одреци високоумља и твој удео ће бити Господ.
334. Особене црте и одлике човека који има истинско смирење су следеће: он себе сматра грешнијим од свих грешника; сматра да није учинио ништа добро пред Богом; укорева себе у свако време, на сваком месту и у сваком делу; никога не грди и не налази на земљи човека који би био грешнији и немарнији од њега; увек све хвали и прославља; никога никада не осуђује, не понижава, и не клевеће: увек ћути и без наредбе или крајње нужде ништа не говори; када га питају и одлучи да говори или када га присиљава крајња нужда говори тихо, мирно, полако, са стидом и као да је присиљен; ни у чему не истиче себе за меру; ни са ким не спори ни о вери, нити о чему другом; ако неко говори добро, рећи ће му: „Да“, а ако говори рђаво, одговориће: „Ти знаш“; послушан је и мрзи своју вољу као нешто штетно; поглед му је увек оборен ка земљи; пред очима има своју смрт; никада не празнослови; не води празне разговоре; не лаже; не противречи претпостављенима; са радошћу подноси увреде, понижења и губитак; мрзи покој и воли труд; никога не огорчава и не рањава ничију савест. Такви су знаци истинског смирења. Блажен је онај ко их има, будући да још овде постаје дом и храм Божији. Бог се радује због њега и он постаје наследник Царства.
335. Смиреноумље се не састоји у томе да грешник себе сматра грешником. Оно се састоји у томе да онај ко је свестан да поседује многе и велике [врлине] не уображава да је нешто велико. Смиреноуман је онај ко је сличан Павлу и који о себи говори: Не осећам ништа на својој савести (1.Кор.4,4), или: Исус Христос дође у свет да спасе грешнике од којих сам први ја (1.Тим.1,15). Према томе, смиреноумље значи бити велики по делима и понижавати се у уму!
 

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *